Alija Izetbegovic-najveci zlocinac na prostorima Bosne
Prikazujem rezultate 1 do 8 od 8

Tema: Alija Izetbegovic-najveci zlocinac na prostorima Bosne

  1. #1

    Podrazumevano Alija Izetbegovic-najveci zlocinac na prostorima Bosne

    Jedno od svedocenja koje ne ostavlja nikakvu sumnju da je Alija
    Izetbegovic znao za logore u kojima su bili zatvarani, muceni i
    ubijani uglavnom Srbi civili, kao i da je te logore posecivao, moze
    se cuti od Slavka Jovicica, zvanog Slavuj, koji je u logoru Tarcin
    proveo 1334 dana - od 26. maja 1992. do 19. januara ove godine.
    Jovicic je bio inspektor DB i SUP-a Bosne i Hercegovine, a do
    hapsenja i sef obezbedjenja srpskih ministara i poslanika u onda
    mesovitom parlamentu i vladi bivse BiH.
    - Aliju Izetbegovica sam video u nekoliko navrata, dok sam bio
    zatocen u logoru Tarcin. Prvi put je bilo u aprilu 1996. godine. Iz
    Sarajeva je izasao kroz tunel, a onda je automobilom prebacen do
    helidroma u Tarcinu koji smo mi logorasi, izgradili. Odatle je
    helikopterom otisao na splitski aerodrom.
    U takvim prilikama, kad bi Izetbegovic dolazio u Tarcin, nas su
    sklanjali na bezbednu daljinu od njega. Ali, i sa 30-50 metara,
    koliko je iznosila razdaljina od silosa u kojem smo drzani, i
    helidroma, odnosno zgrade logorske i vojne komande, mogli smo
    da ga vidimo. Uvek sam ga lako prepoznavao jer sam njega i
    njegove pratioce i licno poznavao. Znao je i Izetbegovic mene,
    cak je znao i za moj nadimak Slavuj.
    Zivi stit za Muslimane
    - Istina, sa Izetbegovicem se nisam sreo u logoru, ali su dosla da
    me posete dvojica njegovih pratilaca. Tada se u meni probudila
    nada da mogu biti pusten na slobodu. Rec je o Fadilu Pekicu i
    Akiru Sisicu, s kojima sam radio u bivsoj Drzavnoj bezbednosti
    bivse Bosne i Hercegovine. Oni su bili u Izetbegovicevoj pratnji
    dok je ovaj boravio u zgradi logorske i vojne komande oblasti
    Tarcina. Kad su usli u moju celiju, pitao sam ih zasto su dosli u
    Tarcin. "Tu smo s predsjednikom", odgovorili su. Ne verujem da
    su mogli bez Izetbegovicevog odobrenja da se udalje i da on nije
    znao kuda su otisli. Kao sto sam vec rekao, komandna zgrada nije
    bila udaljena vise od tridesetak metara od silosa. Pekic i Sisic su
    bili dobro naoruzani, u maskirnim policijskim uniformama. Inace,
    sa mnom su se pozdravili, a jedan od njih mi je dao dve cigarete
    "marlbora", rekavsi da su usli u silos da bi mene videli.
    Razgovarali smo desetak minuta - prica Slavko Jovicic.
    Srbi ce pokusati da uvere Haski tribunal da srpski zatocenici
    silosa u Tarcinu nisu bili vojni zarobljenici, vec civili koji su iz
    svojih kuca dovedeni da posluze kao taoci ili zivi stit u napadu
    Muslimana na srpske rovove. To potvrdjuje i drugi deo Slavujeve
    izjave.
    - Moju tvrdnju da je Izetbegovic znao sta se sve dogadja u logoru
    mogu da potkrepim i onim sto se zbilo 1994. godine. Pocetkom
    godine, tacnije 25. januara, jedan od Alijinih najpoverljivijih
    visokih oficira, Nedzad Ajnadzic, tadasnji nacelnik vojne
    bezbednosti muslimanske Armije, a sada komandant Prvog
    sarajevskog korpusa i brigadni general, dosao je u silos po nalogu
    generala Rasima Delica. Usavsi u nasu celiju, rekao je: "Gospodo,
    sada mogu da vas sve pobijem. Ali, necu to da uradim jer treba da
    budete razmenjeni za 187 Muslimana iz Hadzica. Inace, vi cetnici,
    kao ljudi me ne interesujete." Zatim je pitao: "Ko je Slavko
    Jovicic?" Javio sam se, a Ajnadzic je na to rekao: "Nema sada
    Karadzica da ti pomogne. Ne nadaj se da ces odavde izaci ziv. "
    Ponovo je dosao posle mesec dana.
    Kada smo poverovali da je najgore proslo, pocetkom jula 1995.
    godine, tridesetak Srba iz silosa je odvedeno u Sarajevo. Mislili su
    da idu na razmenu, a u stvari su korisceni kao zivi stit i radna
    snaga za kopanje rovova i transenja od muslimanskih do srpskih
    polozaja. Ti jadnici su zaista prolazili kroz pakao. Zamislite samo
    sta su im radili. Obicno su im vezivali ruke uzetom dugackim 20
    metara i u ruke im istovremeno stavljali dinamit. Zatim bi ih na
    silu naterali da krenu prema srpskim polozajima, do kojih je rov
    vec bio iskopan, i da u srpski rov ubace eksploziv. Videvsi sta
    Muslimani rade s nasim ljudima, srpski borci nisu hteli da pucaju
    u njih. Cak su se povlacili i ostavljali hranu i oruzje.
    Kad su Muslimani tako osvojili prve i ugrozili druge odbrambene
    linije u Sarajevu, Srbi su morali da odgovore vatrom. Nekoliko
    nasih ljudi je tako izgubilo noge, a poginuo je od srpskog metka
    logoras Dane Cica. Bilo je toliko strasno da su i muslimanski
    strazari plakali, govoreci: "Zaista nam je zao, ali ako to ne uradite,
    Alija ce nas da pobije."
    Svedok iz Konjica
    Kada se bude slagao predmet o Aliji Izetbegovicu nece moci da
    se zaobidje ni svedocenja S. L., lekarke iz Konjica. Ona
    je,docepavsi se slobode, pred srpskim islednicima, izmedju
    ostalog, napisala:
    "... Alija Izetbegovic je cesto dolazio u Konjic. Uzurbanost
    policijskog obezbedjenja kad dolazi Alija osjecala se i u
    organizaciji u kojoj sam radila. Znala sam cak i ja kao Srpkinja da
    Alija Izetbegovic odlazi u stab Zejnela Delalica, u kucu ispod
    motela. A. Izetbegovic je dolazio u Konjic tokom 1992. i 1993.
    godine maltene svakih deset dana. Dosao je i drugog dana nakon
    pada Bradine i cula sam da je njegova naredba bila da se spale
    sve srpske kuce koje nisu spaljene prilikom osvajanja ovog
    mesta... B. S. Musliman preda mnom je pricao da je slusao kad
    Alija Izetbegovic govori da je bio u posjeti logoru za Srbe u
    Celebicima i Konjicu i da je licno naredjivao da zatvorska uprava i
    strazari u zatvorima budu nemilosrdni prema Srbima. Strazari iz
    tih logora su cesto dolazili u zgradu u kojoj sam radila i Alija je
    bilo ime koje oni izgovaraju u svakoj drugoj rijeci."
    Pricu ove Srpkinje i moguceg svedoka za Hag potvrdjuju i
    hrvatski obavestajni izvori, cija ce informacija, izgleda, biti
    upucena na adresu Ricarda Goldstona, a slucajno ili namerno,
    prispela je i u srpske ruke (mi smo je preveli sa novog hrvatskog
    govora). Neocekivanu hrvatsku pomoc i predusretljivost nije
    tesko objasniti ako se zna da su Hrvati odustali od nadmetanja s
    Muslimanima u dokazivanju ko je zasluzniji sto je procenat
    srpskog stanovnistva u opstini Konjic spao sa 18 na samo 0,5
    procenata.
    Sta pise u hrvatskom poverljivom obavestenju
    "Prva poseta Alije Izetbegovica opstini Konjic usledila je odmah
    nakon pada Bradine i to 29/30. 5. 1992. On je boravio u kuci
    Zejnela Delalica, koja se nalazi ispod motela u Konjicu. Nakon
    zadrzavanja u kuci Zejnela Delalica, Alija Izetbegovic je otisao na
    sastanak u Osnovnu skolu "Zvonimir Belisa" na Musali, a odatle
    u Drustveni dom..."
    Koliko su Hrvati budno pratili svaki korak Alije Izetbegovica
    svedoci i sledeca recenica iz izvestaja: "Alija Izetbegovic je u
    Konjic dosao iz pravca -usine, odnosno Klisa."
    Nastavak hrvatskog spisa je jos zanimljiviji:
    "Na kraju prvog boravka u Konjicu Izetbegovic je otisao u
    Bradinu. Sa njim su bili Jasmin Guska, Sefko Niksic, Rele
    Mujanovic, izvesni Duracic i Fadil Spiljak... Nakon toga Jasmin
    Guska naredjuje paljenje srpskih kuca u Bradini...
    ... Drugi put je Alija Izetbegovic posetio Konjic sredinom jula
    1992. godine, posle potpunog spaljivanja Bradine. Tada je
    navodno boravio u fabrici "Igman" u brdima kod Konjica, cija
    dislokacija za Zenicu pocinje tih dana. U tom vojnom objektu,
    radjenom za Generalstab bivse JNA, boravio je u nekoj vrsti svoje
    rezidencije punih 15 dana... Tada je posetio i logor Celebici..."
    Nema sumnje da su Hrvati bili dobro obavesteni i o onome sto se
    dogadjalo u logorima CHelebici i Musala u Konjicu. Pogotovo kada
    se ima u vidu cinjenica da je njihov covek Zdravko Mucic Pavo
    jedno vreme bio upravnik jednog od ovih stratista.
    U pomenutoj informaciji o tome pise:
    "... U julu 1992. godine komandant logora Zdravko Mucic Pavo je
    rodjacima zatocenih Srba zabranio posete s obrazlozenjem da ce
    tog dana logor Celebici posetiti predsednik Alija Izetbegovic... Iz
    razgovora sa logorasima Celebica saznali smo da je predsednik
    BiH Alija Izetbegovic posetio ovaj logor najmanje dva puta:
    jednom u leto 1992, a drugi put pocetkom jeseni iste godine.
    Prilikom jedne od ovih poseta utovarena je municija za Visoko.
    Tada je Alija Izetbegovic posetio tunel 9 u kome se nalazio jedan
    broj zatocenika, koji su uglavnom posle oslobadjanja otisli u
    inostranstvo. Od tih ljudi je moglo da se cuje da je predsednik
    Izetbegovic bio u grupi zatocenika koja je radila na utovaru
    municije..."
    Na kraju izvestaja stoji:
    "... U logor Celebici cesto je dolazio Jovan Divjak, visoki vojni
    funkcioner Armije BiH...".
    Svedoci iz Ulice Vase Miskina
    Upuceni u krivicno pravo, kao i oni koji ovu oblast tretiraju s
    medjunarodnog aspekta, ukazuju da bi Srbi napravili veliku gresku
    ako pred sudom u Hagu ne bi pokusali da dokazu svoju nevinost
    za tragediju u Ulici Vase Miskina. Nazalost, kada je rec o takvom
    dogadjaju, jos se ne zna ko od onih koji se bave prikupljanjem
    podataka o zlocinima nad Srbima poseduje svedocenja i druge
    dokaze o masakru, niti kakav je njihov kvalitet.
    U jednom od centara gde su slozena dokumenta vezana za
    pomenuti dogadjaj, nalazi se i sledeca izjava:
    "... Ja sam ocevidac i masakra u Ulici Vase Miskina u Sarajevu.
    Muslimanski vojnici su oko 40 minuta zabranjivali ulaz u ovu
    ulicu iz muslimanskog dijela grada, a iz drugih dijelova su pustali
    ljude da slobodno ulaze. Pripremali su sanitetska kola i
    televizijska kola. To sam gledala sa prozora svog stana, jer mi je
    palo u oci da nikome ne daju prolaz iz jednog dijela grada.
    Reportazna kola su bila kod Gradske sarajevske trznice. I iste
    sekunde kada je odjeknula eksplozija na ulici, otpoceo je
    televizijski prenos. Za taj dan dopremljen je u tu ulicu hljeb i
    sladoled. Poznavala sam i neke ljude koji su stradali u tom
    navodnom artiteljerijskom napadu. Cula sam samo eksplozije, ali
    se zvuk granata u letu nije cuo. Nosila i ambulantna kola su bila
    unapred pripremljena, a neka od njih stajala su pred mojom
    kucom..."
    Svedok, cija izjava nosi sifru 806/95-2, jos preciznije i detaljnije
    opisuje ovaj zlocin. U izjavi je napisao:
    "... Ja sam se 28. maja 1992. godine, nesto posle 9 casova, nasao
    u Ulici Vase Miskina. Isao sam iz pravca Vecne vatre prema Bas-
    carsiji i sa druge strane ulice (Vase Miskina) ispred zgrade sa leve
    strane video sam postavljene TV kamere na nogarima. Ulica je
    bila puna prolaznika, a ispred prodavnice 'Upi-Klas' bio je veliki
    red gradjana koji su cekali da kupe hleb.
    U tom trenutku pozvao me je Haris Avdic koji je drzao kafic
    'Hacijenda' na tribinama FK 'Zeljeznicar', a tada je bio specijalac u
    jedinici Juke Prazine. U zurbi me je pitao kud idem i sta tu radim.
    Odgovorio sam da sam posao na pijacu da nesto kupim, a on mi
    je rekao: 'Prolazi sto pre, ovde radimo neka posla.' Istog trenutka
    primetio sam dolazak, uz skripu guma, crvenog automobila
    marke "dzeta" iz koga je izasao Adnan Sokolovic, komandant
    jedne jedinice Juke Prazine. Sokolovic i Haris su se rukovali i
    otisli u podrumske prostorije 'Bosna sporta'.
    Prosao sam zureci pored navedenog reda gradjana za hleb i
    skrenuo iza zgrade trznice Markale prema Ulici marsala Tita.
    Kada sam odmakao 30 do 40 metara od reda za hleb, cuo sam
    prvo dva puscana pucnja iz pravca Ekonomskog fakulteta, a
    odmah zatim snaznu eksploziju u Ulici Vase Miskina.
    Montirani TV snimci
    - Mahinalno sam potrcao Ulicom marsala Tita, pa pored zida
    trznice koja se oslanja na ovu pijacu i sa druge strane zgrade
    trznice pogledao prema Ulici Vase Miskina. Na mestu gde sam
    skrenuo iz te ulice prema Ulici marsala Tita video sam veliki broj
    oborenih ljudskih tela, trku izbezumljenih ljudi koji su vikali i
    vriskali, dim i prasinu, polupane izloge. Nisam se zadrzavao, vec
    sam potrcao prema zgradi Sekretarijata unutrasnjih poslova BiH
    u kojem sam tada radio. Zgrada SUP-a je od mene u tom trenutku
    bila udaljena oko 300 metara i u nju sam stigao najkasnije za pet
    minuta.
    - U prostoriji operativnog dezurstva koja se nalazi na ulazu u
    zgradu zatekao sam dezurnog Mehmeda Hadzimesica. On me je
    odmah upitao: 'Znas li sta se desilo?', a odmah zatim dodao:
    'Masakr u Ulici Vase Miskina.' Rekao mi je da je otisla ekipa za
    uvidjaj koju vodi Kreko Emir, inspektor za krvne delikte u Centru
    Sluzbe bezbednosti u Sarajevu.
    Bio sam iznenadjen recima Hadzimesica. Zato sam ga upitao kada
    je ekipa otisla na uvidjaj, a on je odgovorio da su otisli pre pet
    minuta.
    Ovo me je zbunilo, pa sam ne komentarisuci zakljucio da je ova
    ekipa mogla otici na lice mesta jedino pre eksplozije.
    Mozda minut nakon mog dolaska, Hadzimesic je ukljucio
    televizor koji se nalazio u toj prostoriji, preko koga su se vec
    prenosile scene masakra u Ulici Vase Miskina. Po ovim scenama
    koje sam gledao preko TV procenio sam da su one direktno
    prenosene kamerama koje sam prethodno video postavljene pred
    postom.
    Ostao sam i dalje u zgradi MUP-a, gde je nakon 20 do 30 minuta
    dosao Mirza Jamakovic, nacelnik Odeljenja za protivdiverziona
    dejstva, inace priznati strucnjak pirotehnicar. Nije nista
    komentarisao. Pokazivao je znake uznemirenosti i onda se
    izgubio. Posle toga danima se nije pojavljivao u zgradi MUP-a.
    Znak za granatiranje
    - Iste veceri gledao sam izvestaj TV Sarajevo sa lica mesta, kada
    su, pored ostalog, prikazani ostaci repa granata koja je navodno
    eksplodirala u Ulici Vase Miskina. Bila je velikog kalibra i imala
    dosta siroke krakove na repu. Secam se da sam nakon nekoliko
    dana u prostorijama Operativnog centra MUP-a video fotografije
    sa uvidjaja masakra iz Ulice Vase Miskina na kojima su bili
    snimljeni ostaci repa granate, koja je bila manjeg kalibra i sa
    guscim kracima. Iz toga sam izvukao zakljucak da su snimci na
    TV bili montirani.
    Kasnije, kada sam vec bio zatvorenik logora "Viktor Bubanj", u
    pritvoru su se nalazili i pripadnici grupa Ramiza Delalica, zvanog
    CHelo 2, i Musana Topalovica, zvanog Caco. Oni su se cesto
    glasno medjusobno dozivali i protestovali zasto su uhapseni, sto
    su mogli cuti i ostali pritvoreni, medju kojima sam bio i ja.
    Prilikom ovih dovikivanja cuo sam Harisa Kreka iz Topaloviceve
    grupe koji je vikao: 'Majku im ....., gde su sada Ganic i
    Mahmutcehajic? Kada smo im trebali ubijali smo i svoj narod.
    Gde su sada da nam pomognu?'
    - Haris Kreko je bio u sobi sa L. Ovaj mi je kasnije ispricao da je
    njemu Haris pricao kako je grupa Musana Topalovica Cace, kojoj
    je i on pripadao, dobila naredjenja od Mahmutcehajica i Ejupa
    Ganica da se izvrsi granatiranje u Ulici Vase Miskina, da su znak
    za granatiranje dali snajperisti sa dva pucnja iz zgrade
    Ekonomskog fakulteta, a da su granate ispalili sa mesta iznad
    Kazana, sa leve strane Miljacke...
    Klinton je obavesten
    Valja podsetiti da slucaj sela Bradine, koje su Muslimani i Hrvati
    prvo opkolili, a zatim spalili, vise njegovih muskih zitelja
    masakrirali, a ostalo stanovnistvo, uglavnom zene, decu i starce
    izvesno vreme drzali u tunelu, nije ostalo nezapazeno u svetskoj
    javnosti. Nazalost, povika na Srbe je bila tolika da se glas o
    srpskim stradanjima izgubio u sveopstem horu koji je najavljivao
    sankcije. Najbolja ilustracija za to je clanak americkog dnevnika
    "Njujork tajmsa", objavljen 4. juna 1992. godine, ni nedelju dana
    posle zlocina u Bradini, pod naslovom "Na svakoj strani - i zrtve
    i krvici". Novinar Dzon Berns koji je razgovarao sa svedocima
    masakra, izmedju ostalog, pise:
    "Izvestaji koji su danas dali Srbi iz Bradine, sela koje se nalazi 25
    milja jugozapadno od Sarajeva, naizgled potvrdjuju da su
    pojedine grupe Muslimana i Hrvata, koji su se ujedinili u borbi
    protiv srpskih snaga, pribegle slicnoj taktici ciscenja sela od Srba i
    u nekim drugim spornim krajevima ove republike..."
    Berns ovako zavrsava svoj izvestaj:
    "Clanovi Saveta bezbednosti izrazili su danas zabrinutost i
    ispoljili izvesnu nelagodnost zbog informacije da su Srbi
    nedaleko od Bradine izvestili o strahotama koje su pocinili
    Muslimani i Hrvati... Clanovi Saveta bezbednosti su referat dobili
    dva dana nakon sto su uveli sankcije protiv Beograda da bi ga
    prisilili da prestanu borbe.
    Izvestaj je Savetu bezbednosti u ponedeljak podneo generalni
    sekretar Butros Butros Gali. Savet bezbednosti je veoma
    energicne sankcije protiv Beograda usvojio u subotu.
    Francuski predstavnik Zan Bernar Merime izjavio je: 'Sigurno je
    da bismo vise voleli da smo tu informaciju (o Bradini - prim. M.
    I.) dobili pre nego sto smo pristupili razamtranju nacrta
    rezolucije'."



  2. #2
    Početnik
    Učlanjen
    30.12.2004.
    Lokacija
    Rwanda
    Poruke
    11
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Ma znao je balija znao je...Ebo ga pas koji ga rodio...

  3. #3
    Primećen član Glas Sauronov (avatar)
    Učlanjen
    22.12.2004.
    Lokacija
    Besni Fok
    Poruke
    666
    Reputaciona moć
    54

    Podrazumevano

    Niko ne prica o srpskim zrtvama.
    Gde su sada Natasa Kandic & Sonja Biserko :x

  4. #4

    Podrazumevano

    ......a ko da prica......kada odavde sa Krstarice imamo direktno link sa BALIJSKIM sajtom.......sto procitas kod te mudzahedinske organizacije na sajtu to sutra Sonja Biserko i njoj slicne u Srbiji izjavljuju......"otkrivaju istinu".....

  5. #5
    Početnik
    Učlanjen
    09.01.2005.
    Poruke
    29
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Intervju:Sefer Halilovic,prvi Komandant Armije BIH

    Izetbegovic je hteo blokirano Sarajevo
    Musan Topalovic Caco formalno je bio pod komandom Prvog korpusa, a prakticno pod komandom Alije Izetbegovica
    Sefer Halilovic, prvi komandant Armije BiH, covjek je cije ime se u dijametralno suprotnim aspektima dovodi u vezu sa Tribunalom za retne zloine u Hagu. S jedne strane, dio establismenta u Sarajevu, sa kojim se politicki razisao, o njemu govori kao o covjeku odgovornom za ratni zlocin Armije BiH nad hrvatskim civilima u selu Grabovica kod Jablanice tokom `93. godine. Istovremeno, tuzbu Hagu podnosi sam Halilovic, i to protiv nekoliko svojih ratnih saboraca. Razlog je pokusaj atentata na Halilovica u kojem je poginula njegova supruga. O sudbini svoje tuzbe Halilovic kaze: "Jos uvijek nisam dobio zvanican odgovor od Tribunala, ali imam informacije da Hag vrsi provjeru mojih navoda. Za ocekivati je odgovor u nekom skorijem periodu mada treba imati u vidu i to da oni malo sporije rade."

    Reporter: Prozvali ste ljude koje direktno smatrate odgovornim?
    Halilovic: Na osnovu saznanja koja sam ranije imao da je odredjena grupa ljudi ucestvovala u pripremanju atentata na mene, jos 1993. godine kaznena prijava je podnijeta protiv Fikreta Muslimovica, Bakira Alispahica, bivseg ministra unutrasnjih poslova, Envera Mujezinovica, u to vrijeme sefa SDB-a Kantona Sarajevo, generala Jusufa Jasarevica, sefa vojne bezbjednosti, Dragana Bozica, pripadnika ilegalne organizacije "Seve", Nedzada Herende, takodjer pripadnika "Seva" i Populovskog - ja mu ne znam ime - kao izvrsioca. Dakle, posljednja trojica su izvrsioci, a ostali su organizatori.

    Komandovali ste Armijom BiH u njenom, vjerovatno najtezem periodu 1992. godine. Sedam godina poslije, tuzite ljude koji jos uvijek nose njenu uniformu, a vi ste penzioner. Osjecate li se kao gubitnik?
    Ne, naprotiv. Mislim da sam na pravoj strani i u svakom trenutku se osjecam dobitnikom, bez obzira sto to ponekad izgleda neuvjerljivo. Ne samo da sam komandovao nego sam i jedan od kljucnih ljudi koji je organizovao Armiju, da bi je tek onda vodio 14 mjeseci. Ljudi koji se nalaze na optuznici - narocito mislim na Muslimovica, Mujezinovica i Jasarevica - su bili dio organizma koji je pripremao agresiju na Republiku BiH.

    Kako je izgledao vas put od odlaska iz JNA do dolaska na komandno mjesto u Armiji BiH?
    Imao sam srecu ili nesrecu da mi je porodica bila u Djakovu, pa sam tako od petka do ponedjeljka bio u Hrvatskoj, a od ponedjeljka do petka na komandno-stabnoj skoli u Beogradu. Tako je bilo od 1. septembra 1990. do 13. septembra 1991. godine, kada sam i dezertirao iz JNA obavijestivsi ih pismom u da se poslije svega sto je JNA uradila u Sloveniji i Hrvatskoj ne osjecam pripadnikom te armije. To tada i nije bila Armija u kojoj sam se zakleo. Nakon toga sam se stavio na raspolaganje drzavnom vodstvu BiH i ukljucio se u organizovanje Patriotske lige.

    Kako je islo sa osnivanjem Patriotske lige?
    Bio sam strasno razocaran nivoom odbrambenih priprema jer je i zadnjoj budali bilo jasno da bosansku krizu nije moguce razrijesiti bez oruzanih sukoba, narocito nakon dogovora o podjeli BiH Tudjmana i Milosevica u Karadjordjevu. Tudjman, kao i Milosevic, to nije tajio. Samo je Izetbegovic to tajio od svog naroda govoreci mu da rata nece biti. Tada sam napravio projekat odbrane sarajevske regije, a onda sam Izetbegovica uspio nagovoriti da se takav projekat primjeni u svim regijama. Tako je nastao Glavni stab Patriotske lige, devet regionalnih stabova, 98 opstinskih stabova i jedan veliki broj manevarskih, pozadinskih i specijalnih jedinica koje su na sebe primile taj prvi udar. Mi smo u prva tri mjeseca rata prakticno odbranili drzavu BiH, da bi kasnije polako, ali sigurno, za cetiri do pet mjeseci stvorili Armiju BiH, koja je imala pet korpusa i 260.000 ljudi.

    U prvoj fazi rata Sarajevo je opsjednuto, ali istovremeno u tom gradu pocinju da se desavaju i, recimo, cudne stvari. Ko je komandovao Musanu Topalovicu Caci, covjeku za kojeg je utvrdjeno da je pocinio ratni zlocin. Sta je istina o Jusufu Prazini, kontroverznom heroju ulice ubijenom negdje u Evropi?
    To su dvije razlicite sudbine. U prvom udaru na BiH, uloge Jusufa Prazine i narocito Musana Topalovica Cace bile su narocito pozitivne. Medjutim, vrlo brzo antibosanske snage, koje su djelovale u institucijama BiH, su vidjele da agresija ne ide po planu posto su agresorske snage iz Jugoslavije uz pomoc ekstremnih jedinica SDS-a gubile prakticno sve znacajnije bitke. Nakon prelaska nasih jedinica na desnu obalu Drine i oslobadjanja desne strane Mostara, oni su shvatili da moraju aktivirati petu kolonu i tek tada dolazi do antikomandnog djelovanja Jusufa Prazine, koji je bio postavljen za komandanta Rezervnih snaga specijalnih jedinica MUP-a. Za samo nekoliko dana ta jedinica je narasla za skoro 1.000 ljudi. Oni su prvi dobili opremu i uniforme i tada su i propagandno i vojnicki okrenuti protiv nas. Mi smo taj problem razrijesili na vrlo jednostavan nacin, uz poneku demonstraciju, ali nikako i upotrebu sile.

    A Topalovic?
    On je bio u najprisnijim odnosima sa kabinetom predsjednika Izetbegovica i javna je tajna da ga je Izetbegovicev sin cesto posjecivao da bi nakon obracuna 26. oktobra 1993, kada sam i ja prakticno uklonjen s funkcije nacelnika Glavnog staba, Timur Numic, koji je bio personalac u Cacinoj brigadi, postao direktor Centrale SDA, izvjesni Baja, koji je bio jedan od Cacinih zamjenika, postao je vozac u Izetbegovicevom kabinetu, a Senad Pecar, oficir za bezbjednost u toj brigadi, je unaprijedjen. Sama ta cinjenica je dovoljno jasna da se vidi ko mu je bio sef. Formalno, on je bio pod komandom Prvog korpusa, a prakticno pod komandom Alije Izetbegovica.

    Vjerujete li nakon svega da je opsada Sarajeva mogla trajati krace?
    Sa vojnickog stanovista - da. Dovoljno govori sama cinjenica da vecina jedinica policije Izetbegovicevom odlukom nije bila ukljucena u odbranu - izuzev specijalne jedinice, koja se sjajno borila, te da mi nikada nismo uspjeli doznati tacan broj policajaca u Sarajevu iako nam neki podaci govore da ih je bilo od sest do deset hiljada. Da su te jedinice adekvatno ukljucene u borbu, naravno da bi blokada trajala mnogo krace. No, zlo nije samo u tome. Mi smo imali jedan istup nekog poslanika iz Olova na Skupstini BiH, koji je, valjda da se pohvali, misleci na plin kazao: "Kad meni Alija kaze zavrni, ja zavrnem, kad kaze odvrni, ja odvrnem". Niz drugih aktivnosti je sprovedeno s namjerom da Sarajevo sto duze ostane u blokadi i da se javnost ubijedi da mi ne mozemo deblokirati grad i osloboditi BiH te da moramo prihvatiti etnicku podjelu.

    Kao nacelnik Glavnog staba Armije BiH bili i clan tadasnjeg kolektivnog Predsjednistva u vrijeme kada u tu instituciju ulazi Nenad Kecmanovic, covjek koji ce ubrzo pod nerazjasnjenim okolnostima prvo otici u Beograd? Da li je, prema vasim informacijama, on imao podrsku za odlazak?
    Moram reci da je njegovo djelovanje u Predsjednistvu bilo korektno s aspekta bosanske drzavotvorne politike. Njegov odlazak iz Sarajeva bio je dosta misteriozan i jos sam tada stekao utisak da je otisao po dogovoru. Kecmanovic kao clan Predsjednistva iz Sarajeva nije mogao otici sam, jer je imao i obezbjedjenje koje ga je uvijek pratilo. Kasnije sam cuo spekulacije kako je on ustvari otisao zbog nekakvih drzavnih interesa. To ne mogu dokazati, ali mislim da nije izasao na svoju ruku.

    Slazete li se, dakle, sa teorijom prema kojoj je Kecmanovicu zeleno svjetlo dao Alija Izetbegovic?
    Nije ga mogao dobiti ni od koga drugog. Istinu cemo saznati iz memoara koje Izetbegovic pise. Naravno, ako bude iskren, u sto cisto sumnjam.

    Kakva je, ustvari, bila vasa saradnja sa Izetbegovicem?
    Saradnja je bila vojnicki korektna. Ja sam kao vojnik izvrsavao odluke Predsjednistva mada je Izetbegovic uvijek tezio ka tome da izvrsavam samo njegove odluke. U prvim raspravama o tome rekao sam mu da je on ipak samo clan kolektivnog organa od devet clanova i da sam ja po Ustavu tu ravnopravan. On se sa tom cinjenicom nikako nije mogao pomiriti. Struktura njegove licnosti je zanimljiva i on nikada, bez obzira koliko se ne slagao sa odredjenim prijedlogom, nista ne odbija. Na sve ce reci da je zanimljivo i da ce to razmotriti. Tek od jedanaestog mjeseca 1992. godine u nasoj se saradnji osjecao visok napon jer je meni sve ociglednija bila Izetbegoviceva teznja ka etnickoj podjeli BiH, s cime se nikako nisam mogao sloziti.

    Jedna od najaktuelnijih tema u Sarajevu svakako je i zlocin nad hrvatskim civila u selu Grabovica tokom manevara jedinica Armije BiH, u kojima ste i vi ucestvovali. Zanimljivo je, medjutim, da je u vasu odbranu stao general Rasim Delic?
    Tu je stvar vrlo jednostavna. Po anglosaksonskom pravu postoji komandna odgovornost. Prema njoj, pretpostavljeni starjesina je odgovoran ukoliko je dao nalog za izvrsenje krivicnog djela ili ga naredio. Drugi nivo odgovornosti je vezan za preduzimanje mjera na sprecavanju da do zlocina ne dodje, dok treci nivo odgovornosti podrazumijeva preduzimanje istrage. Krug ljudi iz bivse strukture KOS-a, narocito Muslimovic, Mujezinovic, Jasarevic i Alispahic su se trudili da odgovornost nekako meni prikopcaju, sto je glupost. Tada sam bio u ekipi zaduzenoj za koordinaciju i kontrolu borbenih dejstava i nisam imao pravo odlucivanja. Takodjer, apsolutno je utvrdjeno da nisam naredio izvrsenje zlocina. Naprotiv, preduzeo sam mjere da do toga ne dodje. Odredio sam trojicu bivsih pukovnika JNA (od kojih su danas dvojica generali) i jednog brigadira - Zicru Suljevica, Rifata Bilajca i Vehbiju Karica da sacekaju i smjeste ljude. Ako trojici bivsih pukovnika treba kazati kako da smjeste jednu cetu, onda je sve besmisleno...

  6. #6
    Početnik
    Učlanjen
    09.01.2005.
    Poruke
    29
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Intervju:Sefer Halilovic,prvi Komandant Armije BIH

    Izetbegovic je hteo blokirano Sarajevo
    Musan Topalovic Caco formalno je bio pod komandom Prvog korpusa, a prakticno pod komandom Alije Izetbegovica
    Sefer Halilovic, prvi komandant Armije BiH, covjek je cije ime se u dijametralno suprotnim aspektima dovodi u vezu sa Tribunalom za retne zloine u Hagu. S jedne strane, dio establismenta u Sarajevu, sa kojim se politicki razisao, o njemu govori kao o covjeku odgovornom za ratni zlocin Armije BiH nad hrvatskim civilima u selu Grabovica kod Jablanice tokom `93. godine. Istovremeno, tuzbu Hagu podnosi sam Halilovic, i to protiv nekoliko svojih ratnih saboraca. Razlog je pokusaj atentata na Halilovica u kojem je poginula njegova supruga. O sudbini svoje tuzbe Halilovic kaze: "Jos uvijek nisam dobio zvanican odgovor od Tribunala, ali imam informacije da Hag vrsi provjeru mojih navoda. Za ocekivati je odgovor u nekom skorijem periodu mada treba imati u vidu i to da oni malo sporije rade."

    Reporter: Prozvali ste ljude koje direktno smatrate odgovornim?
    Halilovic: Na osnovu saznanja koja sam ranije imao da je odredjena grupa ljudi ucestvovala u pripremanju atentata na mene, jos 1993. godine kaznena prijava je podnijeta protiv Fikreta Muslimovica, Bakira Alispahica, bivseg ministra unutrasnjih poslova, Envera Mujezinovica, u to vrijeme sefa SDB-a Kantona Sarajevo, generala Jusufa Jasarevica, sefa vojne bezbjednosti, Dragana Bozica, pripadnika ilegalne organizacije "Seve", Nedzada Herende, takodjer pripadnika "Seva" i Populovskog - ja mu ne znam ime - kao izvrsioca. Dakle, posljednja trojica su izvrsioci, a ostali su organizatori.

    Komandovali ste Armijom BiH u njenom, vjerovatno najtezem periodu 1992. godine. Sedam godina poslije, tuzite ljude koji jos uvijek nose njenu uniformu, a vi ste penzioner. Osjecate li se kao gubitnik?
    Ne, naprotiv. Mislim da sam na pravoj strani i u svakom trenutku se osjecam dobitnikom, bez obzira sto to ponekad izgleda neuvjerljivo. Ne samo da sam komandovao nego sam i jedan od kljucnih ljudi koji je organizovao Armiju, da bi je tek onda vodio 14 mjeseci. Ljudi koji se nalaze na optuznici - narocito mislim na Muslimovica, Mujezinovica i Jasarevica - su bili dio organizma koji je pripremao agresiju na Republiku BiH.

    Kako je izgledao vas put od odlaska iz JNA do dolaska na komandno mjesto u Armiji BiH?
    Imao sam srecu ili nesrecu da mi je porodica bila u Djakovu, pa sam tako od petka do ponedjeljka bio u Hrvatskoj, a od ponedjeljka do petka na komandno-stabnoj skoli u Beogradu. Tako je bilo od 1. septembra 1990. do 13. septembra 1991. godine, kada sam i dezertirao iz JNA obavijestivsi ih pismom u da se poslije svega sto je JNA uradila u Sloveniji i Hrvatskoj ne osjecam pripadnikom te armije. To tada i nije bila Armija u kojoj sam se zakleo. Nakon toga sam se stavio na raspolaganje drzavnom vodstvu BiH i ukljucio se u organizovanje Patriotske lige.

    Kako je islo sa osnivanjem Patriotske lige?
    Bio sam strasno razocaran nivoom odbrambenih priprema jer je i zadnjoj budali bilo jasno da bosansku krizu nije moguce razrijesiti bez oruzanih sukoba, narocito nakon dogovora o podjeli BiH Tudjmana i Milosevica u Karadjordjevu. Tudjman, kao i Milosevic, to nije tajio. Samo je Izetbegovic to tajio od svog naroda govoreci mu da rata nece biti. Tada sam napravio projekat odbrane sarajevske regije, a onda sam Izetbegovica uspio nagovoriti da se takav projekat primjeni u svim regijama. Tako je nastao Glavni stab Patriotske lige, devet regionalnih stabova, 98 opstinskih stabova i jedan veliki broj manevarskih, pozadinskih i specijalnih jedinica koje su na sebe primile taj prvi udar. Mi smo u prva tri mjeseca rata prakticno odbranili drzavu BiH, da bi kasnije polako, ali sigurno, za cetiri do pet mjeseci stvorili Armiju BiH, koja je imala pet korpusa i 260.000 ljudi.

    U prvoj fazi rata Sarajevo je opsjednuto, ali istovremeno u tom gradu pocinju da se desavaju i, recimo, cudne stvari. Ko je komandovao Musanu Topalovicu Caci, covjeku za kojeg je utvrdjeno da je pocinio ratni zlocin. Sta je istina o Jusufu Prazini, kontroverznom heroju ulice ubijenom negdje u Evropi?
    To su dvije razlicite sudbine. U prvom udaru na BiH, uloge Jusufa Prazine i narocito Musana Topalovica Cace bile su narocito pozitivne. Medjutim, vrlo brzo antibosanske snage, koje su djelovale u institucijama BiH, su vidjele da agresija ne ide po planu posto su agresorske snage iz Jugoslavije uz pomoc ekstremnih jedinica SDS-a gubile prakticno sve znacajnije bitke. Nakon prelaska nasih jedinica na desnu obalu Drine i oslobadjanja desne strane Mostara, oni su shvatili da moraju aktivirati petu kolonu i tek tada dolazi do antikomandnog djelovanja Jusufa Prazine, koji je bio postavljen za komandanta Rezervnih snaga specijalnih jedinica MUP-a. Za samo nekoliko dana ta jedinica je narasla za skoro 1.000 ljudi. Oni su prvi dobili opremu i uniforme i tada su i propagandno i vojnicki okrenuti protiv nas. Mi smo taj problem razrijesili na vrlo jednostavan nacin, uz poneku demonstraciju, ali nikako i upotrebu sile.

    A Topalovic?
    On je bio u najprisnijim odnosima sa kabinetom predsjednika Izetbegovica i javna je tajna da ga je Izetbegovicev sin cesto posjecivao da bi nakon obracuna 26. oktobra 1993, kada sam i ja prakticno uklonjen s funkcije nacelnika Glavnog staba, Timur Numic, koji je bio personalac u Cacinoj brigadi, postao direktor Centrale SDA, izvjesni Baja, koji je bio jedan od Cacinih zamjenika, postao je vozac u Izetbegovicevom kabinetu, a Senad Pecar, oficir za bezbjednost u toj brigadi, je unaprijedjen. Sama ta cinjenica je dovoljno jasna da se vidi ko mu je bio sef. Formalno, on je bio pod komandom Prvog korpusa, a prakticno pod komandom Alije Izetbegovica.

    Vjerujete li nakon svega da je opsada Sarajeva mogla trajati krace?
    Sa vojnickog stanovista - da. Dovoljno govori sama cinjenica da vecina jedinica policije Izetbegovicevom odlukom nije bila ukljucena u odbranu - izuzev specijalne jedinice, koja se sjajno borila, te da mi nikada nismo uspjeli doznati tacan broj policajaca u Sarajevu iako nam neki podaci govore da ih je bilo od sest do deset hiljada. Da su te jedinice adekvatno ukljucene u borbu, naravno da bi blokada trajala mnogo krace. No, zlo nije samo u tome. Mi smo imali jedan istup nekog poslanika iz Olova na Skupstini BiH, koji je, valjda da se pohvali, misleci na plin kazao: "Kad meni Alija kaze zavrni, ja zavrnem, kad kaze odvrni, ja odvrnem". Niz drugih aktivnosti je sprovedeno s namjerom da Sarajevo sto duze ostane u blokadi i da se javnost ubijedi da mi ne mozemo deblokirati grad i osloboditi BiH te da moramo prihvatiti etnicku podjelu.

    Kao nacelnik Glavnog staba Armije BiH bili i clan tadasnjeg kolektivnog Predsjednistva u vrijeme kada u tu instituciju ulazi Nenad Kecmanovic, covjek koji ce ubrzo pod nerazjasnjenim okolnostima prvo otici u Beograd? Da li je, prema vasim informacijama, on imao podrsku za odlazak?
    Moram reci da je njegovo djelovanje u Predsjednistvu bilo korektno s aspekta bosanske drzavotvorne politike. Njegov odlazak iz Sarajeva bio je dosta misteriozan i jos sam tada stekao utisak da je otisao po dogovoru. Kecmanovic kao clan Predsjednistva iz Sarajeva nije mogao otici sam, jer je imao i obezbjedjenje koje ga je uvijek pratilo. Kasnije sam cuo spekulacije kako je on ustvari otisao zbog nekakvih drzavnih interesa. To ne mogu dokazati, ali mislim da nije izasao na svoju ruku.

    Slazete li se, dakle, sa teorijom prema kojoj je Kecmanovicu zeleno svjetlo dao Alija Izetbegovic?
    Nije ga mogao dobiti ni od koga drugog. Istinu cemo saznati iz memoara koje Izetbegovic pise. Naravno, ako bude iskren, u sto cisto sumnjam.

    Kakva je, ustvari, bila vasa saradnja sa Izetbegovicem?
    Saradnja je bila vojnicki korektna. Ja sam kao vojnik izvrsavao odluke Predsjednistva mada je Izetbegovic uvijek tezio ka tome da izvrsavam samo njegove odluke. U prvim raspravama o tome rekao sam mu da je on ipak samo clan kolektivnog organa od devet clanova i da sam ja po Ustavu tu ravnopravan. On se sa tom cinjenicom nikako nije mogao pomiriti. Struktura njegove licnosti je zanimljiva i on nikada, bez obzira koliko se ne slagao sa odredjenim prijedlogom, nista ne odbija. Na sve ce reci da je zanimljivo i da ce to razmotriti. Tek od jedanaestog mjeseca 1992. godine u nasoj se saradnji osjecao visok napon jer je meni sve ociglednija bila Izetbegoviceva teznja ka etnickoj podjeli BiH, s cime se nikako nisam mogao sloziti.

    Jedna od najaktuelnijih tema u Sarajevu svakako je i zlocin nad hrvatskim civila u selu Grabovica tokom manevara jedinica Armije BiH, u kojima ste i vi ucestvovali. Zanimljivo je, medjutim, da je u vasu odbranu stao general Rasim Delic?
    Tu je stvar vrlo jednostavna. Po anglosaksonskom pravu postoji komandna odgovornost. Prema njoj, pretpostavljeni starjesina je odgovoran ukoliko je dao nalog za izvrsenje krivicnog djela ili ga naredio. Drugi nivo odgovornosti je vezan za preduzimanje mjera na sprecavanju da do zlocina ne dodje, dok treci nivo odgovornosti podrazumijeva preduzimanje istrage. Krug ljudi iz bivse strukture KOS-a, narocito Muslimovic, Mujezinovic, Jasarevic i Alispahic su se trudili da odgovornost nekako meni prikopcaju, sto je glupost. Tada sam bio u ekipi zaduzenoj za koordinaciju i kontrolu borbenih dejstava i nisam imao pravo odlucivanja. Takodjer, apsolutno je utvrdjeno da nisam naredio izvrsenje zlocina. Naprotiv, preduzeo sam mjere da do toga ne dodje. Odredio sam trojicu bivsih pukovnika JNA (od kojih su danas dvojica generali) i jednog brigadira - Zicru Suljevica, Rifata Bilajca i Vehbiju Karica da sacekaju i smjeste ljude. Ako trojici bivsih pukovnika treba kazati kako da smjeste jednu cetu, onda je sve besmisleno...

  7. #7
    Početnik
    Učlanjen
    09.01.2005.
    Poruke
    29
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    Некадашњи бошњачки лидер у БиХ Алија Изетбеговић признао је пред смрт да није било српских логора за систематско уништавање - пише у својој књизи "Ратници мира" /Les guerriers de la paix/ Бернар Кушнер, бивши француски министар здравља и бивши шеф УНМИК-а на Космету.

    Изетбеговић је био увјерен да ће његове тврдње о постојању српских логора изазвати убрзану реакцију западних сила, односно акцију НАТО-а, али се, према сопственим ријечима, у томе преварио - наводи Кушнер.

    Он описује посјету сарајевској болници 2. децембра 2003. године, када је у друштву са Ричардом Холбруком обишао Алију Изетбеговића, с њим разговарао, а потом то у својој књизи објавио од 384. до 387. странице.

    Пред крај сусрета, Кушнер је поставио питање Изетбеговићу о постојању српских логора, подсјетио га на његов разговор са француским предсједником Митераном и тадашње тврдње да постоје логори смрти.

    "То сте поновили пред новинарима, што је изазвало велики револт у цијелом свијету. Франсоа Митеран ме тада послао у Омарску и ми смо открили другачије затворе. То јесу била страшна мјеста, али нису била за систематско уништавање. Шта о томе знате?", упитао је, према сопственом свједочењу, Кушнер Изетбеговића.

    "Да. Мислио сам да би ове моје тврдње убрзале бомбардовање. Видио сам реакцију Француза и других.... преварио сам се", одговорио је Изетбеговић - пише у књизи.

    Холбрук се укључио у разговор и упитао:"Разумјели сте у Хелсинкију да предсједник Буш сениор не би реаговао?"

    Изетбеговић је одговорио: "Да. Покушао сам, али тврдња је било лажна. Није било логора за истребљивање".

    Париски месечник "Балкан инфос", издавача и главног и одговорног уредника Луја Далмаса, пренио је изводе из књиге у којој Кушнер објашњава како је дошло до Изетбеговићевог признања.

    Кушнер у својој књизи не крије "огромно дивљење" према Изтебеговићу, човеку којег је видио као "најбољег представника `ислама свјетлости`".

  8. #8

    Podrazumevano

    Slazem se sa naslovom,kratko i jednostavno

Slične teme

  1. O unijacenju Srba na prostorima SPC
    Autor vuk_ u forumu Religija
    Odgovora: 16
    Poslednja poruka: 06.10.2008., 14:49
  2. Alija Izetbegović- čovek koji je bio bolestan u mozak
    Autor gost 94023 u forumu Politika
    Odgovora: 113
    Poslednja poruka: 31.07.2007., 00:32
  3. Alija Izetbegovic-Najveci zlocinac rata u BiH
    Autor another_world u forumu Politika
    Odgovora: 104
    Poslednja poruka: 26.02.2007., 10:33
  4. Posao na prostorima Srbije
    Autor It's a bravery to... u forumu Preduzetništvo i radni odnosi
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 15.12.2006., 22:03

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •