Pescanik
Pedeset hiljada malih Milica na noši... Mi sad znamo koliko je pokojni vojnik imao IQ, a ne znamo ko ga je ubio. Sram bilo Koštunicu... Suština Tadićeve političke ideje je mirna koegzistencija u paklu... Može cunami da proguta celu planetu, ali ovde će se prasići prodavati iz gepeka i sir i kajmak će jesti iz jedne kašičice svi prisutni na pijaci...


Dramski pisac Biljana Srbljanović već neko vreme živi u Francuskoj. Za praznike je došla u Beograd i evo kako vidi otadžbinu.

Biljana Srbljanović: Svi se strašno puno žale i od tog konstantnog žaljenja i usredsređenosti na svaki najminorniji problem ljudi su potpuno izgubili svaki osećaj za empatiju, svaki osećaj za neki širi kontekst. Sad je možda glupa ta priča oko Indonezije, ali ja sam zapanjena, fascinirana sam do koje mere... hajde, i vaša televizija se juče setila, de facto. Pa čekaj čoveče, 50 hiljada je dece od tih 150 hiljada ljudi. Pa da li je moguće da su ovi ljudi toliko usredsređeni na nestanak struje u selu tom i tom, da ga baš briga što je 50 hiljada dece pomlaćeno zemljotresom. Znači, nije ni politički kontekst ni ništa, nego se neka strašna nesreća dogodila. Bila je anketa oko toga da li treba pomoći Indoneziji, onda ide neka, ono ofarbana u šarenom šalu i kaže – boga mi, nama treba da se pomogne, nema para. Pa, mamu ti tvoju, lovu od te tvoje farbe odvoj, pa daj.

A puna crkva, išla sam nešto babi da upalim sveću, puna crkva, da li je moguće da se ti ljudi ne osećaju u tom trenutku malo plemenitijim, neki je Božić. To je neki trenutak da se zamisliš. Onda pune novine toga - naši Robinzoni Krusi, to ima kod Žike Pavlovića, ima to - naši Robinzoni Krusi - množina od Robinzon Kruso. I ima ova fascinacija ovim perverzijama, moram da kažem. Znači, ako je priča o pedofiliji, to će da bude na svim naslovnim stranama, sa nekim sladostrašćem, moram da kažem. Mislim, oni opisuju, daju slike te dece, ima nekog sladostrašća čudnog u tome. Ljudi su do te mere postali neosetljivi da sad mora nešto još gore od smrti deteta da bude da bi te zanimalo. Znači, nije dovoljno što su deca izginula, nego sad njima nešto rade kao seksualno, to je još gore. Mislim, ima nešto u ovoj zemlji što malo nije normalno, stvarno.

I to mi smeta što se ovde oko svake stvari uvek pojave jedna ili dve agencije, koje nekome naplate da naprave istraživanje javnog mnjenja. Prvo, ja bih zabranila istraživanje javnog mnjenja na temu Haškog tribunala, pošto ne znam u kojoj zemlji na svetu se pita da li neki zakon treba da se poštuje ili ne. Verovatno kad bi ovde napravili anonimno istraživanje - da li biste ukrali, a da vas ne uhvate, 90% ljudi bi reklo - da. I šta to znači, da treba da ukinemo zakon koji kažnjava krađu?

Ovde se opravdava nečinjenje od strane vlasti time što javno mnjenje nije raspoloženo prema Haškom tribunalu. Ja, na primer, nemam poverenja u Haški tribunal, mislim da su oni sami sebi dovoljna mašina, mislim da je besmislica što ti procesi užasno dugo traju, pa dobijemo situaciju u kojoj se Jovica Stanišić i ekipa vraćaju nazad. Sad će se i Šešelj vratiti nazad, jer oni njemu još nisu počeli ništa da rade. Znači, mislim da je to potpuno nesposoban sud, ali to uopšte ne treba da utiče na premijera Koštunicu da poštuje zakon, da poštuje međunarodne dogovore, da isporuči generale koje mora da isporuči, šta god da javno mnjenje misli o tome. Nije sve stvar referenduma, neke stvari se odlučuju drugim mehanizmima. Mislim da se svi ti strategic marketinzi zapravo bave nekom vrstom zamućivanja političkih voda.

Ja sam, na primer, za to da se zabrani Legijina knjiga. Prvo sam mislila da je to neka njegova ispovest, tako da sam pomislila - kako je moguće da neko štampa to što on treba da govori pred sudom, to malo nije dozvoljeno. Onda sam ukapirala da je čovek prozu napisao, to je plod njegove mašte u 70 hiljada primeraka. I to će da kupi 70 hiljada ljudi, koji su verovatno zadnji put bukvar pročitali. Umesto tih 200 dinara da da za Indoneziju, čoveče, oni će da čitaju šta ima Legija da kaže kao plod svoje mašte. Lično smatram da posle II svetskog rata nije mogao da se pojavi Šper, na primer, koji je bio arhitekta, ali nije mogao da napiše roman o zamišljenom arhitekti u svemiru i da se to štampa i prodaje na kioscima.

Generalima, koji su krivi za 7800 ubijenih ljudi, uopšte da ne insistiram na tome da su muslimani, njima ne možeš da oduzmeš penziju, a ne zanima te u suštini da duša te dece bude mirna, ako su već nastradali na pravdi boga. Zato kažem, određene knjige se moraju zabranjivati, određenim ljudima se moraju oduzeti sva građanska prava, pogotovo onima koji su begunci od zakona. Nek' se posle dokaže ne znam šta, ali ti ljudi ovoga trenutka beže od zakona.

Ja na primer imam jedan od svojih mnogobrojnih procesa po privatnoj tužbi vaše slavne novinarke. Pošto živim u Francuskoj, nisam se pojavila na zadnja tri procesa, jer oni to zakazuju od danas do sutra, mislim, sad ću ja da uhvatim avion i da dođem. Znači, dobila sam četvrti poziv na kome piše, po privatnoj tužbi slavne novinarke B92, ako se ne pojavim da ću biti privedena. Dolazili su kod mojih roditelja na vrata i tako dalje. Znači, mene će da privode, a Ratko Mladić, ubica 7800 ljudi minimum, ima pravo na penziju. Ja ne razumem, prosto mi dođe da više nikad ne dođem, pa nek' me onda privode na suđenje iz Francuske.

Ma mislim da kad sledeći put izađemo na glasanje, to treba tako da se pokaže. Sad nam je potpuno jasna slika, kohabitacija nam je potpuno jasna. Ja ću da te pljunem kad sledeći put budem izašla na glasanje, ja ću lično da dođem da te nađem. Stalno su nas plašili tom baba rogom - radikali da ne pobede. Mi se svi stalno nešto vucaramo po tim glasanjima, arlaučemo po binama raznoraznim, krši se izborna šutnja zbog tog straha - samo da ne budu radikali. Ne pada mi na pamet. Hoćete radikale - izvolite, ja uopšte više neću za kohabitante ikad više da glasam zbog toga što me strah od Tome Grobara. Pošto će mi se Šešelj vratiti zahvaljujući kohabitantima.

Da je na vlasti Toma Grobar, on ne bi imao pristup nigde. Majke mi, da je Toma Grobar premijer, vratio se ovde Jovica Stanišić ne bi, pošto Tomine garancije niko ne bi slušao. Ovde bi upali neki komandosi, pohapsili to što treba da pohapse, pošto oni očigledno znaju gde su ti ljudi i hajde zdravo, doviđenja. Prema tome, mene mnogo više vređaju ti kohabitanti što dozvoljavaju da se to radi. S vremena na vreme sednem, pa plačem, onda me to prođe, i neću da idem na glasanje. Sad ima da se bore za moj glas.

Znači, neka se održe izbori zahvaljujući 30% ljudi, pa nek' se krljaju Karić i Toma Nikolić, eto ti sad. A ti da zaslužiš, pa onda da glasamo za tebe, a ne da glasamo za tebe samo iz straha od ovih. Ti si nosilac mog glasa, neću više da ti ga dam, ima da ga zaradiš. Mislim da je stvarno prošlo vreme tog opet referendumskog opredeljivanja - ili je život ili je smrt. Pa nije ovo život uopšte, a niti će ono biti smrt, ali nije ovo život i mora tako da se kaže. To je borba između žutog i braon, po čemu se prepoznaju gaće, eto.

I sad ja hoću da mi se zaradi moj glas. Ti sad pristaješ da staneš na binu uz Borisa Tadića, uz razne uštve koje profesionalno prezireš, umetničke su nule, uglavnom su se uvlačili svakojakoj politici i uvlačiće se ponovo, ali hajde, zapuši nos, pa možeš. I onda kreneš od tog pretvaranja, žmureći glasaš, prećutkuješ stvari i to jednostavno ne može više tako. A svi to radimo. Mi to radimo. Pusti ti njih, nego mi to radimo. Sam sebi prećutkuješ stvari. Kad sam čitala vest o tom atentatu, vrlo sam se uzbudila. Kada sam ukapirala da izgleda nije, da je to neka zavrzlama, prosto sam želela da to jeste atentat, da se ne bi obrukao predsednik i ljudi oko njega. Uhvatim sebe u situaciji da kažem - jaoj, daj bože da onome nađu 5 kila eksploziva u kući. Znači, ti želiš da je na njega neko krenuo da ga ubije. To je stvarno iščašenje mozga. Znači, do te mere ti moraš da namiguješ i prećutkuješ razne slojeve stvarnosti, da se ta stvarnost više uopšte ne uklapa u realnu sliku. Jednostavno, ne možeš više to da radiš. Prema tome, ja mislim da sad mi svi treba da zaćutimo na te raznorazne male stvari i da više nikad ne glasamo za ljude koji nisu u stanju da zabrane list Nacional zbog teksta protiv Branke Prpe. Eto, eto im ga.

Ali sam htela da ti kažem, u Kuriru je izašao novogodišnji intervju Koštunice. Jeste li to čitali? Što ne čitate Kurir, to je najveće zezanje. Dobro, nisam čitala ceo, malo me mrzelo, ali bio je jedan mali kao izvadak - gde idete na more. Koštunica kaže ovako - na moru nisam bio od 1990. godine, kad sam bio u Herceg Novom, a pre toga sam letovao u Grčkoj i na Hilandaru. Čekaj, prvo, što nisi bio na moru od 1990? Jel' ima neki zdravstveni problem, jel' ima neki religiozni razlog, koji ti brani da se močiš u vodu ili šta? Drugo, kako možeš kad te pita neko gde si bio na moru da kažeš na Hilandaru, keve ti. Pri tom, uopšte davati novogodišnji intervju Kuriru. Ne znam kako on ne oseća kolika je to sramota i za taj Hilandar, da se on prndeči time.

Ja ne bih znala šta je Hilandar zbog toga što, naime, imam vaginu i ne mogu da odem tamo, ali kapiram da to veoma mnogo znači nekim ljudima. I to je verovatno neka vrlo intimna stvar. Ako ti smatraš da je važno da na temu gde si bio na moru kažeš u Kuriru da si bio na Hilandaru, nešto debelo nije u redu sa tobom. Ali mislim da Tadić ponavlja istu grešku zbog toga što se samo merači kako da napravi rejting, kako da osvoji glasove. U međuvremenu, potpuno gubi politički profil. I Koštunica je to uradio. On se borio za tu vlast više nego što se bilo ko borio. On se krljao, čoveče, pa da probam na ovim izborima, pa da probam ovako, pa da probam iz ef-ea, pa kad se konačno domogao, ne zna šta će. On je kao Oblomov za nekim velikim stolom, dok ustane, obuče se i stigne do tog stola, njemu sva volja za životom iscuri, ideja šta je on tu hteo. Ja mislim da bi se on sad, kao Amerikanci iz Iraka, oni bi se izvukli, kad bi znali kako da se izvuku, tako i ovaj. Nije on glup čovek ni na koji način, zna on odlično da mu tu nije mesto. On bi najrađe da se dezintegriše i da se skloni na Hilandar, da mu spoje atome kao u filmu Muva i da nestane odavde.

Svetlana Lukić: Da li si videla kako su se nagojili svi? Koštunica ne može da sedi, Tadić ne može da sedi.

Biljana Srbljanović: Jeste. Nema veze što su debeli nego su nekako opušteni. To je kao ono, udala sam se, kao 'ajmo sad, ne brijemo noge, razumeš.


Pri tom, nisu oni isto, zbog toga što Tadić potpisuje tu knjigu žalosti za te jadne ljude u Indoneziji i onda Tadić negde kaže - mi smo pogrešili. Ne mora niko da mu kaže, negde ljudski oseća da smo pogrešili. Ovaj se, bre, ljuti što ga pita novinarka. Sada si se setio i, majke ti, što baš u nedelju da bude minut ćutanja, da ne kvarimo kome - Amfilohiju da ne uzbuđujemo duhovni mir. Indonežani nisu pravoslavci, to je valjda neki problem.

Svetlana Lukić: Slušali ste Biljanu Srbljanović i Lasla Vegela, a sada govori Petar Luković. On nigde nije bio, Pera jedva da izlazi iz svoje sobe.

Petar Luković: I pre Nove godine, dakle ove prave, takozvane međunarodne Nove godine, a i ovih deset dana mislim da osnovno pitanje sad više nije šta ćemo da radimo ove godine, šta postoji, ulazak u Evropu, neka bitna pitanja, ne, nego postoji samo pitanje Kosova. Od one izjave Tome Nikolića da ćemo ratovati za Kosovo do izjave Koštunice da Kosovo neće biti nezavisno ni 2005-e ni 2006-e ni 2050-e. Da budem iskren, možda ja nisam pratio novine, moguće da sam prespavao, ali ne vidim šta se to desilo zadnjih 15-20 dana da bi sad ponovo Kosovo bilo glavno. Nije bilo tako početkom decembra, bar nikakve kampanje nije bilo. I sad donatorska konferencija, Dom garde, pojma nemam. Da budem iskren, meni je to malo dosadno. Tu i tamo nekad upalim televizor, vidim da je opet dobri premijer Koštunica u nekom manastiru negde na Kosovu, ne znam, u nekoj crkvi, to je nešto noću išlo. Pa upalim ujutru, on opet u manastiru, ne znam da li je on tamo celu noć probdeo ili su ga reprizirali. Ali koliko ja vidim on dobar deo radnog vremena provodi po crkvama i manastirima, to mu je valjda u opisu radnog mesta, ne razumem. A opet je i mogućno, jer tako i biva u državi u kojoj je crkva na vlasti.

I oni zaista stvarno misle da je to Kosovo deo Srbije. Ako to stvarno misle, onda ja ne znam, onda je neko od te dve strane lud ovde, moguće da sam ja lud. Ali svakom ludaku je do te mere jasno o čemu se radi, da apsolutno ne vidim nikakvog načina za neku vrstu polemike. S druge strane, čuo sam svašta u ova četiri meseca, tu iz off-a negde. Ćosić je valjda nešto, neke podele, pojma nemam. Mrzi me to da čitam uopšte, mrzi me i da slušam o tome, ta me stvar uopšte ne interesuje. Ne znam kako da ti objasnim, mene ta stvar uopšte ne interesuje, to mi je onako pod „Š“ potpuno u mom životu. Ali interesovalo bi me da znam šta ova država hoće i bilo bi mi, ne lakše, ali zanimljivije da znam šta hoće, ali ja stvarno ne vidim.

Vidim da ne postoji nikakva ideja, postoji samo jedna kampanja u kojoj je Kosovo u centru pažnje. Ja vidim to medijski, vidim to kroz neku vrstu simbola. Veče uoči takozvane srpske Nove godine, na televiziji imaš onu malu pogačicu dole, ono kao srpska pogača sa četiri „S“. Zašto uvodimo takvu vrstu ludila, domoljublja na najgori mogući način. Smejali smo se Hrvatima, a mi to radimo na isti i još odvratniji način. Vidim na osnovu tih simbola neko dizanje nacionalne tenzije, nekog prkosa. A Kosovo je tu valjda neka vrsta dimne zavese, to je nešto što treba da nas zabavi da se ne bi bavili drugim problemima.

I neki su prijemi, nekakve konferencije, ne znam, neko od njih je davao pare, vidim kad Tadić ljubi ruke Artemiju, pa Pavlu. I gde god se okreneš, tu su popovi, mučno mi to izgleda. Mučenje mi je kad vidim toliku količinu popova u 14 dana, to je onako baš strašno, od tih procesija u crkvi do bolnice na Bežanijskoj kosi. Došli su popovi tamo, izgleda kao sahrana. Moram da kažem da meni popovi onako, jedna od mojih asocijacija jeste na sahranu, smrt i oni izgledaju baš tako. Meni je onako bilo smešno i blesavo, sad mi više nije smešno. Ranije bih se krstio možda kad bih čuo da je Amfilohije rekao da su Deda Mraza izmislili Amerikanci da bolje prodaju Koka kolu.

Niko nije reagovao na tu izjavu, niti je neko nešto napisao, to tako prođe. Osećam se kao neko ko živi u nekom vrtlogu, samo promiču te konferencije, neki ljudi, neke izjave, koordinacioni centri, osim detaljao ubistvu tog albanskog dečaka, to sam primetio da je metak rikošetirao o drvo. Ne znam, nisam znao takvo drveće o koje se rikošetira, ali dobro.

Mislim da je Kosovo još jedan primer slavodobitnih priča na kojima ljudi grade svoju karijeru. Prema tome, to je još jedan dokaz one moje teze, naše zajedničke teze - Kosovo, to nije bitno, Kosovo, to je samo forma. Može neko da izmisli neku drugu reč, neki drugi pojam. Prave se karijere, snuju se neke pare, tu se sad licitira ko je veći patriota, koje će ministarstvo više da da.

Nisam jedini koji smatra da smo u vreme Miloševićevog režima imali njega kao simbol zla i ljude oko njeg. Bilo je mnogo manje ljudi, sad ima toliko ljudi koji ti idu na nerve, ljudi koji su užasni i strašni, da se cela moja energija rasplinjava, ta moja mržnja se rasplinjava na nekoliko hiljada ljudi. I naravno da nije više tako užasna i jaka kao što je bila onda kada je bila usmerena samo na njega i njegove. I to je možda jedan od problema, sad ima mnogo više ljudi koje ne možeš da podneseš. Naprosto, ne možeš više da čuješ ni njihovo ime.

Ali kad bude to jednog dana, neka se niko ne plaši kad ovo sluša da će to da se desi, to se ovde nikada neće desiti. Može cunami da proguta celu planetu, ali ovde će se prasići prodavati iz gepeka i sir i kajmak će jesti iz jedne kašičice svi prisutni na pijaci. Prema tome, nema opasnosti od toga. Ali kad bi se brojale stranice zakona i regulativa samo u prvoj fazi, mislim da je to negde oko 25.000 stranica.

To me zapanjuje sve vreme, da kao što kažeš, ma nećemo u Evropu, kažeš i hoću u Evropu.To je kod nas sve tako fenomenalno lako. Nama je u stvari dobro ovako, ja ne vidim da postoji nekakav bitan, nacionalni problem koga su ti ljudi svesni ovde, ozbiljno ti kažem. Mislim da će 2005-a godina biti zanimljiva, ne samo zato što će biti 10 godina od zločina u Srebrenici i ne samo zato što će biti 13 godina od bombardovanja i opsade Sarajeva i 14 godina od pohoda na Dubrovnik ili 14 godina od pohoda na Vukovar. To su sve stvari kojih će jedan mali krug ljudi ovde da se seti, ali će godina biti zanimljiva iz prostog razloga što mislim da, ako prošle godine reč ratni zločin i pominjanje svega ovoga što sam sada pominjao nije bilo popularno, ove godine to će biti na nivou strane, nepoznate reči, koja će se tražiti po rečnicima. Ratni zločin - ne znamo, kažite na srpskom.

I mislim da što više vreme prolazi, moram da priznam da smo ja i gomila mojih prijatelja doživeli jedan veliki poraz. Da stvar bude lepša, čini mi se da nismo poraženi sa malom razlikom, 1:0 u produžetku, poraženi smo ubedljivo i to vidim iz dana u dan. Vidim to kroz medije, a vidim i u odnosu ljudi sa kojima sam bio blizak pre 4-5 godina, koji su već umorni od te priče. Kad pomeneš Srebrenicu, oni svi kažu - jaoj što si dosadan, pomeneš ratne zločine - pa dobro, umaš li ti o nečemu drugom da pričaš.

Čitao sam jedan veliki tekst, koji je objavljen u Engleskoj, o Beari, šta je on de facto radio, na koji je način on to radio, kako je on to sve organizovao, i prebacivanje, iskopavanje i kopanje, ubistva i sve ostalo. To je jedna strašna stvar, kako da kažem, to bi u nekoj normalnoj zemlji učili u školama,
da deca vide kakav je monstruozan um to sve smislio. A on je ovde ispraćen avionom državnim, prati ga ministar i onda ispadne priča na nivou vica. Sad je on jedan dobri čovek, koji je otišao da bi se žrtvovao zbog svih nas ovde.

Mislim da su mi užasno loša bila vremena, kao i svima, 91, 92, 93, koja je bila možda najstrašnija, ali posle svega, ova vremena su onako baš besmisleno ružna i odvratna. Daću vam primer zašto se tako osećam. Osećam se tako zato što, evo ovih dana prisustvujem jednoj neverovatnoj medijskoj promociji Dragoslava Bokana, pripadnika Belih orlova. Mogu da citiram njegove opise kako je ubijao Hrvate, a danas je on promoter takozvanog beogradskog duha. On predaje u jednoj školi lepog ponašanje, predaje u školi za fine manire finih gospođica. I on i to njegovo drustvo objavili su sad jednu knjigu od 500 strana da predstave Beograd. Neko kao Bokan, za koga imam tu nesrecu da pamtim sta je sve uradio, da bude promoter beogradskog duha i intelektualizma. To je jedan strašan obrt. Hocu da kažem, to je ta pobeda. Dakle, Bokan je pobedio, on je pobedio.

Imam puno godina i uskoro ću slaviti jedan ne baš mali rođendan, ali mislim da nikad u mom životu nisam živeo u ovakvim vremenima. Život sa Koštunicom je jedno iskustvo koje se teško može porediti sa bilo kojim iskustvom, dakle, ne mislim samo na politička i na erotska i na, ne znam sad, turistička. To je jedno duhovno iskustvo, biti pod Koštunicom je nešto apsolutno neverovatno. Mogao sam svašta da sanjam, svašta sam mogao da mislim, ali ovako nešto nisam mogao. Mislim da je smrt Zorana Đinđića bila ta tačka kad je sve prestalo, sve se raspalo i nestalo. I sad više nemam nikakav, hajde da budem patetičan, most koji negde vodi. Imamo neku provaliju, neki ljudi nešto rade, neke splavove dole pravimo, pojma nemam, nešto takvo. Tako mi to izgleda, mi počinjemo od nule.

nakon svega finale, čuo sam juče tužnu priču o tome da su Srbi najveći pesimisti na svetu. Tu sam jedino počeo da se smejem, optimistički sam se smejao. Pa naravno da su pesimisti. Ako živiš u zemlji sa ovakvom vladom, sa ovakvim premijerom i predsednikom, pre svega moram da kažem sa premijerom, pošto mi je apsolutno čudo neviđeno, i ministrima, pa pesimizam je obavezan kao i disanje. Tu između disanja i pesimizma nema nikakve razlike. Svakim udahom ti postaješ pesimista, dok si živ ti si pesimista, ako je ovakva vlada ovde. Ali ono što je neverovatno, ti će pesimisti ponovo da glasaju za ove, koji će im uvesti još više pesimizma sledeći put.