Лета у Београду су последњих неколико година биле изузетно врућа. Паклени дани су се надовезивали на спарне, али мало хладније вечери које су редовно биле украшене фанастичним звезданим сводом. Можда људи у Београду нису довољно обраћали пажњу на све природне лепоте неба јер лети је било превише других природних лепота које су крале сво време које би могло да се посвети гледању звезда – нарочито ноћу. У граду још док је ноћ била сасвим млада млади су буквално окупирали сва места где се точило пиће и слушала гласна музика. Нешто касније, популарна места, којих је било пуно, су подсећала на мравињак у коме се тачно знало ко шта ради, зашто и на који начин. Лети се са сигурношћу може тврдити да се највећи број људи упути ка чувеним сплавовима –комплексу дискотека и клубова на реци, какав вероватно нема нити један други европски град.

Поред добро решеног и уређеног шеталишта сплавови обележени јарким светлима и гласном музиком су се простирали уздуж моћне реке. Цео призор су чинули лепшим људи који су туда пролазили. Као да је вишегодишња криза, у којој се земља налазила провукла читаве генерације кроз сурову дијету која је целу популацију претворила у ликове какве калифорнијске серије. Резултат је био запањујући, девојке какве шетају модним пистама света су овде биле свакодневница. Мада, конкуренција је била таква да би многи цветићи светске моде прошли сасвим незапажено на асфалту овог града. Ноћу поготово. Тај тсунами ногу, сукњица, задњица, груди, усана и очију које су скривале свакакве мисли није могао никога да остави равнодушног. Сплавови-дискотеке на води су тек постајале легло порочних мисли када су се у малом простору, нађе велика количина људи који траже сличну врсту забаве. Зној, алкохол и дефицит гардеробе су гарантовале добар провод.

После дужег чекања, четири пара су напокон ушла на један од сплавова и кренула према гужви која их је мамила. Били су весели, и њихова повезаност је била очигледна. Некада није ни потребно да видите двоје да се држе за руке а да им њихови погледи не кажу све. Када се осам пријатеља сместило у близини шанка и поручило пиће,мало су се опустили. Девојке су спустиле торбице на високи сто, и почеле да се забављају. Момци су једино могли да остану да стоје и гледају четири девојке како изазовно играју и шаљу им недвосмислене погледе и осмехе. Дошаптавање, тачније викање «на увце», је био један од знакова да су момци имали шта да кажу један другом. Када је ситгла прва тура коктела, пива и текиле – краћа здравица је званично отворила вече за забаву. Девојке наставише да играју и момци им се ускоро придружише. Није их два пута требало питати да стану уз своје лепше половине. Погледи и тела су се брзо срели и провод је постајао интимнији.

Прву следећу мање познату песму, девојке су искористиле да се упуте према тоалету док су момци остали са пићем и ловачким причама. На крају крајева, могли су да погледају какве још «мачке» круже у тој шуми око њих. Било је ту сигурно и оних којих се требало чувати. Један од момака управо угледа једну такву. Бронзаног тена, коврџаве плаве косе и тамних очију била је прави мамац за очи. Њене благе и нежне црте лице су добро допуњавале складно, атлетско тело. Иако је деловала поприлично јако, није јој недостајало оних типично женских облина које су још одавно одредиле зашто се људском оку допадају мало закривљене линије. У краткој сукњи и у оскудној мајчици која је више наговештавала него што је скривала била је прави поклон мушком оку. Иако су били на пар метара удаљености, погледи им се сретоше и она не пропусти прилику да му се насмеје. Узвратио је кратким и одсечним подизањем обрва. Свега пар стопа од ње, он запази свог пријатеља и крену да се поздрави са њим. Видевши да јој прилази, она се окрете и полако нестаде у гужви. Покушао је да је пропрати погледом али је видео да му у сусрет иду четири девојке међу којима и његова изабраница. Искористио је ситуацију да је упозна и са својим пријатељем са којим је хтео малопре да се поздрави и евентуално прозбори пар речи са заводљивом плавушом.

Током вечери, још пар пута је успео погледом да ухвати плавушу али нити једном више није био у прилике да јој приђе. Када је сасвим изгубио вољу да је тражи, већ под утицајем алкохола и пуне бешике кренуо је према тоалету. У узаном простору који је требао да буде ходник пре те чувене поделе на мушке и женске тоалете ју је срео. Ухватио јој је поглед и осмехнуо јој се. Руком се наслонио на зид, као да је хтео да јој препречи пут. Благо се насмејала и поправила косу.
- «Здраво, изгледаш фантастично данас» рече јој момак
- «А ти мени делујеш мало припито и поприлично заузето» одговори она са осмехом и крену даље са очекивањем да ће померити руку и пустити је да прође.
Када је видела да је неће пустити иако се приближила толико да јој је коса додирнула његову руку када се окренула. Рече му:
- «Да ли би био љубазан да ме пустиш да прођем»
- «Наравно, ако ми оставиш свој број...» рече он са осмехом
- «Зашто да не» плавуша одговори са осмехом «памти...»
Закорачила је према њему гледајући га у очи. Изговарала је број по број, полако и после сваког изговореног броја, као да је исписивала исти на његовим грудима да би га на крају сасвим притисла уза зид. Прислнила је своје колено на унутрашњу страну његовог колена, кренула према његовом лицу и када је очекивао ко зна шта на уво му је шапнула:
- «Понови!»
Остао је затечен, и већ први број је био погрешан. Насмејала се и рекла му прекорно.
- «Аматеру, јави се кад порастеш»
Могао је само да је пропрати како је одлазила.

Те вечери, погледи су им се сусрели још неколико пута. Виђао ју је како игра са другим момцима. Није знао зашто али му је сметало да види туђе шаке на њеним куковима и струку. Увек када би видела да је гледа, осмехивала би се благо и тада би увек некако интензивније припијала своје витко тело уз партнера који као да је горео испод ње. Била је ватра, заробљена у женском телу. Када је кретао кући са друштвом, само ју је још једном прекорно погледао а она му је само намигнула. Друштво је напустило сплав и кренули су ка колима. Сео је у кола са својом девојком и кренуо кући. Низ светала у ретровизору никако није наговештавао да га је неко пратио.

* * *

Јутро је дочекао сам. Кроз ролетне се полако пробијао дан. Испружио је руку са надом да ће додиром затећи своју девојку поред себе. Није била ту. Суботом ујутро је радила у једном малом кафеу у центру града. Иако му прво време то није сметало, сада му је недостајала, да буде поред њега. Погледао је на сат. Девет сати. Помислио је да је баш поранио. Те мирне јутарње мисли му је разјурило звоно на вратима. Устао је из кревета и упутио се ка вратима. Брисао је сањиве очи док је откључавао врата. Подигавши поглед, видео је плавушу коврџаве косе. Скидала је наочаре за сунце. Сада је била обучена у кратку летњу ружичасту хаљину. Иако није носила потпетице, њене ноге су деловале тако удобно да се једва суздржао да одмах ту на вратима не падне на колена и не припије лице њеним сочним бутинама.

Скинувши наочаре, кренула је сама у његов стан не чекајући да буде позвана. Још нису прозборили ни речи. Иако момак није имао шта да каже, она је већ била иза њега. Кренуо је да затвара врата и док се окретао хтео је да каже нешто. Спречила га је ставивши му кажипрст на уста. Унела му се у лице тако да је могао осетити њен топао дах на свом лицу. Чим је померила прстић са његових усана, замениле су га усне. Затворио је очи и препустио се пламену. Рукама је склизнула испод његове мајце у којој је спавао и он уздахну од задовољства. Пољубила га је у образ, затим у врат и повукла мајцу на горе. Свукла ју је и испустила на под. Дисао је све гласније и није ништа чуо осим самог себе. Није отварао очи. Осећао је довољно. Њен језик око свог пупка, а затим се цео свет сручи некако надоле. Жестином водопада Нијагаре, врелином Сахаре је осетио како се његово тело утапа у њу. Када је пожелео да јој додирне лице, лако му је склонила дланове у страну и прислонила их вратима. Задовољство које је осећао га је умарало. Као да су му колена постајала слаба, а та тенденција је постајала све тежа по њега.

Устала је, и јако га ухватила за плод свог преданог рада и повукла ка себи. Као да га је водила. Када би осетила да хоће нешто да прозбори стегла би га јаче и пољубила. Момак се губио у таласима бола и задовољства. Када су стигли до спаваће собе, подигла је сукњицу, испод које није било ништа. Лако ју је скинула са себе и његов поглед оста на њеној глатко обријаној мачкици. Округле, чврсте груди су биле као магнет за његове руке али му није дала да се мрдне, окренувши га и гурнувши на кревет. Пао је осмехнувши се. Решио је да прихвати њену игру. На поду је видела његове фармерке у које је био упасан каиш. Извукла је каиш и попела се на момка. Почела је да га љуби, и сада је могао да осети сву њену врелину на себи. Полако му је подигла руке на ивицу кревета и обавила их каишем, везавши га за кревет. Благо се смејао док је она почињала да се увија на њему. Још једном га је пољубила а затим устала са њега. Кренуо је устаје и он, али га је задржао каиш. Изашла је из собе и изгубила се из видокруга. Све око њега је утихло и могао је да чује њене кораке на паркету. Одлазили су, да би онда нестали на кратко. Чуо је да се враћа. Сада је већ био помало уплашен, чуо је разне приче како су криминалци обијали станове на разноразне начине. Ушетала је у собу са осмехом. Из угла у коме је лежао није могао да види шта је имала у рукама. Ипак је погледа на леву страну, где се налазило велико огледало и видео да носи у руци флашицу са чоколадним преливом за сладолед. Почела је да га полива истим свуда по телу и скида прелив са њега језиком. Онда му је почела поливати лице, тако да је и он могао да осети сладуњав укус на устима. Као својим тако њеним. Онда је почела да се смеје и да му прска чоколаду у очи. Затворио их је а она га је љубила и поново прскала. Када му је засметало, замолио ју је да му донесе крпу да обрише лице. Отишла је трчећи и вратила се убрзо. Осетио је тканину на очима. Буквално у следећем тренутку је осетио како му је свом силином забила целу крпу у уста и умало угушила. Отворио је очи у ужасу. Сасвим случајно, у жељи да извади крпу из уста окренуо се према истом огледалу на орману и видео је са великим кухињским ножем. Очи пуне ужаса су гледале како му девојка забија сечиво у горњи део стомака и потезом надоле распара цео абдомен. Извадила је нож, који је био до дршке забоден у њега, и послала му пољубац. Почео је да се копрца, али што се више трудио да се ослободи то му је срце брже куцало и крварио је интнзивније. Слабио је. Све док није потпуно престао да се креће. Непомично је гледао сам себе. Очи које су пре само пар сати биле живе су биле потпуно мирне. Зазвонио је телефон. После неколико сигнала, упалила се секретарица и после звучног сигнала девојка остави поруку.
- «Мачак, само сам хтела да ти се јавим да видим да ли си устао. Супер смо се јуче провели, био си прави лав. Једва чекам да те видим. Ћао.»

* * *

Инспектор Ђорђе Стаменковић је стигао у полицијским колима на место злочина. Испред зграде у којој је живео момак, стајало је неколико возила полиције и пар возила хитне помоћи. Три полицајца су стајала испред улаза и разговарали. Видевши инспектора, један од њих му рече одсечно, предпостављајући питање:
- «На трећем спрату, инспекторе.»
Климнуо је главом у знак захвалности и ћутке наставио у улаз. Степеницама се упутио на трећи спрат. На другом спрату је видео једну полицајку како испитује неке станаре, углавном старе људе. На трећем спрату, на месту злочина полицајац са аутоматском пушком је стајао на вратима. Поздравили су се климнувши главом један другом и инспектор уђе у кућу. Екипа која је вршила увиђај, већ је увелико радила. Цело место је било фотографисано и докази су били обележени редним бројевима.
- «Инспекторе, ево управо завршавамо увиђај» рече сићушна женица са наочарима.
Г-ђа Ранковић није била виша од једно метар и по, носила је наочаре са танким металним рамом и није често гледала горе. Као да је навикла да је сви аспекти њеног посла везују на то да гледа доле и тражи доказе који ће помоћи да се кривци ухапсе. Имала је око четрдесет година и њена бледа тен је чинила да понекад изгледа блеђа од жртава.
- «Шта се зна за сада?» Мирно упита инспектор
- «Дечко се звао Данијел Марковић, рођен у Алексинцу 1978 г. Овде је већ шест година, радио је као курир у неком приватном предузећу. Девојка га је нашла, она је у суседној соби. Преминуо је од повреде задобијене ножем који смо нашли на месту злочина.»
- «Шта му је ово на лицу?» прекуну је инспектор
- «Чоколада»
- «Молим?!»
- «Изгледа да је жртва познавала убицу. Починилац је изгледа женска особа, нашли смо на неколико места женску косу, која очигледно није од његове девојке.»
- «Да ли је она могла то да уради?» упита инспектор и погледа према другој соби из које је допирало испрекидано тихо плакање.
- «Мислим да не. Могуће је да она чак и не зна за постојање ове друге девојке.» мирно рече г-ђа Ранковић. «Мислим, можда ни особа чију смо косу нашли није починилац. Мада бих се могла кладити да јесте.»
Инспектор погледа малу госпођу са неверицом и она поново спусти поглед на тло.
- «Немојте јој за сада ништа говорити о томе. Било би добро да узмемо изјаве па ћемо то накнадно да јој кажемо.»
- «Већ имамо списак познаника и ускоро ћемо знати нешто више о приватном животу Марковића.» Додаде женица и поче да листа своју свешчицу.
- «Прегледали сте му мобилни?»
- «Да, листинг ће бити спреман за пар сати. Зваћу Вас да вам јавим појединости.»
Инспектор климну главом и поче да се шета по стану. Направио је круг око кревета. Чучнуо испред момка и погледао му у очи. Као да је затекао ужас који га је снашао управо у тим очима. Окренуо се иза себе и видео огледало. Закључио је да је јадник видео и гледао своју смрт. Знао је да је то мучење трајало бар пола сата. Погледао је руке завезане за кревет и видео подливе и расечену кожу. Наравно да се дечко борио. Чвор је био добар. Осим што је везивао руке за кревет, део каиша је био провучен између руку, чинивши евентуалан покушај самовољног одвезивања буквално немогућим. Догађај је већ био реконструисан у глави инспектора Стаменковића. Девојка улази у стан, почиње игра, са малом дозом садо-мазохизма. Онда она доноси чоколаду, коју он тражи да му она скине са лица. Она доноси крпу и нож. Видео је нож на поду и отишао до кухиње.
- «Сигурно те није навела лоша чоколада да га убијеш!» рече инспектор више за себе, иако је деловало као да се обраћао убици.
Наслонио се на мали сточић који је био као трпезаријски. Сточић је имао фијоку, коју је инспектор наслонивши се затворио. Окренуо се, и поново је отворио. Да није било једне изгужване цедуљице у њој, била би празна. Инспектор из унутрашњег џепа извади малу пинцету и подиже папирић.
- «Ранковићева, дођи овамо на тренутак.» Рече инспектор повишеним тоном.
Када је мала женица дошла, он додаде:
- «Погледај шта има овде. Можда је нека глупост, а можда нешто важно.»
Она исправи изгужвани папирић, на коме је било написано слово «И» латиницом. Она отвори малу кесицу у коју спусти тај папир.


* * *

Цело пре подне, инспектор Стаменковић је испитивао људе које је покојни младић познавао. Неки разговори су трајали краће а неки дуже. Инспектор је сумњао управо на људе које је покојни Марковић познавао. Посебну пажњу је посветио женским познаницима Марковића које су, према предпоставкама, биле и први осумњичени. Оно што је свима недостајало је мотив. Момак није имао, према резултатима преподневним испитивањима непријатеља који би били у стању да му нашкоде. Штавише, био је младић који се са свима добро слагао – од колега на послу до комшија. Девојка и друштво у коме се кретао, нису били ни налик некоме ко би могао тако нешто да уради. Иако ниједна могућност јошувек није била искључена, инспектор је сматрао да је изузетно мала вероватноћа да је Марковићева девојка била убица.

Стао је поред прозора и помислио да ће бити добро ако бар успе да реконструише начин на који је момак живео и где се кретао. Није искључено да ће на тај начин можда доћи до информације или макар идеје ко би могао бити убица. После сваког разговора би стао поред истор прозора и пратио како се дан полако претвара у ноћ док сићушне звездице почињу да светлуцају на небу. Дан је прошао брже него што је очекивао, погледао је на сат после последњег разговора и било је десет сати. Погледао је у свешчицу и погледао име омиљеног кафеа Марковића. Решио је да попије једну кафу у том кафеу а зати продужи кући.

Кафеи у Београду су увек били пуни, живахни и умели да створе илузију о томе како се живи у граду. Вечито пуни, вероватно су били најразвијенија грана привреде града. Инспектора није нимало зачудило што није могао да нађе место да седне, тако да је стао поред бара и наручио кафу. Разгледао је и људе и место. Гости су углавном били врло млади. Највероватније је био један од редких гостију који је већ увелико загазио у тридесете. Млада конобарица, косе црне попут црних маслина би га сваки пут ошинула погледом када би прошла поред њега. Са косом уредно везаном у реп и фармеркама које су биле засигурно читав број мање (које су доприносиле да јој задњица изгледа попут ставке на листи новогодишњих жеља неваљалих дечака) – није ни њега остављала равнодушним.

Осмотривши омиљено место Марковића, инспектор је на брзину испитао и бармена као и конобарицу. Знали су га, али га нису видели протекле недеље. Иначе конобарица се звала Нина, и није имала никакви планова после посла који се завршавао тек око 2. Инспектор се намршти и остави јој свој број – уколико се нечега сети, да му се јави. Бацио је још једном поглед на околину и кренуо кући.

Дочекале су га тишина и мрак које су биле спремне да га прогутају. У потпуном мраку, изуо се и кренуо према дневној соби. Упалио је лампу са високим постољем и бледуњава, жута светлост обасја собу. Стан је био изузетно уредан и деловао је топло. Поглед кроз прозор се простирао на малу узану уличицу у којој је становао, али тај поглед му је пријао и деловао је умирујуће на њега. Сео је фотељу и упалио телевозор. Оно што није очекивао да види је била репортажа уживо са једне сцене убиства која се догодила управо те вечери. Још на почетку репортаже га је уплашила помисао у каквом времену живи. Затим му још један страх протутња кроз главу – надао се да није убиство слично ономе које је он истраживао или да је на било какав начин повезано. Извештај није био опширан али је говорио о раскомаданом телу девојке чији су делови били спаковани у кесу и остављени у гепеку једног аутомобила. Желудац му се преврнуо и он промени програм. Мењао је канале цело вече док није заспао, сасвим неприметно.

* * *
Цело паркиралиште је било блокирано. Будући да је паркиг био у самом центру града, гужва која се створила је била невероватна. Велики број униформисаних људи је спречавало радознале да уђу на паркинг. Јака светла која су се видела са крова гараже, јасно су указивала на то да је истрага у току. Међу људима који су покушавали да уђу у гаражу било је и оних који су хтели да узму своја кола и одвезу се што даље одатле. Један господин, је био изузетно упоран и правио је пуно проблема младом полицајцу који се трудио да остане љубазан. Инсистирао је да га пусте у гаражу, непрестано гунђајући како га морају пустити да уђе у гаражу, како жури и како је нечувено да иако није ни за шта крив нема права да преузме свој ауто. Полицајац је на токи-воки позвао инспектора који је био на сцени и као одговор добио само тишину. После краће паузе поновио је захтев господина да преузме своје возило са првог спрата на шта је инспектор Александар Мурић мирно одговорио да ће се спустити да види о чему се ради. После свега тридесетак секунди, испектор са беж качкетом и црним карго панталонама је био иза металне ограде која је делила знатижељне од гараже. Видевши колико људи има, пришао је једном од возила и из гепека узео мегафон преко ког се обратио људима.
- «Вечерас нећете бити у могућности да преузмете ваша возила, која ће вам бити бесплатно стављена на располагање чим се заврши истрага... коју очекујемо да завршимо за пар сати.»
Погледом, инспектор пређе преко незадовољних грађана који су се окупили. Они који су ту били више као посматрачи, почеше да се извлаче из гужве. Осташе само они којима су возила била заробљена у гаражи. Пришао је господину који је јошувек био нервозан и рекао му да позове такси или седне у оближњи кафе јер није било теорије да дође до својих кола. Затим се једноставно окренуо правећи се да ништа не чује.

* * *

Стаменковић се пробудио са боловима у ногама. Био се укочио од седења и устајање му није пало нимало лако. Јаукнуо је и помислио како му тако и треба када не спава у кревету. Кренуо је ка купатилу и почео полако да се доводи у ред. Туширање му је изузетно пријало и бол као да је вода односила у сливник. Кроз пар сати је већ био на послу и прегледао је белешке и изјаве које су узете од комшија. Није приметио апсолутно ништа необично, нити је било било какве индикације да је неко видео или чуо ишта сумњиво.

Касније то јутро је стигао и извештај са неким додатним налазима са места злочина. По стану су били нађени отисци прстију неидентификоване особе, који су прво били нађени на ножу а затим и по кухињи али и на дршци улазних врата. Ови отисци се нису подударали ни са једним од отисака прстију из локалне базе података. Сет је био послат на анализу и упоређивање са базом Интерпола. У сваком случају, Стаменковић је помислио да ће у овом случају најтеже бити ухватити убицу, а доказа ће бити више него довољно да се починилац осуди.

Док је читао разне документе и извештаје са места злочина, зачу куцање на вратима. Био је то колега Мурић.
- «Добар дан, колега...» рече Мурић са врата
- «О, Саша... здраво.... како си?» упита га Стаменковић учтиво
Познавали су се добро, али највише ван посла. Редовно су играли кошарку заједно и често су размењивали мишљења о случајевима на којима су радили. Млађи, Мурић је знао да цени искуство колеге који је старији био само у годинама и практичном искуству.
- «Види, пребачен сам на неки посебно гадан случај...»
- «Реци о чему се ради»
Мурић седе на дрвену столицу испред стола Стаменковића и прекрсти ноге.
- «Јуче смо нашли раскомадану девојку у гепеку једне Шкоде. У гаражи на Обилићевом Венцу.»
- «Мислим да сам видео нешто на телевизији јуче...»
- «Да ти се стомак преврне... била је запакована у црну кесу за ђубре са пар килограма освеживача за ваздух»
- «Ужас!»
- «Замисли. Изгледа да је све било лепо замишљено али смо изгледа на бољем трагу него што је манијак мислио да ћемо бити.»
- «Како?» Упита Стаменковић заинтересовано.
- «Па, вероватно је очекивао да нико неће осетити смрад бар један дан, али га је време зезнуло.» Рече Мурић и намести качкет, а затим додаде:
- «Врућине су биле баш жестоке тако да је засмрдело једно 12 сати пошто је било остављено возило на паркингу.»
- «И шта ћеш да предузмеш?»
- «Па прегледамо сада слике са камера и надам се да ћемо имати опис починиоца до краја дана.»
- «Није лоше, надам се да ћеш ухватити тог лудака за пар дана.»
- «И ја се надам.»
Мурић је устао и ставио руке у џепове а затим упита колегу:
- «Идемо на баскет сутра?!»
- «Вероватно, не бих то пропустио...»
- «Него, како случај на коме ти радиш?»
- «Не питај, лака страва. Неки момак је убијен код себе у стану. Нашла га девојка.»
- «Штета...» Рече Мурић, видно разочаран.
- «Ма да. Немамо нити једног сведока или осумњиченог. Лака страва.»
- «Незнам шта да ти кажем.» Додаде Мурић и оде.

Стаменковић погледа на сат и помисли да би могао да поједе нешто – подне је већ било прошло. После кратког ручка, Стаменковић се упути ка истом оном кафеу у коме је јуче пио кафу. Ни бармен ни конобарица, Нина, нису били ту. Искористио је прилику да испита и друге раднике о Марковићу. Ништа ново није сазнао, па је сео и у миру почео да листа новине. Крајичком ока је приметио да Нина долази на посао. Прва реч која му је пала на памет је била «Сурово» и односила се на то како је изгледала. Правио се да је није приметио а био је сигуран да га она још није приметила. Стала је испред бара и окренула се, да види ко је све од гостију био ту и препознала је инспектора од јуче. Оставила је ташну на столицу и упутила се према инспектору.
- «Добар дан, инспекторе...» рече Нина уз благ осмех
Стаменковић спусти новине и поздрави је срдачно. Гледао ју је у лице док се поздрављао са њом, иако би било много лакше још једном осмотрити те кукове и струк који су му били буквално пред носем.

- «Искрено, нисам се ничега новог сетила...» рече она.
- «Искрено, нисам ни очекивао да сазнам ишта ново. Добра вам је кафа, па сам помислио да свратим...»
- «Можда бих могла да поново погледам слику... ону коју сте јуче показивали»
Инспектор посегну за сликом и стави је на сто. Црно бела фотографија покојног Марковића је била стара свега неколико месеци.
- «Симпатичан момак.» закључи Нина.
- «Да. Био је»
- «Хоћете рећи да је ...» рече девојка, превише уплашена да заврши реченицу
- «Да убијен је, пре пар дана.»
- «Баш штета... заправо деловао је више него симпатично.»
- «Како то мислиш?!»
- «Ма нема везе...» покуша она да се извуче из питања
- «Не, све има везе...» прекину је инспектор
- «Не бих волела да ме погрешно разумете, али да имам прилику мислим да бих га одвукла у кревет...» рече конобарица и стидљиво се осврну као да је гледала да ли ју је неко чуо.
- «Интересатно» Додаде инспектор и крену да устаје «Мада бих ти саветовао да избегаваш често спровођење таквих идеја...»
Она му се само осмехну. Оставио је новац на столу и изашао из кафеа. Остала је да стоји и само му се још једном осмехнула када су им се погледи срели кроз стакло.

* * *

Мурић је седео сатима испред телевизора са даљинским управљачем спремним да заустави филм. Већ неколико пута му се чинило да је на паркиралиште долазила баш Шкода коју је тражио. После неког времена, опази Шкоду са регистарским бројем који је чекао да види. Зауставио је снимак и покушао да сагледа возача. Једино што је могао да закључи за сада је да је то био мушкарац, без браде и бркова са наочарима. Мушкарац тамне косе, највероватније средњих година. Записао је своја запажања и наставио да прегледа траку, овај пут са других нивоа гараже. Пошто је паркирао ауто на месту где су га касниије нашли, једноставно је изашао одатле и упутио се ка излазу. Као да је знао где се отприлике налазе камере. Није нити једном погледао на горе, што би знатно помогло његовој идентификацији. Према неким проценама, био је висок око 180см и тежак не више од 80 килограма. Опису је одговарало најмање 30% свих средовечних људи града. Мурићу је требало више. Решио је да поново погледа филм.

После неколико узастопних прегледавања исте траке, Мурић се уморио и изашао на ваздух. Ставио је руке у џепове панталона и некако беспомоћно слегао раменима. Помислио је да је убица морао оставити макар неки траг. Очекивао је извештај о томе ко је била убијена девојка и доста је полагао на то да ће то бити прави траг. Онда провера њених пријатеља, окружења и тако даље до следећег трага. Мурић је волео свој посао. Био је то изазован посао, а онда када би случај био очигледан – Мурић би од њега умео да направи читаву филозофију. Оно што је Мурића делило од других инспектора је то да је изузетно брзо учио а памтио је попут најпоузданије машине. Осврнувши се, видео је још једну «машину», колегу Стаменковића који му се задовољно смешио.
- «Ђорђе, нешто си ми превише насмејан за ово доба дана.» Шаљиво рече Мурић.
- «Шта да ти кажем, омакло ми се» уз осмех одговори Стаменковић и уђе у зграду.
- «Немој мени да причаш да ти се нешто омакло... чему осмех»
- «Ма није ништа, шта си запео...» рече Стаменковић и гласно се насмеја
- «Мислим да ћу пре да завршим све нерешене случајеве него што ћу од тебе да сазнам одакле ти одједном тај осмех.»
- «Да знаш, то би ти користило у каријери.»

Насмејаше се и уђоше у зграду из које је управо изашао један уредно ошишан младић који је закачио Мурића и кратко и учтиво се извинио. Заузет разговором са Стаменковићем, само је намигнуо младићу као знак да је све у реду. Момак је изашао из зграде и сео у први такси који је пролазио ту.

* * *

Док јој је Џорџ Мајкл правио друштво певајући са радија, пешкиром је сушила косу. На себи је имала само бели пешкир који је уредно скривао њено лепо тело. Тако покривена нечим белим, њена тен би још више долазила до изражаја. На врховима прстију је прошла преко меког тепиха и села на кревет. Упалила је фен и почела да суши косу. Појачала је музику и запевала. Имала је чаробан глас. Био је истовремено пријатан за уши и интригантан уколико би говорила нешто тише.

Разврнула је чвор који јој је држао пешкир на телу у њене обле округле груди изазваше осмех на њеном нежном лицу. По осмеху се могло видети колико је та девојка имала љубави за себе. Устала је и нага стала пред огледало. Окренула се неколико пута, попут манекенке и рекла себи уз осмех:
- «Ух, што смо згодни»
Бацила је поглед према прозору, који нити је имао ролетне нити завесе навучене. Знала је да је момак из зграде преко пута увек гледа после купања. Некада би села на столицу и ослонила ноге на рам прозора и играла се са собом. Знала је да он ништа не види али је била свесна да је очигледно шта она ради. После таквих «игара» би му послала ваздушни пољубац и он би 2 пута упалио и угасио светло као поздрав њој. Вечерас није било вече за игру, она је излазила. Што је значило да очекује игре неке друге врсте. Још једном је погледала на позивнице за пријем. Биле су за две особе, али није марила – знала је да је можда чак и пожељнија сама.

Дуга црна хаљина са отвореним леђима је на њој деловала као нафта посута по каквој воштаној фигури. Праве црте леђа, готово атлетске су биле попут мапе уживања по којој би сваки мушкарац волео да нацрта свој путоказ. Шта уснама, шта прстима. Ставила је огрлицу од белог злата и дискретне, мале минђуше. Истовремено, њена шминка као да је говорила да је она само за гледање вечерас. Јарке усне, издвојене тамне очи и ведар осмех су гарантовале да ће управо она господарити вечерас на пријему. Позва такси и стаде пред огледало да још једном ода почаст призору коме ће вечерас други одавати свакакве почасти. Проверила је садржај своје мале торбице и изашла из стана. Светло, у соби «њеног» воајера се такође угасило.

Збрзо је стигла на пријем и као што је очекивала – све мушке очи су биле упрте у њу. Женске очи су је стрељале, али јој то није нимало сметало. Уживала је у кратким и необавезним разговорима са непознатима који су на разне начина покушавали да придобију још који секунд њеног времена. Иако није никога познавала, имала је осећај да се добро проводи. На крају крајева, бармен је био баш забаван дечко. Био је духовит, али је био и довољно шармантан да делује озбиљно. Када је му је рекла да јој се допао «космополитан» управо онако како га је он правио, он се старао да увек када би јој чаша била празна – њу нађе неко са коктелом направљеним само за њу. Она би му захвалила осмехом, а он би на то подигао обрве и мало спустио браду.

Старија господа, која су сво време деловала заузето се нису упуштали у разговоре са њом. Они млађи су увек били ту око ње и били храна за њен его. Ма колико деловала хладно и одбојно, и она је имала осећања и варнице које су могле да се претворе у ватру. Наравно, за то је била потребна права «хемија» а она је помислила да је управо нашла на некога са таквом хемијом.

Стајао је наслоњен на камин који је лети био само декорација. Са свега пар седих власи, његова коса је деловала врло здраво и јако. Лице, исцртано разним призорима, сећањима и искуствима је тек почело да се бора пре пар година. Висок и очигледно добро грађен за свој узраст деловао је поприлично доминантно у целој тој атмосфери која је владала. У чаши коњак, у руци Монте Кристо – деловао је као неко ко уме да ужива у животу. Искористивши тренутак када је била сама он јој приђе и започе разговор.

Није могла да се не насмеје на његове пошалице, на рачун неких присутних гостију. Такође је искористио прилику да је упозна са неким од његових пријатеља којима ју је већ представљао као своју стару познаницу. Како се вече ближило крају, он јој предложи да наставе вече уз мирнију музику и пар чашадоброг вина. Изашли су заједно и упутише се према његовом тамно зеленом Рејнџ Роверу. Отворио јој је врата, на шта се она само осмехну, поправи своју плаву, коврџаву косу и уђе у ауто.