Jezuiti

YHWH:
Језуити или Дружба Исусова су католички црквени ред, који је основао Игнасио де Лојола у Паризу 1534. године. Његове чланове звали су Христови војници.
Овај црквени ред је данас најбројнији у свету с око 20.000 чланова. Функцију поглавара целе Дружбе, тзв. „генерала“ реда тренутно обавља Адолфо Николас. На простору бивше Југославије и у Бугарској налази се око 150 језуита.

Osnivač jezuita (ili Isusovog Društva), španski Baskijac don Inigo Lopez de Rekalde (don Inigo Lopez de Recalde), rođen je u tvrđavi Lojola (Loyola), u provinciji Đipuskoa (Guipuzcoa),1491. godine.Inigo je kasnije romanizovao svoje ime i postao Ignacije.
„Isusovo Društvo“ ili „jezuiti” je osnovano na dan vaznesenja Bogorodice - godine 1534, u kapeli Notr Dam de Monmartr (Not re-Dame de Montmartre).

Zig Isusovaca
%D0%96%D0%B8%D0%B3-%D0%B8%D1%81%D1%83%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86%D0%B0.jpg
Kliknite za proširenje...

А протестанти па и ви сте настали од паписта чији су језуити.
:rtfm:
 
Pravoslavna Crkva је ostala čvrsto usađena na Balkanu, naročito u Srbiji, koju je Bukureštanski mir, okončavšibalkanski sukob, stavio u centar pažnje Južnih Slovena, a pogo-tovo onih pod jarmom Austrije. Ambiciozni planovi Vatikana ikatolički imperijalizam Habzburga su bili u savršenom skladu,kao u prošlosti. Rimu i Beču, rastuća moć Srbije označila ju jekao neprijatelja koga treba uništiti.
Ovo je zaista utvrđeno u diplomatskom dokumentu prona-đenom u austro-ugarskim arhivama, koji izveštava austrijskogministra Berhtolda (Berchtold), o razgovorima koje je princ Šon-burg (Schonburg) vodio u Vatikanu u oktobru-novembru 1913:
“Među temama razgovora s kardinalskim državnim sekreta-rom (Merry del Val), iskrslo je pitanje Srbije, kao što je i očekiva-no. Pre svega, kardinal je izrazio svoje zadovoljstvo našim čvrs-tim i prikladnim stavom poslednjih meseci.
‘Tokom prijema kojeg sam imao tog dana kod NjegoveSvetosti, Svetog Oca, koji je započeo razgovor pominjući našeenergične korake koje smo preduzeli u Beogradu, on je izrekaoneke značajne opaske: ‘Bilo bi sigurno bolje’, rekla je NjegovaSvetost, ‘da je Austro-Ugarska kaznila Srbe za sva nedela koja suučinili’.”
Dakle, ratoborna osećanja Pija X su bila jasno izražena već1913. Nema ničeg iznenađujućeg u vezi ovoga kada uzmemo uobzir inspiratore rimske politike.
“Šta su Habzburzi trebali učiniti? Kazniti Srbiju, pravoslavnudržavu. Ugled Austro-Ugarske, ovih Habzburga koji su, sa Bur -bonima Španije bili poslednje pristalice jezuita, a pogotovo ug -led prestolonaslednika, Franca Ferdinanda, njihovog čoveka,bio bi silno uvećan. Za Rim, ovo pitanje je bilo od gotovo verskogznačaja; pobeda katoličke monarhije nad Carizmom bi se moglasmatrati pobedom Rima nad raskolničkim Istokom”.
Ipak, stvar se rastegla kroz 1913. godinu. Ali, 28. juna 1914,nadvojvoda Franc Ferdinand je ubijen u Sarajevu. Srpska vladanije imala ništa s ovim atentatom počinjenim od strane građani-na Austro-Ugarske, koji je zaista bio Srbin, ali je delovao u lokal-noj bosanskoj patriotskoj organizaciji. Ipak to je bio savršenizgovor za cara Franju Josifa (Franz Jozef) da započne s neprija-teljstvima.
