Najlepse balade...

Branko Lori · 28.12.2018. u 00:39

BALADA O RASCVETALIM KESTENOVIMA

O uzvišenje moje! Srce pesnika na suncu rascvetala kestenova grana!
Danas je čas za reči providne, ljubičaste magle nad vodama.
Celo moje biće razotkriva nove žrtve koje je život velikodušno podnosio
Trebaće da se uzvisim nad bedom, žalosnim ljubavima i bolom dosadašnim
Neka ovo proleće bude put za neumorne noge opraštanja,
Dok sedim na vlažnoj klupi pod rascvetalim kestenovima,
U večeri mladoj, rumenog plamsanja krvi i sećanja
I skore crne zvezde nad mojim bićem i mojim snima!
Sutra već bose noge ostaviće tragove po pesku kaluđera Rusina iz lavre;
Umorni putnik ako u svetu srce za uzglavlje našao nije.
Ni ljubav, zeleni list breze, na krvavoj rani,
Pod sedom kosom, još nežnije,
Ćutljivo, u ćeliji duše, proći će ostali moji dani.

Ne nađoh li šaku svetlosti u mučnoj poteri za korom hleba
Ostaje mi do dna, po vašoj milosti čašu da ispijem;
O moj živote! Tako, možda, treba!
Večeri ove kad nemam više vela golotinju krvi svoje da sakrijem
Pevajte, beli rascvetali kestenovi!
Na svetu jedni sreću će naći pod granama vašim.
Sedim li, osamljen, na dlanove moje pada mrtvo cveće kao davni poljupci
I ma koliko mi suze razrivale lice,
Blažena da si osamljena brezo
Što nišeš krik ranjene ptice.
Za zvezdom u lišću!

O pevajte, beli kestenovi, ove noći na kraju svih zala i bede!
Uspavljujte čas moga približavanja božanstvu!
Dosta sam u mladosti, lutajući slušao jauk u vašim golim granama,
Mnogo puta sam ovde sedeo kada je vaše lišće razvejavalo snove i ljubav.
I noć ledila tugu na usnama!
Tako samo pevaju bela krila albatrosa po plavetnilu iznad okeana;
Živote moj! Ljubavi moje tužne!
Srce pesnika, zapevaj pesmom rascvetalih grana!
Arijom snežnih pahuljica iz najlepših dana!
I biće bol zasuta zvezdama!

U ovoj mirisnoj senci lakše mi je da mislim o vihorima života
Bolu moj! Mladosti morbida!
Za sve nizine, čežnjive daljine i noći iz grada
Ostaće samo prezreno moje skitništvo
I ova užasna balada!

Nikad te, aprilsko nebo, nisam gledao ovakvim očima!
Još malo pa će i insekti da usne u žutim čašicama šafrana;
Bledunjavi dlanovi noći pomilovaće trstike i modre grmove divljih ruža;
Samo će na licu meseca visoko nad glavom mojom odbleskivati cveće u kristale.

Kao oreol bivšeg života i raskošne tuge!
I ja ću sklopiti oči za trenutak utešen blaženstvom
Sa belim jedrom duše koga je proleće jedne patnje razvilo
U šareno leptirovo krilo!
....Niše se i pada cveće, bez šuma, pa jaće.
Belo kestenovo cveće!
Nesrečni putnik,sa rukama u kosi, vlažnoj od noći sanja i plače
U jedno proleče
Pod osedelim kestenom, sa koga latice meke sasiplju sve jače...

O proći će sve i jednom biće večan san moj pod ovim uspavanim liščem!
Srce izmučeno, što si se razotkrivalo za efemerne osvete ljubavi!
Pevaće popci u mladom žitu i prepelice u divljoj travi;
Nedavno sam i sam zaneto kriknuo kao zaljubljeni tetreb;
Na umornim rukama ležala je od sna otežala njena glava
I niz iste šume leteli su beli meteori;
Oh ! Zadaviću sablast što srce taštinom zemaljskom zavarava;-
Jer, ukoliko je sreća sumrak, utoliko bol otima veo dijamantskoj zori!
Rodio sam se da volim i stradam,
Penjem se visoko nočas zvezanim lestvicama!
Stražarim nad bedom u svetu kao mesec nad rekama koje večno otiču
Kadkad i rana mesto srca draža je od prespavanosti života,
Blago orlu koga metak pod suncem pogađa!

O spavaj, noći mila, nad tragovima prošloga života!
Ja ne žalim što sam patio i voleo,
Ljubav me je odvojila od skota .
I ako sam noći ove kao ovaj kesten beo!
Što kukavice traže, to pesnik oprašta
Što slabiće ponižava to geniju samo život objašnjava,
I moja suza nočas svoje više sunce traži!..

Pevajte, kestenove grane srcem pesnika što arije životom iskupljuje.
Široko u ovoj noći elegijom na domaku reka,
Noć što u zelenim papučama varljive žene gazi
Nek se raste po liku i sećanjima kao njena kosa meka
Znaću u budučnosti da razdvojim san od jave
I da me ne polakome trenutne egzaltacije mesa,
U labudovskoj budućnosti ako se ikada od ove ljubavi trepavice moje otkrave.
I nikad, o nikad više! Da se ne ponovi ova istorija!
Kad jesen dođe na dlanove da mi opadne vaše lišće,
Srećan možda, što će me izdati memorija
Za turubno lutanje kroz svet.
O lakše misli i ti nemirno srce deteta,
Umreće i tvoj let,
Združen za večnost sa strasnim srcem kestenovog cveta
Budite se ptice! Sudarajte se pod mlečnim putem vatreni meteori!

Noćas pesnik peva o sebi!
Noćas u meni vatra gori!
Ja ne znam za rime i kolko teži u svetu moje skandalozno ime;
Ja ne znam kako zvuči ova istina i kolko mi je srce belo;
Od egzaltacija izdišem, ne lepu pesmu da napišem,
No da objasnim bol ovaj koji mi do nogu savija čelo!
Oh! Šumite grane! Noćima prepričavajte ovu tugu!
Ne ljudima koji svaku lepotu na drumovima života oskrnave!
Pričajte oblacima koji nad vama krstare i prolećnom lugu,
U sumrak kad u vaše mirisne krošnje sleću zvezde plave!
Njišite se grane u ritmu ove sumorne balade,
U jesen plačnu sa krikom crne vrane,
Burom i gromom ispovedajte ljubavne jade
Kad vas umesto cveta, kao mene, pokriju slane!
O ljubav! Što ljudsko srce pretvaraš u crne dijamante!
Ispijo sam otrov iz tvoje školjke.
Blede usne još su vlažne od tog napitka
Sa rumenog cveta i njene tople dojke!

Pevajte kestenovi! Ja više nikog pod nebom nemam!
Lišće vaše , još jednom san neka me opije,
Na daleki put kada se spremam!
Sutra će već u crno da nas zavije,
Bura grane tvoje, a drumovi noge moje,
Pesmo krvi žedna, moja ljuta gladi!

Rade Drainac