luda:
Imala sam lijep posao,koji mi je donosio puno novca,mogla sam da zivim kako hocu i gdje hocu.A onda je dosao on-ozenjen,nisam taj tip, mrzim te seme,ali me zadesilo.Previse se unijela jos vise vezala.Trajalo je.Mislim da je bilo obostrano.A onda sam postala teska,davala sam previse a nisam dobijala skoro nista.Razisli se po 100ti put,moja je zelja bila da se vise ni ne cujemo tel, da prekinemo sve.Nije mu bilo svejedno, ovaj put sam bila odlucna i ozbiljna.Ali ne zadugo, opet sam ga zvala, rekla da mi nedostaje, da ga volim,da mi treba i da zelim da ga vidim,pristao je,ostalo je na tome da se cujemo kasnije.Nije se javio...Slomljena sam,boli,ne znam sta da radim.Ni da se javi,a zbog njega sam ostavila posao i zapostavila sve,nisam ona ista...
Јежим се од савета ( ако се реченице типа:''Ѓде ти је мозак?'' уопште могу назвати саветом ), ових ''безгрешних'' и очигледно ''увек исправних'' особа!
Десило се шта се десило, зар ће помоћи сада кљуцање у главу :''Шта си тражила са ожењеним?''Учињено је шта је учињено, девојка пита за савет како даље.
Зар никада нисте били у ситуацији да очајно патите за неким или нечим, иако знате да се то више неће вратити? Како сте тада ублажили или превазишли ту патњу?
Ја нисам баш експерт за ово питање јер још увек радим на себи да прихватим да се неке ствари и неки људи више неће вратити.
Оно што би могло мало и тренутно да помогне је окренутост послу ( није ми јасно какве везе има тај тип са остављањем посла? ), пријатељима, неким друштвеним активностима. И наравно, не очекивати да то може брзо и безболно да прође.