Umberto Eko

Da li neko moze da mi kaze imali Eko bolje romane od Imena ruze i Ostrva dana predjasnjeg?Unapred zahvalan. :wink:

Zavisi sta podrazumevas pod 'bolje' romane?
Citao si 'Fukoovo klatno'? Nedavno je izasao njegov novi roman 'O coveku bez secanja', procitaj pa nam kazi da li je bolje od ruze...

Ne bih se usudio da poredim ijedno njegovo delo sa ikojim drugim (njegovim) delom!!!! Sva su..... pa malo je reći extra spektakularna!!!

Umberto Eco rodio se u Alessandriji u Pijemontu. Njegov otac Giulio Eco, bio je računovođa i veteran triju ratova. Ime mu je dao djed pretpostavlja se po skraćenici od ex caelis oblatus, u prijevodu “ponuđen s neba”. Umberto se sjeća svoje bake, i kao Borghes i García Márquez, tvrdi da je ona svojim posebnim smislom za humor u njemu potakla oduševljenje apsurdnim. Ime ruže, roman koji je nazvan semiotičkom sumom, pripovjeda o dramatičnom raskolu između čovjeka i pretpostavljene biti njegove sudbine, o utjehi nezaustavljivog povijesnog bujanja testova i smislova koji posreduju između čovjeka i svijeta, o opasnostima njihove zlouporabe i okamenjivanja lažnih smislova, a ponajviše o sudbinskoj potrebi aktivnog i kritičkog, nikad posve zadovoljnog tumačenja. Iako je nakon objavljivanja Foucaultovog njihala, Eco tvrdio kako nema planova za novi roman, nekoliko godina kasnije objavio je Otok prethodnog dana (1995) a pet godina kasnije roman Baudolino (2000) i U što tko ne vjeruje (2000), prepisku s kardinalom Carlom Maria Martinijem
Dobitnik je mnogih književnih nagrada i odlikovanja između kojih i Premio Strega (1981), Premio Il Libro dell'anno (1981), Premio Anghiari (1981), Prix Medicis Etranger (1982), Marshall MacLuhan Award (1985).

Romani

* Ime ruže (Il nome della rosa, 1980)
* Foucaultovo njihalo (Il pendolo di Foucault, 1988)
* Otok prethodnog dana (L'isola del giorno prima, 1994)
* Baudolino (Baudolino, 2000)
* Tajanstveni plamen kraljice Loane (La misteriosa fiamma della regina Loana, 2004)

Esejistika

* Estetički problem u Tome Akvinskoga (Il problema estetico in San Tommaso, 1. izd. 1956)
* Napomene uz 'Ime ruže' (Postille al 'Nome della rosa' , 1983)
* Kako putovati s lososom i drugi korisni savjeti (Izbor iz: Il secondo diario minimo, 1992)
* U potrazi za savršenim jezikom (La ricerca della lingua perfetta, 1993)
* Šest šetnji pripovjednim šumama (Six Walks in the Fictional Woods, 1994)
* Između laži i ironije (Tra menzogna e ironia, 1998)
* Otprilike isto (Dire quasi la stessa cosa, 2003)

" Tajanstveni plamen kraljice Loane "


Doći će dan, to znam i sada,
kad će ova krvca vrela
iznenada prestati da kola,
kad će moje pero od bola
zaškripati ko slomljena strela
... i umreću tada.

Brodovi pramcima okrznu tu rajsku obalu:
međ cvetovima neznanim palme visoke strše,
mirisi obavijaju prašumu božansku i ustreptalu,
plače kardamom, kaplju smole, grane krše...

Mirisom se javlja, ko bludnica neka,
ostrvo nenađeno... A čim ka njemu se rine
namah iščili kao da je senka,
zaodene se plavetnilom daljine.

I objasni mi da su čitavog života slušali od propovednika kako su Jevreji neprijatelji hrišćanstva i da zgrću dobra koja su njima uskraćena. Zapitah ga nije li, međutim, tačno da dobra zgrću gospoda i biskupi, uzimajući svoje desetke, što onda znači da se čobančići nisu borili protiv svojih pravih neprijatelja. Odgovori mi da onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja pronaći kakvog slabijeg neprijatelja. Pomislih da zato ove ljude nazivaju prostima. Samo moćnici oduvek veoma jasno znaju ko su im pravi neprijatelji. Gospoda nisu htela da čobančići ugroze njihova dobra i za njih je bila velika sreća što su čobančićima njihove vođe prišapnule da Jevreji imaju mnogo blaga.

Upitah ko je svetini podmetnuo ideju da treba napasti Jevreje. Salvatore se toga nije sećao. Verujem da kada se okupi toliko mnoštvo, idući za nekim obećanjem i tražeći da odmah nešto dobije, nikada nije izvesno ko od njih govori. Razmišljao sam kako su njihove vođe obrazovane u manastirima i školama pri biskupiji, i kako su govorili jezikom gospode, iako su ga prevodili u reči koje čobani razumeju. A čobani nisu znali gde je papa, ali su znali gde su Jevreji.


Ime Ruže

Kasnije sam shvatio da se prava ljubav smešta u trikliniju srca i tamo nalazi mir, obraćajući pažnju na svoje najplemenitije tajne i retko se vraća u komore uobrazilje. Zbog toga ne uspeva da ponovo prizove telesnu formu odsutnog ljubavnika. Samo bludna ljubav, koja ne ulazi nikada u najskrovitije kutke srca, može da proizvede te slike... Pravi ljubavnici prilikom prvog ljubavnog razgovora, preblede, uzdrhte i zaneme. To je zbog toga što ljubav gospodari i carstvom prirode i carstvom duha, privlači sebi svu njihovu snagu čim se pojavi. Zato, kada pravi ljubavnici dođu na tajni sastanak, ljubav remeti i gotovo umrtvljuje sve funkcije tela, kako fizičke tako i duhovne: stoga jezik odbija da govori, oči da vide, uši da čuju, svaki deo otkazuje poslušnost.


Baudolino
odlomak

Zbog toga, kada se ljubav usadi duboko u srce, telo, lišeno snage, kopni. Ali u jednom određenom trenutku srce, zbog nestrpljivosti žara koji oseća, skoro izbacuje strast iz sebe, omogućujući telu da ponovo preuzme svoje funkcije. I onda ljubavnik progovara.

Kako da mu poredim dela kada je svako poruka za sebe razliita od prethodne,a duboko misaona..

Fukoovo klatno


Autor ove knjige morao bi da se priseti da Pjaci Smit otkriva ezotericne i svete razmere piramida tokom 1864. godine. Dozvolite mi da navedem samo cele brojeve, u mojim godinama pamcenje pocinje da otkazuje ljubav...Jedinstveno je to da njihova osnova predstavlja kvadrat cija stranica meri 232 metra.Prvobitna visina bila je 148 metara. Ako to preracunamo u egipatske svete arsine dobijamo osnovu od 366 arsina a to nije nista drgo do broj dana jedne prestupne godine. Za Pjaci Smita visina umnozena sa deset na deveti daje rastojanje Zemlja-Sunce: 148 miliona kilometara.Odlicna aproksimacija za ono doba, buduci da danas izracunavato rastojanje iznosi 149 i po miliona kilometara, a ko kaze da su moderni upravu. Osnova podeljena duzinom jednog kamena daje 365. Obim osnove iznosi 931 metar. Podeljen sa dvostrukom visinom daje 3.14, tak broj. Sjajno zar ne?
....

Pretpostavljam da vas autor drzi da visina piramide Keopsa iznosi koliko kvadratni koren datog broja povrsine svake strane. Prirodno mere su date u stopama, daleko blizim staro-egipatskim i hebrejskim arsinima, a ne metrima, jer metar je jedna krajnja apstraktna mera smisljena u nase vreme. Egipatski arsin u stopama iznosi 1.728. Ukoliko onda ne dobijemo tacnu visinu mozemo tu ponovo da napravimo onaj piramidon, a sto je bila malena piramida postavljena na vrhu one velike kako bi se dobio siljak. Bio je od zlata ili drugog metala koji je sijao na suncu. Sada uzmite visinu piramidona, pomnozite je sa visinom cele piramide, pomnozite sve sa deset na peti i dobijemo duzinu odnosno obim ekvatora. I ne samo to, ukoliko uzmete obim osnove i pomnozite ga sa dvadeset i cetiri na treci podeljeno sa dva, imate srednji poluprecnik zemlje. Sta vise povrsina prekrivena osnovom piramide pomnozena sa 96 sa deset na osmi daje 196 miliona 810 kvadratnih milja sto odgovara povrsini zemlje. Nije li tako?

Malo pre magle:

Mi zivimo u tri trenutka, a to su trenutak iscekivanja, trnutak pozora i trenutak secanja. Nijedan od njih ne moze da se lisi druga dva. Ti ne mozes da tezis ka buducnosti zato sto si izgubio svoju proslost. A to sto znas sta je uradio Julije Cezar ne moze da ti pomogne da znas sta ces ti da uradis.


Maglaa i Dante:

Magla stenje, oluja se dize liscem sustavim puni jaruge ledene crvendac svom zaklonu stize zivice jedne. Pod maglom zvuci titravi liju trscakom plamene jeze odjekuje vika nad maglom ponosno se viju obrisi zvonika.

Milanske magle Vitorija Serenija:

Vrata su uzalud odskrinuta u vecernjoj magli niko ni da udje ni da izadje osim mirisa smoga, glas ulicnog prodavca - paradoksalan- milansko Vreme pomoc i alibi u magli tajanstvene stvari pokrivene hodaju ka meni od mene odstupa proslost kao istorija proslost kao secanje: dvadeset trinaest trideset tri godine poput brojeva tramvaja


Da li sam ikada ranije bio u Brizu? Gde magla leluja medj tornjevima poput snenog tamjana? Sivi grad, tuzan kao grob post hrizantemama na kome se maglustina poput cilima preliva preko fasada... Moja dusa je brisala stakla u tranvaju da bi se utopila u pokretnu maglu farova. Magla, moja neokaljana sestra, Gusta, neprozirna magla koja obavija zvuke i pomaze bezoblicnim duhovima da se rode... Na kraju sam stigao do dubokog ponora i ugledao izuzetno visoku figuru umotanu u plast. Lice joj se belelo poput snega. Zovem se Artur Gordon Pim. Zvakao sam maglu. Duhovi su prolazili, dodirivali me i izcezavali. U daljini su se videle svetiljke koje su svetlele poput varljivog ognja na groblju. Neko koraca pored mene al ne cujem nikakve zvuke, kao da je bosonog, hoda bez cipela, bez sandala, bez potpetica, pramen magle dodiruje mi obraz a tamo dole , na pristanistu, cuju se urlici razularenih pijanica. Pristanistu? To ne tvrdima ja, vec cujem glasove.
Magla se prikrada sitnim macijim sapama. Magla je bila takva da je izgledalo kao da je svet iscezao.

Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane

Ponudili smo mapu ljudima koji su se trudili da prevladaju svoje mračno razočaranje. A koje? Belbo je to pomenuo u svom poslednjem fajlu: Ne bi bilo propasti kad bi stvarno postojao neki Plan. Poražen si, a nisi kriv. Nije sramota ako uzmakneš pred kosmičkom zaverom. Nisi kukavica, nego žrtva. Ne žališ se što si smrtan, što si plen hiljadu mikroorganizama koje ne možeš da savladaš, nisi odgovoran što ti stopala ne služe za hvatanje, što nemaš više rep, što ti kosa opada, a zubi ispadaju i ne izrastaju ponovo, što, onako usput, gubiš nervne ćelije, što ti se vene zakrečavaju. To je delo Zavidljivih Anđela.
To važi i za svakodnevni život. Na primer kad dođe do kraha berze. To se događa zato što neko načini pogrešan potez, a svi pogrešni potezi odjednom stvaraju paniku. Tada se oni koji nemaju čelične živce pitaju: ko je skovao zaveru, ko će se okoristiti? I teško tebi ako ne pronađeš nekakvog neprijatelja koji je sve to zamesio, okrivićeš samog sebe. Ili, pošto osećaš krivicu, izmislićeš neku zaveru, štaviše, mnoštvo zavera. A da bi ih porazio, moraćeš da skuješ vlastitu zaveru.
I što više izmišljaš tuđe zavere, da bi opravdao svoje nerazumevanje, to ti one postaju draže i vlastitu zaveru kuješ po ugledu na njih.

Ljudi su umorni od jednostavnih stvari

Približava mi se Božji sud – kaže Umberto Eko, filozof, semiotičar, romanopisac, bibliofil i jedan od najvećih svetskih umova koji je protekle tri nedelje proveo na 20 strana sveta – bukvalno, u 20 različitih gradova – promovišući svoju novu knjigu „Praško groblje”. Priznaje da povremeno ne može ni da se seti u kojem je gradu.
Eko će u januaru napuniti 80 godina , ali i dalje je živahan i krepak i ne izgleda kao neko ko se sprema za Svetog Petra. Ostavio je cigarete pre osam godina, ali i dalje voli da žvaće duvan kako bi dobio dnevnu dozu nikotina. U ekskluzivnom intervjuu za „Gardijan” Umberto Eco: \’People are tired of simple things. They want to be challenged\’ on pobija tvrdnju da se ovom knjigom vraća u formu, tvrdeći da iz nje nikada nije ni izašao.
Radnja romana „Praško groblje” smeštena je u drugu polovinu 19. veka i prati život i priključenija krijumčara, falsifikatora i, generalno rečeno, zloće Simonea Simoninija, koji uspeva nekako da se utka u većinu velikih događaja tog doba – od ujedinjenja Italije, preko Pariske komune do rata Francuske i Pruske. I čak iako odbija da prizna da se vraća u formu, Eko ne može da pobegne od činjenice da se vraća omiljenoj temi – zaverama.
Simonini je u ovoj knjizi predstavljen kao tvorac „Protokola sionskih mudraca”, lažnog spisa s početka 20. veka koji prikazuje navodnu zaveru Jevreja da preuzmu čitav svet. Otkako su se „Protokoli” pojavili u Rusiji 1903. postali su veoma popularni i veoma „verodostojni” – teško je danas, recimo, naći „upućenog” desničara u Srbiji koji nije ubeđen da je sve što tamo piše sušta istina, mada je istorijski dokazano da je omiljena Hitlerova referenca nastala u umu nekog pametnjakovića. Što se Eka tiče, njemu je bila dovoljna činjenica da oko „Protokola” kolaju glasine da ih stavi u centar romana, i da „otkrije” da je baš taj amoralni Italijan iz Pariza Simonini kriv za sve.
„Protokoli” se, setiće se i oni koji sebe ne bi uvrstili u armiju najvećih fanova Umberta Eka, pojavljuju i u njegovom drugom romanu, impozantnom – mada ne toliko lako čitljivom „Fukoovom klatnu”. Zašto je Umberto Eko toliko fasciniran ovim tekstom?
– Kao učenjak veoma sam zainteresovan za filozofiju jezika, a jedna od glavnih odlika jezika je mogućnost da se laže. Pas ne laže. Kada pas laje, to znači da je neko napolju. Ljudi lažu. Od laži do falsifikata nije dalek put, a ja sam svojevremeno napisao jedan esej o logici falsifikovanja i njegovom uticaju na svetsku istoriju. Jedan od najpoznatijih i najstrašnijih falsifikata u istoriji upravo su „Protokoli sionskih mudraca” – kaže Eko.

Veliki italijanski pisac, dakle, poručuje da ga ne interesuju zavere, već paranoja koja im omogućava da bujaju.
– Postoji mnogo tih malih zavera, ali paranoja jedne univerzalne zavere je najmoćnija, jer je večna – reći će on. – To je jedno psihološko iskušenje čitave naše vrste. Karl Poper tvrdi da je sve počelo od Homera. Sve što se dogodilo u Troji, kaže Homer, bilo je smišljeno dan ranije na vrhu Olimpa. To je način da se ne osećate odgovornim ni za šta. Zato su diktatori koristili univerzalnu zaveru kao oružje. U prvih desetak godina mog života, u školi su me vaspitavali fašisti, koji su tvrdili da su Britanci, Jevreji i kapitalisti, ma svi, udruženi protiv jadnog italijanskog naroda. I Hitler je radio isto. I Berluskoni je radio isto, u svakoj kampanji je govorio o zaverama sudija ili komunista. Ne postoje više komunisti, ne možete ih naći čak ni kada biste ih fenjerom tražili, ali to ne smeta Berluskoniju da tvrdi da samo što se nisu popeli na vlast…
Eko, to je sasvim jasno, uopšte nije veliki pristalica „odnedavno bivšeg” italijanskog premijera. Ovaj je pisac značajna figura italijanske političke levice i veliki Berluskonijev protivnik još od njegovog ulaska u politiku, početkom devedesetih godina prošlog veka. Zato je veoma srećan što mu je video leđa, mada ne isključuje mogućnost da bi ovaj mogao da se vrati, i to već posle izbora zakazanih za 2013. godinu.
Berluskoni je genije komunikacije. Da nije, nikada ne bi mogao da postane toliko bogat. Već na startu je identifikovao svoju metu: sredovečne ljude koji provode dane, mesece i nedelje buljeći u televizor. Mladi ljudi više ne gledaju TV, oni su na internetu. A oni koji podržavaju Berluskonija su žene od 50 i 60 godina i penzioneri, koji su veoma moćno glasačko telo u sve starijoj državi. One njegove čuvene „greške” mogu da liče na greške vama, meni ili nekome inteligentnom, ali za 60-godišnju ženu iz unutrašnjosti Italije to nisu greške. On dođe i kaže: „Ne morate da plaćate porez”. A kada premijer jedne zemlje kaže da porez ne mora da se plaća, naravno da ćete biti zadovoljni. Kako je, uopšte, došlo do toga da jedna kultura poput italijanske – toliko umetnička i intelektualna u svojoj suštini – može da izabere takvog pajaca da je vodi? Berluskoni je uvek bio najveći protivnik intelektualaca – objašnjava Eko. – To je čovek koji se hvalio time da nije pročitao nijedan roman u poslednjih 20 godina! Ali velika je zabluda da je Italija neka intelektualna zemlja. Kada uđete u metro u Tokiju, svi čitaju knjige. U Italiji ih niko ne čita. Vreme je da prestanemo da razmišljamo o Italiji kao o zemlji koja nam je podarila Rafaela ili Mikelanđela.

Praško groblje” je u toj Italiji već dočekano na nož. Pojedini kritičari zamerili su piscu što opet pominje „Protokole” i što će tako dati novi zamah jednom antisemitskom tekstu, ali Eko kaže da svako može da ih pronađe preko Gugla, te da nije odgovoran za to kako će „slabiji čitaoci” protumačiti – ili pervertirati – njegovu knjigu. Baš kao što su katolički sveštenici branili devojčicama da čitaju „Madam Bovari” da ne bi pošle putem preljube.
Da li Umberta Eka, onda, brine što nijedan od šest romana koje je napisao posle prvenca „Ime ruže”, koji ga je vinuo na liste bestselera, nije dobio mnogo pozitivnih kritika.
– Uvek me šokira mišljenje kritičara – navodi Eko. – Mislim da knjiga mora da se ceni najmanje deset godina po izlasku, nakon što je pročitate nekoliko puta. Nazivali su me prevelikim eruditom, prevelikim filozofom, preteškim piscem. Onda sam napisao roman „Misteriozni plamen kraljice Loane”, koji uopšte nije intelektualan, već napisan najobičnijim mogućim jezikom, i to je moj roman sa najmanjim tiražom! Verovatno pišem za mazohiste. Samo izdavači i neki novinari veruju da ljudi žele jednostavne stvari. A ljudi su, zapravo, umorni od jednostavnih stvari. Oni žele izazove.
Pre nego što je počeo da piše knjige, Eko je na televiziji vodio nekoliko emisija posvećenih kulturi i radio kao urednik. Zašto mu je, onda, palo na pamet da sa „Imenom ruže” u svoj si-vi doda i romane?
Priznaje da je to, delom, bilo slučajno. Prijateljica ga je zamolila da napiše kratku detektivsku priču za novu ediciju koju je pripremala.– Rekao sam – okej, ali mora da bude smeštena u srednji vek i da ima najmanje 500 strana. Odgovorila mi je da je to previše za tu ediciju, ali mi ta ideja nikada nije izašla iz glave, i stvorio sam taj izdavački fenomen. Mada, verovatno bih se odao romanima i bez te prijateljice. Uvek sam imao taj impuls za naracijom. Pisao sam priče i početke romana već kada sam imao 10 ili 12 godina, mada sam kasnije počeo da pišem eseje, pa za romane nije bilo vremena. A sve što sam napisao bilo je, u neku ruku, detektivsko štivo… Jedan profesor mi je rekao da je čak i moja doktorska teza o Tomi Akvinskom imala takvu strukturu

Što je ljubav? Ne postoji ništa na svijetu, ni čovječje ni đavolje, ni štogod drugo, što smatram većim osumnjičenikom od ljubavi, jer ona prodire u dušu više od ičega. Ne postoji ništa što toliko ispunjava i veže srce kao ljubav. Stoga, ne posjedujete li oružje kojim je možete ukrotiti, duša kroz ljubav uranja u dubok bezdan.''

Антисвет Умберта Ека

Поставимо ли мајмуна за писаћу машину уз бесконачно много времена на располагању, он ће у неком тренутку откуцати цело Име руже. Или, било коју књигу на планети. Позната и као „Бесконачна мајмунска теорема“ говори нам о апстракцији уређаја који прави неограничен број симбола, слова и секвенци.

Између осталог, ово је искористио Борхес у писању Вавилонске библиотеке, стављајући у њу бесконачно много књига. Све написане, и све које ће тек бити написане. Књиге које су само бесмислени низови карактера и симбола, смислене књиге и све њихове могуће пермутације, са штампарским грешкама, којима је „довољно да буду могуће да би постојале“. Називао је овај простор „Универзумом који неки сматрају библиотеком“.

Неколико деценија касније, сличан опис библиотеке појавио се у у још једном књижевном делу. Умберто Еко је у роману Име руже створио слепог библиотекара по имену Хорхе од Бургоса, и библиотеку са јако великим бројем ретких књига. О Вавилонској библиотеци Еко је размишљао годинама уназад, па је тако поставио један експеримент у тексту Кодекс у Еинауди енциклопедији, две године пре него што је започео писање романа.

Насим Талеб, либански писац и аутор Црног лабуда говорио је о Екоовом односу према књигама као најплодоноснијем односу према знању. У стварном животу, италијански писац је поседовао велику библиотеку од преко 50 000 наслова, а посетиоце је разврставао у две категорије: оне који ће рећи „О! Сињоре професоре доторе Еко, какву библиотеку имате! Колико сте ових књига прочитали?“ и мањину која схвата да лична библиотека представља алат за истраживање и да су непрочитане књиге далеко важније од прочитаних. Талеб је ово коментарисао и називао Ека антинаучником, а његову библиотеку антибиблиотеком.

Борхес је био Екоов велики узор, с којим је делио неисцрпну љубав према знању. Али такође и велику наклоност према науци. Осим што је радио као професор семиотике, науке о симболима, на неколико светских универзитета, Умберто Еко је у своја дела често урезивао мотиве природних наука, слично свом учитељу.

ЈЕДИНСТВО ТАЧКЕ, САВРШЕНОСТ КРУГА

„А тада угледах клатно“, почиње Еко своју другу књигу у којој доказује да није „писац од једног романа“. Фукоово клатно је објављено неколико година након великог успеха романа Име руже, представљајући дефинитивну пишчеву фасцинацију научним феноменима и пародирање теорија завере. Експеримент француског физичара Леона Фукоа у настојању да докаже да Земља ротира око своје осе одушевљавао је Ека који је клатно видео у париском Пантеону.

„Знао сам — а свако би то морао да примети, очаран тим тихим шумом — да је период њихања условљен односом између квадратног корена дужине нити и оног броја који, бесмислено за сублунарне умове, божанским промислом на прави начин везује облик и пречник свих могућих кругова — тако да је време њихања кугле од једног до другог пола било резултат тајновите завере међу најбезвременијим од свих чинилаца: јединства тачке о којој виси Клатно, двострукости његове апстрактне димензије, троструке природе броја, тајног четвороугла корена, савршености круга.“

Након прва два романа у којима се ипак концентрисао на књиге и културу и женине опаске да је неосетљив на природу, Еко је радњу свог трећег романа Острво дана пређашњег сместио, како је говорио, на једино место где би могао да се бави чистом природом: пусто острво.

Ово је био његов први излет у 17. век и тадашње научне трендове. Како би избегао судбину Робинзона Крусоа, заробљеног на пустом острву, Екоов јунак доживљава управо супротно: заробљен је на броду без могућности да дође до острва, уверен да се налази на Међународној датумској граници, линији која раздваја временске зоне UTC+12 и UTC-12, на којој је у исто време „и јуче и данас“. Ова замишљена граница се иначе у највећем делу поклапа са меридијаном на тачно супротној страни од Гринича (180 степени).

Јунак је послат у експедицију са задатком да открије тајну енглеску поморску мисију, и у томе успева. Сазнаје да је њихов циљ откривање мерења географске дужине, а испоставља се и да његов брод чини исто, међутим остају заробљени на мору.

Тих дана, утврђивање географске дужине била је једна од главних научних зачкољица, након што је мерење географске ширине утврђено 1640. године. Наравно, највећа мотивација за овим открићима долазила је из жеље европских сила за прављењем што прецизнијих мапа. Радило се о стицању превласти у трци за новооткривеним земљама и њиховим присвајањем. Значајан део овог романа фокусира се на управо на ове прорачуне.

Можда је, уз сву љубав према науци, било немогуће избећи да се она кроз књиге Умберта Ека провуче на први поглед невидљиво. У јануару 2016, око месец дана пре његове смрти, физичари са Института за нуклеарну физику у Кракову пронашли су у његовим делима фракталне структуре.

Слађана Шимрак

" Tajanstveni plamen kraljice Loane "


Doći će dan, to znam i sada,
kad će ova krvca vrela
iznenada prestati da kola,
kad će moje pero od bola
zaškripati ko slomljena strela
... i umreću tada.

" Tajanstveni plamen kraljice Loane "


Brodovi pramcima okrznu tu rajsku obalu:
međ cvetovima neznanim palme visoke strše,
mirisi obavijaju prašumu božansku i ustreptalu,
plače kardamom, kaplju smole, grane krše...

Mirisom se javlja, ko bludnica neka,
ostrvo nenađeno... A čim ka njemu se rine
namah iščili kao da je senka,
zaodene se plavetnilom daljine.

I objasni mi da su čitavog života slušali od propovednika kako su Jevreji neprijatelji hrišćanstva i da zgrću dobra koja su njima uskraćena. Zapitah ga nije li, međutim, tačno da dobra zgrću gospoda i biskupi, uzimajući svoje desetke, što onda znači da se čobančići nisu borili protiv svojih pravih neprijatelja. Odgovori mi da onda kada su pravi neprijatelji suviše jaki, valja pronaći kakvog slabijeg neprijatelja. Pomislih da zato ove ljude nazivaju prostima. Samo moćnici oduvek veoma jasno znaju ko su im pravi neprijatelji. Gospoda nisu htela da čobančići ugroze njihova dobra i za njih je bila velika sreća što su čobančićima njihove vođe prišapnule da Jevreji imaju mnogo blaga.

Upitah ko je svetini podmetnuo ideju da treba napasti Jevreje. Salvatore se toga nije sećao. Verujem da kada se okupi toliko mnoštvo, idući za nekim obećanjem i tražeći da odmah nešto dobije, nikada nije izvesno ko od njih govori. Razmišljao sam kako su njihove vođe obrazovane u manastirima i školama pri biskupiji, i kako su govorili jezikom gospode, iako su ga prevodili u reči koje čobani razumeju. A čobani nisu znali gde je papa, ali su znali gde su Jevreji.


Ime Ruže

Kasnije sam shvatio da se prava ljubav smešta u trikliniju srca i tamo nalazi mir, obraćajući pažnju na svoje najplemenitije tajne i retko se vraća u komore uobrazilje. Zbog toga ne uspeva da ponovo prizove telesnu formu odsutnog ljubavnika. Samo bludna ljubav, koja ne ulazi nikada u najskrovitije kutke srca, može da proizvede te slike... Pravi ljubavnici prilikom prvog ljubavnog razgovora, preblede, uzdrhte i zaneme. To je zbog toga što ljubav gospodari i carstvom prirode i carstvom duha, privlači sebi svu njihovu snagu čim se pojavi. Zato, kada pravi ljubavnici dođu na tajni sastanak, ljubav remeti i gotovo umrtvljuje sve funkcije tela, kako fizičke tako i duhovne: stoga jezik odbija da govori, oči da vide, uši da čuju, svaki deo otkazuje poslušnost.


Baudolino
odlomak

Zbog toga, kada se ljubav usadi duboko u srce, telo, lišeno snage, kopni. Ali u jednom određenom trenutku srce, zbog nestrpljivosti žara koji oseća, skoro izbacuje strast iz sebe, omogućujući telu da ponovo preuzme svoje funkcije. I onda ljubavnik progovara

Malo pre magle:

Mi zivimo u tri trenutka, a to su trenutak iscekivanja, trnutak pozora i trenutak secanja. Nijedan od njih ne moze da se lisi druga dva. Ti ne mozes da tezis ka buducnosti zato sto si izgubio svoju proslost. A to sto znas sta je uradio Julije Cezar ne moze da ti pomogne da znas sta ces ti da uradis.


Maglaa i Dante:

Magla stenje, oluja se dize liscem sustavim puni jaruge ledene crvendac svom zaklonu stize zivice jedne. Pod maglom zvuci titravi liju trscakom plamene jeze odjekuje vika nad maglom ponosno se viju obrisi zvonika.

Milanske magle Vitorija Serenija:

Vrata su uzalud odskrinuta u vecernjoj magli niko ni da udje ni da izadje osim mirisa smoga, glas ulicnog prodavca - paradoksalan- milansko Vreme pomoc i alibi u magli tajanstvene stvari pokrivene hodaju ka meni od mene odstupa proslost kao istorija proslost kao secanje: dvadeset trinaest trideset tri godine poput brojeva tramvaja


Da li sam ikada ranije bio u Brizu? Gde magla leluja medj tornjevima poput snenog tamjana? Sivi grad, tuzan kao grob post hrizantemama na kome se maglustina poput cilima preliva preko fasada... Moja dusa je brisala stakla u tranvaju da bi se utopila u pokretnu maglu farova. Magla, moja neokaljana sestra, Gusta, neprozirna magla koja obavija zvuke i pomaze bezoblicnim duhovima da se rode... Na kraju sam stigao do dubokog ponora i ugledao izuzetno visoku figuru umotanu u plast. Lice joj se belelo poput snega. Zovem se Artur Gordon Pim. Zvakao sam maglu. Duhovi su prolazili, dodirivali me i izcezavali. U daljini su se videle svetiljke koje su svetlele poput varljivog ognja na groblju. Neko koraca pored mene al ne cujem nikakve zvuke, kao da je bosonog, hoda bez cipela, bez sandala, bez potpetica, pramen magle dodiruje mi obraz a tamo dole , na pristanistu, cuju se urlici razularenih pijanica. Pristanistu? To ne tvrdima ja, vec cujem glasove.
Magla se prikrada sitnim macijim sapama. Magla je bila takva da je izgledalo kao da je svet iscezao.

Umberto Eko, Tajanstveni plamen kraljice Loane

..Ti si tako beskrajno mocan da sebi mozes da dozvolis luksuz da budes dobar.

Ja sam Bog, ista samoca, ista oholost, isto ocajanje sto nisam jedno od bica koje sam stvorio, bas kao svi. Svi koji zive u mojoj svetlosti i nasuprot ja koji zivim u nepodnosljivom svetlucanju svoje tame.

Budalastine su najuocljivije u meri u kojoj su neobjasnjive, kao po pravilu uklapaju se sa zagonetkama....sada pak mislim da je svet jedna dobrodusna zagonetka, koju uzasnom pravi nasa ludost jer pretenduje da intrepretira prema sopstvenoj istini.

Za svakog ko razmislja o cetiri stvari bolje bi bilo da se nije ni rodio: o onome sto je iznad, onome sto je ispod, onome sto je pre i onome sto je posle.

Talmud


Kukavica mre toliko puta i pre svoje smrti. Hrabar covek okusi smrt jednom i nikad vise.
Sekspir, Julije Cezar



Umberto Eko, Fukoovo klatno

" A mi, stanovnici velikog kosmičkog korala, verovali bismo da je atom ( kojeg pri tom ne vidimo ) puna materija, dok bi on, kao i sve drugo, bio samo tkanje praznine u praznini, i nazvaćemo bićem, punim i čak večnim, taj panadjur nepostojanosti, tu beskonačnu protežnost, koja se poistovećuje sa apsolutnim ništa, i koja iz vlastitog ne-bića radja zabludu svega.

Jesam li dakle ovde da bih se zabludjivao o zabludi jedne zablude, ja koji sam samom sebi zabluda? Jesam li morao izgubiti sve i završiti na ovom čunu , zaboravljenom usred antipoda, da bih saznao da nema šta da se izgubi? No zar tom spoznajom neću dobiti sve, jer postajem jedina misleća tačka u kojoj vaseljena priznaje vlastitu zabludu ? "

OSTRVO DANA PREDJAŠNJEG - Umberto Eko

Bog mi je svedok da sam budala...

Pre neki dan doručkovao sam sa svojim kraljem. Ne bih voleo da neko
pogrešno shvati: iako sam vatreni pristalica republike, pre dve godine dobio sam
titulu vojvode kraljevstva Redonda (postao sam Duque de l ’Isla del Dia de Antis),
te sam se našao u društvu Pedra Almodovara, Antonije Suzan Bajat, Fransisa Forda
Kopole, Artura Perez-Reverte, Fernanda Savatera, Pjetra Čitatija, Klaudija Magrisa,
Reja Bredberija i još nekolicine. Svi smo imali samo jednu zajedničku osobinu, da
smo simpatični kralju.
Ostrvo Redonda se nalazi u Karipskom moru, ima nekih tridesetak kvadratnih
metara (prava maramica), potpuno je nenaseljeno i mislim da nijedan od njegovih
vladara nikada nije kročio nogom na njega. Godine 1865. kupio ga je bankar po
imenu Metju Daudi Šil koji je zamolio kraljicu Viktoriju da mu dozvoli da Redondu
proglasi nezavisnim kraljevstvom, što je Njeno veličanstvo i učinilo budući da u
tome nije videla nikakvu opasnost po britansku kolonijalnu premoć. Tokom narednih
decenija ostrvo je imalo više monarha od kojih su neki prodavali svoju titulu više
puta i samim tim izazivali svađe između pretendenata na presto (ako želite da saznate
nešto više o peripetijama koje su donele borbe za presto Redonde, potražite više
detalja na Vikipediji). Poslednji kralj je abdicirao 1997. godine u korist španskog
pisca Havijera Marijasa (čija su dela često prevođena i u Italiji) koji je počeo da deli
vojvodske titule kapom i šakom.
Eto to je cela priča koja ima izvesne ibijevske primese, ali ne postaje se
vojvoda baš svaki dan. No nisam nameravao to da istaknem: tokom našeg razgovora
Marijas je rekao nešto o čemu zaista treba porazmisliti. Spomenuli smo da su ljudi
danas spremni da urade sve i svašta kako bi se pojavili na televizijskim ekranima, pa
čak i da kao poslednji moroni mašu iza nekoga koga intervjuišu. Nedavno je u Italiji
brat brutalno ubijene devojke, koga je ta nesreća dovela u žižu interesovanja
novinara, otišao kod skauta na talente Lelea More, ne bi li dobio angažman na
televiziji i iskoristio trenutak medijske slave, a nisu nepoznati ni slučajevi ljudi koji
su pristajali da ih proglase rogonjama, impotentnima ili varalicama samo da bi
završili u novinama, a kriminalni psiholozi dobro znaju da serijske ubice pokreće na
zločin želja da budu otkriveni i postanu slavni.
A čemu ta ludost, zapitali smo se? Marijas je izneo pretpostavku da je to što
se dešava danas povezano sa činjenicom da ljudi više ne veruju u Boga. Nekada su
ljudi verovali da je svako njihovo delovanje imalo barem jednog Gledaoca, koji je
znao sve pojedinosti (uključujući i misli), pa je mogao da ih razume, a u izvesnim
prilikama i osudi. Mogli smo da budemo izgnanici, nesposobnjakovići, baksuzi,
prezreni od svoje okoline, zaboravljeni od svih minut nakon smrti, ali nas je sve
grejala nada da makar Neko zna sve o nama.
„Samo bog zna koliko sam propatila“, vajkala se bolesna baka koju su unuci
napustili; „Bog zna da sam nevin“, tešio se nepravedno osuđeni zatvorenik; „Bog
zna šta sam sve uradila za tebe“, ponavljala je majka nezahvalnom sinu; „Samo Bog
zna kroz šta sam sve prošao“, jadikovao je nesrećnik čije nevolje nikoga nisu
zanimale.
Boga su uvek prizivali kao oko kome ništa ne promiče, njegov pogled davao
je smisao čak i bezrazložnim i sumornim životima.
Pošto je taj svevideći Svedok nestao, uklonjen, šta nam je preostalo? Jedino
oko društva, oko drugih kojima moramo da se prikažemo kako ne bismo završili u
crnoj rupi anonimnosti, pa čak i po cenu da moramo da preuzmemo ulogu seoske
lude koja u gaćama igra na stolu neke krčme. Pojavljivanje na ekranu je poslednji
surogat transcendencije, a pritom je to i surogat koji pruža zadovoljstvo: sami sebe
vidimo (a i drugi nas vide) u drugom svetu, ali nas zato zauzvrat iz tog dragog sveta
vide ovde. Istina je da mi jesmo ovde – no pomislite kakva je prednost uživati u svim
prednostima besmrtnosti (premda kratkotrajne i prolazne), a istovremeno imati
mogućnost da nas slave kod kuće (na zemlji) zbog našeg vaznesenja do Nebesa.
Nevolja je u tome što se u tim slučajevima brka dvostruko značenje
“prepoznavanja“. Svako želi da ga “prepoznaju“ po zaslugama, uloženom trudu ili
nekakvoj lepoj osobini, ali kada ga posle pojavljivanja na ekranu neko vidi i kaže
mu „video sam vas juče na televiziji“, on samo „prepoznaje njega“, odnosno njegovo
lice“, a to je nešto sasvim drugačije.
2010.

Pape Satan Aleppe