Taj romanticni Balasevic

Hej, otkaèi šlepove!
Nanišani jutro i pusti tu stvar neka klizi.
Postoje kod Amera reèi za to:
"Take it easy", lutko lepa,
zrela se breskva nebom cepa.

U kosu me zadeni,
k'o malenu sedefnu šnalu me skri iza temena.
Svi satovi svemira žure,
mi imamo vremena, puna kapa.
Noæ i nas dvoje, stara klapa.

Nije ovo uspavanka,
pesma gnjavanka,
buenas noches ciquita,
to smo smislili vrag i ja,
to je magija,
tajni prolaz kroz noæ.

Baš polaze galije
do vina i maslina,
'ajmo malo na jug Italije,
zatvori oèi...

U tajnoj sam misiji!
Moj dom je tek maleni svitac na nebeskoj puèini.
A ja sam na ovoj planeti,
da sretnom te uèinim, spavaj samo.
Ne znaju oni šta mi znamo.

Nije ovo sweet baby dream,
glupi evergreen,
nema ljutnje Sinatra.
Ova pesma te voli sva,
to je molitva
za još jedan lep san.

O, ne boj se granica i naslovnih stranica,
nema tih glupih stanica
na putu do jutra.

Nije ovo uspavanka,
pesma gnjavanka,
buenas noches chiquita,
to smo smislili vrag i ja,
to je magija,
tajni prolaz kroz noæ.

Baš polaze galije do vina i maslina,
'ajmo malo na jug Italije,
zatvori oèi...
 
Na mostu smena straže,
znao sam da me traže,
žandara nema koji ne zna moj lik.

Zar moja glava vredi sto forinti,
gospodo draga?
Pod slikom toliko piše,
vredi bar krajcaru više.

Dobre smo krčme znali,
dobre smo konje krali,
dobra nas neka zvezda pratila svud.

Ostajte zbogom zeleni Karpati,
drumovi carski.
Dugo sam bio daleko,
dal' me poželeo neko?

Dolazim, sto dukata donosim,
i kašmirsku maramu čudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju, ljubavi moja.

Talasi lađe lome,
šta srce zna o tome?
Srce je ludi husar, pijan i mlad.

I te sam noći preplivao Dunav,
dubok i strašan.
Oprosti velika reko,
al' ja sam morao preko!

Dolazim...
 
U suterenu tunel ka nebesima... Na tankoj gazi jutro mračan goblen tka...
Sumorna lica, nasamo sa gresima... U hodniku bez povratka...

U crni grm se moja ptica zaplela... Zaneta titrajima zvezde danice...
I kasni dah dok hladni čelik skalpela klizi niz nit brojanice...

Postoji plan da je anđeli ukradu... Il bar na čas... Da je vrate među njih...
Jer nekad Nebo pravi veliku baladu... I traži rimu za ključni stih...

Na grad juriša nežna bela legija... Januar prostire svoj prefinjeni sag...
U tajnom dosluhu smo prvi sneg i ja... Da zima pričeka njen trag...

Ne vrede price koje znam... Laže za oči pospane...
Izmišljam bajku... Čudnu naopaku uspavanku... Da od nje budna ostane...

Postoji put koji namernike bira... Tajnovit drum... Uvek najboljima sklon...
Jer nekad Nebo samo crne dirke svira... I traži notu za taj ton...

Negde sad dečak jedan zbunjeno na mostu stoji jer tek sluti da postojiš...
Negde u tebi čeka okovana neka pesma koju niko živ još ne zna...
U tebi lanac zvecka tajnim alkama... Bićeš ti majka majkama...

Postoji plan da te anđeli ukradu...
 
Ole Lole, pišem ti pesmu devet dana,
brusim filigranske detalje,
nižem, al' ništa od djerdana - lepo neće dalje.

Ole Lole, nameću neki ritam marša,
lude se klanjaju k'o djeram.
Pevaju pesme s puno falša, ja po svome teram.

Lole, valja mi tamburu spaliti, k'o one vikinške ladje,
pustiti rekom pa žaliti, nek je djavo nadje.
Lole, daj mi da još jednu ispijem, opet sam sanjao sušu,
pa pusti ponovo Gypsy-je, za moju dušu.

Lole, imaš li ikoga na svetu,
ili bi samnom na put mogla?
Hajde da menjamo planetu, sutra dajem oglas.

Ole Lole, pogledaj samo šta nam rade,
na karti neba mi smo tačka.
Stavi pred krevet barikade i mirna Bačka.

