Историја српског народа
Prikazujem rezultate 1 do 4 od 4

Tema: Историја српског народа

  1. #1
    Aktivan član Kazanova (avatar)
    Učlanjen
    17.09.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Sta te boli k...
    Poruke
    1.977
    Reputaciona moć
    72

    Podrazumevano Историја српског народа

    Сеоба или велико померање народа, које је почело узимати све већег маха од другог века после Христа, беше један од најзначајнијих покрета у хисторији Европе. Он је, како је то лепо примећено, значио у исто време и распадање и обнову. Стари свет, коме је политички била главни представник моћна Римска Империја, узмицао је и падао под неодољивом навалом свежих и активних племена, која су, најпре са севера а после и са истока, стремила према његовим средиштима. "Како за нашу државу настају већ последња времена", писао је још Тацит у својој Германији, "најбоље што нам још срећа може да поклони, јесте неслога међу непријатељима." Узроци и мотиви за та велика померања читавих племена и народа разноврсни су и веома сложени, али је њихов процес готово из правила морао доводити до сукоба са Римљанима. Ови су далеко истакли своје државне границе: изазивали су на доста страна својим освајачким прохтевима реакције угрожених; и држали су под својом влашћу све главне прилазе за средњу и јужну Европу и њена најплоднија и најпитомија подручја. Већ крајем другог века воде се борбе на дунавској линији између Римљана и германских племена, која су у покрету; а експанзивни и многобројни Готи допиру све до обала Црнога Мора, да се у наредном веку, с појединим одредима, пребаце пустошећи у Малу Азију и подножје Кавказа. Од средине трећег века почиње готска офанзива на Балканско острво, извођена претежно из старе Дакије а данашње Румуније. Осећајући тешкоће одржавања сувише далеких и растегнутих граница, Римљани се решавају, пред крај трећег века, да напусте извесне области, као на пример истакнуту Дакију, па да на природно повољнијим границама, са више концентрације снага, изврше бољу организацију одбране. Али Царевини није било помоћи. Иако је опасност од насртљивих варвара била очигледна, у Империји се ипак, у неколико махова и на неколико страна, воде огорчене борбе разних претендената за царски престо. Неколико таквих обрачуна свршено је и на балканском подручју, неки готово пред очима спољашњих непријатеља. У много прилика тражи се сарадња туђинаца, и за ту сарадњу жртвују се крупни државни интереси.

    У четвртом веку један читав низ "илирских" царева, чију серију мало раније почиње Диоклецијан, који су потицали из разних места Илирикума и који су долазили на власт захваљујући у главном својим војничким способностима, успео је, донекле, да изведе извесне реформе и развију војничко самопоуздање, али ни он није могао да спречи процес распадања. Царевина је постала претешка, да би се могла у целини одржати. Свестан тога, а руковођен и другим разлозима, подигао је Константин Велики Цариград (330. год.) као нову престоницу, давши том нарочит значај Балканском Полуострву. Год. 395. изведена је и стварна подела Царства у источно и западно, иако то можда није била права тенденција творца те поделе, цара Теодосија.

    Крајем четвртог века, око 370. год. појавише се хунске гомиле на подручју данашње Русије. Под њиховим притиском извесна се племена тога подручја повлаче према западу, док им друга, покорена, признају власт. На удару Хунима беху нарочито Готи, врло моћни, који су се још ту развили у две велике скупине, источну и западну. Док су источни добрим делом признавали хунску власт, западни су почели читав низ необичних пустоловина. Један њихов део спустио се на Балкан, потукао ту једну царску војску и у смелом залету допро до самог Цариграда; после тог првог залета, који је био сузбијен, они се прибирају поново и нешто преговорима и обећањима а нешто силом и претњама постају упола господари на Балкану. С Балкана прелазе у Италију, где 410. год. узимају и пљачкају Рим. Покоривши и потиснувши Готе, Хуни су несметано продрли до Дунава, повукавши са собом делове прегажених народа, германских и словенских. Појаве Словена у подручју око Дунава несумњиво су у вези са готским повлачењем и хунским надирањем. Мешање Гота и Хуна и са овима Бугара на том подручју померања оставило је трага у нашим старим споменицима; тим се да тумачити, што неки наши стари писци, са Стеваном Првовенчаним, називају Бугаре Готима. Досада је правац померања био у главном од севера према југу и југоисточно, а много мање према западу; с појавом Хуна почиње велико кретање маса од истока према западу и југозападу. Долине дунавске постају попришта дугих борби; панонска котлина је крајњи циљ многих сеоба, а Влашка служи за неколико столећа као нека врста подручја за прелаз. Већ германским надирањем поремећени поредак на дунавској линији претвара се сад у потпун етнички и државни хаос. Ту се сручују и мешају старинци и дошљаци, гоњени и гониоци, побеђени и победиоци, расе Европе и Азије, најразноврснији типови и језици. За времена хунског господара Атиле (433-453. год.), "бича господњег", који је задао страх целој Европи и чије су ратничке гомиле прелазиле дубоко у Француску и у Италију, страдале су много и северне балканске покрајине, нарочито подручје од Дунава до јужне Мораве. После његове нагле смрти распала се хунска држава за необично кратко време. Њеним падом користише се у главном два германска Хунима подложна племена: Готи у Панонији и Гетиди у Дакији. Готима је био господар Теодорих, јунак епске поезије германске, човек од веће вредности. Он се брзо снашао у хунском расулу и постао је, за кратко време, једно од главних лица у хисторији Балкана и Средње Европе. Он покорава и уједињује готска племена на подручју европског дела Источног Римског Царства. Његова је моћ толика, да га цар Зенон 484. год. именује конзулом, бојећи се да се од савезника не прометне у непријатеља. Кад му је готски елеменат постао и сувише сумњив, цар Теодориха упућује, као свог мандатара, у Италију, да тамо силом преузме власт од Одоакра, који је 476. срушио Западно Римско Царство. Одазивајући се царевом позиву Теодорих је 488. год. кренуо са највећим делом својих људи на Италију, оставивши панонско подручје и дунавску линију без правог господара.

    На плодна подручја, која беху напустили Готи, кренуло је више варварских племена. Северна граница Царевине имала је ту доста незаштићених прелаза, јер цар Зенон није могао да место Гота њихову одбрану повери својој војсци. Као врло активни јављају се на тој страни, одмах после одласка Гота, хунски Бугари. Бугари су азиског порекла, хунско племе с нешто мешавине, што им и име каже (у турско-монголском bulgha значи "мешати"). Припадају јужно-татарској раси (чагатај), а по језику су најсроднији чувашкој групи, очуваној у источној Русији, у области Поволожја. Њих су повукли са собом Хуни; "стара Бугарска", како се у VII веку зове њихова постојбина, била је претежно у кубанској области. Већ 482. год. звао их је цар Зенон у помоћ против Гота. У борби с Готима Бугари нису имали среће; али су зато сад, после њихова одласка, желели да се богато окористе.

    Продирању варвара у то доба помагале су у Источном Царству и друге прилике. У Византији је иза смрти цара Зенона, 491. настала борба за престо. Царица његова, Аријадна, успела је да протури за цара једног од својих нижих дворских чиновника, силенцијара Анастасија, који се четрдесет дана после смрти мужевљеве венчао с њом и поставио је поновно за царицу. Против њих се, са извесном сумњом за братову смрт и са много огорчења, диже брат Зенонов Лонгин са својим земљацима Изаурима. Лонгин убрзо би ухваћен у Цариграду, прогнан у Египат и тамо рукоположен за попа, али се устанак, који је он потакнуо, разбуктао по Изаурији и узо опасне размере. Три године требало је византиској војсци, док је угушила устанак и док јој је успело, да добије главе задњих и најопаснијих противника. Да би у неколико постао сигуран од евентуалних нових побуна цар Анастасије нареди, те се велик део Изаура расели с њихових огњишта и насели по Тракији. Осим тога, било је тада великих верских борби ради оштрине васељенског халкедонског сабора (од 451.) и ради интрига, које су га пратиле као и већину васељенских сабора. Јеретички назори Нестора и Еутахија нису били без својих присталица; сам је Цар на ужас опозиције симпатисао са учењем овог другог и допуштао у Цариграду његово слободно проповедање. Цариградска патријаршија, желећи да појача свој углед као патријаршија престонице и да изведе црквено јединство на истоку, беше решила да се цариградском патријарху признају исте повластице какве је имао папа у Риму за запад и да цариградски патријарх буде положајем најстарији од свих источних. Незадовољство је услед тога било почело да добија антигрчко обележје. Читаве покрајине Мале Азије и Африке устадоше против цариградских одлука и постојала је не мала опасност, да покрет са верског пређе и на чисто политичко поље. Између Рима и Цариграда дође услед тога чак до стварног раскида. Најзад, 502. год., Византија се без потребе заплела у рат са перзиским владаром Кабадом. Рат тај, који је трајао три године, без много среће за обе стране, истрошио је знатно државу и ослабио њену војну снагу, а није јој донео никаквих стварних успеха.

    Све су те ствари без сумње пратили и варварски народи око Дунава. Није случајно, да оне исте године, 493., кад у Цариграду бесни буна против цара и царице у изауриском покрету, варвари прелазе Дунав и упадају у Тракију, где с успехом војују. Анастасије, немоћан за борбу на више страна, шаље Теодориху, победнику у Италији, владалачке знакове последњег римског императора, да би био сигуран бар од њега; а на дунавске варваре, међу којима су главни Бугари, шаље јаку војску. Али год. 499., код реке Цурте, би та војска, која је имала 15.000 војника и 529 ратних кола, страховито потучена, изгубивши четири вође и више од 4.000 војника. Охрабрени тим успехом Бугари наставише борбу, и 502., не наишавши ни на какав отпор византиске војске, опленише немилице Тракију. Није немогуће, да су Изаури, које је Анастасије силом колонизирао по тим крајевима, можда и намерно, да му се освете суделовали с Бугарима или им помагали за разна обавештавања. За то време Готи су из Италије проширили границе свог поседа и на источну обалу Јадранског Мора, заузевши сву Далмацију у римском опсегу, све до Колубаре, и читав Срем са Сингидунумом (данашњим Београдом). И подручје моравске долине беше несигурно. Год. 505. ту је изведен један тако силан напад Бугара и њихових помагача на Византинце код реке Мораве (Марга), да је по речима савременика, код поражене византиске војске сасвим скрхан војнички дух отпора.

