Impresionizam i Postimpresionizam

Vincent Van Gogh

Claude Monet

Henri Matisse

Claude Monet

Alfred Sisley

Vincent Van Gogh

Vincent Van Gogh

Rađanje sunca, Klod Mone

Anri Tuluz Lotrek

Anri Tuluz Lotrek

Claude Monet

Oсим што су били двојица великих уметника чије су поетике, свака за себе, обележиле једну целу стваралачку епоху, Едгар Дега и Клод Моне били су и велики колекционари. Јединствен увид у то чему су се лично дивили и шта је њиховом оку било пријемчиво за историчаре уметности један је од путоказа за потпуније разумевање њиховог стваралаштва, а за публику посебна посластица.


Врата интимног Дегаовог света отшкринута су до сада неколико пута, у Националној галерији у Лондону (која има озбиљан број дела која су се 1918, након његове смрти, нашла на аукцији) и у Метрополитен музеју у Њујорку. Кад је реч о Монеу, таква могућност први пут пружа се управо сада, у Паризу – музеј Мармотан Моне, кућа позната по томе што у свом поседу има највећи број његових слика, излаже од данас па до 14. јануара 2018. године 77 слика и скулптура из његове личне збирке на поставци под називом „Моне колекционар”.


Како преноси „Њујорк тајмс”, Моне је у свом дому имао бројне примерке јапанске графике и ремек-дела како својих претходника, тако и савременика. Делакроа, Коро, Мане, Морисо, Роден, Реонар, Сезан, Писаро, Сињак, само су нека од имена. Међу делима се налазе и бројни портрети Монеа и његове супруге Камиј, први датира из 1850. Како су за француске медије објаснили кустоси Мармотан музеја, подухват у који су се упустили није био нимало лак. Моне је био прилично тајновит, није говорио о свом приватном животу, његова уметничка колекција и његова свакодневица били су скривени далеко од очију јавности. Пре него што је стекао богатство, дела је добијао од својих пријатеља на поклон, касније је неке своје слике имао обичај да трампи за туђе, да би у једном моменту почео да купује. Велики сликар то је чинио дискретно, на аукцијама али преко посредника, често је уместо њега цео процес обављао неко од његових пријатеља.


Позната су, пише „Фајненшел тајмс”, и два изузетка, када се појавио јавно на надметању: како би помогао да дела преминулог Сислија постигну што бољу цену зарад издржавања његове деце и када је за једно од Сезанових дела платио 6.750 франака, што је био рекорд тога времена када је Сезан у питању. Дега је, кажу, водио врло прецизну картотеку онога што је куповао, што се за Монеа не може рећи, док је и сам попис његове имовине, направљен 1926, након његове смрти, страдао у Другом светском рату. Имајући све ово у виду, излагање онога што се налазило на зидовима његовог дома у Живернију још је ексклузивније.



Указујући на то да је мотивација која стоји иза чина куповине другачија када је реч о уметнику у односу на некога ко има довољну количину новца, а само је љубитељ уметности, Ен Дима, кустос Краљевске уметничке академије у Лондону, истиче да за ствараоце колекционарство није обична инвестиција.
– Најпре је реч о томе да су одређене ауторе заиста искрено ценили, често су им њихова дела била пример или инспирација. Њихов избор дубоко је у вези са њиховим личним стваралачким процесом. Улазак у домен њихових колекција сличан је уласку у њихову душу, и то управо онај њен део који се обично занемарује. Монеова колекције личи на њега самог, у овом случају то је сведочанство о још једној његовој карактеристици. Судећи према избору дела, био је то човек отвореног ума – објашњава Дима.


Део онога што је Моне поседовао биће понуђено 26. новембра ове године на аукцији куће „Кристи” у Хонгконгу, најављује „Гардијан”. Реч је о његовим и делима других уметника, као и о личним сликаревим предметима – фотографијама, писмима, наочарима... Монеов син Мишел део породичне заоставштине поклонио је управо Мармотан музеју и Француској академији лепих уметности, нешто је распродао, док је извесна количина припала његовој ћерки, Монеовој унуци, која је преминула 2008. Управо тај део заоставштине биће предмет аукције. Очекује се да неке од Монеових слика достигну цену између два и три милина долара.




Clude Monet



Edgar Degas

Gistav Kurbe

Alfred Sisley

Jean Francois Millet

Camille Corot

Camille Corot.

Gistav Kurbe (1819–1877).

Jedan od najfascinantnijih slikara 19. veka, preteča političko-realističnog slikarstva i revolucionar u Pariskoj komuni, dugo je označavan „ikonom radikalnog realizma”. Kurbea, međutim, odlikuje i ona sasvim oprečna strana: on je jedan od najvećih i najmaštovitijih sanjara u istoriji umetnosti. Na njegovim portretima, pejzažima, crtežima i mrtvim prirodama spektar je motiva sa međutonovima introvertiranog sanjara u nekakvom jedinstvenom kurbeovskom poetičko-kontemplativnom svetu. Na tim slikama je obrt ka unutrašnjoj perspektivi dominantan. Sa tom premisom izvršen je odabir slika, koji je sačinio prof. dr Kluas Herding iz Frankfurta, u kome je, inače, pola godine živeo i sam Kurbe, i tu su nastale „Sahrana u Ornanu” i „Gospođa na terasi”, a započeo je i rad na poznatoj slici „Jelen na vodi”.

Bliskost između ludila i genijalnosti gotovo predstavlja opšte mesto u 19. veku, a Kurbeovi autoportreti – nijedan slikar, izuzev Rembranta, nije ih toliko naslikao – izražavaju osećanje beskrajnog užasa i straha, ilustrujući tako patologiju stvaralačkog. Izbezumljeno lice na autoportretima otkriva haos i užas, nejasne odnose i decidiranu potragu za sopstvenim identitetom, dok su, pak, portreti drugačiji – sanjarski. Portreti pesnika Šarla Bodlera i kompozitora Hektora Berlioza su, recimo, poetične projekcije u lelujavoj svetlosti koja zamire u tmini prostora.

Kurbe je izazvao izvestan skandal izloživši na Pariskom salonu „Devojke na obali Sene” („Demoiselles des bord de la Seine”). Francuski pojam „demoiselles” bio je seksualno konotiran. Eduard Mane je samo nekoliko godina kasnije svojom poznatom programskom slikom „Doručak na travi” (1863) taj motiv oponašao, a Pikaso je 1907. svoju sliku, koja se smatra početkom kubizma, nazvao „Demoiselles d’Avignon”. Kritika nije odmah shvatila Kurbeovu emancipaciju tela, te ga je apostrofirala kao pijanicu sa sela koji još ne vlada manirima civilizovanog urbanog sveta. Ali Pikaso i nedrealisti su u njemu prepoznali znak umetničke slobode. Kurbeov estetički program bio je usmeren protiv pariskog salonskog slikarstva čiji je idealni predstavnik bio Žan-Leon Žerom. Njegovo slikarstvo je glatko, perfekcionističko, a teme su luksuz budoara i patriotska osećanja građanske klase Francuske. Gistav Kurbe sebe je shvatao kao antipod slikarskom eklektizmu pariskog salona, stekavši time silne protivnike. Posthumno, Kurbe je, može se reći, estetički pobednik, a Žerom, sav ogrezao u sterilnom akademizmu, samo je kao fusnota zabeležen u istoriji umetnosti.

Kurbe nije ostavio školu za sobom, nikakvu instituciju, nikakvu akademiju, ali je njegov magični realizam bio inspiracija za Pikasa, De Kirika, Bekmana, Dišana, Gerharda Rihtera, Neo Rauha.

Alfred Sisley

Camille Pissaro

Claude Monet

Anri De Tuluz Lotrek