RADE SVE DRUGAČIJE OD NAS, NIKAD NE ZOVU U KUĆU: Kristina otišla u Dansku i ostala u šoku! Evo zašto su najsrećniji narod na svetu!
27.10.2017. 13:29h
Nekima će život Danaca izgledati dalek i neprihvatljiv. Ipak, prema istraživanju stručnjaka sa Univerziteta Kolumbija, Danci su najsrećniji narod na svetu.
Danci su, prema izveštaju o sreći koje su napravili stručnjaci njujorškog univerziteta, najsrećniji narod, iako im zima traje duže nego ostala tri godišnja doba zajedno i mrak većinu godine pada već u 16 sati.
Danska ima 5,4 miliona stanovnika, nalazi se na severu Europe, BDP po glavi stanovnika iznosi gotovo 44.000 evra, što je drugi najveći BDP u Evropskoj uniji. Statistika pokazuje da sa svojom zaradom žive 25 posto bolje od prosečnog stanovnika EU. Za socijalnu zaštitu izdvajaju čak 35 posto BDP-a. Zaposleno je oko 76 posto stanovništva u dobi od 20 do 65 godina, a nezaposlenost je u krizi dosegla zabrinjavajućih 7,5 posto, piše Jutarnji list.
Kada se Zagrepčanka Kristina Volsperger Danilovski s porodicom početkom 2009. godine preselila u Kopenhagen, bila je svesna da odlazi u naprosto drugačiju državu. Njen je suprug poslom vezan uz Kopenhagen pa su razmišljali o mogućem preseljenju. Krajem 2007. godina rodila je sina, a još tokom porodiljskog počeli su da planiraju život u Kopenhagenu. Kad je i ona, danas 40-godišnja magistarka hemije, dobila posao u farmaceutskoj industriji u Kopenhagenu, odlučili su se na preseljenje.
- Htela sam da živim vani i probam nešto drugo i nisam požalila - kaže Volsperger Danilovski.
Prvi šok - upis u jaslice
Prvi susret s potpuno drukčijim konceptom života bio joj je vezan za upis deteta u jaslice. Arhitektura Kopenhagena je prekrasna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene vaspitačice. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraki, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga vaspitačice koje jedva da su se bavile detetom.
Danci veruju da decu od ranih nogu treba odgajati da budu individualci, da treba da se brinu sami o sebi i animiraju se sami. Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču “nemoj, nemoj, pazi, pašćeš”. One veruju da mora da padne i da će tako naučiti. U prvim jaslicama mog sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši i promrzne i pokisne jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu - priča Kristina.
Našem mentalitetu to je teško da prihvati, ali Kristina upozorava: Danci odrastaju u sretne, zdrave i odgovorne ljude. Njihov je pristup samo drugačiji.
- Nema tu ocene šta je bolje ili lošije - to je prosto različito. Je li bolje stalno skakati oko dece kao što mi radimo? Je li bolje to što naši vrtići moraju biti roze i plavi i puni cveća? Je li to objektivno bolje? Je li naš mentalitet u kojem se zadnja para daje za decu bolji? Je li bolje da roditelji nemaju ništa, ali deca nose brendiranu odeću i slave skupe rođendane? Ne znam! Toga, recimo, u Danskoj nema. Odeća se kupuje samo kad se mora, i to jeftina, igračke su retke, kao i slatkiši. Verovatno je najbolji put negde u sredini - kaže Kristina.
- - - - - - - - - -
Neprikosnovena žuta kartica
Da bi postojao u Danskoj, da bi imao ime, adresu, auto ili televizor, da bi mogao da uplatiš loto, platiš struju, pozajmiš knjigu u biblioteci ili upišeš fitnes klub - moraš da imaš žutu karticu. Malu plastičnu žutu karticu sa desetocifrenim brojem CPR. Taj broj je poput velikog brata - zna sve, baš sve o tebi i prati svaku, i najmanju promenu: ta kartica “zna” gde živiš, jesi li oženjen i kime, koliko imaš dece, u koji vrtić ili školu idu, gde radiš, kolika ti je plata, koliko imaš računa i u kojim bankama, šta poseduješ u Danskoj, a šta u inostranstvu, ko ti je doktor, imaš li mesečnu kartu za metro...
I to je jedini dokument koji Danci imaju - to je i lična, i pasoš, i zdravstvena. I s njom obavljaš sve. Nema papirologije koja ti treba da bi nešto obavio - nema, venčanih ni izvoda rođenih, ni čekanja na njih, “ne starijih od šest meseci”. Dovoljna je žuta kartica. Danska birokratija funkcioniše besprekorno. Oduševi to u prvom trenu strance s juga, izluđene beskonačnim čekanjima na bezbrojnim šalterima i plaćanjima pustih naknada. Međutim, upravo je ta besprekornost deo na koji se teško navići: besprekornost ne trpi izuzetke. Ako zakasniš sa uplatom sat vremena, ako rok pada u nedelju, a ti platiš u ponedeljak ranom zorom - žuta kartica to zna. I platićeš kaznu. Iako taj sat vremena ne igra nikakvu ulogu. Jer pravila su pravila.
Sve možete obaviti preko interneta, a evo spiska stvari koje možete JEDINO preko interneta. Sve je do te mere internetizovano da su neka kod nas klasična zanimanja - potpuno nestala. Poput bibliotekara. U biblioteci je sve kompjuterizovano. Knjige se pozajmljuju pomoću kompjutera, vraćaju se na svojevrsnu pokretnu traku koja pak izdaje račun za kašnjenje, ako postoji. Plaća se preko terminala POS. Sve je manje i blagajnica, veliki trgovački lanci polako prelaze na automatske blagajne. Karte za trajekte mogu se kupiti samo onlajn, i to za određeni trajekt u određeno vreme. Ako putnici zakasne - mogu ući u prvi sledeći u kom ima mesta. Prosečno čekanje - do pola dana. I novine se čitaju onlajn - gotovo da i nema kioska s papirnim novinama, one se kupuju u radnjama i jako su skupe.
Ono kad zakasniš na fitnes...
Dve ulice od svog stana Kristina je pronašla dobar fitnes klub. Rade non-stop, imaju jogu, pilates, vežbanje, termine određuješ kako ti odgovara, i to preko interneta, a cena od 350 kruna mesečno (oko 5.000 dinara) bila je prihvatljiva. Upisala se pomoću žute kartice i oduševljeno otišla kući da rezerviše termine. Budući da nije znala kako će joj izgledati raspored, kako će raditi suprug, kako će biti s detetom u jaslicama, sedmično bi rezervisala šest do osam termina, znajući da će, u najboljem slučaju, iskoristiti dva. Nakon uspešnih mesec dana tokom kojih je oduševljeno hvalila i cenu i uslugu, stigao joj je račun: 1.500 kruna! Bila je hladna kao špricer, uverena da će ubrzo razrešiti nesporazum. Ispostavilo se da nesporazuma nema i da Dankinja iskreno ne razume o čemu Kristina priča: najmanje 15 puta rezervisala je termin na koji nije došla. To je apsolutno nedopustivo pa je dobila 15 pojedinačnih kazni. Čas na koji ne dođeš dvostruko je skuplji od onoga na koji dođeš.
Kristinu je uhvatio bes i baš u trenutku kad je odlučila da im to neće platiti ni po koju cenu “pa nek je tuže ako žele”, setila se žute kartice pomoću koje se upisala: svaki će joj mesec obračunavati kamate i na kraju svakako naplatiti. Međutim, nije prestala s plaćanjem kazni: u ugovoru (na danskom) potpisala je da će na svaki čas doći 10 minuta ranije. Jednom je došla sedam minuta pre početka. Uredno je platila kaznu.
Koliko i kako Danci rade, porez na rad posle radnog vremena
Danci su bogat i radan narod, ali s merom. S naglaskom na meri. Dobro je raditi i ne zabušavati, ali u radno vreme. Dobro je zarađivati puno, ali pokazivati bogatstvo je nepristojno. Smatraju da su dovoljno opterećeni 38-časovnim radnim vremenom (pauza im nije plaćena) pa im šest nedelja godišnjeg (koji koriste kada i kako hoće i šef ne mora da ga odobri - samo primi na znanje) ne nudi utehu. Radi se u radnom vremenu, najčešće od 8 do 16. I ni sekunde duže. Nikada. Poslovni laptop ostaje na poslu - ako ga nosiš kući i radiš, plaćaš poseban porez.
Kao i na prekovremeni rad i na korišćenje službenog mobilnog van radnog vremena. Poslovna hijerarhija je prilično apstraktna i svi moraju da se osećaju da su jednaki. Poslovno odevanje ne postoji. Nema neplaćenih prekovremenih sati. Petkom ujutro se ne radi, kolektivno se doručkuje. Kristinu je za tri godine šef nazvao jedan jedini put van radnog vremena: da je podseti da u petak ona organizuje doručak.
Stranci se uglavnom čude ovakvim radnim navikama jednog od najbogatijih naroda. Danskog radnika je vrlo lako otpustiti, jer nema otpremnine. Ali je vrlo lako naći i posao - 700.000 Danaca godišnje promeni posao.
Živi se do 18 sati
Mi, naviknuti, da gotovo svaku uslugu možemo da dobijemo i u 22 sata, čini se da u Danskoj sve radi kao odeljenje za izdavanje potvrda o nezaposlenosti - i frizeri, i pedikiri, i radnje, i biblioteke - sve se zatvara oko 18 sati. Čekate li u radnji i sat vremena u redu da biste platili robu, kad istekne radno vreme - morate da napustite trgovinu i vratite se sutra. Izlazak nakon 18 sati pomalo je nepristojan.
Danci u 18 sati imaju zajednički obrok, svojevrsni ručak-večeru, a u 19 sati danska deca već spavaju. Takav je red. Dugo najavljivani i očekivani kulturni događaj - gostovanje nemačke filharmonije - u Kopenhagenu je zakazan za 17.30 sati. Jednom je Kristina odlučila da isproba dansku strpljivost. Zajedno sa dve prijateljice s juga otišla je da proslavi 8. mart u restoran na kasnu večeru u 19.30 i čvrsto odlučila da ostane što je duže moguće. Od 21 sat nadalje konobari su oko njih prali pod, raspremili su sve stolove, mrzovoljno im doneli račun koji nisu tražile, ali nisu se dale. U 22 sata doslovce su ih izbacili napolje.
ali ja bi uvek birao Svedsku pre Danske.Vise je hladno 