“Grof Sforca drži da je glavni problem bio ubediti FranjuJosifa da je rat bio neophodan. Savet pape i njegovog ministra jenajviše mogao uticati na njega”.Ovaj savet je naravno dat caru, i to onakav kakav se mogaoočekivati od ovog pape i njegovog ministra, “omiljenog učenikajezuita”. Dok je Srbija pokušavala da očuva mir popuštajući predsvim željama austrijske vlade koja je poslala diplomatsku notuBeogradu, grof Palfi (Palffy), austrijski predstavnik u Vatikanu,preneo je svom ministru Berhtoldu, 29. jula, sadržaj razgovorakoje je on imao 27. jula sa kardinalskim državnim sekretarom Marijom del Valom (Marry del Val); ovaj razgovor je bio o “tema-
ma koje uznemiravaju Evropu u ovom trenutku”.
Diplomata s prezirom poriče izmišljene glasine o navodnojintervenciji pape koji je izgleda “molio cara da poštedi hrišćan-ske države ratnih strahota”. Pošto je raščistio s ovim besmisle-nim pretpostavkama, on iznosi “pravo mišljenje Kurije”, kojemu je preneto od strane državnog sekretara:
“Bilo bi nemoguće pronaći bilo kakav duh popuštanja i izmi-renja u rečima Njegove Eminencije. Tačno je da je on opisaonotu Srbiji kao veoma oštru, ali ju je i pored toga odobrio u pot-punosti i, u isto vreme posredno, izrazio želju da Monarhijazavrši posao. Zaista, dodao je kardinal, šteta je što Srbija nije bilaponižena mnogo ranije, jer je tada to moglo biti učinjeno, beztoliko velikog dodatnog rizika. Ova izjava pokazuje želje papekoji je, tokom nekoliko proteklih godina, često izražavao žaljenješto je Austro-Ugarska zanemarila ‘kažnjavanje’ svog opasnogsuseda na Dunavu.”
Ovo je zapravo potpuno suprotno “besmislenim” glasinama
o papskom posredovanju u korist mira.
U stvari, austrijski diplomata nije jedini koji izveštava o “pra-
vom mišljenju” rimskog pontifa i njegovog ministra.
Dan pre toga, 26. jula, baron Riter (Ritter), bavarski poslanik
u Vatikanu, pisao je svojoj vladi:
“Papa se slaže da Austrija postupi strogo sa Srbijom. Nemavisoko mišljenje o vojskama Rusije i Francuske i smatra da onene mogu učiniti mnogo u ratu protiv Nemačke. Kardinalskidržavni sekretar ne vidi kad Austrija može pokrenuti rat ako neodluči sada”.
Dakle, Sveta Stolica je bila potpuno svesna “ogromnih rizika”u sukobu između Austrije i Srbije, ali je uprkos tome, učinila svešto je u njenoj moći da ga podstakne.
Sveti Otac i njegovi jezuitski savetnici nisu bili zabrinuti za patnje “hrišćanskih naroda”!
 
Morali bismo da se vratimo unazad u vreme pohoda na Novi Svet, da obuhvatimo pustolovine Korteza i ništa manje krvoloč- nih monaha koji su preobraćivali domoroce, pa da nađemo nešto s čime bismo uporedili zverstva Ustaša, podržavanih, vođenih i podstrekivanih od strane fanatičnih sveštenika i re - dov nika. To što su ove “ubice u ime Božje”, kako ih je s pravom nazvao M. Herve Laurier, počinile za četiri godine rata, prevazi- lazi granice mašte, tako da im nema ravnih čak ni u istoriji Rimske Crkve, koja inače obiluje ovakvim slučajevima. Ima li potrebe da dodamo da je pristalica krvožednog Ante Pavelića bio monsinjor Stepinac, još jedan jezuita?

