Evo sta stoji iza svega:
Kosovo: Prema Konačnom Statusu
Europe Report Nº161
24 January 2005
REZIME I PREPORUKE
Vreme na Kosovu ističe. Status quo se više neće moći održati. Kao što se pokazalo kroz smrtonosne nerede u martu 2004. godine, kosovski Albanci su isfrustrirani zbog svog nerešenog statusa, ekonomske situacije i problema suočavanja sa prošlošću. Albanska većina očekuje da međunarodna zajednica ove godine započne proces ispunjenja njihovih aspiracija za nezavisnost Kosova. Ukoliko to izostane, oni (Albanci) bi mogli da preduzmu jednostrane korake. U takvim okolnostima, a imajući u vidu dosadašnji očajan odnos kosovskih Albanaca prema manjinama, kosovski Srbi bi mogli da pozvu oružane snage Srbije da ih zaštite, pa bi region ponovo mogao da zapadne u nemire.
Tokom 2005. godine ćemo videti suštinski napredak ka konačnom statusu Kosova koji će konsolidovati mir i razvoj, ili postoji opasnost da se Kosovo vrati sukobima i prouzrokuje regionalnu nestabilnost. Ovaj izveštaj, nastojeći da popuni praznine ostavljene u rezoluciji Saveta bezbednosti br. 1244 na kraju sukoba iz 1999. godine, ukazuje kako bi se mogao postići napredak.
Kao prvi korak, šestočlana Kontakt grupa treba što pre da izda saopštenje kojim se precizira vremenski okvir za rešenje pitanja statusa, kao i četiri ključna pravila: 1) zaštita manjinskih prava na Kosovu je pitanje od koga će progres najviše zavisiti; 2) Kosovo se neće vratiti pod vlast Beograda; 3) neće će se dozvoliti podela Kosova; 4) neće biti podržano ujedinjenje Kosova sa Albanijom, odnosno sa bilo kojom susednom državom ili teritorijom. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija treba da imenuje specijalnog izaslanika, koji bi otpočeo konsultacije o sadržaju sporazuma o rešenju o konačnom statusu i procesu kojim bi se ono implementiralo.
Sredinom 2005. godine UN treba da proceni opredeljenost vlade Kosova za demokratiju, dobro upravljanje i poštovanje standarda ljudskih prava. Ukoliko ta ocena bude pozitivna, Specijalni izaslanik bi trebalo da pripremi nacrt teksta sporazuma – “Sporazum o Kosovu” - kao i detalje u vezi sa medjunarodnom konferencijom koja bi ga podržala.
Ukoliko nova vlada Kosova želi da svoje ljude povede ka željenom cilju - nezavisnosti, na Kosovu mora da postojati potpuno uvažavanje i zaštita kosovskih Srba i drugih manjina. Skupština Kosova, uz međunarodnu pomoć, mora odmah otpočeti pripremu nacrta ustava koji će potpuno zadovoljavati navedene uslove, a čiji će tekst, ukoliko ga prihvati pomenuta medjunarodna konferencija, činiti deo predloženog "Sporazuma o Kosovu". Namera Sporazuma, zajedno sa novim ustavom, bi bila da stvori uslove za prihvatanje Kosova kao punopravnog člana medjunarodne zajedice.
Imajući u vidu sve što se dogodilo u prošlosti, kao i nepoznanice u vezi sa budućim ponašanjem, bilo bi celishodno da Sporazum i novi ustav (izmedju sebe) uspostave odredjene limite – važne po sadržaju, ali malobrojne i relativno ograničene u dometu – u vezi slobode delovanja nezavisnog Kosova, a naročito:
Kosovo bi se eksplicitno obavezalo da se ne može ujediniti sa Albanijom, niti bilo kojom drugom susednom državom ili teritorijom, osim u kontekstu EU integracija;
Postojao bi određeni broj sudija imenovanih od medjunarodne zajednice u višim sudovima Kosova, kao i odredjenih medjunarodnih instanci koje bi imale ingerencije da osiguraju da se odredjena ključna pitanja vezana za manjinska prava i ostale dogovorene obaveze rešavaju pred ovim sudovima;
Kosovo bi omogućilo prisustvo medjunarodnih posmatrača – “Kosovsku posmatračku misiju” - koja bi izveštavala širu medjunarodnu zajednicu i predlagala odgovarajuće mere ukoliko Kosovo ne bi izvršavalo svoje obaveze.
Medjunarodnu konferenciju pod predsedavanjem UN bi trebalo organizovati pre kraja 2005. godine, a njoj bi prisustvovali predstavnici članica Kontakt grupe, EU, Beograda i Skupštine Kosova. Početkom 2006. godine referendumom gradjana Kosova bi se odobrio ustav, a to bi označilo stupanje na snagu "Sporazuma o Kosovu". Da bi se Sporazumu pribavio pun zakonski i politički efekat, bilo bi poželjno da ga podrži Savet bezbednosti UN. Ukoliko se de iure nezavisnost Kosova ne postigne uz saglasnost Srbije ili rezolucijom Saveta bezbednosti, ona bi trebalo biti priznata od strane cele medjunarodne zajednice, ili bar od onih njenih članova (uključujući SAD i zemlje EU) koji su spremni da to učine.
Mora se razmotriti mogućnost da Srbija – a moguće je i Rusija – odbiju da saradjuju u delu, ili celini ovog plana. Medjutim, predloženi proces ne bi smeo biti taoc takve mogućnosti: situacija na terenu na Kosovu je isuviše krhka, a status quo neodrživ na previše načina da bi se dozvolilo da medjunarodna zajednica neograničeno odugovlači sa pitanjem konačog statusa. Dok se legitimne srpske zabrinutosti moraju potpuno uvažiti, naročito one vezane za status srpske manjine na Kosovu, Beograd se mora upozoriti na samom početku pregovora da “voz napušta stanicu sa vama, ili bez vas” i treba ga podstaći na aktivno učešće u postizanju najboljih rešenja.
Samodopadljivost je predugo vodila politiku prema Kosovu. Mogućnost za obnovu sukoba je vrlo realna. Medjunarodna zajednica, naročito zemlje članice Kontakt grupe, moraju rešiti da li će ponovo preuzeti inicijativu za rešavanje kosovske situacije, ili će dopustiti da stvari izmaknu kontroli, sve dok neke nove neprijatne činjenice na terenu ne budu nalagale da se njima pozabave. Plan koji je ovde izložen zahteva političku hrabrost, kao i energiju. No, alternativa je gora.
PREPORUKE
1. Što pre:
a) Članice Kontakt grupe (po mogućstvu uključujući i Rusiju, ali ukoliko je nužno i bez nje) kao meru i momenat za izgradnju poverenja treba da objave izjavu u kojoj se navodi vremenski okvir za rešenje pitanja statusa;
B) Ta izjava treba jasno da naglasi da će napredak najviše zavisiti od zaštite prava manjina, te da niti povratak Kosova pod upravu Beograda, niti podela, niti bilo kakvo ujedinjenje sa Albanijom neće biti podržano.
c) Generalni sekretar UN, u konsultaciji sa Kontakt grupom, treba da imenuje specijalnog izaslanika koji bi otpočeo konsultacije o definisanju strukture procesa rešavanja konačnog statusa, te o sadržaju nacrta sporazuma;
d) Skupština Kosova, uz podršku medjunarodnih donatora, treba da otpočne pripremu nacrta ustava, uključujući odredbe o zaštiti manjinskih prava, kao i o broju i imenovanju medjunarodnih sudija u Vrhovnom i Ustavnom sudu;
e) Privremene institucije samouprave na Kosovu (PISK) treba da započnu izvodjenje serije posebnih programa usmerenih ka zadovoljenju interesa srpske manjine, uključujući i kampanju “Priština – otvoreni grad”.
2. Do sredine leta 2005: Specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN teba da napravi izveštaj kako se PISK odnose prema ispunjenju standarda – uz nagoveštaj budućih koraka, ukoliko izveštaj bude pozitivan.
3. Do jeseni 2005:
a) Skupština Kosova treba da finalizira tekst nacrta ustava;
B) Specijalni izaslanik treba da pripremi nacrt “Sporazuma o Kosovu”, kao i detalje o medjunarodnoj konferenciji koja bi podržala ustav i ovaj sporazum.
4. Do kraja 2005: Treba organizovati medjunarodnu konferenciju pod predsedavanjem UN, a uz učešće predstavnika zemalja Kontakt grupe, EU, Beograda i Skupštine Kosova (ili onih pobrojanih koji su spremni da u tome učestvuju), i podržati dogovorene tekstove "Sporazuma o Kosovu" i ustava.
5. Prva polovina 2006:
a) Kosovo treba da sprovede referendum o svom budućem ustavu;
B) "Sporazum o Kosovu" treba staviti na dnevni red Saveta bezbednosti radi usvajanja (to usvajanje bi bilo veoma poželjno, ali ne bi bilo preduslov za naredne korake).
6. Sredina 2006:
a) UNMIK bi trebalo da preda ingerencije izvršne vlasti vladi Kosova, a svoje ingerencije za nadziranje novom medjunarodnom telu (“Kosovskoj posmatračkoj misiji”). Nastavak dugoročne uloge KFOR, ili misije koja bi ga nasledila, trebalo bi potvrditi ugovorom izmedju NATO i vlade Kosova;
B) Ukoliko de iure nezavisnost Kosova ne bude postignuta uz saglasnost Srbije, ili donošenjem rezolucije Saveta bezbednosti UN, ona bi mogla biti priznata od medjunarodne zajednice, ili bar od onih zemalja članica (uključujući SAD i članice EU) koje su spremne da to učine.
Priština/Beograd/Brisel, 24. januar 2005.
)
