Priče
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 65

Tema: Priče

  1. #1
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Priče

    Ove price citajte uvece, posle 11 sati. Najbolje se dozivljavaju kad sneg pada ili kad vetar peva nailazeci sa desne strane. U svim ostalim okolnostima ne garantujem da ce te zavoleti moje ime.

    Sonja

    Kakva romantika napolju, krupne pahulje pokrile čitav Bruklin. Izašao sam iz voza na Bliker stritu i pešačio dugo prema jednoj prodavnici koja se nalazila na samom uglu sa Grin stritom. Kod zgrade br. 1876 zastao sam za trenutak. Pogledao sam u prozore
    na drugom spratu. Svetla su bila ugašena. Nisam mogao a da se ne setim nje i te davne zime koju smo prezimeli tu zajedno, na drugom spratu zgrade br. 1876. Imala je običaj da upali sva svetla u tom malom stanu, i uveče, kad ja dođem s posla, pravi palačinke. Ceo bi se stan ispunio divnom toplotom i mirisom, svetlom i ljubavlju.
    Naš pas Mita lenjo je ležao na fotelji, a ona i ja sedeli bi na kauču i jeli mirišljave i tople poslastice. Ona bi se tada pribila uz mene i poljubila me u obraz. "Ej, Moleru, pričaj mi neku tvoju avanturu", tražila je sa velikim osmehom, gledajući me krupnim i veselim očima čiju molbu nikad nisam mogao da odbijem. “Hoću Sonja”, rekao bih i zagrlio je desnom rukom, a onom drugom milovao je po kosi koja je mirisala na šampon od jagoda. Ko zna šta sam joj pričao i šta sam je lagao te zime, ali znam da su kraj prozora proletale baš ovakve krupne i lagane pahulje kao ove noćas. Smejala se zvonko, donosila nove palačinke i nešto za piće, zvala me Moler i volela me cele te proklete, duge bruklinske zime, sa krupnim pahuljama i vetrovima što pevaju po malim dvorištima sivih zgrada. Pas bi se pokatkad trgao na fotelji i kratko zalajao, dajući još više šarma i lepote ovoj toploj mirišljavoj idili.
    Rastali smo se u proleće, kada su mnoge nove ljubavi počele da se rađaju – valjda broj ljubavi mora da bude stalno isti, pa neke moraju umirati da bi se druge rađale – često sam pomišljao na to, tešeći se tog proleća kad je Sonja otišla kod svojih u Minsotu. Sada su svetla u stanu ugašena, a nema ni zavesa, ni psa, ničeg toplog, samo velike pahulje uporno padaju i podsećaju ...
    Promrzao i tužan ubrzah korak ulazeći u pomračinu blizu jedne kafane, a onda se još jednom okrenuh i pogledah u mračne prozore na drugom spratu. “Sonja!”, viknuh, ne znam ni sam zašto, a dva pijanca izlazeći iz kafane i gledajući me začuđeno, promumlaše: "Ludak", mahnuvši rukama....



  2. #2
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Druga prica

    Tanja

    U ekspresnom vozu koji je jurio po najvećem mraku
    prema austrijskoj granici, probijajući se kroz vejavicu
    i planinske ohole i hladne vetrove, sedim u toplom
    kupeu i gledam kroz prozor u mrak. Po koja svetlost
    usamljene sijalice proleti pored prozora i ugasi se,
    ostajući pozadi. Svi putnici spavaju. Neka zelenkasta
    svetlost jedva da obasja unutrašnjost toplog kupea, u
    kome, u uglu sedi ona i gleda nekako nezainteresovano u
    sliku iznad sedišta koja predstavlja neki grad.
    U onom toplom polumraku pogledi nam se sretoše i ja
    videh njen lepi veseli i stidljivi osmeh. Bila je
    preko puta mene, pokrivena debelim kaputom i lepim
    širokim crvenim šalom. Osmeh joj nije silazio sa lica
    i ja se ohrabrih da joj pridjem bliže.
    »Zovete se?«, tiho upitah.
    »Tanja.«, odgovori, još tiše. A onda, prislonivši prst
    usnama, poče da šapuće, pokazujući na putnike koji su
    spavali oko nas. »Tata«, pokaza na brku koji je hrkao,
    «mama, brat, suprug.« Ovog poslednjeg pokaza i tu zadrža
    i pogled i upirući prst, a obrve podiže gore, kao da
    će reći: Pazi se.
    Debeljko je spavao sa otvorenim ustima i, s vremena
    na vreme, sasvim neprimetno udahnuo topli vazduh kupea.
    Ja stavih prst na usta i drugom rukom upravih kažiprst
    prema sebi, »Džo, no mama, no tata, no bata, no
    supruga.«
    Ona se nasmeši. Videh joj divne bele zube, a usta, lepa
    i crvena kao da su me zvala.
    Gledali smo se dugo u onom toplom kupeu ekspresnog
    voza za Beč, a osmesi nisu silazili sa naših lica.
    Priljubih dva prsta ustima, napravih jedan tihi topli
    poljubac i dunuh ga prema njoj. Ona ga uhvati kao
    šarenog leptira i strpa ga brzo ispod šala, smešeći se,
    presrećna, kao u nekoj dečijoj igri.
    Sada ona približi dva prsta lepim usnama, učini
    poljubac i dunu ga prema meni.
    Ja ga nežno uhvatih i strpah u nedra, srećan što mi
    nije pobegao.
    Onda ona pokri glavu šalom, gledajući me sa velikim i,
    čini mi se, žalosnim zbogom na licu.
    Šta sam mogao nego da se pokrijem preko glave kaputom
    okačenim iznad mene i pokušam da zaspim.
    Voz je jurio kroz noć, a ja nisam prestajao da mislim na nju.......

  3. #3
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Prica broj 3

    Jedna zima i jedna Nena,

    Nedavno, ovde na internetu, na ovom elektronskom ćilimu, kojim ponekad u časovima usamljenosti i dosade putujem, tražeći malo druženja na neviđeno, nađoh jednu gotovo zaboravljenu diskusiju o Branku Miljkoviću i Desanki Maksimović. Sasvim spontano to me je podsetilo na grad Niš, naše pesnike i jednu Nenu. Nisam izdržao i moram da vam ispričam svoju priču iz tog grada, pa ako ste voljni da je čujete, nadam se da ćete imati malo strpljenja i vremena.
    Nekada sam ispred spomenika Branku Miljkoviću
    i Niškog pozorišta često čekao jednu Nenu u koju sam tada bio ludo zaljubljen (bar sam tada tako mislio). Nena je volela Branka Miljkovića i Desanku Maksimović, studirala je književnost a ja sam tražio nekog vraga pored Nišave, ni danas ne znam ni šta ni zašto.
    Puno je vode proteklo Nišavom od tada a mnogi pesnici, koje smo znali i voleli, su se preselili na nebo, a mi smo nastavili da živimo životima običnih smrtnika, voleći se i mrzeći iz sve snage. Mene je moj nemirni duh poslao na putovanja, lutanja i traženja svog cilja daleko od obala Nišave.
    Znam da su vremena poezije i poljubaca po parku Čair i Niškoj tvrđavi odavno prošla, ali prijatna sećanja na to vreme nisu izbledela, a ova pronađena diskusija o Branku i Desanki me ponovo podseća na to.
    Trenutno se osećam kao da sam izgubljen na ovom ostrvu zvanom Manhatan, između Hadsona i Ist Rivera, zato sećanja na dane koji kao da me prate svojim divnim slikama, mirisima nostalgije i pesmama koje smo voleli, pomažu…
    Usamljenost na ovim prostorima iza velikog okeana je bolest od koje se duša suši i umire, a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi za spasavanje, plivaju okolo nas, i nude bar malo nade i osveženja nama umornim i izgubljenim lutalicama.
    Pesnicima nikada nisam zavideo što su uvek umeli lepo da primete i duboko dožive sve ono što mi obične belosvetske skitnice nismo ni sanjali da postoji. Zbog toga smo mi, za kaznu, morali da optrčimo po sto krugova neke stare uspomene koja nam priča o ostavljenoj ljubavi u jednom od onih gradova koji su nas voleli, pre nego što smo se izgubili u pustim i sivim tundrama zapada. Kažem, morali smo za kaznu da optrčimo toliko krugova sećanja oko tih divnih uspomena, koje tada nismo razumeli niti doživeli kako treba, da bismo sada, sećajući se toga, bolje saznavali šta smo imali a da tada to nismo znali.
    Upravo to je jedna od tih uspomena što me sada pomalo greje toplo i rastužuje u ovoj noći koja dolazi daleko od Nišave i parka zvanog Čair, u kome još uvek jedna žuta klupa stoji i postoji, i koju farbaju u žuto sa vidno urezanim ,,Džo voli Nenu“. To nisu smeli ili nisu hteli da izbrišu.
    Verovatno da ona prolazi pored te klupe, možda i sedne za tren na nju, i tada zagledana u bele i saosećajne breze ponovi one divne Desankine stihove koje smo oboje voleli:
    .
    Ne nemoj mi prići
    Volim izdaleka …

    Pa eto ti Neno iz Niša, ,,voli izdaleka“, a mogli smo izbliza plava i nežna moja, mogli smo drugačije da smo znali i da smo hteli, ili umeli…ali jebi ga, ja sam stari ljubavni ponavljač a ti kći prosvetnih radnika, koja je volela poeziju i prozu i pahulje i Desankine i Brankove stihove, i jednog Džoa čiji je brod i u luci stajao raširenih jedara….
    Bila je zima, sedeli smo u jednom restoranu u Rengenovoj ulici i pili čaj sa rumom. Znao sam da imam dovoljno para za čajeve ali za rum nisam bio siguran. Na to sam mislio dok sam gledao njene lepe plave oči i držao je za ruku uvek toplu i nežnu i pokušavao iz petnih žila da izgledam zaljubljen.....
    Sa starog i olinjalog džuboksa Prisli me je podsećao nezaboravnim refrenom ,,sad ili nikad“ šta treba da uradim, a ja sam kao najveći idiot razmišljao da li ću imati para za rum i da li ima smisla ovu prelepu maminu i tatinu ćerkicu voditi u onu moju sobicu u suterenu, koja je mirisala na dunje i stare stvari…
    Zatim smo šetali dok je padao gusti sneg da sam ga zauvek zapamtio.
    – Džo budi nebo, a ja ću ptica, pa ću da letim po tebi – poče ona nešto poetski, a ja je zagrlim i poljubim po prvi put.
    – Džo budi nebo a ja ću ptica …
    – Hoću – obećah …
    – I nemoj nikad da me ostaviš.
    – Kako može nebo nekog da ostavi? – rekoh i poljubih je u oko plavo i puno slutnje…
    – Može Džo, može – ubedjivala me. Da li je to bila istopljena pahulja ili suza ne znam, ali nisam o tome hteo da razmišljam. Ispod jedne svetiljke dok je sneg vejao ljubio sam sav srećan tu Nenu čije su tople usne mirisale na čaj i rum. Eto, to nikako ne mogu da zaboravim, a naizgled je to obična stvar.

  4. #4
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Prica broj 5

    Crkva na Aljasci



    Taj Teksašanin nas je pokupio u Ankeridžu, u nekoj vrsti agencije za privremeno zapošljavanje mornara, pomoćnika na brodu, kuvara i ostalog nižeg osoblja.
    Pošli smo u utorak, 29. oktobra 2000. godine. Dan je bio vetrovit, ali prognoze su bile osrednje, u stvari, vreme bi sledećih dana trebalo da bude onakvo kakvo najviše odgovara lovu na salmone. Oni se po ovakvom vremenu olenje, nabiju u grupe i drže neke riblje mitinge. Treba samo zabaciti mrežu i pokupiti ih. Verovali smo Rubiju. Čovek radi taj posao godinama. Na obali, on onako krivi noge i balansira kao da je na brodu, a riđa brada, koja je upoznala mnoge hladne vetrove severnih mora, pokriva mu pegavo lice, iz koga naglašene snažne vilice i izbačene jabučne kosti pokazuju jasnu, snažnu volju i nepokolebljiv duh prevejanog, iskusnog moreplovca.
    Imao sam poverenje u njega jer mi je delovao kao čovek koji zna šta hoće, i to što zna da uradi, uradi na najbolji način, uz svoju snažnu volju i karakter u koji se svako može pouzdati.
    Međutim, vreme ni najmanje nije slušalo prognozu. Udaljili smo se od obale na čitav dan plovidbe i obilazili jedan rt koji je virio iz mora i bio veličine ostrva, milju u dijametru. Vetar je duvao i padala je kiša kakvu dotle nisam video. Iako smo imali neke gumene kabanice i čizme, vlaga nam se uvlačila u odelo, a čini mi se da je prodirala i ispod kože. Kiša i vetrovi nisu prestajali, paluba se punila vodom koju su nalivali snažni vetrovi i voda je prodirala u donje prostorije broda. Dve pumpe za vodu su otkazale, i jedan jedan Nemac koji je radio kao mašinista pokušavao je da ih popravi. Ostale dve verovatno nisu imale dovoljan kapacitet da izbace vodu koja je naglo prodirala. Uskoro smo bili u vodi do članaka. Kada sam izlazio na palubu nekim poslom, vezivao sam se kanapom za uže na ogradi i tako išao, jer sam lako mogao da odletim u more, da me nikada više ne nađu. S vremena na vreme bih pogledom potražio kapetana broda, riđobradog Rubija, sa nadom da ću na njegovom licu pročitati ozbiljnost situacije, ali nisam mogao. Izraz lica mu je bio isti kao i kada smo pošli, i nimalo ga nisu promenili ova kiša, vetar, dve pumpe koje nisu radile i treća koja je kašljucala. Na njegovom licu ništa nisam mogao da vidim, kao da se ništa nije ni dešavalo, kao da smo plovili pored obala Havaja, a polugole Havajke nas gađale mirišljavim cvećem i vencima suvih smokava. Zavideo sam mu. Ja sam se toliko uplašio da sam sav drhtao, stalno sam odlazio u WC, u kojem bi me ono klaćenje broda bacalo sa jednog zida na drugi, tako da sam, mokreći, promašivao šolju. Ne verujem da je i kap moje žute, od straha otežale pišaće, pogodila šolju. Ali, svejedno, u tom je WC-u voda već ionako bila visoka jednu stopu. Konačno čuh od jednog Španca da i treća pumpa za vodu ne radi i da imamo problema sa motorom. Imao sam utisak da je naš ribarski brod stao nasred pučine i da bira mesto gde će da potone, a kapetana boli kara, gleda u sat kao da brine da ne zakasni na pozorišnu predstavu.
    Nivo vode je naglo rastao, onaj vetar i kiša bivali su sve jači i izgledalo je da nemaju nameru da stanu dok nas sve ne vide na dnu hladnog mora, zajedno sa ovim starim, izjebanim, gvozdenim, zarđalim brodom, koji je trebalo da lovi salmone. Kapetana više nisam gledao, video sam po licima ostale posade da je situacija ozbiljna. Motori su radili smanjenom snagom, a samo jedna pumpa je još uvek brektala i pretila da stane, s obzirom da je i ona već dopola bila u vodi. Prolazeći nekim poslom kroz kujnu, primetih onog Španca kako je čučnuo u jednom uglu kuhinje i kako se moli Bogu. Htedoh i ja da mu se pridružim i pomolim se, ali gore su čekali da im donesem neki alat i ja požurih da ga nađem.
    Rubi je upravo prolazio pored mene.
    “Džordž”, tako me je zvao, “ispod zadnje palube postoji jedna pumpa koja je sasvim nova. Pokušaj da je uključiš zajedno sa Rodrigezom, a ti, Rodrigez, ustani! Ako ne požurite, uskoro ćemo se svi moliti Bogu.”
    Ispod zadnjeg dela palube zaista je bila sasvim nova pumpa. ’Volvo’, pročitah na njoj i obradovah se. Ti Šveđani znaju nešto o mašinama, pomislih, tešeći sebe. Dadosmo se na posao, sipasmo gorivo, proverismo ulje, pritisnusmo neko crveno dugme gde je pisalo “start” i pumpa zabruja. Radila je tako da se činilo da se paluba tresla. Posle pola sata, osetilo se da nivo vode u brodu opada, a motori počinju da rade jače, s obzirom da više nisu dopola bili u vodi. Onaj Nemac je popravio jednu od onih starih pumpi i ona poče da brekće. Međutim, talasi su postajali sve veći i veći. Kapetan naredi da skrenemo prema obali i uvučemo se u jedan zaliv, gde bi trebalo da bude jedno staro rusko ribarsko selo. To je jedino selo u kojem američka zastava ne stoji ni na jednom jarbolu. Svi stanovnici su Rusi, koji su tu ostali još ko zna od kada, i niko ne govori engleski, mada ga, naravno, razumeju. Posle par sati plovidbe, ušli smo u zavetrinu tog zaliva. Brod je pristao uz obalu i mi smo, ne verujući svojim očima, buljili u kuće ribarskog sela iz čijih je dimnjaka izlazio neki plavičasti, topli dim.
    “Rusi imaju dobru votku, oduvek su je imali”, reče kapetan da nas okuraži.
    Posada krenu prema jedinoj krčmi koja se videla sa broda. Ja pođoh prema istoku, gde sam primetio krst i vrh krova crkve.
    Na tabli okačenoj pored samog ulaza u crkvu pisalo je: ’Cerkva Svetogo Jovana Krstitelja’.
    To je moja krsna slava, pomislih, i tog trenutka me prođe neka topla jeza..
    Udjoh unutra. Sveće su gorele, ikone su me blaženo gledale sa zidova dok je hor seoskih ribara pevao liturgiju.
    Pođoše mi suze od radosti i neke unutrašnje sreće.
    GOSPODI SPOASI LUDIJA TVOJA I OPROSTI NAM GREHE NASI….
    Pevao je sveštenik.
    “Hvala ti, Bože, i sveti Jovane”, rekoh i sklopih dlanove, moleći se.