Hrvatska teroristička organizacija “Ustaše”, koju je vodio Pavelić, je dospela u žižu francuske javnosti zbog ubistva, u Marseju, kralja Jugoslavije Aleksandra Prvog i našeg ministra spoljnih poslova Luja Bartua, 1934. godine. “Kako je Muso - linijeva vlada očito bila umešana u zločin”,79izručenje Pavelića, koji je pronašao utočište u Italiji, zatražila je francuska vlada; Duče naravno to nije dozvolio, i sud u Aix-en-Provence je morao da izrekne smrtnu presudu u odsustvu vođi Ustaša.

Ovaj teroristički “poglavnik”, Musolinijev najamnik, “radio” je u korist italijanske ekspanzije na jadranskoj obali. Kada su, 1941. godine Hitler i Musolini napali i rasparčali Jugoslaviju, postavili su ovog navodnog hrvatskog patriotu na čelo marionet- ske države koju su nazvali “Nezavisna Država Hrvatska”. 18. maja te iste godine, u Rimu, Pavelić je ponudio krunu te države Vojvodi od Spoleta koji je uzeo ime “Tomislav II”. Naravno, on je dobro pazio da nikad ne kroči nogom na krvlju natopljeno tlo njegovog lažnog kraljevstva. “Tog istog dana, papa Pije XII je pri- mio u privatnu posetu Pavelića i njegove ‘prijatelje’, od kojih je jedan bio monsinjor Salis-Sewis, zamenik monsinjora Stepinca.” Dakle, Papa se nije plašio rukovanja sa osvedočenim ubicom, osuđenim na smrt zbog ubistva Kralja Aleksandra Prvog i Luja Bartua, terorističkim vođom koji je imao najužasni- je zločine na svojoj savesti! U stvari, 18. maja 1941, kada je papa Pije XII sa zadovoljstvom primio Pavelića i njegovu družinu ubi - ca, pokolj pravoslavnih stanovnika Hrvatske je dostigao svoj vr - hunac, istovremeno s prisilnim preobraćenjima u katoličan- stvo”.79a

Proganjali su srpsku manjinu, kako to Valter Hagen objaš- njava: “Zahvaljujući ustašama, ta zemlja je brzo pretvorena u kr - vavi metež… Smrtonosna mržnja novih gospodara je bila usme- rena prema Jevrejima i Srbima koji su zvanično stavljeni van zakona… Čitava sela, čak i oblasti su bile sistematski zatirane...
Pošto je Hrvatska poistovećivana s katoličanstvom, a Srbija s pravoslavljem, pravoslavci su bili prisiljeni da se pridruže Ka - toličkoj Crkvi. Ova prinudna preobraćenja su pred stavljala zavr- šetak “kroatizacije”.


Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova, je bio glavni organizator ovih pokolja i prinudnih konverzija; ali, dok je to radio, pazio je na moralnost svojih postupaka, prema svedoku koji je bio na visokom položaju.

I zaista, kada je jugoslovenska vlada zatražila njegovo izruče- nje iz Sjedinjenih Država gde je pobegao posle rata, neko je pro- govorio u njegovu korist: jezuita R. P. Lacković, koji je takođe prebivao u Sjedinjenim Državama, i bio sekretar monsinjoru Stepincu, Zagrebačkom nadbiskupu, tokom poslednjeg rata.

“Artuković”, navodi ovaj jezuita, “ bio je svetovni predstavnik monsinjora Stepinca. Između 1941. i 1945, nije bilo dana da ga nisam video u mojoj kancelariji ili da ja nisam otišao do njega. On je tražio savet od nadbiskupa za sve svoje akcije, što se tiče njihove moralne strane.”81

Kada znamo kakve su “akcije” ovog krvnika bile, shvatamo kakve mu je “moralno uzdižuće” savete davao monsinjor Ste - pinac.

Pokolji i konverzije su se dešavali do oslobođenja, a naklo-

nost Svetog Oca prema ubicama se nije nikad promenila.