    Те борбе и стални унутрашњи немири, нарочито у Цариграду, где су странке у популарном циркусу стварале честе нереде, исцрпише у великој мери војне снаге у држави. Цар се озбиљно забрину о судбини неких својих области, па чак и самог Цариграда. И с тога се, из страха продирања варвара и њихових ненадних препада, одлучи да престоницу опаше јаким заштитним зидом, како би је заштитио од изненађења и да би је у случају потребе могао лакше да брани. На ту мисао чини се, да је био дошао и његов претходник, цар Зенон. "Дуги зид" његов (το μακρον τειχος), који је хватао од Грчког до Егејског Мора, у линији од Селимврије до Хераклеје, био је дугачак неких 40 римских миља, висок и дебео по 20 стопа и допуњен кулама за војнике. Имао је на 600.000 кубних метара камена. Осим тога, да би пешак више био сигуран од напада варвара, цар помаже, по свршетку дугог зида (512.), и насељавање, у доњим крајевима око Дунава, германског племена Херула, који су се потуцали по овим крајевима Европе и једним делом, у V веку, сачињавали пратњу и помагаче Атилиних Хуна у тим пределима, а у ово доба били пријатељи и савезници Источних Гота. Колонизације туђинаца за заштиту државних граница била је мера којом се Византија није само једном послужила, а колико је та мера стварно била подесна да заштити државу и колико је откривала њену слабост показују најбоље догађаји, који су дошли после тога.

    Крај Анастасијеве владавине био је врло буран. Ушавши у страсне верске борбе као еутихијанац он је изазвао против себе готово сву хијерархију и огроман део народа. Ово нерасположење повећали су још и нови финансијски намети. После једне буне цар позатвара и поубија многе од бунтовника; свргну сва три патријарха: цариградског, антиохиског и јерусалимског; растера многе епископе и свештенике и изазва пометеност у црквеним одношајима свог доба. Тај метеж у држави употреби војвода Витилијан, из Залдапе с Дунава, латинског порекла који диже устанак у Тракији. Да би скупио што више војске, он позва у помоћ и варваре. Међу њима је било много Хуна и Бугара. С великом масом он разби неколике цареве војске и пљачкајући продре до самог Цариграда. Одбачен одатле, после једне неуспеле поморске битке, он се повукао у унутрашњост као стварни господар Тракије, не устручавајући се од акције у суседним областима. Успех његов долазио је добрим делом од тог, што се он није истакао као прост бунтовник, него и као верски противник царев. Против цара и еутихијанаца изјавише се на својим састанцима епископи Илирика и Грчке, и после епископи Епира помагани и од трупа тога краја. Под утисцима разних борба и завера, дочекавши 517. један огорчен упад варвара (до Термопила,) стално у трзавицама, упорни Анастасије, пресвиснуо је једне олујне ноћи 518. године.

    После Анастасијеве смрти прогласи се за цара неочекивано поглавар његове телесне гарде Јустин. Неписмен и прилично прост, али подузетан, тај је човек оставио своје родно село и кренуо у свет за бољом срећом, па је, захваљујући својој упорној енергији, храбрости (у изауриском рату стекао је поверење царево) и сеоској лукавости, дошао до највећег места у држави. Као исправан православац он би од противника еутихијанских и прошлог цара поздрављен као избавилац и помаган свим ауторитетом цркве. Он се измири и са Витилијаном, домами га у двор и именова магистром војника и конзулом, да га мало после смакне и тако као јединог опасног такмаца за увек склони с пута.

    Пред крај живота цар се све више ослањао на свог сестрића Јустинијана и учини га најзад у априлу 527. својим савладаром, да му иза смрти, у августу те године, преда обезбеђен и непрепоран престо. Нови цар, једна од најкрупнијих личности византиске хисторије, беше занимљива комбинација несумњиве бистрине и ширег духа са упорношћу тврде памети и неодмереношћу сурових инстиката. Образован пажљиво он је имао обимног енциклопедиског знања старих филозофа и жив интерес за многа питања савременог живота. Бавио се песништвом и богословијом (њему се приписује позната црквена песма "Јединородни сине"); био врло упућен правник и његова кодификација римског права и данас је на цени (Corpus iuris civilis); а као сјајан споменик његових високих идеја стоји славна Аја Софија, највеличанственија грађевина императорског Цариграда. Као владар он је, међутим држави донео само релативне користи. Прецењујући и своје снаге и средства он је подузимао послове, који су се изводили са много напора и жртава, а завршавали често са врло проблематичним вредностима. Увукавши Византију у сукобе готово са свим светом, да би обновио стари сјај и значај царства, он је исцрпао све њене изворе и сокове и довео је до потпуне изнурености и финансиске немоћи, што је било поразно не само за његове наследнике, него и за крај саме његове владавине.

    Из нешто сувише општих вести знадемо, да је већ делимично током Јустинове, а с почетка Јустинијанове владавине настало опет живо кретање у пуној мери варварских племена у пределима око Дунава. Сваке године, казује један савремени грчки писац, проваљују Хуни, Анти и Словени, Σκλαβηνοι, у византиске покрајине и то кроз Илирик и читаву Тракију, од Јонског Мора до предграђа Цариграда. Прве прелазе покушали су Анти, и нису добро прошли; али њихов први неуспех није обесхрабрио друге. Цар је, због тих упада, био понекад у осетној неприлици. Ушавши у рат са Перзијом, који је избио пред смрт Јустинову, Јустинијан није имао довољно војске, да је баци према дунавским нападачима и да их обуздава у прохтевима.