Lole, taman se ludilo rasčisti, taman smo nadomak smisla,
evo ih sledeći fašisti dok si rek'o "piksla".
Lole, daj mi da još jednu ispijem, opet sam sanjao sušu,
pa pusti ponovo Gypsy-je, za moju dušu, ajde...

Ole Lole, cakli se mesec k'o medaljon,
al' nešto goropadno motri.
Postroji zvezdani bataljon, fališ na toj smotri.
 
Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežðe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko beznaèajno pristanište.

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim veènog deèaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reèi bi sve pokvarile,
samo se æutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i èekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li æu umeti.

Reèi jesu moje igraèke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
stakliæi kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u oèima kad
zažmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke
stvari neprevodive u reèi, ne znam...

Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li æu umeti. Voleo
sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem.

A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leðima, kao
tajna mapa, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...
 
На пола пута

Хеј, многе ватре сам лозио,
и многе воде замутио
ношен срећом и злом.

И да знаш, три сам банке потрошио,
а да нисам ни слутио,
да све то тек прохуји с вихором,

једном за увек...

Хеј, где су сад они кликери,
трешње са периферије,
свеске из шестог б?

Где су сад сви гимназијски шминкери,
прве студентске ферије
и чежњива писма из армије?

И видиш већ сам ту, на пола пута - све је дим!
И фотографије од времена избледеле.
И видиш већ сам ту, на пола пута, сад ми требаш ти,
буди водич мој кроз мутне пределе.

Хеј, чудне стазе до успеха,
чврста вера у другове,
све је то варљива ствар.

И сад, ако постоји утеха,
ја нисам праштао дугове
и сваком сам вратио исто бар.

И видиш већ сам ту, на пола пута...

Хеј, сада знам где сам грешио
и где сам, на жалост, био гад,
а где, на жалост, не.

И да знаш, све сам ребусе решио,
али ипак се понекад
још залетим на ветрењаче.

И видиш већ сам ту, на пола пута...
 
....

Спусти светла, одузми гас,
смешних ствари се бојимо.
Мислиш да неко пита за нас?
Као да не постојимо.

Стави мисли у празан ход,
стреси звезде к'о дудове.
И полако насучи брод
на те плишане спрудове.

И сањај...

Одлазе селице.
Лепршају малена једра по небеској пучини.
Тај одлазак гусака увек ме старијим учини
- пут до раја.
О, зар је узводно до краја?

Спусти светла, одузми гас,
смешних ствари се бојимо.
Мислиш да неко пита за нас?
Као да не постојимо.

Стави мисли у празан ход,
стреси звезде к'о дудове.
И полако насучи брод
на те плишане спрудове.

И сањај...
 
Tad još nisam ništa znao i još nisam verovao
da na svetu tuge ima.
Jedino mi važno bilo da postanem levo krilo
il’ centarfor školskog tima.

Tad sam iznenada sreo najtoplijeg leta deo,
to su njene oèi bile.
Imala je kose plave i u njima, na vrh glave,
belu mašnicu od svile.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama.
Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Kad je prošlo ðaèko vreme, padeži i teoreme
i stripovi ispod klupe.
Nije više bila klinka, poèela je da se šminka
i da želi stvari skupe.

Tako mi je svakog dana bivala sve više strana,
slutio sam šta nas èeka.
Pa sam prestao da brinem, kako da joj zvezde skinem.
Postala mi je daleka.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama.
Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Danas je na sedmom nebu. Kažu mi da èeka bebu.
Našla je sigurnost, sreæu, dom.
Ima muža, inžinjera, pred kojim je karijera
i mesto u društvu visokom.

Ja još kradem dane Bogu. Ja još umem, ja još mogu,
da sam sebi stvorim neki mir.
Još sam sretan što postojim. Pišem pesme, zvezde brojim.
Još sam onaj isti vetropir.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama.
Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Još sam sretan što postojim. Pišem pesme, zvezde brojim.
Još sam onaj isti vetropir.

Ja još kradem dane Bogu. Ja još umem, ja još mogu,
da sam sebi stvorim neki mir.
Još sam sretan što postojim. Pišem pesme, zvezde brojim.
Još sam onaj isti vetropir.
 
Jedan od onih zivota....

Te veceri sam ti ocutala najlepse reci
koje znam
I u snu cuh da sve bi dao da cujes sve sto ti ocutah. I tada ja ti otkrih tajnu o starom drvetu koje raste na Nicijoj Zemlji
izmedu devet pustinja u nekoj oazi koja se u Sahari zivota prividJa samo kad se njoj prohte i jos nikom nije poslo za rukom da je osvoji...
... i tako u nekoj vedroj noci obicno taj Roj Neizgovorenoh reci iz misli odbegne u potrazi za nekim novim mestom, izbezumljeno pokusava otkriti precicu do najblizih zvezda, ali zna se da jos niko osim pogleda nije uspeo da dodje tamo...
... A onda pred zoru kad pocnu da se stropostavaju Vetar probere one najlepse, postavi pod njih svoje uvojke kao jastucice,
i njezno provuce finu cetku te velike krosnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene reci ostaju da trepere u
liscu starog drveta, zauvek, rekoh ti da miris tvoje kose jos na mom ceslju se oseca...
A ti me pitas:" Zauvek "?!
Kazem ti:" Ne "!
Izvini , ali zaboravila sam da " zauvek "
ne postoji...
Jednog dana, strovalice se to stablo, oprljice ga oluja gromovima nad ravnicom, slomice se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih reci ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest,
ko ce ga znati?!
Ali, naicice cerga tog' leta, neki veseli sviraci, tuznih ociju, praceni crnim kosovima iz nekih dalekih stepa, primetice u gustoj travi granu tu, boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati violina...
... I vise nego dovoljno godina kasnije, mozda neciji, mozda prosed, a mozda bez ikoga, ti ces ugledati bijelog leptira na grozdu ispred kuce tvoje i sirom ces otvoriti prozore, mameci ga da ti sobu oprasi
polenom i prolecem.
a ulicom ce upravo tada prolaziti mali Ciganin sa violinom, i videces samo pero kako zamice za borovima
I zacuces neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu,
koju prvi put slusas, a godinama je vec znas...
I zaplakaces istog casa...
I najzad shvatiti, koliko sam te
volela...


Djole Balasevic
 
Vetar prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
djavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čežnjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.

Roze nadjoh medj' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah ridju iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ove, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
 
Kad ljubim glavu gubim, kad ljubim stvarno ljubim,
i zato kad te spazim ja besomucno trubim.
I fućkam kao klipan, crvenim k'o tulipan
jer ti si jedno čudo Baby Blue.

Prošao sam sve to, sito and rešeto,
moj dosije - to je rat i mir.
Al' sad nemam takta, sve ostavljam ad acta,
proleće je krivo svemu, što imam tremu.

I sanjarim o tebi, sve ljubim te u sebi
i patim, kako ne bi, jer volim te, my baby!

Pratim te k'o UDBA, jer ti si moja sudba,
ma ti si jedno čudo Baby Blue!

Dajem sve za žeton, okrenem telefon,
u, pa se smrznem kad ti čujem glas.
O, slušalicu spustim, zbogom snovi pusti,
smisliću do sutra nešto, tešim se vešto.

I sanjarim o tebi...

O, kako da ti priđem? Popnem se pa siđem,
iza tvojih vrata svira jazz!
Ne znam šta bi više, zazvonim pa zbrišem.
Širok mi je dijapazon, smisliću bolji fazon.

Sanjarim o tebi...

Jer ti si jedno čudo baby blue
 
Lunjo, moj stari kofer opet miriše na sive ceste
a tvoja soba na mandarine i pržen kesten.
I toplo je tu, tu ispod tvog krova.
O, dobro je tu, u zamku iz snova, pa sretna ti nova.

Lunjo, sad ću ti reći i više nikom i više nikad:
svako je od nas ponekom sličan al' ti si unikat.
Pročitaš me, znam, od slova do slova.
Prećutiš to, znam, k'o pametna sova, pa sretna mi nova.

Ti uvek znaš najbolji način,
s tobom lako stižem na tron.
Ti si ta nit, taj retki začin
koji daje poseban ton.

Ti si mali čarobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas.

Lunjo, ako me traže ti slaži da sam odavno mrtav.
Spusti roletne i navij sat na sredu, četvrtak.
A napolju mraz i magla i zima.
A napolju mrak al' ovde sve štima, od kad tebe imam.

Ti uvek znaš najbolji način,
s tobom lako stižem na tron.
Ti si ta nit, taj retki začin
koji daje poseban ton.

Ti si mali čarobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas.

Ti uvek znaš najbolji način,
s tobom lako stižem na tron.
Ti si ta nit, taj retki začin
koji daje poseban ton.

Ti uvek znaš najlepše reči,
ti čak i ćutiš više od svih.
Ti imaš smeh koji sve leči,
ti od psovke načiniš stih.
 
Nedostaje mi naša ljubav...

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...
 
Zivot je more

Zivot je more, pucina crna,
po kojoj tonu mnogi sto brode.
Nije mi srce plasljiva srna,
ja se ne bojim velike vode.

Lome me vali, nose me struje:
oseka srece, a tuge plima.
Siba me nebo bicem oluje,
al' jos se ne dam i jos me ima.

U jutra rana plase me senke
minulih dana.
Secanja mutna kao u lazi, kao u snu.
Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve vise padam
i sve su jace ruke sto me vuku dnu.

Mozda ce zena svilenog bedra,
koja me zove i pruza ruke,
uliti vetar u moja jedra
do nove zene, do nove luke.
 
ASD:
Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežðe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko beznaèajno pristanište.

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim veènog deèaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reèi bi sve pokvarile,
samo se æutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i èekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li æu umeti.

Reèi jesu moje igraèke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
stakliæi kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u oèima kad
zažmurim.

Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke
stvari neprevodive u reèi, ne znam...

Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li æu umeti. Voleo
sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem.

A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leðima, kao
tajna mapa, pokazao mi je u koje zvezde treba da se zagledam...

I tako, eto ti pesma, ludo jedna...
Kliknite za proširenje...

Provincijalka. :) Lepo. ;) Volim tu pesmicu. 8)
 
Nemam nista s tim

Ona je volela blues, njen kralj zvao se Peter Green,
A ja, sasvim slucajno tu... Za taj film neko levi, sasvim...

Uvek je gledala sat, i cim sklope kazaljke krug
Ko mala bi saputala tad, da negde neko misli na nju.

U njenoj sobi mala riznica greha, kao duga, preko besmisla most...
Puno knjiga nekog prebeglog Ceha, i sportska stampa ako naidje gost...

Uglavnom prodje sve, ali ostane blues,
boje se razliju kad ga cujem na radiju...
Ubija metronom... sta taj sat radi tu?
Jedan i nula pet, neko misli na nju.

Negde u meni je kvar, i mrak sto me gricka k'o mis...
I sav sam kao ona staklena stvar u kojoj veje kad je pomeris.

U ovoj sobi ravnoteza je prosta:
sto i krevet i prekidac za luc...
Ispod cena mole cenjenog gosta da pre puta ne zaboravi kljuc.

Uglavnom prodje sve, ali ostane blues,
boje se razliju kad ga cujem na radiju...
Ubija metronom... sta taj sat radi tu?
Jedan i nula pet, neko misli na nju.

Ona je volela blues...
Oh, yeah, lucidni Peter Green...
A ja, ja sam voleo nju, a blues... Sta blues?
Nemam nista sa tim.
 
"Bila je noć, jedna mrkla, kao ova večeras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu...
Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali "Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš.
Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet krila nekih pravih noćnih ptica.
Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je čujem kako diše, kako diše u snu..."
 
Nosila je jelek svileni
kao u pesmi narodnoj.
I krstić, znak na lančiću
da nekog čeka navodno.

O, to su bili svatovi,
sve kićeni i zlaćeni.
A mi smo bolje svirali
neg' što smo bili plaćeni.

Al' dobro sad...

Nosio sam šal od kašmira
i prsluk protkan tajnama.
Baš od takvih su je čuvale
tetke sa 'ladnim trajnama.

K'o srna me je gledala
žalosnom pesmom sluđena.
Čije si pile pirgavo?
Što nisi meni suđena?

'Ej, da...

Hej, pusti kose pune polena!
'Ajde, baš u inat baba-rogama!
'Opla, digni suknju iznad kolena,
znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!

Rekoh joj "Beči, mani se,
i traži bolje partije!
Premala je moja tambura
da te od kiše sakrije".

Rekoh joj: "Ja sam samo tu
da vreme brze proleti.
Ja nosim čizme skitaljke,
mene je teško voleti..."

Pa da...

Hej, pusti kose pune polena!
'Ajde, baš u inat baba-rogama!
'Opla, digni suknju iznad kolena,
znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!

Hej, doleti mala senice!
Tu, na moje zlatne čivije!
Vatra šara tvoje zenice!
Razbi nešto i zaigraj ludo, divije
 
...Retko odlazim kuci a pišem još redje,
i slike su bledje i bledje,
pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad porucim pice i tako to krene,
pa stignem u svatove njene,
sve prave su ljubavi tužne.

Nikom ne pricam o tome.
Brzo dodje taj talas i znam da cu da potonem.
Spas mi donose cigani,
oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih,
oni me pitaju šta da sviraju...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top