Mogu se pročitati, u hrvatskim katoličkim novinama tog vre- mena, razmene komplimenata između pape Pija XII i Pavelića, “Poglavnika”, kome je monsinjor Šarić, sarajevski jezuitski nad - biskup i pesnik u slobodno vreme, posvetio stihove prožete zanosnim obožavanjem.

Ali ovo je bilo samo pokazivanje dobrih manira: “Monsinjor Stepinac postaje poslanik ustaškog Sabora.82Nosi ustaška odli- kovanja, prisutan je na svim važnim ustaškim svečanostima gde je čak i držao govore… Moramo li se onda pitati zašto je mon- sinjor Stepinac dobijao toliko poštovanja u marionetskoj državi Hrvatskoj? Ili zašto su o njemu pevane hvale u ustaškoj štampi? Veoma je očigledno da bez podrške monsinjora Stepinca, u oblasti vere i politike, Ante Pavelić ne bi nikad mogao da računa na saradnju katoličkih Hrvata u toj meri”.83

Da se shvate prave razmere te saradnje, treba čitati hrvatsku katoličku štampu, “Katolički Tjednik”, “Katolički List”, “Hrvatski Narod”, i mnogo drugih časopisa koji su se takmičili ko će više laskati krvavom “Poglavniku”; papa Pije XII je bio veoma srećan što je on “iskreni katolik”, tako da je papino uvažavanje Pavelića obuhvatilo čak i poduhvate ovog “velikog čoveka”.

"Osservatore Romano" nas obaveštava da je 22. jula 1941. papa primio stotinu pripadnika hrvatske Tajne Policije, predvo- đenih načelnikom Zagrebačke policije, Eugenom Kvaternikom – Didom. Ova grupa hrvatskog SS-a, najboljih krvnika i mučitelja koji su delovali u koncentracionim logorima, je predstavljena Svetom Ocu od strane onoga koji je počinio tako strašne zločine da mu je majka izvršila samoubistvo iz očaja.

Naklonost Njegove Svetosti pape Pija XII se lako objašnjava ako se uzme u obzir hrišćanska revnost ovih ubica. Jos jedan “iskreni katolik”, Mile Budak, ministar vera, izjavio je u avgustu 1941. godine, u Karlovcu: “Ustaški pokret je zasnovan na religiji. Posao koji obavljamo počiva na našoj privrženosti veri i Katoličkoj Crkvi.”84

Pored toga, 22. jula, u Gospiću, taj isti ministar vera je savrše- no opisao ustaški posao: “Neke Srbe ćemo ubiti, neke proterati, a ostatak ćemo prinuditi da prihvati rimsku katoličku veru”.85

Ovaj plan je sproveden do tančina. Kada je oslobođenje sta- vilo tačku na ovu tragediju, 300.000 Srba, Jevreja i Roma je bilo proterano, a više od 500.000 poklano. Na ovaj način je Katolička Crkva takođe proširila svoje stado za 240.000 pravoslavaca… koji su se brzo vratili veri svojih predaka kada su dobili natrag svoju slobodu.

Ali, kakvi su užasi zadesili tu nesrećnu zemlju da bi se došlo do tog neverovatnog ishoda! Treba pročitati, u knjizi M. Herve Laurierea, “Ubice u ime Božje”, detalje strašnih muka kojima su ovi ustaški iskreni katolici podvrgli svoje nesrećne žrtve.

