Slike vezane za filozofiju

yxa.jpg
 
Достојевски је, у роману " Зли Дуси", уметнуо ову слику. " Ацис и Галатеја", сликара Клода Лорана, у тренутку среће пре него што их је Полифем уништио. Поставио је слику у сан главног јунака Ставрогина. Клод Лоран је сликар, који је сликао идилу, а код Православних, онај који је без душе, не може идилу да замисли ни у сну. Дакле, тај зликовац је ипак имао душу. А током романа се може пратити, како главни јунак убија у себи сваку мрвицу своје душе. Све је туђе Ставрогину, и он је туђ свему. Између њега, смрзнутог од животног ужаса, и света не постоји ни један нерв љубави. Он не може да се саживи са оваквим светом. Нешто бескрајно кобно и тамно не да му да између себе и васељене установи мисаону или осећајну везу. Он је „чикање здравог смисла – визов здравом смислу“. У њему су срам и бесмисао дошли до генијалности. Он не броди кајањем, него смело стрмоглавце лети доле.
Неки Ставрогинови познаници успели су да донекле дефинишу његову личност када су га назвали „мудра змија“, лукава змија. Он је врло паметан, али може бити и умно поремећен. Лице његово је бледо и суморно, али сасвим хладно и непомично; обрве мало скупљене и натуштене, просто личи на мртву воштану фигуру. Коса му је много црна, сјајне очи некако врло спокојне и ведре, боја лица врло бела и нежна, руменило сувише живахно и чисто, зуби као од бисера, усне од корала – рекло би се лепота као уписана, а у исти мах све то некако одбија. Лице његово потсећа на маску.

Ставрогин је безгранично горд; он или не говори или врло мало говори, али о њему говоре сви.

У том роману, Достојевски говори о револуционарима, ( као што и име романа каже).

Достојвески је имао намеру да се овом књигом памфлетски обрачуна са револуционарима, али геније у њему није то дозволио. Уместо да се само са њима обрачуна, он је од тог романа направио ремек дело, стварајући и књижевни и филозофски заплет, сасвим очигледно.
Јест мајстор био Фјодор.

Claude_Lorrain_-_Landscape_with_Acis_and_Galatea_-_Google_Art_Project.jpg
 
Желим да поделим ову слику на коју сам наишао.

Одмах када сам је видео, подсетила ме је на сцену коју сам некада, ко зна када, сањао, а које се живо сећам.

Carl Gustav Carus-The ruins of Eldena Abbey 1819.jpg


Распитујући се о слици, видео сам да је овај призор био тема многих сликара, а неки су били опседнути тиме.

https://en.wikipedia.org/wiki/Eldena_Abbey

Како год, не знам која је филозофска порука у оваквим сценама, али несумњиво се ради о неком архетипу који се не може преточити у речи.
 
Podsetila me ova slika:

Screenshot_20210130_221300.jpg
(medved jede ribu, a iz ribe izlaze jajašca)

na ove Ozimanove postove na temi Elan Vital:

Та сила која "пролази" кроз обличја, није нити једно нити мноштво. Ради се о нечему метафизичком.

Холограм је идеална метафора.

Pogledajte prilog 594789

Наиме, сваки део холограма садржи у себи целину. Ако "исечемо" један део, добићемо цео холограм у том делу.

Управо је тако са животном силом, са тим јадником који се пробија кроз материју. Ма шта то биће било, (ма шта ми сами били, јер је свако то биће) оно има то својство попут холограма, да свако његово дељење садржи целину. Па тако свака индивидуа, свака животиња, свако обличје овога света јесте ЦЕЛО то биће, ма како разуму тако нешто непојмљиво било.

Када се као индивидуе загледамо у себе и нађемо оно што зовемо ЈА, нашли смо тог јадника. То биће заробљено у нашем телесном облику у свој својој целини.

А шокантно је на неки начин, да је свака особа, апсолутно свака то БИЋЕ.

Оно је несумњиво нешто нуминозно, божанско, али и јадно. Осуђено да се дели, и да буде у сваком свом делу. И да једе само себе.

Међутим, ту интелект стаје.

Да подсетим на ова размишљања јер нам она могу појаснити метафизичко јединство изван појаве.

Погледајте рецимо ову причу о чувеној миграцији лептира званог "Painted Lady" а на коју сам наишао:



Овим као да су у пракси демонстриране Шопенхаурове мисли из Света као воље и представе:



Дакле, insekt koji na jesen umire istovetan је sa onim koji će u proleće iz jajeta ispuziti, а то важи за све живо, укључујући човека.

Али како идентификовати себе са неким другим? Са својим родитељима у овом случају? Ја сам посебна индивидуа, а око мене су други људи. Није лако препознати у њима себе. И то баш у свакоме, у свему живом. Али вратите се на овај пост на који одговарам и где сам метафизичко биће упоредио са холограмом и све ће бити јасније.

Јер са животном силом слично је као са холограмом, да свако њено дељење садржи целину. Тако да ЈА које у себи налази ваш родитељ потпуно је исто ЈА које и ви у себи налазите. И не само они већ свака индивидуа, свака животиња, свако обличје овога света јесте цела животна сила, ма како разуму тако нешто непојмљиво било.
 
Желим да поделим ову слику на коју сам наишао.

Одмах када сам је видео, подсетила ме је на сцену коју сам некада, ко зна када, сањао, а које се живо сећам.

Pogledajte prilog 491023

Распитујући се о слици, видео сам да је овај призор био тема многих сликара, а неки су били опседнути тиме.

https://en.wikipedia.org/wiki/Eldena_Abbey

Како год, не знам која је филозофска порука у оваквим сценама, али несумњиво се ради о неком архетипу који се не може преточити у речи.

O daaa...s tim sto sam ja umesto kucice i sume oko resevine videla u snu dugacku povorku ljudi
koji idu jedan iza drugog pognute glave..jedan kockasti kamen stena ispred rusevine mi je
ostao upecatljiv detalj..
Nisam znala za ovo...najezila sam se..
 

Back
Top