    Словени, који су живели, и ако многобројни, непознати ближе Европи и њезиним писцима, све иза карпатских гора и од Висле до Азовског Мора, јављају се у хисторији са својим именом тек у ово доба, кад су дошли на домак грчких граница, потиснути из своје постојбине од тих разних народа у општем померању тих времена. Име Словěнинъ долази од корена wleu - κλυεζω - cluere, и означава људе, који живе око река; читав низ имена извора и потока очуван је све досад с тим именом: Словац, Словиње, Словин, Славница и др. Први пут се спомиње то име у теолошким питањима и одговорима Псеудо-Цезара Назијанског, οι Σκλαυηνοι και Φυδωνιτοι, οι και Δανουβιοι πζοδαγοζευομενοι.С горње стране Дунава спомиње их у првој половини VI века савремени византиски писац Прокопије, који наводи, да Словени заједно са једнокрвним Антилима заузимају највећи део простора на другој обали реке. И сви други писци VI века познају Словене у тим крајевима У Седмоградској они су оставили много топономастичког трага, а данашња се Влашка једно време тада звала словенском земљом. Значи, дакле, да су ту они стигли током друге половине V и на почетку VI столећа, заједно са хунским и бугарским четама, које су надирале из источнијих крајева Европе и потискивале Словене имајући их више као подложнике него као савезнике. Нарочито беху на ударцу словенска племена иза карпатских кланаца, од Дњестра до мора, она која спомиње савремени Јорданес (Sclaveni, Sclavani), куда су највише и најлакше пролазили надирачи, да би се спустили у обе дунавске котлине. Ради овисности од тих завојевачких народа словенско је народно име код многих западних писаца и племена доведено у етимолошку везу са латинским називом робова: Словěнинъ- Sclavanus- Sclavus.

    Против тих нових дунавских непријатеља Јустинијан, у оскудици довољне војске, постави добре заповеднике: најпре свог синовца Германа, вешта и срећна у борбама, па после Хилвуда (531. год.), пореклом Анта. Овај се храбро борио против својих саплеменика, али је после три побуне и заглавио од њих. Иза те двојице не дође нико, да их достојно замени и притисак нападача поче да бива све тежи. У то време изби у Цариграду опасна буна против цара, потекла од монофизита и присталица Анастасијевих потомака, и то још више омете организацију отпора на северној страни. После, тек што је славни царев војвода Велизар крваво угушио буну, поче нови рат са Вандалима у Африци, а три године доцније, 535. и опасно и дуготрајно војевање у Италији против Источних Гота. Заузет на толико страна цар не доспева да обрати пуну пажњу догађајима око Дунава, нити с почетка томе непријатељу придаје ону важност, коју осталима. Ради тога Словени, Анти и Бугари постају све слободнији и све насртљивији и све се више учвршћују на плодном терену, на ком су се нашли. Једна борба између Анта и Словена 533. омела је за неко време њихове акције против Царства, али за то Бугари искоришћавају талијански рат, проваљују дубоко на Балкан и имају врло љуте борбе са византиским проређеним посадама. Чак је поглавар Илирика, Хун Аскум, био заробљен од Бугара и одведен у њихову земљу.

    У оскудици своје војске заузете ратове у Италији, Византинци су тражили помоћи и у тих племена, која су деломично прелазила Дунав и постајала њихови поданици. Кад је Гепид Мундо, поглавар Сирмиума, приставши уз Византинце, постао заповедник Илирика, он је ту нашао "мноштво Бугара", који сигурно нису били само четници. У борбама против Гота царевом вођи Велизару, после заузећа Понтуса, долази помоћ од 1.600 коњаника са византиским заповедницима, али са војницима састављеним "највише" од Хуна, Словена и Анта, и оних, што станују с горње стране Дунава. Њихов византиски вођа зна чак и неке навике словенског ратовања. Они су вешти, саопштава он, да се сакрију за грм или за камен и да, искочивши изненада, заробе жива непријатеља. "Око Дунава, где станују, тако су увек нападали Грке и остале варваре." У византиској војсци против Терзије било је не само словенских и антских војника, него и заповедника. То заједничко војевање знатно је доприносило, да Словени познају из ближе грчке војне обичаје и тактику и да се њима послуже; а слабост ромејска, која је требала њихове помоћи, давала им је уверење, да немају одвише опасна противника.

    То сазнање могло је да се појачава сваки дан. Дуготрајни рат у Италији са сваковрсним обртима очевидно је црпао снаге царства и изазивао својим економским последицама не само незадовољство, него и нове непријатеље. У скоро покореној Африци избијали су немири и завере, ради којих се морала тамо држати и стално занављати јача посада. Око 540. поче и перзиски владар Хозроје нове нападаје на византиске области Мале Азије, на економски најразвијеније и по царство најважније. Искоришћавајући ту запосленост Византије на другим странама и Словени су, као и други народи њихова суседства, прелазили Дунав и ишли у пљачку. Хроничари бележе један страшан упад Бугара – Хуна у то време. У Илирику су била узета 32 града, а 120.000 заробљеника одведено је преко Дунава. Јустинијан је, да умири бар неке, нудио Словенима погодбу. Под условом да бране слична упадања Хунима – Бугарима, он им је давао стари град Турис, подигнут некад од цара Трајана, и земљу око њега, обећавајући им уз то сваку потпору и доста новаца. За Словене је то био доказ више о ослабелој снази моћне царевине. Најзад, 542. године, пошто се и пре јављала на махове, обухвати страховита куга европски свет косећи људске животе. Нарочито пострада од ње у улице збијени, много насељени и некад много хигијенски Цариград – сам Јустинијан једва је преболео – али не беше поштеђена ни провинциска места, заједно с војничким посадама.

    Кад је решавао да почне акцију против Гота у Италији цар Јустинијан се пожурио, да им што пре одузме Далмацију, како би му ова могла послужити као једна од операционих база. Његова војска груписала се, у главном, на обалама Далмације, сузбијајући готске покушаје, да се искрцају и поврате изгубљено. Унутрашњости западног Балкана није се обраћала довољна пажња; тамо су биле огромне планине, тешко проходне, с великим шумама и са путевима недовољно погодним за веће експедиције. То су добро пратила племена са дунавске линије и према том су удешавали своје упаде. Кад се византиска војска пребацила у Италију, нагрнуше Словени преко границе у већим гомилама.



  2. #2
    Aktivan član Kazanova (avatar)
    Učlanjen
    17.09.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Sta te boli k...
    Poruke
    1.977
    Reputaciona moć
    72

    Podrazumevano

    За време тог дугог рата у Италији Словени готово сваке године упадају у суседне области Византије. Почеше се већ помало и привикавати, да на десној обали реке, често дубоко у унутрашњости царства, и презимљују и да се понеки ту и настањују. Кад је Велизар успео да преотме од Гота Рим, словенске чете опленише сав Илирик, све до Епидамна (Драча), убијајући и робећи кога стигну и отимајући чак и саме градове, јер "није било никог да их брани", како бележи један савременик. Византиска војска од неких 15.000 људи није смела да се упусти у борбу с њима, што значи да су Словени бројем били знатно јачи и опаснији. Ромејске ствари уопште не иду добро. Рат у Италији не може да се води без довољних средстава и војске, и Велизар, немајући тога моли, да буде опозван. Гепиди, један готски огранак заузели су град Сирмиј 536. год. и готово сву Дакију, а Лангобардима је цар уступио град Норикум и панонске тврђаве, да би их добио као савезнике против Гота. То ове није сметало да, спустивши се до Дунава, близу Гепида, проваљују у Далмацију и Илирик и да тамо, тобоже као цареви савезници, плене и робе. Друга дачка места, с наново утврђеним Сингидуном уступио је цар Херулима, који нису били много бољи од Лангобарда, али који су бар ишли у војску, у редове федерата, у неку врсту "страних легија". Њима је цар давао и поклоне, управо најам, по који су долазили нарочити посланици, као што их је пре давао и Гепидима. Убрзо су та варварска племена почела међусобну борбу, посебно Гепиди и Лангобарди, и искрвавила су се, подбадана од цариградске дипломатије, толико, да нису за дуже времена била никаква озбиљна опасност ни за Цариград, ни за друге суседе. Цариград је и желео, да их види завађене и упућене на помоћ и зависност од њега и онеспособљене за ма какву заједничку акцију већег стила.

    Та борба између Гота и Византије, између варвара с Дунава и царских чета, између Гепида, Херула, Лангобарда; то гушање с пуно крви, створило је у тим областима од Дунава до мора и на обе обале око Дунава једно стање, у коме се многима чинило да је све могуће. Ауторитет власти није се осећао много боље од зидина појединих тврђава. Кад се Царевина кретала да покаже своју снагу, то је бивало само на махове и увек у локалним акцијама на самом Балкану. У паузама, после напора, куљале би кроз многе пролазе нове чете варвара, увек спремне за харање, често са свежим придошлицама и власти су биле немоћне да их спрече. Царска војска односила је понекад победе, где се за њих дала прилика; али против ненадних упада и препада и против плављења северних граница туђим елементима, није могло бити другог лека него да се тамо образује јака и непробојна обрана.

    Један страховит поход Словена у унутрашњост царства забележен је 548. године. Једна њихова чета, не већа од 3.000 људи, прешла је без запреке Дунав, па без икакве муке и Марицу, и ту се поделила у две групе. Пролазећи у пустошењу Илирик и Тракију оне су тукле византиске оделе, с којима би се сукобиле, иако су понекад биле слабије бројем. Једно јако оделење коњице, које је било у трачкој тврђави Цурулу под заповедништвом царског дворјанина Азбада, покуша нападај, али би разбијено "без икакве муке" и "поубијано у најсрамнијем бегу", а сам Азбад заробљен. Њему су нападачи најпре скидали ремење с коже на леђима, па га онда бацили у ватру. Словени су по том, несметано, опседали и ударали и на тврђаве, стекавши искуства и ратне вештине; а пре, говори Прокопије, "нити се усуђиваху сићи у равницу нити борити се око градова". Тако заузеше и приморски трачки град Топер, дванаестак дана хода од самог Цариграда. Мушко становништво у њему, око 15.000 поубијаше, а жене и децу са свим благом поведоше у робље. Овај словенски поход описан је као језовито дело клања и мрцварења, равно хунским крволоштвима. Иза њих су као свиреп траг остајале лешине поубијаних без обзира на године, и то посмицаних не мачем или стрелом, него побијених на коље или премлаћених по глави, пошто би им руке и ноге спутали међу четири даске у процеп. Друге су, не могавши их са собом уз многу стоку повести кућама, угонили у њихове стаје и тамо их све заједно спаљивали. У своју земљу повели су робља на десетине хиљада.

