Inasajder o ‚‚Insajderu‚‚



"Reakcije na ono što sam rekao u ‘Insajderu’ idu u dva pravca: jedan je lična diskreditacija, u smislu da sam lažov, izmišljaju moju biografiju ili da bi me trebalo smestiti u ludnicu. Drugi pravac je da se cela priča svede na sporedne teme i da se slučajno Demokratska stranka ne uključi u traženje odgovora na postavljena pitanja"



U utorak 8. februara neke dnevne novine objavile su poternicu za Vladimirom Bebom Popovićem, uz tekst u kome se navodi da se bivši šef Biroa za komunkacije Vlade Srbije nije odazvao pozivu na informativni razgovor i da se za njim traga. Policija po nalogu tužilaštva želi da razgovara sa Popovićem povodom dvodelnog intervjua u emisiji "Insajder" na televiziji B92, u cilju provere njegovih navoda. Popović je u toj emisiji teško optužio niz pojedinaca i institucija, domaćih i stranih, da snose odgovornost za atentat na premijera Đinđića. Među onima koje je optužio nalaze se premijer Vojislav Koštunica i njegovi saradnici, ljudi iz Vojske, Crkve, Akademije nauka, ali i neke strane diplomate i agenture.
Popović je nakon "Insajdera" otišao iz zemlje, ali se ispostavilo da ga uopšte nije teško naći: nalazi se u Austriji, gde već godinama ima prijavljen boravak. Sem toga, uopšte se ne skriva od "organa": čim je poziv stigao na njegovu beogradsku adresu, uredno se javio našem konzulatu u Beču. Praksa je da se sa građanima sa prebivalištem u inostranstvu informativni razgovori obavljaju u najbližem diplomatskom predstavništvu, ali Popović veruje da vlast uopšte nema nameru da ga saslušava, već samo da ga zastraši. "Dobro su znali da nisam u Beogradu još kada su mi uputili poziv, a znali su i gde mogu da me nađu", kaže Popović za "Vreme". On tvrdi da je pravi cilj zataškavanje suštine onoga što je rekao. "Sad mogu da kažu da je stvar u rukama tužilaštva i da neće ništa da komentarišu da ne bi ometali istragu", tvrdi. Čvrsto ostajući pri svemu što je rekao pred kamerama, pristao je da u telefonskom intervjuu za "Vreme" pruži neka nakdnadna obaveštenja i detalje.

"VREME": Prvo pitanje koje su mnogi postavili nakon "Insajdera" bilo je: zašto baš sada? Zbog čega ste čekali skoro dve godine da kažete to što ste rekli?

VLADIMIR POPOVIĆ: To je stari komunistički trik da se izbegne odgovor na nezgodno pitanje. Zašto baš sada da me pitate što sam obijao trafike kad gori Hilandar, zašto baš sad da me pitate šta sam krao kad je 17. mart... Odgovor na to pitanje treba da daju ljudi sa televizije B92. Oni su me tri meseca ubeđivali da govorim za "Insajder", i na kraju sam pristao zbog Brankice Stanković, koja je po mom mišljenju najbolji televizijski novinar u Srbiji, i pored sukoba koje sam u poslednje četiri godine imao sa njenom kućom i sa njom.

Verovatno ste očekivali burne reakcije na intervju, ali da li ste očekivali poziv na informativni razgovor? Hoćete li se odazvati?

Naravno da ću se odazvati. Ako im je hitno, mogu da dođu i u Beč da razgovaramo u Konzulatu, a ako nije hitno, mogu da sačekaju da ja dođem u Beograd. Inače, ja sam javno rekao sve što sam imao da kažem, i oni od mene neće saznati ništa više od toga. Meni nije problem da to ponovim još hiljadu puta, ali je problem što oni, u stvari, žele da se sve zataška. Uostalom, u onome što sam rekao ima dovoljno elemenata za istragu, pod uslovom da oni zaista žele nešto da istražuju, ali ja u to ne verujem. Da podsetim, u emisiji "Insajder" i u vašem listu objavljen je niz dokumenata sa imenima i detaljima o uništavanju dokumentacije Resora državne bezbednosti posle 5. oktobra. Posle toga je bilo reči da će se otvoriti istraga u Skupštini, u tužilaštvu, da će biti formiran anketni odbor... To je bilo pre dva i po meseca, a od tada nije učinjeno ništa. Znači, nema namere da se bilo šta razreši, nego to privatna policija i privatna televizija Vojislava Koštunice organizuju hajku na mene.

Neke stvari koje ste rekli ipak zaslužuju dodatna objašnjenja. Vi ste prozvali tri najpopularnije institucije u Srbiji – Crkvu, Vojsku i SANU – i optužili ih za saučesništvo u ubistvu premijera. Jeste li mislili na moralnu ili na političku odgovornost?

Mislio sam i na jednu i na drugu. One se, nažalost, kod nas tesno prepliću i ne postoji jasna granica. Dovoljno je da se setimo da su pre desetak godina horde paravojnih formacija odlazile u Hrvatsku i Bosnu pod zastavom Srpske pravoslavne crkve da pljačkaju, a njihovi komandanti su punih usta izjavljivali da je njihov komandant patrijarh Pavle. Od toga se niko nije ogradio, naprotiv, nego su ih zvali kao počasne goste na paljenje badnjaka. Dakle, kada sam govorio o odgovornosti tih institucija, ja sam navodio primere, ali nije sve ušlo u finalnu verziju "Insajdera"... Trijumvirat tih institucija naneo je veliku štetu građanima. Tamo gde su oni branili Srbe, tamo Srba više nema.
Granica između moralne i krivične odgovornosti definisana je zakonom. Radovati se što je neko ubijen jeste ružno, ali nije kažnjivo po zakonu. Ako je general Aco Tomić optužen, a zatim oslobođen optužbe da je učestvovao u atentatu, da li je to dovoljno da se kaže da je vojska učestvovala?
Naravno da ti ljudi sami nikada neće priznati krivicu. Setite se kako su posle atentata u na Vuka Draškovića u Budvi ismejavali one koji su optuživali Vojsku da je u tome učestvovala, pa se na kraju na sudu ustanovilo da su dali ubicama helikoptere, uniforme i legitimacije, i da su Generalštab i bar pedeset oficira bili uključeni u to. Na čelu Uprave bezbednosti VJ-a je bio čovek koji nije poštovao naređenja načelnika GŠ-a, nije poštovao ministra odbrane, nego je bio privatni načelnik kabineta Koštunice. On i niz drugih oficira sastajali su se sa ljudima iz Crvenih beretki i podbunjivali ih pričama kako će ih Vlada poslati u Hag, nagovarali ih da se bore. Dakle, ja nisam rekao Vojska u smislu da je to sto pedeset hiljada ljudi, nego mislim na neke elemente, frakcije, nazovite ih kako hoćete, koji su van bilo kakve kontrole i koji brane privilegije koje su stekli švercujući, pljačkajući i ubijajući. Ja sam naveo konkretna imena nekih oficira, ali niko ne govori o tome, nego se kače na trivijalnosti.

Pomenuli ste izvesnog zastavnika Belog, bivšeg šefa kabineta Ace Tomića, koji navodno treba da zameni Dragana Jočića na čelu MUP-a. Jeste li mislili na poručnika Beloševića, koji je bio Tomićev blizak saradnik, a sad je savetnik kod Koštunice?

Ne znam kako se taj čovek stvarno zove, niti da li će zameniti Jočića. Znam samo da se o tome ozbiljno priča, jer militantna antihaška linija smatra da je Jočić suviše mek. To na kraju krajeva nije ni bitno, jer oni mogu da postave bilo koga na bilo koje mesto, bez obzira na činove i kvalifikacije. Ono što imate jeste jedna opšta militarizacija i prodor vojnih kadrova na osetljiva mesta u policiju i BIA.

Kad već govorimo o BIA, sami ste rekli da je ta služba najodgovornija što je atentat na Đinđića uspeo. Većina optuženih za ubistvo su tamo radili, ili su bili saradnici. Kako objašnjavate da se ni u vreme Sablje, kada je Vlada imala odrešene ruke, niko nije zapitao šta ta služba radi i da li je treba menjati?

To je lako objasniti, jer je to jedna organizacija koja već dugo vlada ovom zemljom. Oni jedne druge čuvaju i štite. Kada je Đinđić posle dizanja u vazduh Difens rouda odlučio da smeni Andriju Savića i Milorada Bracanovića, on je morao nekog tu da dovede, ali nije mogao mnogo da bira. Doveo je Milićevića i Živaljevića jer su oni, kao, bili mlađi i kao moderniji kadrovi. Nažalost, ta dva čoveka su bili leva i desna ruka Milana Radonjića, najozloglašenijeg šefa beogradskog Centra DB-a, a Živaljević je bio vođa grupe koja je stavljala kesu na glavu Vladi Nikoliću kad su ga ono kidnapovali. Pa ni kada je za direktora došao Rade Bulatović, nije im falila dlaka s glave, nego su raspoređeni na diplomatska mesta u inostranstvu.
Problem je što niko od političara ne sme da se zameri Službi. Čim nešto pokušate da menjate, odmah dobijate poruke i upozorenja da će vam otići glava ako dirnete tog i tog ili u ovo i ono. To se radilo i za vreme Sablje. Oni su država za sebe. Da biste se obračunali sa njima, morate da kao političar budete apsolutno čisti. Ako ste sedeli u vladi Slobodana Miloševića i donosili neke zakone, ili ako ste bili saradnik pa ste od njih dobili stan ili posao za sebe ili člana porodice, onda ne možete protiv njih, jer oni o svakome sve znaju i uvek imaju nešto da izvade. I onda čovek kaže: dobro, što ja da isterujem svetsku pravdu, bolje da ćutim, i na tome se sve završi.
Nijedna vlada se nije usudila da dirne u Službu. Nova vlast je smenila sve policajce koji su učestvovali u Sablji, ali iz BIA niko nije kažnjen i niko nije suspendovan. A pogledajte kako BIA funkcioniše danas: Rade Bulatović po ceo dan sedi po kafićima u Strahinjića Bana, na noge mu dolaze novinari tabloida po informacije, a kad to sutra izađe u štampi, onda BIA na osnovu tih tekstova primenjuje mere i akcije. Sve se samo vrti ukrug.

Ipak, Koraćeva komisija je ispitivala sistem bezbednosti pre atentata i proizvela izveštaj...

Kao što rekoh, kad ne želite da rešite neki problem, onda formirate komisiju, radnu grupu ili anketni odbor. Njen zadatak je bio samo da skine sa dnevnog reda pitanje odgovornosti MUP-a i BIA za to što je premijer ubijen. I onda smo posle dva-tri meseca konstatovali, kako to biva u zemlji Srbiji, da nije odgovoran niko, ali da je to bilo jedno korisno iskustvo, pa smo kao nešto naučili.

Dosta pažnje privukla je vaša priča o Miloradu Vučeliću i onih četrdeset miliona maraka za koje vam je Jovica Stanišić rekao da je ukrao od sponzora Službe. Kakva je to služba koja se finansira od sponzora i ko su ti ljudi kojima možete da ukradete tolike pare a da ostanete živi?

Stanišić nije pominjao ni čije su te pare ni kada ih je Vučelić ukrao. Njih dvojica su tada bili u vrlo lošim odnosima, mada izgleda da su ih zatvorski dani zbližili pa su opet bliski. Ja sam tom pričom samo hteo da ukažem na neke probleme koje je Đinđić imao. Uostalom, tužilac može da pogleda zapisnike sa sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost, na kome se o tim parama raspravljalo, umesto što od mene traži da ponavljam ono što sam već rekao.
Što se pak tiče finansiranja Službe, pravljenja Crvenih beretki, nabavke opreme i izgradnje objekata, nije nikakva tajna da je sve to išlo vaninstitucionalnim kanalima i preko privatnih sponzora.

Da li je među tim sponzorima bio Cane Subotić?

Jedino što je nama rečeno jeste "to su naše pare, bila su teška vremena, trebalo je kupovati helikoptere, vozila, svu onu silnu opremu za JSO". Vi znate da su Crvene beretke koristile isključivo najskuplju američku opremu i vozila, i to za vreme sankcija. Stanišić bi mogao da odgovori na to pitanje, kao i bar još dvadeset ljudi koji su u tome učestvovali.
E sad, Vučelić je jedno vreme bio glavni kontakt za tu vrstu sponzorskih aranžmana, a onda je u jednom trenutku ustanovljeno da te pare nikad nije predao, pa kad se išlo unazad došlo se do tih 40 miliona. Jedina stvar koju mogu pouzdano da tvrdim jeste da je Zoran posle 5. oktobra ustanovio da je izvesna količina para koju su neki ljudi tokom 1999. i 2000. slali kao pomoć Demokratskoj stranci isto završila kod Vučelića.

Ko su ti sponzori?

Ne mogu da navodim imena. To je ipak nešto što je vezano za Đinđića.

Jedan od retkih ljudi koga gotovo niste pomenuli u "Insajderu" je Čedomir Jovanović. Kako vidite njegovu ulogu pre i posle atentata na Đinđića?

Ja sam ga pominjao onoliko koliko je on pominjan u pitanjima u toj emisiji. Jedan deo onoga što sam rekao o njemu ispao je u montaži, jer je snimljeno mnogo više materijala nego što je emitovano. Dakle, nije da sam ja izbegavao da o njemu govorim.
Ono što mogu da kažem ovom prilikom jeste da je on najtalentovaniji mladi političar koji je platio veliki danak svom neiskustvu, emocijama koje unosi u politiku i svojoj odanosti stranci i ljudima sa kojima je rušio Miloševića. Nažalost, on nema one kvalitete koji se od srbijanskog političara traže, a to je da se ni o čemu ne govori iskreno i istinito, i da se ide uz dlaku narodu, da se ne zamera... To je razlog što on nije u vrhu Demokratske stranke danas.

Neki su posle "Insajdera" rekli da niko nije tako naružio Đinđića kao vi, otkrivanjem kontakta sa Stanišićem, Čumetom i sličnim ljudima.

To niko normalan nije mogao tako da shvati. Poslednji sam čovek koji bi za Đinđića rekao ijednu ružnu reč. Ja, uostalom, nisam rekao ništa novo ili sramotno za Đinđića. On te kontakte ni sam nije krio. Ja sam samo pokušao da objasnim nemoć koju je taj čovek imao kada je preuzeo formalnu vlast, dok su i policija i DB i Vojska i Carina i finansije i sve ostalo bili u tuđim rukama. A on je bio odgovoran za sve.
Reakcije na ono što sam rekao u "Insajderu" idu u dva pravca: jedan je lična diskreditacija, u smislu da sam lažov, izmišljaju moju biografiju ili da bi me trebalo smestiti u ludnicu. Drugi pravac je da se cela priča svede na sporedne teme i da se slučajno Demokratska stranka ne uključi u traženje odgovora na postavljena pitanja. Ubacujući ove izmišljene teze, namera im je da me konfrontiraju sa Demokratskom strankom. Tu kampanju su osmislila dvojica dugogodišnjih saradnika Jovice Stanišića: Aleksandar Tijanić i Bratislav Grubačić uz pomoć glasila službi "Evrope" i "Nin"-a.

Da li ste se onim što ste rekli oprostili od politike, ili još uvek vidite za sebe neku ulogu u političkom životu Srbije?

Ja u politici nisam bio dobrovoljno, nego zbog spleta životnih okolnosti. Politikom sam se bavio zato što je moj blizak prijatelj, kome sam želeo da pomognem, bio političar. Ja sebe u politici nikada nisam video, ali sam bio beskompromisan borac za ono što smo hteli da uradimo. Kada je reč o ovim mojim intervjuima, to nije ni oproštaj ni najava neke političke karijere, već pokušaj da se javno progovori o stvarima o kojima se priča u čaršiji, ali sa kojima se kalkuliše kad treba da se javno progovori. Jednostavno, hteo sam da prekinem zaveru ćutanja.

Dejan Anastasijević