Engleski novinar J. A. Vojt (Voigt) je napisao: “Hrvatska poli- tika se sastojala od pokolja, progona i preobraćenja. Broj pobije- nih dostiže nekoliko stotina hiljada. Pokolji su praćeni najzver- skijim mučenjem. Ustaše su kopale oči svojim žrtvama i pravili ogrlice od njih, koje su nosili, ili poklanjali kao suvenire”.86

“U Hrvatskoj, jezuiti su usadili politički klerikalizam”.87 To je dar koji čuveno Društvo bez izuzetka nudi državama koje ga prime u goste. Isti novinar dodaje: “Sa smrću hrvatskog narod- nog tribuna, Radića, Hrvatska gubi svog najvećeg protivnika političkom klerikalizmu koji će prihvatiti misiju Katoličke Akcije kako ju je definisao Fridrih Mukerman (Friedrich Muckermann). Ovaj nemački jezuita, poznat i pre Hitlerovog uspona, objasnio je tu misiju, 1928, u knjizi čiju je uvodnu reč napisao monsinjor Pačeli, u to vreme nuncije u Berlinu. Mukerman se izrazio slede- ćim rečima: ‘Papa se zalaže za novi krstaški rat Katoličke Akcije. On je stegonoša Hristovog Kraljevstva… Katolička Akcija znači okupljanje svetskog katoličanstva. Ono mora doživeti svoje herojsko doba… Nova Hristova epoha se može zadobiti samo po cenu krvi’.”
 
Deset godina nakon što je ovo napisano, onaj koji je napisao uvodnu reč knjige jezuite oca Mukermana sedeo je na prestolu Svetog Petra i tokom njegovog prvosveštenikovanja, “krv za Hrista” je bukvalno tekla Evropom; ali Hrvatska je bila poprište najgorih nedela te “nove epohe”.

Tamo, sveštenici ne samo da su zagovarali pokolj s propovedaonice, nego su neki čak i predvodili ubice.
Drugi su obavljali, pored svešteničke, i dužnosti prefekta ili načelnika ustaške policije, ili čak upravnika koncentracionih logora čiji su užasi prevazišli i one u Dahauu i Aušvicu.
Ovom spisku krvnika, moramo pridodati i imena opata Bo - židara Brala, sveštenika Dragutina Kambera, jezuite Lackovića i opata Ivana Salića, sekretara monsinjora Stepinca, sveštenika Nikolu Bilogrivića, itd… I mnogobrojne Franjevce; jedan od naj- gorih je bio fra Miroslav Filipović, glavni organizator tih pokolja, upravnik i dželat koncentracionog logora Jasenovac, najgnusni- jeg pakla na zemlji.

Fra Filipovićeva sudbina je bila ista kao i monsinjora Tisoa, u Slovačkoj: posle oslobođenja, obešen je, u svojoj mantiji. Ali, mno gi od njegovih saboraca, bez želje da postanu mučenici, pobegli su u Austriju glavom bez obzira, zajedno s ubicama koji- ma su bili od velike pomoći.

Ali, šta je vođstvo radilo, suočeno s krvožednom mahnitošću velikog broja svojih sledbenika?

Vođstvo, odnosno biskupija i njen starešina, monsinjor Stepinac, glasali su u ustaškom Saboru za zakone koji se tiču ob - raćenja pravoslavnih u katoličanstvo, slali su misionare užasnutim seljacima, ne trepnuvši su pokrštavali čitava sela,89 prisvaja- li imovinu Srpske Pravoslavne Crkve i neprestano hvalili i blago- siljali Poglavnika, sledeći primer pape Pija XII.

Njegova Svetost papa Pije XII je imao ličnog predstavnika u Zagrebu, redovnika R. P. Markonea. Ovaj "Sancti Sedis Legatus” (predstavnik Svete Stolice) zauzimao je počasno mesto na svim svečanostima ustaškog režima, i slikao se u kući vođe ubica – Pavelića – s njegovom porodicom koja ga je primila kao prijate- lja. “Svaka ptica svome jatu leti”.

Znači, odnosi između ubica i sveštenstva su uvek bili srdačni – naravno, mnogi od tih sveštenika su bili i jedno i drugo, za šta nikad nisu snosili krivicu. “Cilj opravdava sredstva”.

Kada su Pavelić i njegovih 4000 ustaša – uključujući biskupa Šarića, jezuitu, biskupa Garića i 400 sveštenika – napustili mesto zločina i otišli prvo u Austriju, a onda u Italiju, ostavili su iza sebe deo svog “blaga”: filmove, fotografije, snimljene govore Anta Pavelića, kovčege pune dragog kamenja, zlatnog novca, zlata i platine iz zuba, narukvica, venčanog prstenja i delova proteza napravljenih od zlata i platine. Ovaj plen uzet od nesrećnika koji su pobijeni bio je sakriven u vladičanskom dvoru gde je i prona- đen.

Begunci su iskoristili usluge “Papske komisije za potporu”, napravljene prevashodno u cilju spasavanja ratnih zločinaca. Ova dobrotvorna ustanova ih je krila po samostanima, uglav- nom u Austriji i Italiji, i obezbedila glavešinama lažne pasoše koji su im omogućili da otputuju u “prijateljske” zemlje gde su mogli da uživaju u svom pljačkaškom plenu na miru. Ovo je uči- njeno za vreme Anta Pavelića, za čije se prisustvo u Argentini saznalo 1957. godine, posle pokušaja atentata na njega u kom je bio ranjen.

Posle toga, diktatorski režim u Buenos Airesu je pao. Kao i bivši predsednik Peron, njegov štićenik je morao da napusti Argentinu. Iz Paragvaja, gde je prvo došao, dospeo je u Španiju gde je umro 28. decembra 1959, u Nemačkoj bolnici u Madridu. Tom prilikom, francuska štampa se prisetila njegove krvave kari- jere i nešto stidljivije “moćnih zaštitnika” koji su mu pomogli da izbegne pravdu.

Pod naslovom “Beograd je uzalud zahtevao njegovo izruče- nje”, čitamo u “Le Monde-u”: “Kratka vest objavljena u štampi ovog jutra oživela je, među Jugoslovenima, uspomene iz proš- losti ispunjene patnjom i ozlojeđenošću prema onima koji su, skrivajući Pavelića, skoro petnaest godina, ometali pravdu”.90 “Paris Presse” ukazuje na poslednje ponuđeno skrovište teroris ti u ovoj kratkoj, ali značajnoj rečenici: “Obreo se u franjevačkom samostanu u Madridu.”91

Odatle je, u stvari, Pavelić odveden u bolnicu gde je vratio svoj dug prirodi – ali ne i pravdi, kojoj su se izrugivali ti “moćni zaštitnici” koji su mogli biti lako identifikovani.

Monsinjor Stepinac koji je imao , kako je rekao, “čistu savest”, ostao je u Zagrebu gde mu je suđeno 1946. Osuđen je na tešku robiju, ali je samo bio primoran da ne napušta svoje rodno selo. Kazna je bila blaga, kao što možemo videti, ali Crkva treba mu - čenike. Zagrebački nadbiskup je proizveden u člana svete ko - horte za života, od strane pape Pija XII koji je požurio da ga ime- nuje kardinalom, u znak priznanja njegovog “hrišćanskog života koji zrači najčistijim sjajem”.

Poznato nam je simboličko značenje kardinalske purpurne boje: onaj koji je obuče na sebe mora biti spreman da ispovedi svoju veru "usque ad sanguinis effusionem": po cenu prolivanja krvi. Ne možemo poreći da je ovog prolivanja bilo mnogo u Hrvatskoj, za vreme službe ovog “svetog čoveka”, ali krv koja je tekla potocima nije bila njegova: bila je to krv pravoslavaca i Jevreja i drugih “niskorodnih”.

S tim u vidu, pravo na titulu kardinala monsinjoru Stepincu ne može biti osporeno. U dijecezi Gornji Karlovac, delu njegove nadbiskupije, od 460.000 pravoslavaca koji su tamo živeli, 50.000 se sakrilo po planinama, 50.000 je proterano u Srbiju, 40.000 je pokršteno na silu a 280.000 je pobijeno.92

19. decembra 1958, čitamo u listu “Katolička Francuska”: “Da iskažemo veličinu i heroizam Njegove Eminencije kardinala Stepinca, veliki sastanak će se održati 21. decembra 1958, u 4 časa, u kripti Sainte-Odile-a, 2, bulevar Stefona Malarmea, Pariz 17. Predsedavaće Njegova Eminencija kardinal Feltin, pariski nadbiskup.



Iz knjige profesora Edmonda Parisa

TAJNA ISTORIJA JEZUITA
 
Пресретач:
Deset godina nakon što je ovo napisano, onaj koji je napisao uvodnu reč knjige jezuite oca Mukermana sedeo je na prestolu Svetog Petra i tokom njegovog prvosveštenikovanja, “krv za Hrista” je bukvalno tekla Evropom; ali Hrvatska je bila poprište najgorih nedela te “nove epohe”.

Tamo, sveštenici ne samo da su zagovarali pokolj s propovedaonice, nego su neki čak i predvodili ubice.
Drugi su obavljali, pored svešteničke, i dužnosti prefekta ili načelnika ustaške policije, ili čak upravnika koncentracionih logora čiji su užasi prevazišli i one u Dahauu i Aušvicu.
Ovom spisku krvnika, moramo pridodati i imena opata Bo - židara Brala, sveštenika Dragutina Kambera, jezuite Lackovića i opata Ivana Salića, sekretara monsinjora Stepinca, sveštenika Nikolu Bilogrivića, itd… I mnogobrojne Franjevce; jedan od naj- gorih je bio fra Miroslav Filipović, glavni organizator tih pokolja, upravnik i dželat koncentracionog logora Jasenovac, najgnusni- jeg pakla na zemlji.

Fra Filipovićeva sudbina je bila ista kao i monsinjora Tisoa, u Slovačkoj: posle oslobođenja, obešen je, u svojoj mantiji. Ali, mno gi od njegovih saboraca, bez želje da postanu mučenici, pobegli su u Austriju glavom bez obzira, zajedno s ubicama koji- ma su bili od velike pomoći.

Ali, šta je vođstvo radilo, suočeno s krvožednom mahnitošću velikog broja svojih sledbenika?

Vođstvo, odnosno biskupija i njen starešina, monsinjor Stepinac, glasali su u ustaškom Saboru za zakone koji se tiču ob - raćenja pravoslavnih u katoličanstvo, slali su misionare užasnutim seljacima, ne trepnuvši su pokrštavali čitava sela,89 prisvaja- li imovinu Srpske Pravoslavne Crkve i neprestano hvalili i blago- siljali Poglavnika, sledeći primer pape Pija XII.

Njegova Svetost papa Pije XII je imao ličnog predstavnika u Zagrebu, redovnika R. P. Markonea. Ovaj "Sancti Sedis Legatus” (predstavnik Svete Stolice) zauzimao je počasno mesto na svim svečanostima ustaškog režima, i slikao se u kući vođe ubica – Pavelića – s njegovom porodicom koja ga je primila kao prijate- lja. “Svaka ptica svome jatu leti”.

Znači, odnosi između ubica i sveštenstva su uvek bili srdačni – naravno, mnogi od tih sveštenika su bili i jedno i drugo, za šta nikad nisu snosili krivicu. “Cilj opravdava sredstva”.

Kada su Pavelić i njegovih 4000 ustaša – uključujući biskupa Šarića, jezuitu, biskupa Garića i 400 sveštenika – napustili mesto zločina i otišli prvo u Austriju, a onda u Italiju, ostavili su iza sebe deo svog “blaga”: filmove, fotografije, snimljene govore Anta Pavelića, kovčege pune dragog kamenja, zlatnog novca, zlata i platine iz zuba, narukvica, venčanog prstenja i delova proteza napravljenih od zlata i platine. Ovaj plen uzet od nesrećnika koji su pobijeni bio je sakriven u vladičanskom dvoru gde je i prona- đen.

Begunci su iskoristili usluge “Papske komisije za potporu”, napravljene prevashodno u cilju spasavanja ratnih zločinaca. Ova dobrotvorna ustanova ih je krila po samostanima, uglav- nom u Austriji i Italiji, i obezbedila glavešinama lažne pasoše koji su im omogućili da otputuju u “prijateljske” zemlje gde su mogli da uživaju u svom pljačkaškom plenu na miru. Ovo je uči- njeno za vreme Anta Pavelića, za čije se prisustvo u Argentini saznalo 1957. godine, posle pokušaja atentata na njega u kom je bio ranjen.

Posle toga, diktatorski režim u Buenos Airesu je pao. Kao i bivši predsednik Peron, njegov štićenik je morao da napusti Argentinu. Iz Paragvaja, gde je prvo došao, dospeo je u Španiju gde je umro 28. decembra 1959, u Nemačkoj bolnici u Madridu. Tom prilikom, francuska štampa se prisetila njegove krvave kari- jere i nešto stidljivije “moćnih zaštitnika” koji su mu pomogli da izbegne pravdu.

Pod naslovom “Beograd je uzalud zahtevao njegovo izruče- nje”, čitamo u “Le Monde-u”: “Kratka vest objavljena u štampi ovog jutra oživela je, među Jugoslovenima, uspomene iz proš- losti ispunjene patnjom i ozlojeđenošću prema onima koji su, skrivajući Pavelića, skoro petnaest godina, ometali pravdu”.90 “Paris Presse” ukazuje na poslednje ponuđeno skrovište teroris ti u ovoj kratkoj, ali značajnoj rečenici: “Obreo se u franjevačkom samostanu u Madridu.”91

Odatle je, u stvari, Pavelić odveden u bolnicu gde je vratio svoj dug prirodi – ali ne i pravdi, kojoj su se izrugivali ti “moćni zaštitnici” koji su mogli biti lako identifikovani.

Monsinjor Stepinac koji je imao , kako je rekao, “čistu savest”, ostao je u Zagrebu gde mu je suđeno 1946. Osuđen je na tešku robiju, ali je samo bio primoran da ne napušta svoje rodno selo. Kazna je bila blaga, kao što možemo videti, ali Crkva treba mu - čenike. Zagrebački nadbiskup je proizveden u člana svete ko - horte za života, od strane pape Pija XII koji je požurio da ga ime- nuje kardinalom, u znak priznanja njegovog “hrišćanskog života koji zrači najčistijim sjajem”.

Poznato nam je simboličko značenje kardinalske purpurne boje: onaj koji je obuče na sebe mora biti spreman da ispovedi svoju veru "usque ad sanguinis effusionem": po cenu prolivanja krvi. Ne možemo poreći da je ovog prolivanja bilo mnogo u Hrvatskoj, za vreme službe ovog “svetog čoveka”, ali krv koja je tekla potocima nije bila njegova: bila je to krv pravoslavaca i Jevreja i drugih “niskorodnih”.

S tim u vidu, pravo na titulu kardinala monsinjoru Stepincu ne može biti osporeno. U dijecezi Gornji Karlovac, delu njegove nadbiskupije, od 460.000 pravoslavaca koji su tamo živeli, 50.000 se sakrilo po planinama, 50.000 je proterano u Srbiju, 40.000 je pokršteno na silu a 280.000 je pobijeno.92

19. decembra 1958, čitamo u listu “Katolička Francuska”: “Da iskažemo veličinu i heroizam Njegove Eminencije kardinala Stepinca, veliki sastanak će se održati 21. decembra 1958, u 4 časa, u kripti Sainte-Odile-a, 2, bulevar Stefona Malarmea, Pariz 17. Predsedavaće Njegova Eminencija kardinal Feltin, pariski nadbiskup.



Iz knjige profesora Edmonda Parisa

TAJNA ISTORIJA JEZUITA
Kliknite za proširenje...

Пресретач покретач теме није имао за циљ да пише о језуитима већ да пропагира своју протетантску секту.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top