    SRETAN BOZIC I NOVA GODINA SVIMA U STAROM DOBROM KRAJU. IZ SVEG SRCA : DZO MOLER

  5. #5
    Primećen član maliPrinc (avatar)
    Učlanjen
    17.07.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Bgd
    Poruke
    971
    Reputaciona moć
    58

    Podrazumevano

    [b]Srecno i tebi Dzo Moleru
    Price su ti fantasticne, zaista.
    Procitao sam ih u jednom dahu.

  6. #6
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Hvala

    Prince hvala, pa kad sam vec tu da iskoristim priliku da svima vama koji citate , a i tebi koji si jedini komentarisao; ZAZELIM SREYNU NOVU GODINU I BOZIC.
    Dzo Moler
    kako se sada i pokloni dele evo jos jedne price iz moje skromne riznice....Neko je celu godinu sticao imanje, bogatstvo, slavu....ja sam pisao price. To jedino mogu i da vam poklonim za Bozic, jer to imam...

    Susret sa Svetom Majmunom

    Šta da radim, čoveče, kad je volim, mislim, kad volim tu svoju zemlju. Nadam se da ja nisam poslednji Mohikanac, ali tako je. Nema tu rešenja. Ovog puta sam ostao dva meseca, tamo, pored te Morave, koja se piše velikim slovom, i znam sve te priče.
    Trenutno mi je u gostima čovek koji je tamo bio dve godine, pa se vratio. Pričamo do kasno u noć, on blati, priča o kriminalu, o zagađenosti, o jeftinoj i falsifikovanoj robi, o nesigurnosti…
    “Znam”, kažem, “samo što sam stigao, nemoj da mi pričaš, ali ima jedna stvar, ima jedna vrlo važna stvar, ja sam biljka koja se nije primila ovde, druže, ovde se nisam primio, koreni su mi duboko tamo, pripadam toj pukloj Srbiji, ali pripadam. Kako pripadam? Ne znam, ni meni nije jasno da posle dvadeset godina po budžacima ovog velikog grada i ove prebogate zemlje, koja je, ne mogu da grešim ovu već umornu dušu, bacila i meni neki kolačić, što jest jest, ali malo da bi me usrećila, a još manje da bi me kupila. A da li se ovakav inadžija i ugursuz kao ja može kupiti? Možda – ljubavlju, prevarom, nekim lukavstvom ili podlošću – ali ne ovako, za lovu, teško, nisam taj tip, mame mi…”
    Kaže moj drug Sveta Majmun, dok sam bio u Paraćinu: . . “Džo, beži odavde, ovo je “mrtvo more”, nema ovde ničeg više, na prodaju smo, nismo više ono što smo bili. Srušili su i koloniju pored fabrike gde smo rasli, koji ***** još tražiš ovde? Ej, šta bih ja dao da sam u Njujorku kao ti, sve one zgradurine, pa veliki brodovi u pristaništu, pa posao, lovaaaaaa, pozorištaaaaa, ona 44. ulica, koja li beše, 42, dabome, pa raskoš, raskoš, osvetljena svim tim lepim i mirišljavim drangulijama o kojima sam sanjao celog života..."
    Gledam Svetu Majmuna i žao mi ga je, ne zna on šta znači živeti negde a ne pripadati tom predelu, ne biti deo tog grada, zemlje, naroda…
    “Mrtvo more”, kaže on, “mi smo mrtvo more.”
    “A kakvo je ono tamo more?”, pitam ja njega.
    “To je, bre, bogatstvo”, ponavlja on staru priču, “mogućnosti imaš tamo, “oportuniti””, kaže Sveta. “To je važno za tebe, taj “oportuniti”. ***** ti ovaj Paraćin i Beograd, kad nemaš prebijenu kintu u džepu, a kriminalci i neki jebeni biznismeni iz belog sveta kroje ti kapu. Deca gledaju u mene, a žena mi stalno govori da sam joj izjebao ceo život, da se nisam uklopio i da sam skroz neuspešan. E, moj Džo, šta bih ja dao da sam u Njujorku…”
    Ponekad, često je to ponekad, sateraju me nečije priče i jadikovke u ćorsokak, pa mi nema druge nego da posegnem za čašom. Napili smo se gadno te noći, Sveta i ja, a onda, vraćajući se kući, stali smo u centru grada, pored spomenika. Tu se Sveta pope na onaj Spomenik palim ratnicima, i u pola noći poče da viče:
    ”Beži, Džo, ovo je MRTVO MORE, beži!!!!!! Vidiš, žabokrečina, a ispod krokodili dremaju i čekaju da te progutaju, gledaj ih, Džo, kako spavaju, a vide i čuju sve, beži Džo i zovi mene, moli te tvoj pijani drug Sveta Majmun, molim te, Džo…”
    Policajac koji je prolazio gledao je u Svetu i obrati mi se:
    “Ovog znam, to je ludi Sveta Majmun, a ko si ti?”
    “Ja sam ludi Džo Moler.”
    “Dobro”, reče on i produži polako glavnom ulicom, slegnuvši ramenima.
    Dugo sam stajao i gledao u Svetu i zaspali grad, i trudio se da mu ne verujem, bar ne sve…

  7. #7
    Početnik
    Učlanjen
    05.01.2005.
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    1
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Druga prica

    Hey Dzo, koju boju kose ima Sonja?

  8. #8
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Srecno Badnje Vece-Hritos se rodi!!!!!!!

    Badnje veče

    Sneg je padao tog davnog Božića, hiljadu devetsto šezdeset i neke, a vetar duvao tako silno i ljuto kao da je branio pahuljama da slete na tlo i odmore se od tolikog puta. Majka se probijala napred, a ja sam išao za njom. Polako smo se približavali kućici u Ravaničkoj ulici, na kraju grada, gde je živela moja tetka Nada. Teča je bio službenik na železnici i već dugo je radio na terenu, a tetka je, zajedno sa ćerkicom Snežom i dve mačke, živela u toj kući, daleko od centra. Par puta sam se sapleo o ogromne smetove i, gurnut velikim i snažnim vetrom, zario nos u sneg. Majka bi se tada vraćala i podigla bi me, a zatim bismo, kao da smo ponovo skupili snagu, nastavili polako prema tetkinoj kući.
    Tetka Nada je sama provodila Badnje veče. Njena ćerkica je zaspala, a dve mačke skupile su se ispod šporeta i zadovoljno prele. Imala je ona i psa, uvek nekog novog. Ovog puta je to bio neki Žuća, koji se radovao svakome i zalajao bi jedino od sreće ili da nagovesti dolazeće goste.
    Tetka nam se obradovala, posula je kuću slamom, orasima i šišarkama, a kandilo je gorelo ispod slike Svetog Jovana.
    “Kako si Nado? Srećno Badnje veče!”, reče moja majka.
    “Srećno i vama, i hvala što ste došli”, reče tetka i pomilova me po glavi. Ona bi se uvek zaplakala kad bi me videla da dolazim kod nje. “Iako si još mali”, govorila mi je, “pljunuti si tvoj otac Nikola, koji je, jadnik, tako mlad poginuo.“
    Moja majka je u to vreme bila sama, radila je neki prost posao u fabrici i jedva smo preživljavali sa tom njenom platicom. Još se nije bila preudala posle smrti moga oca, a eto, i moja tetka je samovala u maloj kućici pokrivenoj debelim slojem snega, u delu grada na periferiji koji se zvao Vrapčane.
    “Ajde, uđite, uđite, danas je vrlo hladno i ja sam baš dobro zagrejala kućicu”, govorila je moja tetka dok smo se mi čistili od snega. Onaj žuti pas iskoristio je priliku da se i on uvuče u kuću i, na moje veliko čuđenje, nabi se ispod šporeta gde su mačke zadovoljno prele. Ja sedoh u fotelju za koju je moja tetka uvek govorila da je u njoj sedeo moj otac kad bi došao iz Divulja kod Splita, gde je služio u Kraljevoj avijaciji. “Evo, uzmi slike i gledaj, a ja ću pripremiti nešto za jelo”, reče tetka i pruži mi veliki kožni album, pun starih i požutelih slika. “Posle ručka možeš da izađeš napolje i da napraviš Sneška Belića.”
    Dok su njih dve pričale i pripremale nešto za jelo, ja sam listao slike i, s vremena na vreme, pogledivao ispod šporeta, gde je Žuća spavao sa dve mačke pored sebe. Kandilo je gorelo, a na stolu je, pored ostalih đakonija, bila i rozen torta, moja omiljena poslastica.
    Vratih se ja velikom albumu. U uniformi, visok, sa epoletama i sabljomom, paradno obučen, stajao je moj otac – pilot, snažan i jak, širokih ramena i pogleda blagog i zaštitničkog. Smešio se sa jedne požutele slike, kao da mi je govorio:
    “Ništa ti ne brini, nisam ja poginuo, ja sam uvek pored tebe, pa, evo, i sada. Pruži mi ruku, daj mi je slobodno, nemoj da se plašiš, ja sam tvoj otac.”
    Ja mu zaista pružih promrzle prste i osetih kako me on uhvati svojom snažnom i velikom rukom koja je vozila snažne i meni uvek drage, lepe ratne dvokrilce, sa mitraljezima na kljunu.
    “Eto! Hajd’ sada malo da šetamo”, reče mi on, “hajdemo napolje, sneg je prestao da pada, a vetar je utihnuo. Hajde da se grudvamo!” Ne znam šta su tada radile moja majka i tetka, ali ja izađoh sa svojim ocem na ulicu, gde smo pravili velike grudve i smejali se, a onda ih bacali jedan na drugog. On je uvek namerno promašivao, a ja ga uvek pogađao u grudi, dok se on, presrećan, smejao. Onda smo pravili Sneška, velikog, sa crvenim nosem, metlom i šeširom. Čak je i Žuća bio srećan i trčao okolo, lajući i mašući repom kao peruškom za prašinu. Onda bi me otac podigao i stavio na ramena i tako trčao dugom ulicom, punom snega i pahulja. Crvenih obraza i umoran od trčanja, jedva sam čekao da se uvučem u kuću, zavalim u toplu fotelju i uzmem jedan od onih divnih kolača, zvanih rozen torta, sa roze filom od šećera. Osetih kako me otac poljubi u hladni obraz i pomilova me po glavi, a na licu mu ponovo videh onaj isti lepi osmeh koji je govorio: “Ne brini, moj sine, ne boj se ničega, ja sam uvek tu, kraj tebe.”

    “Zadremao si”, budila me je tetka nežno, “hajde, uzmi svoju omiljenu rozen tortu, samo za tebe sam je pravila.”
    Jeo sam poslasticu, gledao sliku svog oca u albumu, a Žuća je mahao repom, nadajući se parčetu. Kroz prozor se smešio Sneško Belić sa velikim crvenim nosem, šeširom i metlom...
    ‘Čuda se dešavaju samo onima koji veruju u čuda’, bila je omiljena izreka moje majke, i ja je se setih tada, dok sam jeo tortu i gledao kroz prozor u Sneška Belića.

    Srećno Badnje veče – Hristos se rodi !!!

  9. #9
    Iskusan chokolada (avatar)
    Učlanjen
    12.05.2004.
    Pol
    ženski
    Poruke
    5.226
    Reputaciona moć
    106

    Podrazumevano Re: Price

    Citat Original postavio Dzo Moler
    Sonja
    Lepo ime! :wink:

  10. #10
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Specijalno za crvenu i cokoladu jedna prica

    Lolita

    Skoro sam šetao onom drugom avenijom na Menhetnu, i sretnem nju, Lolitu, devojku koju sam upoznao pre dvadeset godina kad sam se na JFK aerodrom iskrcao kao neki teretnjak prepun slatkih želja i snova. Bili smo prijatelji, čistili smo zajedno kancelarije u jednoj zgradi u noćnoj smeni. Ona je praznila korpe sa papirom i ostalim garbidžom, a ja vukao onaj usisivač po hodnicima i kancelarijama. Često bismo se sretali u jednoj maloj kafeteriji, i pijući onu ponoćnu mirišljavu kafu koja je trebala da nas osveži, posmatrali kroz prozor svetla Njujorka koji je obećavao, nudio i izazivao svojom lepotom i raskoši. Lolita je imala lepu tamnu i dugu kosu, crvena sočna usta i oči koje raspaljuju one ljubavne želje, i lepu figuru argentinske balerine koja je samo malo prestarela za taj nimalo lak baletanski posao. I ja, koji nikada ranije nisam radio ovo što radim, ali eto počinjao sam ovu moju američku avanturu čisteći kancelarije. Ostali normalni narod je ili spavao ili se provodio po barovima, a mi smo radili kao čistači u jednoj velikoj zgradi na uglu Leksington avenije i 37. ulice. S svremena na vreme zastali bismo kraj prozora, gledajući oblakodere i bulevare i pitajući se: hoće li ovaj grad ispuniti naša očekivanja, ili malo drugačije pitano: hoće li ovaj grad sa milion sijalica imati malo ljubavi i sreće za nas? Gledali smo kroz prozor ponekad i pred samo svitanje, već umorni i pospani, i ponovo sa još jednim pitanjem žurili u grad koji se polako budio: koliko treba muke i vremena da bi se dobilo malo sreće i uspeha u ovoj grdosiji punoj nama sličnih? Ona je želela da otvori školu baleta, a ja sam imao samo jednu prostu i na izgled lako ispunjivu želju: da nađem neku i sa njom počnem novi život u novoj zemlji, u najvećem gradu, život pun dečje graje i lepote običnog življenja. Sviđala mi se ta argentinka, i moje naivno i usamljeno srce izabra nju dok sam je jedne noći u jednoj raskošnoj kancelariji na kožnom kauču nežno milovao. "Nisi ti, Džo, taj koji meni treba, i meni i tebi treba neko ko je već uspeo, da nas izvuče iz ovih smrdljivih ofisa, razumeš, i zato ti na jednu, a ja ću na drugu stranu. Sviđaš mi se, ali snovi se ne ostvaruju bez žrtvovanja. Ti si moja velika žrtva, Džo." Tako je pričala Lolita i plakala kad smo se jednog dana rastajali i ona odlazila da radi kao instruktor baleta, a ja našao nekog molera Marka Krnju iz Bruklina koji mi je ponudio molerski posao.
    "Prošlo je puno godina, Lolita", primetih dok smo pili aperitiv i naručivali večeru. Ništa od moje saputnice za koju sam se nadao da ću je sresti. Izgleda da smo se ja i ona mimoišli, prolazile su mnoge, ali nijedna nije bila ona zbog koje sam preplivao okean, prosta priča, ništa se nije desilio, vreme je išlo ulicama velikog grada, a ja sam sanjao i verovao i nadao se, ali se ništa nije desilo. Ko zna, možda sam bio tako blizu sreće i, eto, nisam je sreo. Zamakla je iza ugla, a da me nije ni primetila. "A šta je sa tobom", upitah je?. "Nešto slično, Džo, mnogo pokušaja, mnogo početaka i ništa na kraju. Radim u jednom pozorištu kao šminker, eto ,dotle sam dogurala. On se još nije pojavio da me izvuče iz gliba, još uvek sam i posle dvadeset godina na početku, na dnu, sama, da budem iskrena.
    Gledao sam je: bore, proseda kosa, usne se nekako stanjile a crvena boja nestala iz njih. Oči umorne i samo je neki mali plamičak vatre koja dogoreva ostao od onog žestokog plamena koji je pre dvadeset godina podgrevao jednu od mojih propalih nadanja. Kako vreme i život mogu da oslabe i satru tu snažnu volju i želju koja je plamtela u njenim očima i osetila se i u njenom glasu i dugoj kosi. "Ali Lolita, odbila si ljubav, odbila si nešto najlepše što život može da ponudi, i šta sad, nisi ništa dobila iako si platila veliku cenu", htedoh to da joj kažem, ali odustadoh. Video sam po njenom setnom pogledu koji se umrsio u moju kosu da je znala o čemu sam razmišljao.
    Pružih ruku i pomilovah je tek da me prođe želja, a ona me uhvati za šaku i poljubi dok joj suze padahu po mojoj ruci.
    Sada je kasno, Lolita, za početke, rekoh joj pogledom. I to je razumela ,brišući još uvek lepo lice. Posle večere odosmo svako na svoju stranu, baš kao i ono pre dvadeset godina.
    Good bay Lolita.
    Good bay Joe.


    SRETNO BADNJE VECE !!!!

  11. #11
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano San jednog tapkarosa ili moj rodjak "Ckalja"

    Moj rodjak “Ckalja”,

    Skupljao sam kusur od hleba, bureka, novena I cigara koje sam stalno kupovao pomazuci majci I ocuhu I stedeo. Zatim bi kad god dodsje neki dobar film, kupio nekoliko karata I cekao da ih preprodam. U to vreme jedan od dva bioskopa u nasem gradicu se popravljao a ovaj drugi radio punom parom, cesto nemajuci mesta da primi one zaljubljenike u siroko sinemaskop platno koje nam je pokazivalo izmisljotinje holivudske filmske industrije. Jas am tapkario I trljao ruke. Filmovi “tacno u podne, obracun kod OK korala, tihi covek, Vinetu, Slomljena strela, pa I onaj bezobrazni svedski pun bele golotinje malo posumljene tamo ispod pupka , privlacio je svet koji jos nije mogao da priusti televizor u dnevnoj sobi. Skupio sam tog proleca dobru svotu, mada bi mi ponekad glava zujala od cvrga onih pravih odraslih tapkarosa kojima sam koliko toliko kvario posao. Gadjao sam ih kamenjem za osvetu, ali sam znao da opet moram da stamen sa njima I cupkam pored Jadran Bioskopa ponavljajuci “karta vise, ko ce kartu, jos dve mi ostale.” Za onaj svedski”igrala je samo jedno leto”, cena je kod nas tapkarosa bila dupla. Ej, hoces da vidis svedsku shevu, plati dulo.
    Doslo je leto, godisnji odmori raspust. U mojoj fijoci za donji ves, uvijewne u nvinu, ssstajala jew moja zaradjena ustedjevina. Gomila starih novcanica sa onim rudarom Sirotanovicem na slici. Puno para. Bojao sam se samo da moj pijani ocuh , preturajuci po fijokama ne otkrije to sakriveno blago I slatko izlupuje jednu noc u kafani zlatno burence, ali srecom nije se desilo.
    Hocu u Beograd, rekoh mojoj majci jednog dana. Idem kod mog rodjaka Pere koji je ziveo u Bezaniji I koji me je voleo kao svoje dete. Njegova zena Mica, I volela me I nije, zavisno od mesecevih mena u koje je verovala I u karte koje je citala. Ako bi joj pao gost na popa , to nevalja, I nedaj boze da je tad neko naisao u njenu kucu, leteo bi glavacki napolje.
    Nemam pare, rece kratko moja majka.
    Imam ja pare, samo me ti pusti. Odakle ti pare? Upita me gledajuci upitno.
    Zaradio sam a I skupljao sam od kusura.
    Da nisi preprodavao bioskopske ulaznice.
    Jesam.
    Zasto to radis, da me brukas. Rekle su mi neke radnice da su te videle ispred bioskopa kako tapkaris.
    Treba mi bre kevo lova, ti nemas, ocuh nema, tetka Zaga mi da ponekad neku sicu, moram da se snalazim.
    Majka me je gledala ljutito a onda posle ubedjivanja dugog nedelju dana, dobijem ja dozvolu da odem kod mog rodjaka Pere. Beograd, autobuska stanica, autobus 36 za Bezaniju I tamo sam. Bilo je vece. Ona moja rodjaka mica pravila je krofne a cika Pera lezao na otomanu u kujni.
    Da nisi opet pobego od kuce, upita me ona radoznalo gledajuci me uporno u oci.
    Nisam, dosao sam legalno, sa dozvolom moje majke I ocuha.
    Uh ocuha, ona bitanga sto je procerdala svo ocevo bogatstvo sigurno ne mari gde si ti.
    Nije bas tako, mari. Pokusah da branim ocuha koga sam uhvatio na foru “da imam pravog oca on bi me pustio u Beograd. Hajde ocuh, pokazi da si pravi otac”. Ma idi gde oces , rekao bi on , trazeci po starim pantalonama I radnickoj bluzi neku sitninu za cigare. Nije nasao nista. Ja mu pruzih paklu niske Drine.
    Odakle, obio si trafiku?.
    Da sam obio trafiku , uzeo bi sto pakla nego sam stedeo, prodavao karte I dobio od tetka Zage. Imam I za voz I za trosak.
    Dobro idi kod onog cicije u Beograd, napravi mu trosak. Bednik, nije doso kad mi je umro otac I majka. Idiot. A ona njegova vestica ima 200 kila, samo jede …gladna vaska..
    Moj ocuh je smeskajuci se otvarao paklu cigareta I nije vise obracao paznju na mene, mogao sam da idem gde hocu.
    Pera se podize I sedfe na ottoman. O Dzo, otkud ti. Kako si dosao, autobusom ili nekim teretnjakom.
    Autobusom, rekoh I sedoh.
    Rodjaka Mica mi posoli prah secerom nekoliko krofne I stavi isopred mene.
    Jedi jadnice, onaj tvoj ocuh sigurno je sve popio, ne donosi platu kuci, bije vas sigurno a?
    Ocigledno da je moja rodjaka jedva cekala da to potvrdim, volela je da me sazaljeva I da blati mog ocuha koga je mrzela iz dna duse. Bije te sigurno, mozda te I isterao iz kuce a?
    Kazi slobodno.
    Da sam poceo da hvalim ocuha sigurno bi mi uzela one cetiri vruce krofne sap rah secerom I belu kafu koja se pusila ispred mene, zato joj udovoljih; Pije , bije, pare krije I u kucu ne daje. Ima I ljubavnicu I duzan je u svim kafanama u gradu.
    Jadno dete, jadno dete, plakala je Mica I milovala me po kosi dok sam jeo one krofne I pio belu kafu.
    Nisu imali decu I voleli su da ja dodjem kod njih, a ja sam ustvari voleo cika Peru koji je bio pljunuti glumac CKALJA. Isti Ckalja. Voleo sam I od srece se topio kad bui me vodio knezmihajlovom ulicom a ljudi se okretali I saputali, ebno Ckalje, eno ckalje sa nekim deckom, sigurno je I mali neki glumac.
    U kafani ponekad bi zaista mislili da je ckalj I kelneri bi se cepali od smeha bez ikakvog razloga a da naplate limunadu I duplu ljutu nisu hteli da cuju.
    Hajde mo u varos cika Pero. Hajde mo molim te da setamo I da nas gledaju I misled a si Ckalja. Ajde. Molio sam ga a vec je bilo vece. Mica je I dalje pravila krofne I gledala preteci u Peru. Pera je bio papucic , ja sam to znao I znao sam I to da moram dobro da raspolozim tu debelu rodjaku da bi smo dobili dozvolu za izlazak.
    Hajde mo do Ruskog Cara da sedimo, ja imam pare, a kad se vratimo , pricacu vam kakve je sve grozote radio moj ocuh I kako nas je maltretirao.
    Mivca me je gledala podozrivo a zatim pogleda u Peru.
    Sta je Pero, oces u setnju a?
    Pa ocu Mico, ako ti nista ne treba u kuci, malo bi da prosetam sa gostom. Jadno dete, siroce, ima pijanog ocuha, pa Mico, I on je zivo bice, I on voli da se proserta, popije sinalku I vidi Beograd.
    Znam te ja Pero, u setnju. Da neces mozda da ga voids kod one pevaljke Jefimije?a? Jefimija, kako sveto ime a ona fufa obicna,. Cula sam ja Peroooooo. Cula sam, sta ti mislis, glupa debela Mica nista nezna, a?
    Ma kakva Jefimija, Mico, ona ima muza I decu, I radi cak u neku kafanu u Rakovicu, sta ce meni ona pored tebe, domacice I fine zene. Ne treba mi.
    Ma nemoj, siktala je ona, ma nemoj, znas da radi u Rakovici , a sigurno znas I da joj je muz otiso u Austriju na rad, sigurno I to znas, propalico.
    Nemoj tako pred ovo siroce, njemu mico dodijale svadje I bitke, zato dete I doslo malo kaod nas da se odmori. Jer tako Dzo, kazi jer tako?
    Tako je, dosta mi je svadja I tuce I pijancenjaa I povracanja posle pijanke kad ceo stan smrdi na kiseli alcohol.
    Mica me je sad pogledala sazaljivo, prisla I pomilovala me po glavi.
    Idi te ali ne ostavljaj dete nigde, ni u klozet kad ides, jer jasno Pero.
    Jasno rece moj rodjak I poce da navlaci cipele. Jas am drhtao od srece I uzbudjenja.
    Sad ce vi da vidite kad mi setamo Knez Mihajlovom a ljudi svi gledaju u nas I kazu , eno Ckalje sa nekim deckom. Sigurno je I on neki glumac…a u kafanama nece da nam naplate. Jedva sam cekao da se spremi I podjemo u provod o kome sam tako dugo sanjao, cele zime, cupkajuci ispred bioskopa I stalno ponavljajucu; karta vise, ko ce kartu vise…

  12. #12
    Veoma poznat limunada (avatar)
    Učlanjen
    01.01.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    rs
    Poruke
    14.557
    Reputaciona moć
    646

    Podrazumevano

    Hej,Dzo,jesi li ti isti onaj sa serbiana? :wink:

  13. #13
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Taj sam....Dzo

    Pozdrav, malo lutam, ispitujem teren

  14. #14
    Veoma poznat limunada (avatar)
    Učlanjen
    01.01.2004.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    rs
    Poruke
    14.557
    Reputaciona moć
    646

    Podrazumevano

    Ima li jos? :wink:

  15. #15
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano ima....

    Ima, u staroj kafani, vidi; "emigrantske price"....
    pozdrav
    Dzo

  16. #16
    Primećen član
    Učlanjen
    02.06.2004.
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    807
    Reputaciona moć
    58

    Podrazumevano

    Sjajno.

  17. #17
    Domaćin
    Učlanjen
    02.12.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Agram
    Poruke
    3.267
    Reputaciona moć
    80

    Podrazumevano

    Svaka cast!

  18. #18
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano U Karnegi holu

    U Karnegi holu*


    “Sećaš li se, Džo”, pitala me je skoro Tanja Rodić, kad sam je sreo u Karnegi holu, na koncertu neke naše pijanistkinje, “dakle, sećaš li se, Džo, kad smo bili mali, u obdaništu, pa nas drugarica Zdenka postavi posle ručka, pred spavanje, u WC, na noše? Sećaš li se?”
    “Sećam se ja, sećam se, Tanja. A što ti to sada pade na pamet, šta te to sad podseti na noše, na to fabričko obdanište i to kako sedimo, piškimo i kakimo pred spavanje?”
    “Pa baš zato, Džo. Stojim ovde, pored tebe, dok traje pauza, pijemo sodu sa nekim alkoholom, a meni se pripiškilo. I onda me to, dragi moj Džo, asociralo na te noše. Sedimo tako nas desetak, a ti nekako uvek do mene, i pipkaš onu tvoju stvarčicu. ’Ej, Džo, baš si bio sladak, pipkaš se ti, pa, ’ajd, rekoh, i ja da se pipkam. Kad može Džo, mogu i ja. I baš nam je bilo lepo, je l’ da?”
    “Sećam se, sećam”, kažem ja. “A onda, ti mene, Tanja, pitaš: ‘Je li, Džo, a zašto ti imas pače a ja ribicu?’ To si me pitala.”
    “Jeste, lepo se sećam da sam te to pitala.”
    “A šta sam ti ja rekao, Tanja?”
    “Neću da ti kažem, bio si bezobrazan, čak si i tada bio bezobrazan, Džo, mada si mi se, moram priznati, sviđao. Uvek sam sedela u tom toplom WC-u do tebe.”
    “Bio sam bezobrazan, hm. Šta li sam ti to rekao?”
    “Pa rekao si, ako baš hoćeš da te podsetim, rekao si: ‘Zato, Tanja, da, kad porastemo, možemo da se jebemo.’ Ha, ha!”
    Tanja se smejala, a i meni je to sećanje bilo simpatično.
    “E, pa, šta si očekivala, živeli smo u toj prokletoj siromašnoj radničkoj koloniji, a šta smo, lepa moja Tanjuškice, mogli da vidimo, čujemo i saznamo, nego takve stvari? Mada, veruj mi, ja sam tada sumnjao da to ljudi stvarno rade. Nisam mogao da zamislim one naše ozbiljne tetke i ujne i komšije i sav onaj odrastao svet, da je toliko bezobrazan i da to radi. Tada mi je to bilo neozbiljno, mada, nisam se baš ubijao razmišljajući o tome”.
    “E, moj Džo, o čemu mi Srbi pričamo u Karnegi holu!”
    “Pa Srbi su uvek Srbi, Tanjice, bilo gde da su, u Karnegi holu, u nekom molu na bejzbolu ili na južnom polu. Nego, idi piški, i ja idem, takođe. Pauza traje još pet minuta. I nemoj da se pipkaš, nemoj, ha ha…” . “Nemoj ni ti, Džo, zakasnićemo na koncert.”
    “Da, Tanjice, ovde sve negde žurimo, a tada, kad smo sedeli na tim nošama, baš smo imali vremena i baš nam je bilo lepo.”
    “Jeste”, reče Tanja i otrča u ženski toalet.”
    Ja pogledah okolo i, videvši znak na drugom kraju hodnika, pođoh prema muškom...

    …………………………………………
    * Karnegi hol – njujorška koncertna dvorana

  19. #19
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Rivera

    RIVERA

    Nisam mogao da pretpostavim da će se išta desiti ako ostanem još jedno veče u ovom malom tihom mestašcu, pored kockarnice Atlantik Siti, zvanom Ošen Bej. Poslovi na kući koju smo gradili jednom debelom i ćelavom Grku, sa brkovima tankim kao trepavice, trebalo je već da budu gotovi, ali, kako to obično biva, stvari bi se uvek iskomplikovale. I odužile, a volja za rad i posao istopila se dolaskom hladnih decembarskih dana. Vetar je duvao sa okeana, noseći sitnu peskovitu prašinu koja je zasipala oči i kosu, a talasi su monotono šumeli po čitav dan.
    Glavna grupa stolara i električara već je bila otišla za predstojeće praznike, a ja i Meksikanac Rivera ostali smo da otklonimo neke sitne nedostatke i primedbe na spoljašnju fasadu i stepenice, koje su imali debeli Grk i njegova žena Karolina. U stvari, prezaposleni i uvek umorni muž ne bi imao nikakvu primedbu, ali njegova lepa i mlada ženica uvek je nešto zanovetala i davala na stotine primedbi, počesto i za stvari koje nimalo nije razumela. Često bi se uhvatila za neku sitnicu pa bi o tome pričala i ljutila se, da bi na kraju počela i da vrišti. Uvek joj je nešto smetalo, bilo krivo ili previše koso, ili malo ili veliko, previše zeleno ili previše žuto. Ponekad bi dolazila i po tri puta nedeljno, da nadgleda radove i izigrava prgavu i razmaženu vlasnicu kojoj uvek nešto fali ili nedostaje.
    Glavni poslovođa, gospodin Džek, imao je debele živce slušajući njene priče i zamerke. Jednom je gospođa zbog nečega bila toliko ljuta da je počela da viče, zatim da vrišti, pa konačno i da plače. Mi bismo se, naravno, pravili da sve to ne vidimo i ne primećujemo, žaleći jadnog i dobrodušnog Džeka, koji lepoj i arogantnoj ženi nije mogao da kaže nijednu lošu reč, ili da bar malo povisi ton, a o tome da je otera sa gradilišta nije bilo ni govora. Jednom je gospođa došla sama, parkirala svoj novi ‘leksus’ metalne boje i, izlazeći iz njega, osula paljbu na sve nas. Bila je sva crvena u licu, a velike lepe oči su ispoljavale bes, mržnju i prezir:
    “Vi ste jedne lenčuge, nesposobnjakovići, komunisti, fašisti, a vi, gospodine Džek, vi ste ništa drugo nego vođa ove bande koja mi uništava kuću ili, još bolje; od moje kuće pravi ovu ružnu građevinu u koju ja ne bih smestila ni mog psa, ni mačku, a o papagajima da i ne govorim. Vi ste banda skitnica koja je ušla u moj mirni život pun sreće i ljubavi, da ga uništi, da mi sve moje buduće dane naruži ovom groznom građevinom koja ne liči ni na šta sem na zatvor ili na kuću za ubice i skitnice, na zgradu za pravljenje municije ili mesto za klanje svinja, a nikako na dom jedne nežne žene koja sanja i celog dana sedi usamljena čekajući svog vrednog muža. Shvatate li vi šta pravite od mog života i mog braka? Vi pravite pakao, kuću u kojoj nikada neću biti srećna. Tako se ne pravi kuća za srećne ljude, vi probisveti i lutalice, ilegalci i komunisti, šta ste to uradili od mog života?”
    Gospodin Džek je pokušavao da joj objasni da će sve biti u redu kad se kuća završi, kad se pomere skele, uklone daske i preostali materijal, sredi oko kuće i asfaltira … Pričao je Džek, a ona je gledala ljutito i nesrećno, mada bi sada, zbog umora ili iskaljivanja besa, već bila nešto mirnija. Zatim bi sela u svoja kola i otišla, dajući gas i ostavljajući oblak one peskovite prašine. Džek bi pogledao za njom i mašio se u unutrašnji džep jakne, vadeći pljosku sa konjakom, te načinio jedan malo duži cug. Doduše, svima nama bi taj konjak dobro došao posle tih njenih poseta, a i zbog ovih vetrova koji sa mora nanose pesak u uši i usta. U stvari, što se tiče vlasnice, lepe i krajnje džandrljive Karoline, što se tiče nekih stvari, bila je poprilično u pravu. Na gradilištu, od nas desetak radnika, samo je Džek bio Amerikanac, ostali su većinom bili Meksikanci, i među njima nekoliko Srba, koje je poslovođa kao radnike puno cenio i malo plaćao. A bila je u pravu u činjenici što su svi bili ilegalci, bez papira, tj. dozvola za rad. Takođe je bila u pravu, naravno delimično, kad je rekla da smo bili kriminalci, jer je bilo i takvih, tek puštenih iz zatvora. A bilo je među nama i lopova, ne neke visoke vrste, takvi sigurno ne bi radili na ovom blatnjavom gradilištu, već onih sitnih koji se sreću u Njujorku na svakom uglu. Znači, to ne bi mogli da joj zamerimo, jer smo zaista svi bili pomalo lopovi i lopuže. Pre samo nekoliko dana, iz kamiona koji nam je dopremio deset prozora za montiranje, istovarili smo dvanaest, i već posle dva sata ih prodali jednom stovarištu za 300$. Čovek koji nam je dopremio prozore sigurno je imao problema, ali kad su to pa lopovi brinuli o tome da li će zbog njih neko da pati? To jednostavno nije bio deo njihove prirode. I, eto, sve u svemu, ne može se reći da nije bila u pravu, mogla je da viče, jer je bila nervozno i usamljeno, pa i nesrećno stvorenje, ali je i bila u pravu što se tiče titula koje nam je u svom besu delila. Ali, mi se nismo bunili, a o tome da je tužimo za uvredu našeg poštenja i časti, nismo ni pomišljali, jer mi, u stvari, u ovoj zemlji nismo bili legalno. Po papirima koji u civilizovanom zapadnim svetu regulišu sve i svašta, mi nismo bili prisutni, nije nas bilo tu na ovoj peščanoj plaži, iako je kuća rasla iz dana u dan, a vlasnica na nama iskaljivala bes, nesreću ili tugu. Jer trenutno nije imala na koga drugog, a umorni mužić sa Vol strita dolazio je kući kasno u noć i odlazio u rano jutro, nije ga ni videla da mu se požali, da malo bude nežna sa njim. I eto, mi smo ovde, zajedno sa jadnim poslovođom Džekom, bili fina meta za njene bezgranične ljutnje bez razloga. Ali, kako je vreme prolazilo, mi smo se nekako navikli na nju, a i ona na nas, Džek bi sve manje vadio onu pljosku sa konjakom posle njenih odlazaka, a mi konačno sve to shvatismo i prihvatismo kao igru, kao pozorište na obali Atlantika.
    Konačno, njeni dolasci za nas postadoše zabava, a za nju neka vrsta psihičkog pražnjenja i revolta žene koja ima sve, ali joj ipak nešto fali. I kako vreme prolazi, ona shvata da je ovo nešto mnogo važnije od svega.
    Evo, pre par dana je došla i osula paljbu na Santosa Riveru iz Meksika, ružnog, nabijenog i buljavog momka koji nije znao nijednu englesku reč sem “maybe”. U stvari, kad god bi ga neko nešto pitao, on bi odgovarao sa “maybe” .Jadni Meksikanac je naučio šta to znači i shvatio da na ogroman broj pitanja može odgovoriti samo sa tom rečju. Za njega su reči Gringosa bile neshvatljive, tvrde, bez one tečnosti i lakoće kojom se kiti svaka španska fraza, a i bilo ih je previše da bi se uselile u njegov mozak, na kome su sva vrata bila zatvorena. Gospođa naroćito nije trpela tog jadnog Riveru, i tog dana kad poslovođa Džek nije bio tu, ona bi vikala na Meksikanca, a on bi, ne gubeći osmeh sa lica, ponavljao ono njegovo “maybe”.
    “Vi ste jedan glupi meksički emigrant koji uništava moju kuću, koji je ruži, prlja ...”, vikala je ona.
    “Maybe”, odgovarao bi Rivera, i dalje se smešeći.
    “Vi ste odbegli kriminalac koga juri policija celog sveta a koji je došao da ruinira moj posed i moj život.”
    “Maybe”, odgovorio bi on sa još žešćim osmehom na licu, pokazujući zube koji su ličili na požutele zube prestarele uginule mazge.
    “Vi nikada nećete završiti moju kuću.”
    “Maybe”, ponavljao je Rivera naslonjen na lopatu i zureći u poremećenu, lepu i bogatu ženu koja je iskaljivala svoj bes, svoj strašni nataloženi bes imućne žene koja provodi dan čekajući umornog poslovnog supruga, debelog, ćelavog i neinteresantnog.
    Rivera je smireno gledao u nju, spreman da ponovi ono njegovo “maybe”, ali ona ljutito mahnu rukom i ode prema kolima.
    Došla je ponovo jednog dana kad je kiša lila kao iz kabla, parkirala svoj luksuzni ‘leksus’ na parkingu pored plaže i, dolazeći bez kišobrana, ljutitim pogledom tražila poslovođu. On je, međutim, radeći nešto na krovu, na vreme primetio njena kola kako se približavaju, i izgubio se u jednom od nekoliko restorana brze hrane, na samoj obali. Kiša je sve više i više lila i ona je već sva bila mokra. Obilazila je oko kuće, gacajući po onom blatu, i konačno naiđe na jadnog Riveru, koji je prao neke četke za farbanje, stojeći u otvorenoj garaži. Pokušavao je da izgleda kao da je nije ni primetio, ali u pognutoj glavi koja se naizgled totalno posvetila prljavim četkama, primećivao se skriveni osmeh. On podiže glavu i pogleda totalno mokru ženu u tankoj haljini sa koje se slivala voda. “Rivera, gde je poslovođa Džek?”
    On sleže ramenima i veliki osmeh diže se iz onog prikrivenog osmeha
    koji je čučao na ivicama usana, a njegovi veliki žuti zubi i krupne radoznale oči dominirali su na golemoj čupavoj glavi.
    “Gde je Džek? Je l’ ta ispičutura otišla u kafanu, a?”
    “Maybe”, prošapta, po običaju, Rivera.
    “Rivera, ti vucibatino meksička, nikada nisi znao ništa drugo da kažeš sem tog tvog ‘maybe’, znaš li ti, čoveče, nešto drugo sem da se ceriš i pokazuješ te tvoje konjske zube, znaš li ti, Meksikanče, bilo šta drugo da kažeš, neku drugu reč, nešto drugo, bilo šta, bilo koju reč, zaboga, gluperdo, pa valjda si naučio još nešto, valjda ti je ušlo nešto u tu tvoju neočešljanu glavurdu. A? Kaži nešto drugo, kaži!”
    “Rivera ju je, međutim, gledao pravo u oči. Široki osmeh, veliki zubi i buljave oči kao da su se zaustavili za tren, kao da se Rivera zamislio, duboko i teško, gledajući lepu, pokislu i ljutu ženu, čija je mokra i pripijena haljina pokazivala lepo, vitko i zdravo telo. Gledao ju je kao da se mislio, čudio i odmarao u isto vreme, kao da je hteo ćutanjem nešto vrlo važno da dokuči.
    “Kaži nešto, ne ćuti, ti zubati i okati Meksikanče, izgubljeni i glupi mutavko, ti što znaš samo jednu jedinu reč, kaži mi nešto, kaaaaaaaaaaaaažiiiiiiiiiiiiiii!!!”
    “You are very beautiful”, reče on, ne pomerivši se niti promenivši izraz lica.
    “You are very beautiful”, ponovi gledajući je uporno i, sada se već videlo, oduševljeno.
    Nisu mu smetale sve te uvrede koje je dobro razumeo, nisu ga naljutile toliko da ne primeti lepotu koja je stajala tako izazovno i vređala ga. Nimalo ljutnje na njegovom licu, ružnom i čupavom, ali lepi, oduševljeni osmeh je prosto sijao i grejao to lice i tog čoveka, koji nije ni pokušao da mrzi ili da se ljuti na ženu koja ga je vređala. On je znao da su to samo reči ljutnje jedne nesrećne žene, ali ono što je njega opčinilo da zaboravi na mržnju i ljutnju, bila je njena lepota. Verovatno je taj ružni Meksikanac shvatio da je na ovakvu lepotu teško biti ljut, prosto nemoguće, zato još jednom ponovi: “You are very beautiful.”
    Sada ona iskolači oči, otvori usta i zabulji se u Riveru. Nije mogla da veruje šta je čula. Nije ona zaslužila te reči, otkud sad to, posle toliko njenih uvreda, ali njena ženska pamet shvati da je jadni Rivera ipak muškarac, istina prost i neškolovan, koji čak ne govori ni jezik, ali dovoljno sposoban da se zadivi njenoj lepoti. Njemu je ona bila važnija od svega i nikakve zavese mržnje, prezira ili straha nisu ga sprečavale da je vidi. On je ipak muškarac koji je video ono što njen muž nije, ili nije imao vremena, niti smisla i volje da joj kaže.
    “Ha ha ha ha ha , I am beautiful”, smejala se ona, gledajući Riveru, “I am beautiful, ha ha ha ...”
    Rivera je potvrdno mahao glavom, a zatim i on poče glasno da se smeje.
    Kiša je padala, a Karolina priđe Riveri, uze ga za ruku i zaplesa sa njim na kiši ...
    Gledao sam ih sa prozora trećeg sprata kuće i nisam mogao da verujem. Rivera i Karolina igrali su na kiši, smejući se glasno. Prelepa Karolina i jedan srećni i ružni Rivera.
    A kiša je padala, kao da nebo plače od smeha i sreće …
    You are very beautiful ...

  20. #20
    Primećen član maliPrinc (avatar)
    Učlanjen
    17.07.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Bgd
    Poruke
    971
    Reputaciona moć
    58

    Podrazumevano

    Dzo - majstore!

  21. #21
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano

    Miša Crni
    Znaš pope, sećam se nekog Miše Crnog. dobar fudbaler, bek, čvrst, glavat, nosat, nosio je kopačke broj 48. Ponekad, kad smo imali trening, a naš trener bio neki Uča, poređa nas ukrug na centar i kaže: “Ko ima najveću karu, nek’ pokaže!”
    Uča je bio lafčina, zajebant, voleli smo ga, a i on je voleo nas. Sećam se kad je “Partizan” iz Beograda gostovao u našem malom gradiću. Platila im fabrika stakla neku lovu, i što da ne, došli partizanovci da nam pokažu kako se igra svetski fudbal. Mi se okupili oko našeg šesnaesterca, oko trenera Uče, i slušamo ga. Bio je zaista dobar kenjator, ne mogu da se setim svih njegovih govorancija pred utakmicu, samo znam da bih se, slušajući ga, naježio i dobio neku strašnu energiju koja me je kao vetar nosila po terenu. Uču ne smem razočarati, makar ostao bez obe noge, makar me hitna pomoć nosila u bolnicu. Sav sam drhtao od uzbuđenja i jedva čekao da lopta krene sa centra.
    Tog dana, partizanovci se zagrevaju pred njihovim golom, a Uča okupio nas u šesnaesterac: “U krug, u krug!”, naređuje on. Mi se skupili u krug, on doneo neku torbu punu kopački i stavio nasred onog kruga.
    “Mišo, izađi!”, kaže trener Miši Crnom, a ovaj poslušan, kao dresirano pseto stade nasred onog kruga, pored torbe pune kopački.
    “Izvadi budžu, Crni”, zapovedi trener.
    Kao da se radi o najobičnijoj stvari, Crni bez imalo stida poslušno izvadi onu stvar.
    “Ajde, pripremi je, pa da počnemo sa ređanjem.”
    Crni malo prošeta kožicu, zagreja ga malo, pa kad oseti da je očvrs’o, reče: “Spreman sam, šefe.”
    Uča poče da vadi kopačke, vezane u par pertlama, i da ih okačinje na Mišin alat, polako brojeći svaki par. “Jedan, dva, tri, ... dvadeset pet, ... trideset.” Bila je to, zaista, gomila kopački, čitava prodavnica cipela okačena na budžu Miše Crnog.
    “Trideset pari kopački”, reče Uča pobedonosno, “trideset pari.”
    Miša je stajao povijen malo unazad gornjim delom tela dok mu je trup bio istaknut napred, i gomila fudbalskih cipela visila je na njegovom alatu.
    “Može li neko da bije tim koji ima ovakvog fudbalera, koji ima ovakvu patku, koji ima ovaj čelični klin sposoban da se za njega priveže čitav brod.
    “Ne može!”, dreknusmo mi dok publika znatiželjno gledaše u našem pravcu, ne znajući šta se dešava.
    “Ne možeeeeee!”, ponovismo mi još jednom.
    “Pokažite im, momci, šta znaju Moravci, pokažite tim razmaženim Beograđanima šta nama visi među nogama. Pocepajte im mrežu!”
    “Hoćemo”, povikasmo mi i, sačekavši da Miša skine sve one kopačke, rasturismo se po terenu.
    Tog dana, na divnom terenu igrališta Sportskog kluba “Borac”, dok je sunce nad planinom Juhor zalazilo, Partizan je gubio utakmicu od jednog trećerazrednog tima Srpske podsavezne lige.
    Deset minuta pred kraj, na jadvite jade, Vladica Kovacevic uspeo je da izjednači. Međutim, vraćajući se udobnim autobusom za Beograd, svi do jednog, zajedno sa njihovim trenerom, partizanovci su znali su da su ih igrači “Borca” nadigrali.
    Ceo grad je slavio pobedu, a Mišu Crnog i trenera Uču navijači su nosili kroz grad. Kažu da se u toj opštoj gužvi, neka Mirka, gradska fufa, uhvatila Miši za karu i tako, kao na vratilu, visila dok su ga nosili kroz grad. Ja lično to nisam video, ali ušlo je u legendu...
    Toliko, ajd u zdravlje, i istina nikada nije vulgarna. Tako su bar mene učili mangupi u tom malom gradu kraj Morave.

  22. #22
    Domaćin
    Učlanjen
    02.12.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Agram
    Poruke
    3.267
    Reputaciona moć
    80

    Podrazumevano

    istina nikada nije vulgarna

    hehehe....

  23. #23
    Obećava
    Učlanjen
    28.12.2004.
    Lokacija
    Njujork
    Poruke
    86
    Reputaciona moć
    48

    Podrazumevano Fransoa Vijon

    Potrebni su mi stihovi Fransoa Vijona...
    "Kad mlad i lud bejah, o Boze moj,
    da sam barem neko znanje steko i vek mudro
    proziveo svoj
    Radi se o dizajnu korica za knjigu.
    sledi nagrada
    pozdrav

  24. #24
    Domaćin
    Učlanjen
    02.12.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Agram
    Poruke
    3.267
    Reputaciona moć
    80

    Podrazumevano

    Prolistah svoje "libre", ali nazalost od Vijona imam samo ovu pjesmu:

    BALADA O DEBELOJ MARGO

    Toj ljepotici ako sluzim dobrovoljno,
    Zar sam zato lud, po vasem misljenju?
    Sa njom bi svako srce bilo zadovoljno.
    Stoga za njenu ljubav mac o pojas pasem.
    A u zoru, kad se jutro javi,
    Na mene se popne, da svoj plod ne davi.
    Pod dahtanjem njenim tad provodim sate,
    Dok me poljupcima umalo ne udavi.
    ......


  25. #25
    Poznat divlja-u-srcu (avatar)
    Učlanjen
    16.02.2004.
    Poruke
    8.390
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano

    HOCEMO JOS! HOCEMO JOS!

    ops: 8)

Slične teme

  1. ...erotske price...
    Autor grand_caffe u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 30
    Poslednja poruka: 12.04.2008., 07:43
  2. Lovacke price
    Autor Nikola_lovac u forumu Lov i ribolov
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 27.03.2008., 17:04
  3. SALJIVE PRICE
    Autor flayer u forumu Muškarci
    Odgovora: 13
    Poslednja poruka: 17.02.2007., 06:15
  4. Price iz GSP-a
    Autor Clyde_the_Glide u forumu Tinejdžeri
    Odgovora: 112
    Poslednja poruka: 02.10.2006., 22:39
  5. Zen price
    Autor Truman u forumu Filozofija
    Odgovora: 57
    Poslednja poruka: 27.02.2005., 14:59

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •