Цело пре подне, инспектор Стаменковић је испитивао људе које је покојни младић познавао. Неки разговори су трајали краће а неки дуже. Инспектор је сумњао управо на људе које је покојни Марковић познавао. Посебну пажњу је посветио женским познаницима Марковића које су, према предпоставкама, биле и први осумњичени. Оно што је свима недостајало је мотив. Момак није имао, према резултатима преподневних испитивања, непријатеља који би били у стању да му зарију нож у стомак и пусте га да искрвари. Штавише, био је младић који се са свима добро слагао – од колега на послу до комшија. Девојка и друштво у коме се кретао, нису били ни налик из кога би неко могао тако нешто да уради. Иако ниједна могућност јошувек није била искључена, инспектор је сматрао да је изузетно мала вероватноћа да је Марковићева девојка била убица.
Стао је поред прозора и помислио да ће бити добро ако бар успе да реконструише начин на који је момак живео и где се кретао. Није искључено да ће на тај начин можда доћи до информације или макар идеје ко би могао бити убица. После сваког разговора би стао поред прозора и пратио како се дан полако претвара у ноћ док сићушне звездице почињу да светлуцају на небу. Дан је прошао брже него што је очекивао. Погледао је на сат после последњег разговора и било је десет сати. Погледао је у свешчицу и угледао име омиљеног кафеа Марковића. Решио је да попије једну кафу у том кафеу а затим продужи кући.
Кафеи у Београду су увек били пуни, живахни и умели да створе илузију о томе како се живи у граду. Вечито пуни, вероватно су били најразвијенија грана привреде града. Инспектора није нимало зачудило што није могао да нађе место да седне, тако да је стао поред бара и наручио кафу. Разгледао је и људе и место. Гости су углавном били врло млади. Највероватније је био један од редких гостију који је већ увелико загазио у тридесете. Млада конобарица, косе црне попут најсочнијих маслина из Палерма, би га сваки пут ошинула погледом када би прошла поред њега. Са косом уредно везаном у реп и фармеркама које су биле засигурно читав број мање (које су доприносиле да јој задњица изгледа попут ставке на листи новогодишњих жеља неваљалих дечака) – није ни њега остављала равнодушним.
Осмотривши омиљено место Марковића, инспектор је на брзину испитао и бармена као и конобарицу. Знали су га, али га нису видели протекле недеље. Иначе конобарица се звала Нина, и није имала никаквих планова после посла који се завршавао тек око 2. Инспектор се намршти и остави јој свој број – уколико се нечега сети, да му се јави. Бацио је још једном поглед на околину и кренуо кући.
Дочекале су га тишина и мрак које су биле спремне да га прогутају. У потпуном мраку, изуо се и кренуо према дневној соби. Упалио је лампу са високим постољем и бледуњава, жута светлост обасја собу. Стан је био изузетно уредан и деловао је топло. Поглед кроз прозор се простирао на малу узану уличицу у којој је становао, али тај поглед му је пријао и деловао је умирујуће по њега. Сео је фотељу и упалио телевозор. Оно што није очекивао да види је била репортажа уживо са једне сцене убиства која се догодила управо те вечери. Још на почетку репортаже га је уплашила помисао у каквом времену живи. Затим му још један страх протутња кроз главу – надао се да није убиство слично ономе које је он истраживао или да је на било какав начин повезано. Извештај није био опширан али је говорио о раскомаданом телу девојке чији су делови били спаковани у кесу и остављени у гепеку једног аутомобила. Желудац му се преврнуо и он промени програм. Мењао је канале цело вече док није заспао, сасвим неприметно.
* * *
Цело паркиралиште је било блокирано. Будући да је паркиг био у самом центру града, гужва која се створила је била невероватна. Велики број униформисаних људи је спречавало радознале да уђу на паркинг. Јака светла која су се видела са крова гараже, јасно су указивала на то да је истрага у току. Међу људима који су покушавали да уђу у гаражу било је и оних који су хтели да узму своја кола и одвезу се што даље одатле. Један господин, је био изузетно упоран и правио је пуно проблема младом полицајцу који се трудио да остане љубазан. Инсистирао је да га пусте у гаражу, непрестано гунђајући како га морају пустити да уђе у гаражу, како жури и како је нечувено да иако није ни за шта крив нема права да преузме свој ауто. Полицајац је на токи-воки позвао инспектора који је био на сцени и као одговор добио само тишину. После краће паузе поновио је захтев господина да преузме своје возило са првог спрата на шта је инспектор Александар Мурић мирно одговорио да ће се спустити да види о чему се ради. После свега тридесетак секунди, испектор са беж качкетом и црним карго панталонама је био иза металне ограде која је делила знатижељне од гараже. Видевши колико људи има, пришао је једном од возила и из гепека узео мегафон преко ког се обратио људима.
- «Вечерас нећете бити у могућности да преузмете ваша возила, која ће вам бити бесплатно стављена на располагање чим се заврши истрага... коју очекујемо да завршимо за пар сати.»
Погледом, инспектор пређе преко незадовољних грађана који су се окупили. Они који су ту били више као посматрачи, почеше да се извлаче из гужве. Осташе само они којима су возила била заробљена у гаражи. Пришао је господину који је јошувек био нервозан и рекао му да позове такси или седне у оближњи кафе јер није било теорије да дође до својих кола. Затим се једноставно окренуо правећи се да ништа не чује.
* * *
Стаменковић се пробудио са боловима у ногама. Био се укочио од седења и устајање му није пало нимало лако. Јаукнуо је и помислио како му тако и треба када не спава у кревету. Кренуо је ка купатилу и почео полако да се доводи у ред. Туширање му је изузетно пријало и бол као да је сама вода односила у сливник. Кроз пар сати је већ био на послу и прегледао је белешке и изјаве које су узете од комшија. Није приметио апсолутно ништа необично, нити је било било какве индикације да је неко видео или чуо ишта сумњиво.
Касније то јутро је стигао и извештај са неким додатним налазима са места злочина. По стану су били нађени отисци прстију неидентификоване особе, који су прво били нађени на ножу а затим и по кухињи али и на дршци улазних врата. Ови отисци се нису подударали ни са једним од отисака прстију из локалне базе података. Сет је био послат на анализу и упоређивање са базом Интерпола. У сваком случају, Стаменковић је помислио да ће у овом случају најтеже бити ухватити убицу, а доказа ће бити више него довољно да се починилац осуди.
Док је читао разне документе и извештаје са места злочина, зачу куцање на вратима. Био је то колега Мурић.
- «Добар дан, колега...» рече Мурић са врата
- «О, Саша... здраво.... како си?» упита га Стаменковић учтиво
Познавали су се добро, али су се дружили и ван посла. Редовно су играли кошарку заједно и често су размењивали мишљења о случајевима на којима су радили. Млађи, Мурић је знао да цени искуство колеге који је старији био само у годинама.
- «Види, пребачен сам на неки посебно гадан случај...»
- «Реци о чему се ради»
Мурић седе на дрвену столицу испред стола Стаменковића и прекрсти ноге.
- «Јуче смо нашли раскомадану девојку у гепеку једне Шкоде. У гаражи на Обилићевом Венцу.»
- «Мислим да сам видео нешто на телевизији јуче...»
- «Да ти се стомак преврне... била је запакована у црну кесу за ђубре са пар килограма освеживача за ваздух»
- «Ужас!»
- «Замисли. Изгледа да је све било лепо замишљено али смо изгледа на бољем трагу него што је манијак мислио да ћемо бити.»
- «Како?» Упита Стаменковић заинтересовано.
- «Па, вероватно је очекивао да нико неће осетити смрад бар један дан, али га је време зезнуло.» Рече Мурић и намести качкет, а затим додаде:
- «Врућине су биле баш жестоке тако да је засмрдело једно 12 сати пошто је било остављено возило на паркингу.»
- «И шта ћеш да предузмеш?»
- «Па прегледамо сада слике са камера и надам се да ћемо имати опис починиоца до краја дана.»
- «Није лоше, надам се да ћеш ухватити тог лудака за пар дана. Само обрати пажњу на детаље, као што је накит или тако нешто. Ако ти се баш посрећи, запазићеш можда неку тетоважу...»
- «Сигурно. Мада, ја се надам да ћемо га ухватити ускоро.»
Мурић је устао и ставио руке у џепове а затим упита колегу:
- «Идемо на баскет сутра?!»
- «Вероватно, не бих то пропустио...»
- «Него, како случај на коме ти радиш?»
- «Не питај, лака страва. Неки момак је убијен код себе у стану. Нашла га девојка.»
- «Штета...» Рече Мурић, видно разочаран.
- «Ма да. Немамо нити једног сведока или осумњиченог. Лака страва.»
- «Незнам шта да ти кажем. Ја ћу бар имати снимке да прегледам...» Додаде Мурић и оде.
Стаменковић погледа на сат и помисли да би могао да поједе нешто – подне је већ било прошло. После кратког ручка, Стаменковић се упути ка истом оном кафеу у коме је јуче пио кафу. Ни бармен ни конобарица, Нина, нису били ту. Искористио је прилику да испита и друге раднике о Марковићу. Ништа ново није сазнао, па је сео и у миру почео да листа новине. Крајичком ока је приметио да Нина долази на посао. Прва реч која му је пала на памет је била «Сурово» и односила се на то како је изгледала. Правио се да је није приметио а био је сигуран да га она још није приметила. Стала је испред бара и окренула се, да види ко је све од гостију био ту и препознала је инспектора од јуче. Оставила је ташну на столицу и упутила се према инспектору.
- «Добар дан, инспекторе...» рече Нина уз благ осмех
Стаменковић спусти новине и поздрави је срдачно. Гледао ју је у лице док се поздрављао са њом, иако би било много лакше још једном осмотрити те кукове и струк који су му били буквално пред носем.
- «Искрено, нисам се ничега новог сетила...» рече она.
- «Искрено, нисам ни очекивао да сазнам ишта ново. Добра вам је кафа, па сам помислио да свратим...»
- «Можда бих могла да поново погледам слику... ону коју сте јуче показивали»
Инспектор посегну за сликом и стави је на сто. Црно бела фотографија покојног Марковића је била стара свега неколико месеци.
- «Симпатичан момак.» закључи Нина.
- «Да. Био је»
- «Хоћете рећи да је ...» рече девојка, превише уплашена да заврши реченицу
- «Да убијен је, пре пар дана.»
- «Баш штета... заправо деловао је више него симпатично...»
- «Како то мислиш?!»
- «Ма нема везе...» покуша она да се извуче из питања
- «Не, све има везе...» прекину је инспектор
- «Не бих волела да ме погрешно разумете, али да имам прилику мислим да бих га одвукла у кревет...» рече конобарица и стидљиво се осврну као да је гледала да ли ју је неко чуо.
- «Интересатно» Додаде инспектор и крену да устаје «Мада бих ти саветовао да избегаваш често спровођење таквих идеја...»
Она му се само осмехну. Оставио је новац на столу и изашао из кафеа. Остала је да стоји и само му се још једном осмехнула када су им се погледи срели кроз стакло.
Стао је поред прозора и помислио да ће бити добро ако бар успе да реконструише начин на који је момак живео и где се кретао. Није искључено да ће на тај начин можда доћи до информације или макар идеје ко би могао бити убица. После сваког разговора би стао поред прозора и пратио како се дан полако претвара у ноћ док сићушне звездице почињу да светлуцају на небу. Дан је прошао брже него што је очекивао. Погледао је на сат после последњег разговора и било је десет сати. Погледао је у свешчицу и угледао име омиљеног кафеа Марковића. Решио је да попије једну кафу у том кафеу а затим продужи кући.
Кафеи у Београду су увек били пуни, живахни и умели да створе илузију о томе како се живи у граду. Вечито пуни, вероватно су били најразвијенија грана привреде града. Инспектора није нимало зачудило што није могао да нађе место да седне, тако да је стао поред бара и наручио кафу. Разгледао је и људе и место. Гости су углавном били врло млади. Највероватније је био један од редких гостију који је већ увелико загазио у тридесете. Млада конобарица, косе црне попут најсочнијих маслина из Палерма, би га сваки пут ошинула погледом када би прошла поред њега. Са косом уредно везаном у реп и фармеркама које су биле засигурно читав број мање (које су доприносиле да јој задњица изгледа попут ставке на листи новогодишњих жеља неваљалих дечака) – није ни њега остављала равнодушним.
Осмотривши омиљено место Марковића, инспектор је на брзину испитао и бармена као и конобарицу. Знали су га, али га нису видели протекле недеље. Иначе конобарица се звала Нина, и није имала никаквих планова после посла који се завршавао тек око 2. Инспектор се намршти и остави јој свој број – уколико се нечега сети, да му се јави. Бацио је још једном поглед на околину и кренуо кући.
Дочекале су га тишина и мрак које су биле спремне да га прогутају. У потпуном мраку, изуо се и кренуо према дневној соби. Упалио је лампу са високим постољем и бледуњава, жута светлост обасја собу. Стан је био изузетно уредан и деловао је топло. Поглед кроз прозор се простирао на малу узану уличицу у којој је становао, али тај поглед му је пријао и деловао је умирујуће по њега. Сео је фотељу и упалио телевозор. Оно што није очекивао да види је била репортажа уживо са једне сцене убиства која се догодила управо те вечери. Још на почетку репортаже га је уплашила помисао у каквом времену живи. Затим му још један страх протутња кроз главу – надао се да није убиство слично ономе које је он истраживао или да је на било какав начин повезано. Извештај није био опширан али је говорио о раскомаданом телу девојке чији су делови били спаковани у кесу и остављени у гепеку једног аутомобила. Желудац му се преврнуо и он промени програм. Мењао је канале цело вече док није заспао, сасвим неприметно.
* * *
Цело паркиралиште је било блокирано. Будући да је паркиг био у самом центру града, гужва која се створила је била невероватна. Велики број униформисаних људи је спречавало радознале да уђу на паркинг. Јака светла која су се видела са крова гараже, јасно су указивала на то да је истрага у току. Међу људима који су покушавали да уђу у гаражу било је и оних који су хтели да узму своја кола и одвезу се што даље одатле. Један господин, је био изузетно упоран и правио је пуно проблема младом полицајцу који се трудио да остане љубазан. Инсистирао је да га пусте у гаражу, непрестано гунђајући како га морају пустити да уђе у гаражу, како жури и како је нечувено да иако није ни за шта крив нема права да преузме свој ауто. Полицајац је на токи-воки позвао инспектора који је био на сцени и као одговор добио само тишину. После краће паузе поновио је захтев господина да преузме своје возило са првог спрата на шта је инспектор Александар Мурић мирно одговорио да ће се спустити да види о чему се ради. После свега тридесетак секунди, испектор са беж качкетом и црним карго панталонама је био иза металне ограде која је делила знатижељне од гараже. Видевши колико људи има, пришао је једном од возила и из гепека узео мегафон преко ког се обратио људима.
- «Вечерас нећете бити у могућности да преузмете ваша возила, која ће вам бити бесплатно стављена на располагање чим се заврши истрага... коју очекујемо да завршимо за пар сати.»
Погледом, инспектор пређе преко незадовољних грађана који су се окупили. Они који су ту били више као посматрачи, почеше да се извлаче из гужве. Осташе само они којима су возила била заробљена у гаражи. Пришао је господину који је јошувек био нервозан и рекао му да позове такси или седне у оближњи кафе јер није било теорије да дође до својих кола. Затим се једноставно окренуо правећи се да ништа не чује.
* * *
Стаменковић се пробудио са боловима у ногама. Био се укочио од седења и устајање му није пало нимало лако. Јаукнуо је и помислио како му тако и треба када не спава у кревету. Кренуо је ка купатилу и почео полако да се доводи у ред. Туширање му је изузетно пријало и бол као да је сама вода односила у сливник. Кроз пар сати је већ био на послу и прегледао је белешке и изјаве које су узете од комшија. Није приметио апсолутно ништа необично, нити је било било какве индикације да је неко видео или чуо ишта сумњиво.
Касније то јутро је стигао и извештај са неким додатним налазима са места злочина. По стану су били нађени отисци прстију неидентификоване особе, који су прво били нађени на ножу а затим и по кухињи али и на дршци улазних врата. Ови отисци се нису подударали ни са једним од отисака прстију из локалне базе података. Сет је био послат на анализу и упоређивање са базом Интерпола. У сваком случају, Стаменковић је помислио да ће у овом случају најтеже бити ухватити убицу, а доказа ће бити више него довољно да се починилац осуди.
Док је читао разне документе и извештаје са места злочина, зачу куцање на вратима. Био је то колега Мурић.
- «Добар дан, колега...» рече Мурић са врата
- «О, Саша... здраво.... како си?» упита га Стаменковић учтиво
Познавали су се добро, али су се дружили и ван посла. Редовно су играли кошарку заједно и често су размењивали мишљења о случајевима на којима су радили. Млађи, Мурић је знао да цени искуство колеге који је старији био само у годинама.
- «Види, пребачен сам на неки посебно гадан случај...»
- «Реци о чему се ради»
Мурић седе на дрвену столицу испред стола Стаменковића и прекрсти ноге.
- «Јуче смо нашли раскомадану девојку у гепеку једне Шкоде. У гаражи на Обилићевом Венцу.»
- «Мислим да сам видео нешто на телевизији јуче...»
- «Да ти се стомак преврне... била је запакована у црну кесу за ђубре са пар килограма освеживача за ваздух»
- «Ужас!»
- «Замисли. Изгледа да је све било лепо замишљено али смо изгледа на бољем трагу него што је манијак мислио да ћемо бити.»
- «Како?» Упита Стаменковић заинтересовано.
- «Па, вероватно је очекивао да нико неће осетити смрад бар један дан, али га је време зезнуло.» Рече Мурић и намести качкет, а затим додаде:
- «Врућине су биле баш жестоке тако да је засмрдело једно 12 сати пошто је било остављено возило на паркингу.»
- «И шта ћеш да предузмеш?»
- «Па прегледамо сада слике са камера и надам се да ћемо имати опис починиоца до краја дана.»
- «Није лоше, надам се да ћеш ухватити тог лудака за пар дана. Само обрати пажњу на детаље, као што је накит или тако нешто. Ако ти се баш посрећи, запазићеш можда неку тетоважу...»
- «Сигурно. Мада, ја се надам да ћемо га ухватити ускоро.»
Мурић је устао и ставио руке у џепове а затим упита колегу:
- «Идемо на баскет сутра?!»
- «Вероватно, не бих то пропустио...»
- «Него, како случај на коме ти радиш?»
- «Не питај, лака страва. Неки момак је убијен код себе у стану. Нашла га девојка.»
- «Штета...» Рече Мурић, видно разочаран.
- «Ма да. Немамо нити једног сведока или осумњиченог. Лака страва.»
- «Незнам шта да ти кажем. Ја ћу бар имати снимке да прегледам...» Додаде Мурић и оде.
Стаменковић погледа на сат и помисли да би могао да поједе нешто – подне је већ било прошло. После кратког ручка, Стаменковић се упути ка истом оном кафеу у коме је јуче пио кафу. Ни бармен ни конобарица, Нина, нису били ту. Искористио је прилику да испита и друге раднике о Марковићу. Ништа ново није сазнао, па је сео и у миру почео да листа новине. Крајичком ока је приметио да Нина долази на посао. Прва реч која му је пала на памет је била «Сурово» и односила се на то како је изгледала. Правио се да је није приметио а био је сигуран да га она још није приметила. Стала је испред бара и окренула се, да види ко је све од гостију био ту и препознала је инспектора од јуче. Оставила је ташну на столицу и упутила се према инспектору.
- «Добар дан, инспекторе...» рече Нина уз благ осмех
Стаменковић спусти новине и поздрави је срдачно. Гледао ју је у лице док се поздрављао са њом, иако би било много лакше још једном осмотрити те кукове и струк који су му били буквално пред носем.
- «Искрено, нисам се ничега новог сетила...» рече она.
- «Искрено, нисам ни очекивао да сазнам ишта ново. Добра вам је кафа, па сам помислио да свратим...»
- «Можда бих могла да поново погледам слику... ону коју сте јуче показивали»
Инспектор посегну за сликом и стави је на сто. Црно бела фотографија покојног Марковића је била стара свега неколико месеци.
- «Симпатичан момак.» закључи Нина.
- «Да. Био је»
- «Хоћете рећи да је ...» рече девојка, превише уплашена да заврши реченицу
- «Да убијен је, пре пар дана.»
- «Баш штета... заправо деловао је више него симпатично...»
- «Како то мислиш?!»
- «Ма нема везе...» покуша она да се извуче из питања
- «Не, све има везе...» прекину је инспектор
- «Не бих волела да ме погрешно разумете, али да имам прилику мислим да бих га одвукла у кревет...» рече конобарица и стидљиво се осврну као да је гледала да ли ју је неко чуо.
- «Интересатно» Додаде инспектор и крену да устаје «Мада бих ти саветовао да избегаваш често спровођење таквих идеја...»
Она му се само осмехну. Оставио је новац на столу и изашао из кафеа. Остала је да стоји и само му се још једном осмехнула када су им се погледи срели кроз стакло.
ops:
Uspeo si toliko da zainteresujes citaoce da dobivas komentare na delo, a ne na stil pisanja. A i mene si zainteresovao pricom... 8) Zato brzo: Manje tekile za novu i pravac za komp i pisanje. 
