Благодат Духа Светога не мења свет око нас већ нас саме...

Црквена благодат, невидљиви огањ, пламен сваке богослужбене радости, присутна је, непоштедно искорењујући сваку обамрлост у човеку, али она није, иако чудотворна, магијски акт који аутоматски искорењује проблеме везане за самог човека у неким другим сегментима постојања као што су: посао, емоције, здравље, итд. Некад, као да човек слепо верује у оно што не разуме, те благодати приписује и оно што јој не припада. Не мора то нужно имати негативан контекст али некад сама благодат добије антропоморфни карактер. Јер она јесте благотворећа за самог човека али се не меша у односе који не зависе од ње саме. Зато је човек крстообразно створење јер је увек некако на раскрсници између историје и есхатона будући да јесте актер у две равни постојања - онога што зовемо страдањем (које још траје) и блаженства (које је наступило али не у коначном облику).
Отуда човек може истовремено трпети своју или туђу палу природу, а опет исто тако може бити причасник светости Божије сведочанством у себи кроз искуство Сабрања.
Трпељивост је најтежи подвиг, и без благодати човек само може полудети од толико сложених радњи које гуше сваку смислену креативност и спокој у телу.

Благодат је увек иста али није иста пријемчивост оних који приступају престолу благодати - Евхаристији. На пример, на путу за Дамаск само је Савле (Павле) видео и чуо Христа, док остали нису; Тома није одмах поверовао док није додирнуо Благодатног; тиме што Христос само тројицу води на Тавор наспрам других ученика показује да нису сви били исте пријемчивости за виђење (опитовање); итд.
Зато када кажемо да је некада велика или мала благодат, то није до благодати - она не мери, нити се смањује или увеличава - већ до човека који скупља или шири своје срце ка Богу Који је свагда исто отворен ка човеку.
Губитак благодати не значи то смењивање, нити је она коначног карактера, већ ставља човека на (само)испитивање, и да би у човеку, према дару његове слободе, изазвала још приснију и већу богочежњивост.
Повратак благодати је заправо повратак човека богослужбеној реалности Литургије. Од тод доласка на Сабрање зависи умоножавање дарова, надоградња и утемељење личности у Христу.
Зато човек, видећи благодат у себи (не)посредним опитовањем, може да каже оно апостолско: "Не живим више ја него Христос у мени!". Јер када би благодат укидала личност, не само апостол већ било ко не би имао свест о своме "ја" него би постао Сам Христос. Али, овде је реч о синергији две воље и две личности коју благодат повезује и усавршава, доводећи човека у процес обожења и созерцања - до оних граница докле може примити.

Што је више људи - већа је благодат, и што је мање људи - мања је благодат. Још је св. Јован Златоусти говорио да молитва Сабрања више вреди пред Богом од молитве појединца. Један пламен слабо светли а више пламенова пуно обасјава простор. То и јесте Црква, то је непрестана Педесетница - и о томе није досадно понављати.
Али, колико год било људи, пламен Евхаристије је највећи, јер се Црква не темељи на људима већ на Христу, али Христос "опламењује" све људе јер они чине Његово Тело и јер Он жели да се пројави усред Свог народа. Тако се од једног пламена (Литургије) пале сви остали, и да нема Христа, нико не би могао сам себе да запали, нити преда пламен другоме. Пламен благодати који мења само оне који то желе - зато свет још увек не препознаје и не прима ову нестворену светлост.

Ta blagodat se uobicajeno naziva nada.

hakim bej:

Ta blagodat se uobicajeno naziva nada.

Kliknite za proširenje...

Ako mislis metaforicno - da, ako mislis bukvalno - onda to moze biti autopsiholoski stadijum coveka kome Bog nije potreban.