    После извлачења Велизарева у Италији ствари пођоше сасвим рђаво по Византинце и готски краљ Тотила имао је да савлада још само извесне слабе ромејске посаде, које су се храбро опирале, али без помоћи из отаџбине биле осуђене да пропану. Кад је била непосредно угрожена чак и Сицилија и Месана одлучи се Јустинијан, да још једном напне снагу и покуша срећу. За врховног вођу постави свог синовца Германа и даде му довољно средстава, да прикупи и организује војску. Геман је био човек јаче вредности и уживао је добар глас; нарочито су га се прибојавали Анти и Словени, против којих је раније с успехом ратовао на Дунаву. Док је он у Илирику, у Сардици, опремао војску, пређоше Словени, у броју као никад дотле, у Византију и утаборише се пред Нишем. Неке од њих, који су се расули по земљи, да би пљачкали, ухвате Византинци и испитају, па чувши да намеравају напасти чак Солун и околне градове обавесте одмах о томе цара. Овај се забрину и нареди Герману, да одустане од похода на Италију, него да свакако гледа сузбити Словене. Ови, дознавши за то, и рачунајући са Германовом војском, не усудише се да приме борбу, него прешавши илирске горе спустише се у Далмацију. Кад је минула та опасност Герман нареди да се војска спрема за Италију, али му, услед нагле смрти, не би суђено да наум изведе. Његови заменици дођоше у Солуну и одлуче да ту презиме налазећи, да би због одмакла времена било тешко предузети сувим пут за Италију (550). У то време пређе преко Дунава нова група Словена и споји се са онима, што су већ били на другој страни. Већ је онда упадало у очи то прелажење и наваљивање Словена на Византију, кадгод ова подузима јаче акције против Тотиле и Гота. Није чудо с тога, што се код Грка јављало подозрење, да то не бива случајно и да између Тотиле и Словена постоје неке везе. Они су их тумачили подмићивањем од стране Тотилине, у главном оним средством, којим су се Византинци служили изигравајући суседне народе у своје сврхе. Карактеристично је, доиста, да је Тотилино име остало запамћено код Јужних Словена и да најстарија наша хроника, Дукљанска, ставља Тотилу у словенске владаре. Што су Словени упадали у византиске покрајине обично онда, кад је ромејска војска прелазила у Италију није тешко разумети. Они су имали прилике да се обавештавају о тим кретањима од својих људи, и иначе, и знајући да им се, у оскудици војске, неће моћи ставити озбиљан отпор ишли су преко Саве и Дунава више у пљачку него у борбу. Против тих нових словенских чета цар је овог пута опремио знатну војску. Сукобили су се чак код Адријанопоља. Претоварени пленом, кад су угледали Грке, Словени се повукоше на једну главицу чекајући напад; док је царева војска с почетка оклевала, а касније, натерана нерасположењем војника због оскудице у храни, почела је борбу са помешаним осећањима. Византиски пораз био је потпун; први пут том приликом Словени су отели и њихову заставу. Несметани, они су иза тог наставили плењење и опустошили су област Астику, за коју се дотле није памтило да је била харана и која је, према том, била ретко богат плен. Овако пљачкајући словенске су чете стигле до самог Великог Зида, нешто мало више него дан хода од самог Цариграда. Нова ромејска војска, у потери, стигла је једну словенску чету тих пљачкаша и повратила један део плена и заробљеника, али су други успели да се још увек с богатом пљачком врате кућама.

    Поучени искуством после тих упада и жељни да несметано приберу нове чете за дефинитиван напад против Гота, Византинци су поставили врло пажљиве и довољне страже на дунавској линији, да спречавају препаде с те стране. С тога нови словенски нападаји, 552., не иду више у Тракију, него знатно западније, преко гепидског подручја, у Илирик, у западну Србију или источну Босну. Тако су прошли готово несметано, пљачкајући и убијајући. Византиска војска, несумњиво бројем слабија, није смела уопште да се упусти у борбу с њима, него је само нападала позадину и хватала појединце. Није чак могла ни да зада теже ударце Словенима при повратку преко самог Дунава. Колики је био словенски плен тог пута види се најбоље по том, што су Гепидима, за превоз преко Дунава, плаћали по дукат на главу и успели, наравно, да одвуку и читав плен. Да би у будућности спречили везе Словена са Гепидима, у Цариграду се већ мислило о том, шта да се понуди овим другима, па да Словене оставе осамљене и тим лакше доступачне освети. Али борба, која ускоро наста између крвних непријатеља, Гепида и Лангобарда, даде цару прилике, да јевтиније дође до решења. Да би казнио словенске помагаче он се стави на страну Лангобарда и поможе им, без посебног војничког учешћа, да добију победу. У тим борбама Гепиде су помагали Бугари, а за своје услуге наплаћивали су се сем од њих још и од Византије, харањем њених покрајина.

    После Тотилина пораза код Тагина и његове погибије (552.) и после тим проузроковане пропасти готске државе, престају за неко време и упади Словена и других народа с Дунава. Уплашила их је том приликом показана упорност и енергија Царевине и могућност, да се та војска победница обрати сад против њих. Престале су, можда, у исто време и све везе, које су имали са Готима и Тотилом. По свој прилици, после пада Италије, могао је Јустинијан у први мах да одвоји и нешто више војске за посаде у градовима унутрашњости и да појача страже око Дунава, ако никим другим а оно Трачанима и Илирима, које је у великом броју био покупио за задњи напад против Тотиле.

    Крај Јустинијанове владавине био је иначе врло суморан. Он је остао победник на неколико страна, скршио је опасне државе и Вандала и Гота, успео чак, да закорачи и у Шпанију, мучену унутрашњим борбама, али је то све донело врло мале или готово никакве користи снажењу матице царства. Непрестано ратовање тражило је силне људске жртве, варварисало нарави и рушило општа добра и материјалне и духовне културе. Цветна Италија постала је гомила згаришта и поприште подивљалих људских чопора. Северна Африка, од рата и куге, опустела је готово сасвим и стала све наглије да пропада. Финансије државне ишле су све више на горе, и као последица дошао је с једне стране притисак на народ, да се створе нови извори прихода, а с друге опште падање вредности и поскупљивање живота. Злоупотреба код недовољно плаћене војске и чиновника постају јавна саблазан. Прве царске уредбе, да се дође до финансиске равнотеже, тичу се смањивања војске. Место 645.000 људи, колико је требало бити у логорима, остаје једва 150.000 и то расутих по свима покрајинама пространог царства, од Мале Азије до Шпаније. Па и та тако сведена војска била је бедно издржавана, неуредно плаћана и слабо храњена; долазило је чак дотле, да су војници понекад морали и просити или бежати из легија. Око 558. напуштају се многа утврђења у Мезији и око Дунава; код Лаза у Азији византиски заповедници рушили су својим рукама зидове утврђених места која су напуштали, да не би послужила после непријатељу. Заморен и остарео, цар се бави више црквеним него војничким пословима и његова клонулост осећала се и одражавала и у свим другим државним органима.

    Пред крај његове владавине опасност од "варвара" запретила је непосредно самом Цариграду и очевидно показивала зло, које, поред свих далеких успеха на западу, није могло да се спречи на кућњем прагу. Година 558. била је врло тешка. Силан земљотрес у Цариграду оштетио је многе зграде у вароши, а Анастасијев зид, занемарен и иначе, развалио се на неколико места. Услед оштре зиме Дунав се био толико следио, да су преко њега могли прелазити не само људи, него и тешка кола. Ову прилику искористио је вођа кутригурских Бугара Заверган (Завер-хан), да провали у Византију. На пут му није стао нико. Чак се изрично наводи да је нашао пусте пограничне крајеве и да је без муке допро до Тракије. С једном четом он је, кроз проваљени Анастасијев зид, дошао готово до пред саму престоницу чинећи насиља сваке врсте. У Цариграду наста велик метеж добеглица и неописан страх. Јустинијан даде неке драгоцености пренети у Малу Азију, што још више појача опште запрепашћење. Што је најгоре, у самој престоници не беше довољно праве војске за борбу. Царска гарда, схоларији, беху више за параду и нимало свикли боју, а и они су једва достизали да запоседну најважније тачке на самим градским зидинама. У невољи би позван стари Велизар, да спасава град. С нешто ветерана и слободних трупа, с много сељака, који су имали да у згодан час захалачу са свих страна, искусни Велизар је успео да одбије непријатеља, искористивши грабљивост Бугара, који, раштркани ради пљачке, беху изгубили способност концентрисане акције. Клонулост царева испољила се, међутим, и том приликом. Заверган, који се после узмака испод Цариграда био прибрао, јер није било никог да га гони, тражио је од Јустинијана новчане накнаде и добио их је, пошто се цар устручавао да отеже преговоре.

    У то време долази на византиске границе још једно ново азиско племе, које ће неколико векова бити једно од најважнијих у хисторији средње Европе. То су Авари или Обри. Турско-татарског порекла они су раније становали негде иза Касписког Мора. Обликом, бојом лица и обичајима они су толико блиски Хунима, да их многи од старијих писаца или потпуно мешају или свесно идентификују с њима. Један византиски писац, Теофилакт Симоката, који има најбоља обавештења о њима, тврди, да они и јесу у ствари Хуни, а да су аварско име узели од славног и чувеног племена Авара, да би тим именом створили себи већи углед. Номадско племе, они су мењали своја седишта, често од воље, а често и присиљени. У турском авар уопште означава бегунца и скитача. Овог пута (552.) њих су били потисли Турци и у бегу пред њима Авари су, иначе као и сви Хуни добри коњаници, допрли на западне обале Црног Мора. Одатле, њих око 20.000, бежећи и даље оставише и црноморске народе, који су живели онуда. Тај њихов бег запамћен је добро и Византинци су им га доцније чешће пребацивали, док су Турци сваком приликом наглашавали, да су Авари још увек њихови поданици, и да, ма где били, не могу избећи мачу њихова султана.

    То бежање Авара и борбе, које су настале услед њихова надирања према западу, као и међусобна клања хунских племена изнад Дунава, изазваше општу пометеност. Заплашена племена тих подручја нису знала шта све може изићи из тог општег непријатељства и стога се, у невољи, обраћају Цариграду и нудећи тобоже своје услуге у ствари траже, да отуд буду подржани. Цар их све, усвојивши једном тактику мићења, прима усрдно и отпушта с поклонима. Као остали варвари поступају и Авари. Год. 558. они преко Алана улазе у везе с Грцима и то на овај начин. У земљи Лаза бавио се тада Јустин, син Германов, кога обавестише Алани о варварским жељама, а тај то саопшти даље цару. На Јустинијанов захтев дође у престоницу посебно аварско посланство. Оно се ту разметало снагом свога племена и његовом непобедивошћу и коришћу, коју би могло имати Царство од њихова савезништва, а тражило је као цену за то достојне дарове, сталну плату и родну земљу за становање. Доследан својој политици Јустинијан је пристао на то. Савез је био склопљен и наилазио је на одобравање, јер се Византинима чинило, да је главно да други за њих свршавају послове, па свеједно, да ли ће Авари победити или бити побеђени. И одиста, они наскоро почињу нападаје за рачун Византије и боре се са Утигурима, Залима и Сабирима и љуто нагрђују Анте. Али лукави, они се у брзо сналазе на новом подручју, разабиру односе у суседству и већ ускоро шире свој опсег. Око год. 562. шаљу посланика у Цариград и траже, да им се одреди земља за насеља. Према предлогу стратига Јустина цар им понуди бившу постојбину Херула, такозвану другу Панонију, али Авари не примише те понуде. Јустин беше, међутим, поверљиво сазнао, да је жеља Авара у ствари била сасвим друга: они нису тражили земљу као за стално насеље, него као погодан терен за пљачку и с тога су хтели да пређу на десну обалу Дунава, и то, ради лакшег успеха, са дозволом Царевине. Сазнавши за то Византија с подозрењем прати рад аварских људи, одузима им оружје, које су куповали на њеном подручју, спрема одбрану реке и одбија да испуни постављене захтеве. То изазва протесте од аварске стране и убрзо почну спремања за отворена непријатељства. Што се није могло добити лукавством требало је освојити на сабљи.

    Сукоб се заоштрио још и тим, што је после смрти Јустинијанове (565.) његов наследник Јустин II из основа променио ујакову политику према варварима. Поремећене финансије државне и сувишна попустљивост довели су владу у врло тежак положај и у земљи се јављала јака струја против широке руке Јустинијанове. Јустин сматра да је мићење варвара било лоше средство за њихово смиривање; они су то сматрали више знаком слабости него неком државном мудрошћу и услед тога је осетно страдао сам углед Царевине. Кад су Авари упутили своје посланство новом цару тражећи не само дотадашње дарове, него и њихово повећавање, указујући поред своје велике снаге и на заслуге, које су учинили Царевини прекративши дотле уобичајена варварска пљачкања по Тракији, Јустин им даде одговор који је био пун императорске самосвести и нимало склон за пазар. Нису они ни потреба ни страх империје и ово све, што се чини за њих више је милост него обавеза. Одбивши, да им да оно, што су тражили он им је у једној реченици изнео програм своје политике: место новца и откупа, варваре ће одбијати од Византије страх пред њеном снагом.

    Авари, који су међутим окупили око себе остатке сродних хунских племена, и у источној Европи и на десној обали Дунава, неке милом, а неке силом, као у међусобним борбама искрвављена бугарска племена, почели су били да се шире према западу и без пристанка Јустинијанова. Коњаници, у широким пољанама ових предела они, као и Хуни Атилина времена, имају пространо поприште за своје испаде. Ратници су по занату и од потребе. Доста брзо познавају Панонију, прелазе у њу и у залетима искрсавају чак на франачким границама. Уплашени донекле одлучношћу новог цара они остављају на миру византијске границе, бар за једно извесно време, и све се више обрћу према западу. Прва њихова надирања су у северозападном правцу према Тирингији, где присиљавају франачке владаре на одустајање од ратова против њих. Аварско пробијање према југозападу дошло је нешто доцније и било је изазвано борбама између Гепида и Лангобарда. Помућени одавно између себе и крвно завађени, и једно и друго од тих племена тражило је савезнике за страшан и коначан обрачун. Лангобарди се обраћају Аварима, налазећи да су им Византици, савезници Гепида, заједнички непријатељи. Бајан, поглавица аварски, пристаде на савез, али уз цену, да њему припане освојена гепидска земља, уз друге неке делове. У борби иза тога Гепиди су били потучени и у њихову земљу, у долину ушћа Драве, све до Фрушке Горе, продреше Авари. Византинци су једва успели да за себе спасу тврди град Сирмиј, као крајњу тачку и кулу на савској граници. Ушавши у гепидско подручје Авари се још више померају према југу и нарочито према западу, а као Лангобарди, осетивши непосредно незгоде аварског суседства, искористише промену управе у Италији и кренуше тамо 568. "са женама и децом и свим покућством", заузеше Авари и њихове земље. Западни извори казују, да су их Лангобарди сами уступили Аварима с погодбом, да их опет узму, ако им буде нужде да се враћају. Занимљиво је, доиста, да везе између та два племена и иза тога остају доста срдачне и ако је овде тако лако претпоставити, да су Лангобарди на свом терену више узмицали, него што су га даривали. Тако су се крајем шездесетих година VI века Авари раширили по свој Панонији и постали на том подручју главни чинилац. Долазећи као победници они су ту загосподарили и свим расутим словенским насељима, која су се овде затекла од ранијих похода, или су их доводили са собом, кад су пролазећи њиховим земљама померали словенска станишта све од долине Дњестра и Дњепра, па до дунавског ушћа.

  3. #3
    Domaćin
    Učlanjen
    24.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    3.840
    Reputaciona moć
    87

    Podrazumevano

    Биће да није прочитао.

  4. #4
    Aktivan član Kazanova (avatar)
    Učlanjen
    17.09.2003.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Sta te boli k...
    Poruke
    1.977
    Reputaciona moć
    72

    Podrazumevano

    Bice da nije, da znas... a i ono sto postavi on ne cita.

Slične teme

  1. Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 27.09.2014., 23:02
  2. Odgovora: 10
    Poslednja poruka: 07.03.2009., 02:09
  3. Odgovora: 30
    Poslednja poruka: 18.02.2007., 21:58
  4. Odgovora: 28
    Poslednja poruka: 21.02.2006., 00:10
  5. Немањићи - хероји српског народа?
    Autor milica_lazarevic u forumu Istorija
    Odgovora: 38
    Poslednja poruka: 23.08.2005., 10:29

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •