Bernardinac Bari

Buntovnik_Bez_Razloga

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.647
Ova prica nije romanticna

Ova prica nije posvecena ljubavi izmedju ljudi.

Prica je posvecena najboljem covekovom prijatelju.

Pocetkom 19. veka u manastirskoj stenari (manastir Sveti Bernard,Svajcarska)je doslo na svet stene koje je dobilo ime Bari.Bilo je snazno i veselo,ali pomalo i svojeglavo. Raslo je i razvilo se u lepog psa,koji je ucio da radi svoj posao:Spasavanje ljudi zavejanih u sneznim lavinama. Prvog putnika potpuno samostalno Bari je spasao 1810. godine. Za cetiri godine spasao je 38. ljudi. Kada je Beri pocinjao da visoko dize glavu i da uvlaci ledeni vazduh u svoj krupni nos-znalo se da u planini nekom zalutalom coveku preti
bela smrt.
Desilo se to krajem septembra 1814. godine. Bari je bio spreman da podje na zadatak. Kaludjeri su odmah rumom,napunili burence,vezali ga Bariju oko vrata i pustili u planinu. Odjurio je kao izbezumljen. Tako je cinio uvek kada je putnik blizu. I,zaista, nije proslo ni dva sata a Bari je doveo coveka koji je bauljao. Smestili su ga u manastirsku bolnicu u kojoj su godinama leceni promrzli putnici. Bio je u polusvesti. Bari je ostao kraj njegovog kreveta,cas je lezao cas ustajao i lizao mu ruku. To je bilo neobicno. Bari to nikada nije cinio.Onda se covek osvestio i jedva objasnio da je u snegu ostao jos jedan planinar,njegov drug koji je povredio nogu. On,spaseni putnik posao je da trazi pomoc,koju ne bi nasao da ga Bari nije spasao.Kaludjeri su se uznemirili. Bari je shvatio da treba ponovo da podje na zadatak i ekspedicija je uskoro krenula. Isli su istim putem kojom je Bari doveo prvog planinara. Napred Bari, za njim kaludjeri. Uskoro su ga izgubili iz vida,ali su znali da ide dobrim putem. Protekla su tri sata. tada su videli Barija i putnika.Isli su sporo. A kada su se susreli u snegu su videli krv. Bari je bio tesko ranjen,a ipak nije dozvolio da ga nose. Isao je sam, prvi. U snegu se se videle kapljice krvi,sve do manastira.
I drugi planinar je spasen!
A sta se dogodilo?!
Bari je dosta brzo pronasao planinara,otkopao ga,lajao je ali nije mogao da ga probudi. Odjednom covek je kroz san video "nesto strasno". Uspavana svest je
pomislila da ga je napao vuk ili medved. kako je uspeo da izvuce noz, ne seca se.Zna samo da je zivotinju udario u vrat i istog trenutka je shvatio da je zario kamu u svog plemenitog spasioca. To je bilo sve. A to je bio 40-ti poslednji Barijev covek. Gubitak krvi nije mogao da preboli. Uginnuo je tiho kao da je zaspao,kao mnogi alpinisti koji nisu imali srece da ih Bari nadje i spase.
Telo Bernandinca Barija je preparirano i nalazi se u prirodnjackom muzeju u Bernu,glavnom gradu Svajcarske. Ne lici na bernandinca iz bajke o "Petru Pan"-u ni na bernandince cupave,teske i glomazne,koje vidjamo na ulicama. Bari je imao mnogo kracu,ali gustu dlaku,visoke noge i pametne oci.
Na groblju Per la Sez kraj Pariza nalazi se veliki mermerni spomenik velikom
prijatelju ljudi....

Bernardincu Bariju

images

 
povest jedne žilave mrcine


došao je na vrata jedne noći
mokar mršav izubijan i
isprepadan
beli zrikavi kusi mačor
pustio sam ga unutra i nahranio i ostao je
stekao poverenje u mene a onda je
jedan prijatelj naišao kolima i
pregazio ga.
poneo sam ono što je ostalo kod veterinara
koji je rekao:"nema šanse...dajte mu ove
tablete...kičma mu je slomljena, ali
i ranije mu je slomljena pa je srasla, gledajte
ovaj snimak, pucano je u njega, gledajte, sačma
je još tu...nekad je imao i rep, neko mu ga
odsekao..."

vratio sam mačora kući, bilo je vrelo leto,
jedno od najtoplijih u stoleću, stavio sam ga
na pod u kupatilu, davao mu vodu i tablete,
nije hteo da jede, nije hteo da pije, umakao sam
prst u vodu i vlažio mu njušku, i pričao mu, nikud
nisam išao, odvojio sam dosta vremena za
kupatilo i pričao mu i pažljivo ga dodirivao a on
gledao u mene tim bledoplavim zrikavim očima i
kako su dani prolazili načinio je prvi pokret
dovukao se prednjim nogama
(stražnje nisu radile)
do kutije za nuždu,
bilo je to kao truba moguće pobede
iz tog kupatila ka čitavom gradu,
vezan sam bio za tog mačora - teško mi je bilo,
ne kao njemu, ali dovoljno teško...

jednog jutra se digao, stao na sve četiri,
zatim pao i samo me gledao.

"možeš ti to", rekao sam mu.

pokušavao je dalje, dizao se i padao, na kraju
hodao dva-tri koraka, kao pijan,
stražnje noge ga nisu slušale i ponovo je pao,
odmarao, zatim se digao...

ostalo već znate: sada je bolje nego ikad, zrikav,
gotovo bezub, ali gipkost se vratila, i taj ga
pogled u očima nikad nije napustio.

sada me ponekad intervjuišu, hoće da čuju nešto o
životu i literaturi, a ja se napijem i dižem mog
zrikavog, upucanog, pregaženog bezrepog mačora i
govorim: "gledajte, gledajte
ovo!"

ali oni ne shvataju, govore nešto u stilu: "vi
kažete da je Selin uticao na vas?"

"ne", držim mačora u vazduhu, "već ono što se
dešava, stvari kao što je ovo, ovo, ovo!"

tresem mog mačora, držim ga u
zadimljenom i pijanom svetlu, on je opušten, on
zna...

tada je intervjuima kraj
 
ZOV DIVLJINE I ZLATA

Alen Aleksandar, zvani Skoti Alen, bio je legenda ledenih bespuca i zlatne groznice koja je vladala Aljaskom krajem proslog veka. Lik Skoti Alena nadahnuo je mladog Džeka Londona, koji se u to vreme muvao po krajnjem severu americkog kontinenta, i licno poznavao svog avanturistu. Buduci pisac a tada samo tragac za zlatom, fascinirano je pripovedao svima da Skoti zaista ume da “govori” sa psima. Mnogi su to potvrdjivali, a sam Skoti tvrdio je da obožava svoje pse. I imao je zasto. Živeci opasno, tragajuci za zlatom, on je zavisio od svoje zaprege koja se sastojala od pet eskimskih pasa: vodje Dabija, a zatim Džoa, Bejbi, Turka i Tifa. Krecuci se po bespucima na temperaturi koja se spustala i do 50 stepeni ispod nule, simbioza sa psima iz zaprege znacila je život. I to je u bukvalnom smislu.
Jednom prilikom odlazeci ka novootvorenim kopovima, Skoti je pretovario saonice, te su one na jednoj opasnoj padini skliznule, a on je tako bio trzajem odbacen, da je glavom udario o drvo. Kada se osvestio, prvo sto je osetio bilo je da ga neko vuce po snegu.
Bio je to Dabi, celni pas zaprege i vodja copora. Skoti je uz veliki napor i pomoc pasa uspeo da se zavuce u vrecu za spavanje. Od napora se skoro onesvestio, ali je smogao jos malo snage, te je otkacio pse iz zaprege. Iscrpljen, zaspao je i verovatno bi se potpuno smrzao da ga posle nekoliko casova nije probudio vreli vreli dah i lizanje po licu. Svest mu se lagano vratila i on je ugledao Dabijevu beloridju njusku. Skoti se pokrenuo, a pas je privukao blize jednog jos toplog zeca koga je ulovio i doneo svom gospodaru. Skoti se izvukao zahvaljujuci svojim psima.
 
…Odlazeci, drugom prilikom, ka podrucjima za koja se saznalo da su bogata zlatom, Skoti je hteo da ustedi na vremenu, te je resio da predje zaledjeno jezero. Laima, umesto da ga obilazi. Psi su odbijali da stupe na ledenu koru, sto je bio los znak, ali na Skotijevu viku oni krenuse. Nisu prosli ni nekoliko desetina metara, kada se prolomio zvuk slican pucnju, a led pod Skotijem se provalio, te se on nasao u vodi. Odmah je poceo da doziva Dabija, ali je ovaj proklizavajuci na ledu vukao saonice od rupe. Cun se dokopao neravnijeg terena, on skrete zapregu ka obali, a zatim nastadose u kovitlacu snega. Za to vreme Skoti je bezuspesno pokusavao da se izvuce na led, i skoro je bio siguran da ce ovoga puta ostaviti kožu u ledenoj vodi jezera. Medjutim, nada mu se povratila kada je ugledao zapregu i na njenom celu Dabija koji je oprezno zaobilazio opasnu zonu i tražio najcvrsci led. Kada je pronasao najsigurniji put, Dabi se približio rupi u ledu, a Skoti se dokopao njegovih vezova, te ga je zaprega izvukla iz vode.
Ovaj dogadjaj nije sprecio Skotija da nastavi potragu za zlatom, cime se on bavio do pred kraj života. Naprotiv, njegova simbioza sa zapregom ucinila je da je on bio jedan od glavnih pokretaca i ucesnika prve trke psecih zaprega, cuvene Svealjaske trke Houm-Kendl-Houm organizovane 1907. godine. Ova trka, koja predstavlja težak ispit za saradnju i razumevanje coveka i psa, postala je tradicionalna i pretvorila se u jednu od najvažnijih trka zaprežnih pasa na svetu.
 
Lajka je pas ruskih stepa, je 1957. godine, utiruci put buducim dvonožnim osvajacima svemira, "na vlastitoj koži" potvrdila da je "pas najverniji covekov prijatelj".
Izabrana je, od mnogih pasa koji su prosli naporne pripreme, za let u kosmos. Kad je osvanuo 3. novembar 1957, Lajka je stavljena u specijalnu kabinu “Sputnjika II”, koji je lansiran u Zemljinu orbitu. Nekoliko desetaka sati kružila je oko Zemlje. Prije lansiranja, Lajka je bila obican pas lutalica s moskovskih ulica. S jos dva psa, Albinom, koja je bila prva rezerva, i Muskom, na kojoj su testirani uredjaji za održavanje razmene kiseonika, postala je clanom sovjetskog pseceg aero-tima. Pri lansiranju je Lajka bila lancima vezana za sediste kako se ne bi kretala, a za hranu joj je bila pripremljena posebna kasa. Osim uredjaja za kiseonik u kapsuli se nalazio i fen koji je Lajku trebao hladiti kada poraste temperatura. Pripreme za boravak u malenoj kaspuli su ukljucivale držanje pasa u sve manjim kavezima u vremenskim razdobljima od 15 do 20 dana.
Do nedavno je još na snazi bilo ondasnje priopstenje sovjetskih naucnika kako je Lajka umrla bezbolno nakon otprilike nedelju dana, a najmanje četiri, dana leta. Danas su javnosti poznati novi dokazi koji govore kako je Lajka umrla u bolovima i strahu svega par sati po lansiranju iz Zvezdanog grada.Lajka je bila osuđena na smrt. Osim sto je bila prvo živo bice koje se naslo u svemiru, postala je i prva žrtva. No, njena žrtva je bila neophodna. Posle nje u svemir su letele i Strelka i Belka, ali je Lajka jedinstvena po tome što je utrla put astronautima. Pripovest o malom psu medju zvezdama i danas živi u legendama spletenim oko tajanstvenih svemirskih daljina...

alajka9jo.jpg
 
HRABRA KERUSA GABI

Postoji jedna dirljiva prica, vezana za Zooloski vrt, koja ima sve zaplete Sekspirove drame. Njen glavni akter je hrabra I odvažna kerusa nemackog ovcara zvana Gabi.
Kerusa Gabi je skoro cetiri godine stanovnik Zooloskog vrta. Dobili smo je od jednog naseg istaknutog dresera pasa, kod koga je provela dug period, nekih sedam, osam godina, ali kako je on nabavio drugu rasu pasa, ponudio ju je nama. U pocetku sam se malo opirao zbog kerusinih poodmaklih godina, ali kada sam video kako je lepa nisam mogao da odolim.
Ubrzo sam se uverio da je Gabikin bivsi vlasnik bio apsolutno u pravu kada mi je isticao njene brojne vrline, a da sam ja bio nepravican sto sam te price uzimao sa rezervom. Ocenjena kao srcan I hrabar pas Gabi je odmah dobila zaduženje. Zajedno sa svojim dobrim drugarom, psom koga smo dobili od policije, sluzila nam je kao nocni cuvar. Njih dvoje su svake veceri sa stražarom patrolirali Vrtom. Svoj posao su obavljali disciplinovano I savesno.
Ali, sudbina je htela da se jedne veceri, negde u mukama noci, dogodi jedna nepredvidjena stvar: ženka jaguara uspela je da iskoci iz svog kaveza I da dodje skoro do upravne zgrade, bas u vreme kada je stražar sa psima patrolirao Vrtom. Dok su prolazili pored jednog bazena, Gabi je naglo zastala kao da nesto osluskuje, mirovala je sasvim ukocena nekoliko sekundi I onda je brzinom puscanog metka jurnula u mrak. Stražar je ostao zbunjen jos ne shvatajuci o cemu se radi. Tek kada je tisinu noci pocela da para rika I lavez I kada je u tami razaznao uzavrelo klupko iz koga su se isplitale cas kandže cas zubi, bilo mu je jasno da je u pitanju neka zver, ali nije bio siguran da li je leopard ili jaguar. Sav uzbudjen otrcao je do telefona I obavestio policiju. Milicija je probudila mene I zajedno smo požurili da zaustavimo odbeglu I razgoropadjenu zver. Odmah smo utvrdili da je u pitanju ženka jaguara, mlada I puna snage I to izuzetno lep primerak. Negde do pred samo svitanje vodili smo borbu sa njom pokusavajuci da je vratimo u kavez i, na kraju, posto drugog izlaza nije bilo, nažalost, morali smo da je ustrelimo.
Zatim smo poceli da tražimo Gabi. Pronasao sam je u jednom hodniku koji se nalazi u neposrednoj blizini kaveza iz koga je jaguar pobegao. Ležala je polumrtva u velikoj lokvi krvi. I dok sam pokusavao sto pažljivije i nežnije da je podignem, sto je bilo zaista tesko jer su se duboke rane nalazile po celom telu, stražar mi je pricao o dramaticnoj borbi koju je te noci vodila hrabra kerusa. Gabi je neustrasivo jurnula na jaguara, uhvatila se u kovitlac sa njom i, mada svesna smrtne opasnosti, nije odustala ni za trenutak. Okrenula je situaciju u svoju korist i iznenadjenu zver nije prestajala da goni sve dok je nije saterala do ulaza u kavez. Tek kada je to uradila, sva ranjava i iznemogla, poslednjim atomima snage se odvukla do prvog zaklona i klonula.
Noseci je onako izmasakriranu prema kapiji, dok mi se niz ruke slivala krv, gledao sam to bolno telo, te umorne oci, I zalio sto ne posedujem neku moc kojom bih udahnuo život tom dragom srdacnom stvorenju.
Odmah smo je smestili u kamion I prebacili na Veterinarski fakultet. Strucnjaci su intervenisali brzo, oprali su joj rane, dali antibiotike i transfuziju, posto je bila izgubila mnogo krvi, I vratili je ponovo u vrt jer nisu imali adekvatan stacionar. No, kako ni mi, u to vreme, nismo imali ambulantu, u tu svrhu poslužila je moja kancelarija. Improvizovali smo sa onim sto smo imali. Civiluk je posluzio kao stalak za boce sa infuzijom i transfuzijom, spojene stolice su bile ležaj za bolesnicu, a moj radni sto mesto na kome su se cuvali lekovi, gaze, tuferi i ostali sanitetski materijal.
Uz Gabiku je bdelo, uz brojan tim strucnjaka-veterinara, i skoro kompletno ljudstvo Zooloskog vrta. Ni na trenutak nije ostajala sama. Bila su organizovana i nocna dežurstva. Jedinu prepreku stvarala nam je vrucina, visoke temperature pa je postojala mogucnost infekcije. Oporavak je isao dosta sporo, ali borili smo se za njen život. Hvatali smo nase druge pse, nemacke ovcare, davali joj transfuziju, ali vise od pola krvi koju bi ubrizgali u nju, kroz rane je ponovo izlazilo napolje. Nismo odustajali, i uspeli smo.
Vreme je prolazilo I njeno stanje je pocelo polako da se poboljsava. Posle vise od mesec dana Gabi je prvi put ustala i napravila nekoliko koraka. To je bio praznik za nas. Radovali su se i mnogi ljubitelji životinja, novinari su izvestavali javnost.
Zbog svih zasluga hrabre keruse, zbog njenog velicanstvenog podviga, radnici Zooloskog vrta podigli su joj spomenik jos za života.

Vuk Bojovic
 
Uvedite pse uprskane blatom
Utoliko gore za one koji ne vole ni pse ni blato
Uvedite pse potpuno uprljane blatom
Utoliko gore za one koji ne vole blato
Koji ne shvataju
Koji ne znaju pse
I koji ne znaju blato
Uvedite pse
I neka se oni protresu
Psi se mogu oprati
I voda takodje moze se oprati
Ali ne mogu se oprati oni
Oni koji govore da vole pse
Pod uslovom da...

Pas pokriven blatom je cist
Blato je cisto
Voda je cista takodje neki put

A oni koji govore:pod uslovom da...
Ti nisu cisti
Zaista ne
 
TRKA ZA SERUM

(SAGA O HASKIJU)

Najveci poduhvat kojim se Sepala, (vozac zaprega), zajedno sa svojom zapregom haskija proslavio na celom severnoamerickom kontinentu, bila je istorijska “trka za serum protiv difterije” (The Serum Run).
Bilo je to januara 1925, kad je u Noumu izbila epidemija difterije koja je prvo usmrtila nekoliko dece, a potom se zaraza ubrzo prosirila odnoseci nove žrtve i medju odraslima. U Noumu su postojale male kolicine seruma, neophodnog da se zaustavi epidemija, koja se sirila nezadrživom brzinom.
Ostalo je malo vremena.
Najbliža zaliha seruma postojala je u Enkorjdžu, udaljenom 1530 km, a železnicom se moglo stici samo do Ninejna, 500 km severno od Enkorejdža. Jedini avioni u ovoj oblasti bili su demontirani a piloti raspusteni. Najbliži avion postojao je u Sijetlu, ali nije bilo vremena da se dopremi do severa. I ovog puta, jedino raspoloživo sredstvo, sposobno da prevali razdaljinu od Ninejna do Nouma, bile su psece zaprege. Postanskim ekipama Sjedinjenih Država bilo bi potrebno 25 dana da predju ovo rastojanje.
Sepala koji se vec bližio pedesetoj, poduhvatio se zadatka da pripremi plan kojem je trebalo da krene sa zapregom od 20 pasa, s tim da 12 ostavi u eskimskim selima duž puta i da ih iskoristi za povratak. Nastavio bi do Nulata, gde bi se sreo s drugom zapregom koja bi krenula iz suprotnog pravca. Ali, nakon polaska, zbog pogorsanja epidemioloskih uslova, odluceno je da se maksimalno ustedi na vremenu, tako sto ce se formirati stafete na kracim rastojanjima koje ce voziti i danju i nocu bez odmora.
Razume se da Sepala nije mogao biti obavesten o tome.
Tako je Sepala cetvrtog dana od polaska, blizu Skatolika, sreo zapregu koja se zaustavila i ciji je vozac upravo razvezivao pse. Cim je prosao pored nje, uprkos jakom vetru i kapuljaci koja mu je pokrivala glavu, cuo je uzvik: “Serum – vracaj se nazad” i sepala se okrenuo, ugledao coveka kako mase rukama u njegovom pravcu i shvatio da je to zaprega sa serumom.
Nije ovo ocekivao jer je presao svega 235 umesto predvidjenih 450 kilometara. I tako, uprkos tome sto je tog dana vec presao 65 km i nameravao da se odmori u obližnjem selu, odmah je krenuo natrag, pri veoma jakom vetru i temperaturi od 30 stepeni ispod nule, sto je znatno otežavalo putovanje.
Povratak je bio pun zamki, jer je led na Beringovom moru mogao svakog trenutka da popusti, uz opasnost da se cela zaprega zajedno s vozacem nadje u ledenoj vodi. Po ovako jakom vetru, postojala je jos veca verovatnoca da se to dogodi.
Uprkos svemu, kasno popodne, Sepala je stigao u Cinik, gde ga je ocekivala druga stafeta. Zaprega koja je preuzela serum, s vozacem Gunarom Kasonom, stigla je u Noum 2 februara 1925 , u pola sest ujutro. Ceo put 987 km savladan je za pet i po dana, od cega su Sepala i njegova zaprega prevalili 510 km u poredjenju s ostalim vozacima koji su presli najvise po 79 kilometara. Vest o epidemiji difterije stigla je u medjuvremenu i do novina sirom Sjedinjenih Država, gde su dežurne ekipe, iz dana u dan, s najvecom pažnjom pratile razvoj situacije. Ovi ljudi sa svojim psima postali su heroji jos tokom ovog putovanja, uopste ne znajuci da zauzimaju tako važno mesto na stranicama dnevne stampe.
Posle trke za serum, Sepala je mnogo putovao po Kanadi i Sjedinjenim Državama, pobedjivao na takmicenjima i dobavljao sibirske haskije odgajivacima koji su želeli da gaje ovu rasu. Sepala je proglasen za najveceg vozaca zaprega svih vremena.
 
PAS IZ PREDGRADJA

(Zimska prica)

Hladno januarsko jutro. Lagano provejava sneg. Ulica na periferiji. Prazna i sumorna, skoro pusta.
Pas je cekao na autobuskoj stanici. Usamljen, obuzet mislima, ležao je na svojoj “postelji” od asfalta, okovanog ledom i cekao.
Povremeno bi promenio položaj svoga tela, ukocenog od mraza, svojim tamnim toplim ocima pogledao u daljinu i duboko uzdahnuo.
Retki prolaznici su užurbano prolazili. Niko od njih nije obracao pažnju na njega. A on je svakog od njih cežnjivo pratio, nadajuci se da ce ga bar neko – pogledati.
Vreme je prolazilo, a on je i dalje strpljivo cekao. Cekao je Njega.
Koga ?
Nekoga ko ce mu pružiti prijateljstvo i ljubav, toplinu doma.
Nekoga, ko ce ga pomilovati po njusci, potapsati po sapima, ko ce mu u jednom danu, dugom kao vecnost podariti bar jedan jedini sekund.
Nekoga kome ce moci da pokaže svu plemenitost, koja neotkrivena buja u njegovom srcu. A taj Neko, to može biti bilo ko.
Bilo ko, ko ima malo savesti, malo pažnje, malo osecaja, samo malo ljubavi, samo jednu malu mrvu, koju bi želo da podeli sa drugim.
Ustaje i proteže telo ukoceno od hladnoce. Tužno gleda niz praznu ulicu. Pogled mu se gubi negde u daljini, a oci postadose jos sjajnije.
Suze se, za tren pretvorise u led. Nije osecao ni hladnocu, ni glad. Jedino sto ga je bolelo, bila je samoca.
Kao ljuta rana, izjedala ga je spolja i iznutra.
Ne, on nece doci. Polako pocinje da gubi nadu.
Kome uopste treba jedna napustena džukela, lutalica, gomila kože, kostiju i buva.
Kome jos danas treba neko kao sto je on.
Ovakvih ima na ulicama ovog grada na stotine. Ima crnih, žutih, sarenih, cupavih, smesnih, malih i velikih.
Ne, ne smem da posustanem, govori sebi, ako posustanem, onda gubim sve.
Moram da se borim, moram da izdržim. Doci ce On, pa makar i poslednji tren života, ali znam da ce doci.
Ustaje i odlazi.
Odlazi u neku drugu ulicu, u neki drugi kraj, u neki novi svet.
Koraca lagano putujuci prema nadi – da ce voleti i biti voljen.
Sanja svog gospodara, njegovu porodicu i dvoriste, njegov topli dom.
Koraca u nedogled i vecnost, hraneci se verom i nadom da ce njegovi snovi postati stvarnost.
 
PSI SPASIOCI

(Žrtve zemljotresa)

Ceo grad sravnjen sa zemljom. Nepregledne rusevine, nista ne funkcionise. Tri stotine metara obale otrgnute od kopna, svuda zadah leseva. Apokalipsa u kojoj ocajni ljudi drže u ruci fotografiju ili razbijenu lutku, vuku za rukav da pokažu mesto gde mogu da budu njihovi bližnji.
Osecanje užasa u turskim gradovima Izmit i Goldzuk, pogodnjen sredinom avgusta 1999 godine, katastrofalnim zemljotresom.
U turskim gradovima koji su se tog kobnog jutra rusili kao kula od karata, u prvim casovima i danima dok jos ima nade, naslo se ukupno 2200 ceskih spasilaca sa 146 pasa, iz 52 zemlje sveta. Francuzi su uz pse dopremili i specijalne sonde, pomocu kojih su u rusevinama osluskivali i najmanje tragove života. Neprocenjivu vrednosti su, kao i u drugim zemljotresima, poplavama i slicnim tragedijama sirom planete, ipak imali psi. Jaroslav Sedlak iz Saveza spasilackih brigada Ceske republike, izjavio je tada da bi stavio ruku u vatru za pse, jer kod njih nema greske.
Pas je osecao miris živog coveka, ispoljavajuci jasnu radost. Kada bi nanjusio i oznacio les, pas je bio izrazito tužan, sto se posebno primecivalo kod nemackih ovcara koji su podvijali rep. Neprestano oznacavanje leseva izazivalo bi kod pasa pravu depresiju, potpuno psihicki bi ih iscrpljivalo, te tako dogadjalo se da neki jedno vreme nisu ni sposobni za rad. Pored istancanog njuha, rad na spasavanju iz rusevina zahtevao je i izuzetno uravnotežen karakter. Svaki pas je bio prica za sebe.
Odlucivali su minuti. Tek posto bi psi oznacavali žive ljude pod rusevinama, odmah su se premestali dalje i ustupali mesto vatrogascima i tehnici. Tih nekoliko ljudi koje su psi nasli žive, ceski spasioci nisu ni videli. Užasno ocajanje bilo je svaki put kada bi pas ispod rusevina naisao na žive ljude, a jasno je da su sanse da se izvuku minimalne. Nedelju dana nakon zemljotresa psi im vise nisu bili potrebni. Zadah leseva mogao je da registruje i neosetljiv ljudski nos. Pas je i ovde prvi pristizao u pomoc i spasavao ljudske živote.
 
HeBePoBaTaH_:

Zbog kavkasca i zbog mog Groma, i zato što su psi i ne pričaju gluposti - ovo je najbolja tema na "Romantici" :D
Kliknite za proširenje...

NaTaVoReVeN ili NeVeRoVaTaN (kad citas u rikverc) :wink: , da ne bude zabune, kako ja sad ovo da protumacim ?! Psi - ne pricaju gluposti - a vlasnici pasa znaci - pricaju gluposti ?!
Ja se izvinjavam Buntovniku ako je ovo bila tema posvecena iskljucivo "Bernardincu Bariju", a ja sam mozda unistila ovu temu jer sam ovde svrstala sve pse (haskije, kavkasce, nemacke ovcare...) i pisala citavu istoriju legendarnih pasa, ali to sam ucinila samo zbog toga jer sam smatrala da su ti psi vredni pomena.
Izvinjavam se ako me na ovoj temi ima i previse....

P.S. Inace, Buntovnika sam htela odavno da pohvalim da mu je ovo najbolja tema koju je otvorio, i najlepsa tema koja trenutno postoji na Romantici. :D
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top