Nije rec o tome da definises blagodat Svetoga Duha kao neko cudo samo po sebi na katihetskom jeziku za decu. Blagodat jeste cudo ali ne samo po sebi, fiktivno I magijski, nego ako se razume da ona nastaje kao uzrok Boga Trojice a da joj je namena u uspostavljanju Carstva Nebeskog kao zelje Bozije za sve sto je dobilo postojanje da ostane u vecnom postojanju. Nije prioritet samouveravanje uma u neku nadprirodnost koja treba da pokrene veru, nego u opitovanju nove visnje prirode u svojoj staroj paloj prirodi. Nasu stvorenost prozima nestvorenost. To je ne akademska vec egzistencijalna dogma. Veru ne pokrece covek svojom autopsihologijom nego blagodat Svetog Duha. A gde je Duh, tu su I Otac I Sin. Covek tako ne biva I ne moze da postane individualac jer se sam osabornjuje prozimanjem svih Tri BogoLicnosti u svom bicu. To iskustvo nestvorenih energija koje nevidljivo ali opitno menjaju prirodu u zalogu a ne u konacnoj besmrtnosti – jer je to privilegija eshatona – omamljuje um I uzvodi ga u neizreciva sozercanja. Ovo je moja katafatika apofatickog opita blagodati. Covek ulazi svim svojim telom I licnoscu u oblast savrsenoga ali ne na etickom vec na ontoloskom polju. On postaje svestan promene u svom bicu. Sto bi rekao Gondikakis, po uzoru na starozavetnu kupinu, u blagodati goris ali ne sagorevas. Nemoguce je biti imun ili ravnodusan na takav besplatan dar Boziji. Covek moze po egonaklonosti I dalje da gresi, ali I da uvek pamti da postoji bolje svise, koje odskace od ukusa greha, da bi se tome vratio. Radost greha se ne moze uporediti sa radoscu blagodati jer su to dve razlicite stvarnosti postojanja – stvorenog I nestvorenog. Tesko je definisati sta blagodat jeste. Ukratko, zivot I radost koji nije od ovoga sveta ali jeste u ovom svetu na osnovu prijemcivosti – iskrene bogotraznje – celog svog bica Bozijem Bicu. Sve vrline su dobile eticki karakter jer se previdela dogma Pedesetnice kojom je blagodat usla u svet. Tako da I ono sto je delo blagodati, umesto da se pripisuje Bozanskoj blagodati, pripisuje se ljudskim karakteristikama ovog sveta – ne odozgo vec odozdo. Zato neki ne dolaze do blagodati a neki koji je nadju brzo bez nje ostanu. Jer se zaboravlja ciji su darovi. Sve sto trazimo u ovom svetu ikona je te blagodatne potrage u smislu nedostajanja tog sadrzaja nasem bicu. A kada to nadjemo, blago zbog kojeg sve razdajemo da bi zadobili tu blagodat, onda pronalazimo svoje umirovljenje I zadovoljstvo. Nema vise glume jer sada Hristos pocinje da zivi u nama. Sav nas pogled I dobovanje srca postaje Njegov pogled I dobovanje – uzajamno. Tako eshaton nije vise daleki I apstraktni futur, vec Njegovo prisustvo u nama postaje neka vrsta ovekovecenja sadasnjosti. Buduce u sadasnjem kao nestvoreno u stvorenom, kao vecno u prolaznom.

Aphex Twin:

Црквена благодат, невидљиви огањ, пламен сваке богослужбене радости, присутна је, непоштедно искорењујући сваку обамрлост у човеку, али она није, иако чудотворна, магијски акт који аутоматски искорењује проблеме везане за самог човека у неким другим сегментима постојања као што су: посао, емоције, здравље, итд. Некад, као да човек слепо верује у оно што не разуме, те благодати приписује и оно што јој не припада. Не мора то нужно имати негативан контекст али некад сама благодат добије антропоморфни карактер. Јер она јесте благотворећа за самог човека али се не меша у односе који не зависе од ње саме.

Kliknite za proširenje...

Jeste uzas sto vecina vernika misli da su toliko bitni da neki tamo sveti duh kad bi postojao, ne bi imao pametnija posla, nego da im sapuce odgovore na teska ljubavna ili poslovna pitanja koja ih muce tih dana.
Pa jos, ako neki greh pocine, Djavo ih prevario!
Svi su krivi, sem njih.
To se zove strah od odrastanja i preuzimanja odgovornosti, a ne Bog i Djavo.

Blagodat Duha Svetog je takođe proroštvo, držanje jedinstva crkve, upućivanje ljudi na držanje zakona i uviđanje grijeha.

>NiNa<:

Jeste uzas sto vecina vernika misli da su toliko bitni da neki tamo sveti duh kad bi postojao, ne bi imao pametnija posla, nego da im sapuce odgovore na teska ljubavna ili poslovna pitanja koja ih muce tih dana.
Pa jos, ako neki greh pocine, Djavo ih prevario!
Svi su krivi, sem njih.
To se zove strah od odrastanja i preuzimanja odgovornosti, a ne Bog i Djavo.

Kliknite za proširenje...

Daleko si ti od egzistencijalizma...zato su ti takvi i argumenti...

tripo 41:

Blagodat Duha Svetog je takođe proroštvo, držanje jedinstva crkve, upućivanje ljudi na držanje zakona i uviđanje grijeha.

Kliknite za proširenje...

slazem se!