JEDNOM DAVNO!!

NenaS:

Jednom davno, svi ljudski osecaji i mane, nasli su se na jednom skrivenom mestu na zemlji. Kada je DOSADA zevnula po treci put, LUDOST je, uvek tako luda, uzviknula: "Hajde da se igramo zmurke!" INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je,
ne mogavsi da odoli, zapitala: "Zmurke? Kakva je to igra?" To je jedna igra", poce da objasnjava LUDOST, "u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion dok se vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u traganje i koga ne pronadjem taj je pobednik." ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledila ga je EUFORIJA. SRECA je toliko skakala da je to nagovorilo SUMNJU i APATIJU, koju nikada nista nije interesovalo, da se pridruze igri. Ali nisu svi zeleli da se igraju! ISTINA je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?! Ionako
je uvek, na kraju, svi pronadju. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj koji se setio da predlozi igru. OPREZ nije hteo da rizikuje... "Jedan, 2,3...", pocela je da broji LUDOST. Prva se sakrila LENJOST, koja se, kao i uvek, samo bacila iza prvog
kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senku USPEHA, koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. VELIKODUSNOST nikako nije mogla da se odluci gde da se sakrije jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskocila u kristalno cisto jezero a KRASOTA je nasla svoje mesto u letu leptira. SLOBODA u dahu vetra. SEBICNOST je pronasla savrseno i prozracno skroviste, ali samo za sebe. LAZ se sakrila na dno okeana(laze, sakrila se na kraju duge), a POZUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV je zaboravio da se sakrije, ali to nije ni vazno. Kada je LUDOST brojala 999999, LJUBAV jos uvek nije pronasla skroviste jer je svako mesto bilo zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, pokrivsi se prekrasnim pupoljcima. "Milion", vikala je LUDOST i pocela svoje traganje. Prvu je pronasla LENJOST, iza obliznjeg kamena. Ubrzo je zacula VERU kako prica sa Bogom na nebu, a STRAST i POZUDA su iskocile iz kratera od straha. Slucajno je pronasla ZAVIST i naravno USPEH, a SEBICNOST nije trebalo ni traziti, sama je izletela iz svog skrovista koje je bila pcelinja kosnica. Od tolikog traganja LUDOST je ozednela i tako je u kristalnom jezeru pronasla LEPOTU. Sa SUMNJOM joj je bilo najlakse, ona nije ni mogla da se odluci za skroviste, pa je ostala da sedi ispod obliznjeg drveta. Tako je LUDOST, malo pomalo, pronasla sve. TALENAT u zlatnom klasju zita, TESKOBU u izgoreloj travi, LAZ na kraju duge (laze,bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopste i cega igrali... Samo LJUBAV nigde nije mogla da pronadje. LUDOST je pretrazila svaki grm, svaki vrh planine i kada je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usavsi u ruzicnjak, uzela je suvu granu i, od besa i iznemoglosti,pocela da udara po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se iz
ruzicnjaka zacuo bolan krik. Ruzino trnje je izgrebalo oci LJUBAVI I oslepilo je. LUDOST nije znala sta da ucini i kako da ispravi ono sto je ucinila. Plakala je i molila za oprostaj... Na kraju je odlucila da zauvek ostane uz LJUBAV i pomaze joj!!!
Od tada, LJUBAV JE SLEPA, A LUDOST JE UVEK PRATI...

Kliknite za proširenje...

Lepa prica... :wink:

AHA! Recimo ideja za novu bajku koju mozete ispricati nesto vecoj deci, dopalo mi se pa sam zelela da i drugi procitaju!

Stvrano je prelepa prica....evo da i ja nepozvana prilozim jednu moju omiljenu...nije bas za malu decu ali..meni je prelepa..kako se vama cini?

KUSA HIBARI



Njegov kavez je visok tacno dve sirine japanskog palca,a sirok palac i po: kroz njegova vratasca , koja se okrecu oko vertikalne osovinice, jedva da moze da udje vrh mog malog prsta. Medjutim, u tom malom kavezu on ima dovoljno prostora- prostora da hoda, da skace, da leti, jer on je tako mali da morate da pazljivo gledate kroz smedje koprenaste sipkice kaveza da biste uhvatili njegov bljesak. Uvek moram da okrecem kavez, i to nekoliko puta uz dobro osvetljenje, pre nego sto otkrijem njegovo boraviste i tada ga obicno nalazim kako se odmara u jednom od gornjih uglova, drzeci se, naglavacke, za svod kaveza od gaze.

Zamislite cvrcka velicine komarca- sa parom antena mnogo duzim nego sto je njegovo telo, i tako finim da ih mozete uociti samo naspram svetla. Njegovo japansko ime je kusa hibari ili u prevodu – seva iz trave. Njegova trzisna vrednost iznosi tacno dvanaest centi- sustinski mnogo vise nego vrednost zlata njegove tezine. Dvanaest centi za stvar slicnu musici!.. Po danu spava ili meditira, osim kad se zabavlja mrvicom patlidzana ili krastavca, koji se mora svakog jutra staviti u njegov kavez... mukotrpno ga je drzati cistim i nahranjenim: da ga vidite, pomislili biste da je besmisleno truditi se oko stvorenja koje je tako smesno malo.

Sa zalaskom sunca budi se njegova beskonacno mala dusa; tada soba pocinje da se puni neznom i svetom muzikom neopisive slasti- zvuk je tanak, srebrno zuboreci i prodiruci kao iz najtanjih elektricnih zvona. Kako tama postaje sve dublja, zvuk postaje sladji- ponekad tako buja da cela kuca vibrira vragolastim odjekom, a ponekad se stanjuje do najtanje zamislive niti glasa. Bio glasan ili tih, on zadrzava natprirodnu prodornost.. Celu noc taj atom tako peva; posustaje samo kad zvono sa crkve proglasi radjanje zore.

Ta sicusna pesma je pesma ljubavi- maglovite ljubavi prema nevidjenom i nepoznatom. Potpuno je nemoguce da ju je on ikada video ili upoznao u svom sadasnjem zivotu. Ni njegovi preci, mnogo generacija unazad, ne znaju bilo sta o nocnom zivotu na poljima ili o ljubavnom znacenju pesme.

Rodili su se iz jajasaca zasadjenih u glinenom vrcu, u trgovini nekog trgovca insektima: i nakon toga prebivaju samo u kavezima. Medjutim, on peva pesmu svoje vrste kako se pevala hiljadama godina i to nepogresivo kao da razume tacno znacenje svake note. Naravno da pesmu nije ucio. To je pesma organskog pamcenja- dubokog,mutnog secanja drugih miliona zivota, kada je njegova dusa vrisnula u noc iz rosne trave brezuljaka. Tada mu je ta pesma donela ljubav- i smrt. Zaboravio je sve o smrti ali se seca ljubavi. I zato sada peva- za nevestu koja nikad nece doci.

Na taj nacin je njegova ceznja nesvesno okrenuta unazad: place za prasinom proslosti- moli se za tisinu i bogove za povratak vremena... Ljudski primerci ljubavnika cine mnogo toga na isti nacin, a da to i ne znaju. Svoju iluziju oni nazivaju idealom- a njihov ideal je, ustvari, puka senka iskustva vrste, fantom organskog pamcenja. Sadasnji zivot sa tim ima veoma malo veze... Mozda njegov atom ima takodje neki ideal, ili barem zametak nekog ideala.. ali, u svakom slucaju, sicusna zelja mora izraziti svoju uzaludnu zalopojku.

Krivica nije u potpunosti moja. Upozoren sam da ce stvorenje, bude li se parilo, prestati da peva i da ce brzo umreti. Ali, iz noci u noc, naricajuci, slatki drhtaj bez odgovora dirnuo me je kao sramota- postao na kraju opsesija, jad, muka savesti; i pokusao sam da kupim zenku. No, sezona je vec bila na izmaku tako da vise nisam mogao da kupim kusa-hibari, ni muzjaka ni zenku. Trgovac insektima nasmejao se i rekao: ”Trebalo je da ugine oko dvadesetog dana devetog meseca” (a vec je bio drugi dan desetog meseca). Medjutim, trgovac insektima nije znao da u svojoj radnoj sobi imam dobru pec i da sam drzao temperaturu uvek iznad 24 stepena celzijusa. Zbog toga moja “seva iz trave” peva i pri kraju jedanestog meseca, a nadam se da cu je odrzati u zivotu sve do nastanka velikih hladnoca. Ipak, ostatak njegove generacije je verovatno vec mrtav. Ni za novac, ni za ljubav, sada mu ne bih mogao naci partnerku. A kad bih ga oslobodio, kako bi bio u stanju da sam trazi, on verovatno ne bi mogao da prezivi ni jednu jedinu noc, cak i da ima srecu da po danu izbegne mnostvo svojih prirodnih neprijatelja- mrava,stonoga i strasnih paukova.

Sinoc,dvadestetdevetog novembra, osecao sam se cudno dok sam sedeo za pisacim stolom: osetio sam prazninu u sobi. U tom trenutku sam postao svestan da moja “seva iz trave”, moja kusa-hibari ne peva, suprotno svom obicaju. Otisao sam do tihog kaveza i nasao ga kako lezi mrtav pored osusene kriske patlidzana, sivog i otvrdlog kao kamen. Ocigledno nije jeo tri ili cetiri dana, a ipak je, samo noc pre nego sto je umro, prekrasno pevao tako da sam glupo pomislio da je zadovoljan i vise nego sto je to uobicajeno. Moj student Aki, koji voli insekte, obicno ga je hranio; no Aki je za vikend otisao na selo, a duznost da se brine o travnatoj sevi, je preneo na Hanu, kucnu pomocnicu. A ona nije saosecajna. Kaze da ga nije zaboravila ali da vise nije bilo patlidzana. Nije ni pomislila na to da ga zameni kriskom luka ili krastavca. Ostro sam prekoreo Hanu, kucnu pomocnicu, a ona je puna osecaja duznosti izrazavala skrusenost. Medjutim, pomoci nije bilo, muzika je prestala, tisina je optuzivala, a soba je bila hladna uprkos toploj peci.

Apsurdno!.. Prouzrokovao sam da sirota devojka postane jako neraspolozena zbog jednog insekta velikog kao polovina zrna jecma! Gasenje tog neizmerno malog zivota mucilo me je vise nego sto sam mogao da ocekujem... Naravno, sama navika razmisljanja o zeljama nekog stvorenja- cak i kad su zelje cvrcka u pitanju- moze da stvori, na nesvesnom nivou, stvaralacko intresovanje i odanost koje neko postaje svestan tek onda kada se odredjeni odnos prekine. Osim toga, u toku noci, potpuno sam osetio lepotu neznog glasa- glasa koji je govorio o trenutku postojanja, zavisnog od moje zelje, sebicnog zadovoljstva, kao i o zelji boga- govoreci mi takodje,da su atom duha u sicusnom kavezu kao i atom duha u meni samom,zauvek jedno i i sto u dubini beskraja posotjanja.. A tada razmisljati o tome da je malo stvorenje gladovalo i bilo zedno nocima i danima, dok su misli njegovog cuvarskog bozanstva bile zaokupljene tkanjem snova!.. Kako je, uprkos svemu, srcano pevao na samom kraju- stravicnom kraju, jer je jeo sopstvene noge!.. Mogu li svima nama bogovi da oproste- posebno Hani, kucnoj pomocnici?

Naposletku, izjedati sopstvene noge zbog gladi nije najgore sto moze da se dogodi bicu unesrecenom darom pevanja. Ima ljudskih cvrcaka koji moraju da izjedaju sopstveno srce da bi pevali.

NenaS:

Jednom davno, svi ljudski osecaji i mane, nasli su se na jednom skrivenom mestu na zemlji. Kada je DOSADA zevnula po treci put, LUDOST je, uvek tako luda, uzviknula: "Hajde da se igramo zmurke!" INTRIGA je podigla desnu obrvu, a RADOZNALOST je,
ne mogavsi da odoli, zapitala: "Zmurke? Kakva je to igra?" To je jedna igra", poce da objasnjava LUDOST, "u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion dok se vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u traganje i koga ne pronadjem taj je pobednik." ENTUZIJAZAM je zaplesao, sledila ga je EUFORIJA. SRECA je toliko skakala da je to nagovorilo SUMNJU i APATIJU, koju nikada nista nije interesovalo, da se pridruze igri. Ali nisu svi zeleli da se igraju! ISTINA je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?! Ionako
je uvek, na kraju, svi pronadju. PONOS je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj koji se setio da predlozi igru. OPREZ nije hteo da rizikuje... "Jedan, 2,3...", pocela je da broji LUDOST. Prva se sakrila LENJOST, koja se, kao i uvek, samo bacila iza prvog
kamena na putu. VERA se popela na nebo, ZAVIST se sakrila u senku USPEHA, koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. VELIKODUSNOST nikako nije mogla da se odluci gde da se sakrije jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja. LEPOTA je uskocila u kristalno cisto jezero a KRASOTA je nasla svoje mesto u letu leptira. SLOBODA u dahu vetra. SEBICNOST je pronasla savrseno i prozracno skroviste, ali samo za sebe. LAZ se sakrila na dno okeana(laze, sakrila se na kraju duge), a POZUDA i STRAST u krater vulkana. ZABORAV je zaboravio da se sakrije, ali to nije ni vazno. Kada je LUDOST brojala 999999, LJUBAV jos uvek nije pronasla skroviste jer je svako mesto bilo zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, pokrivsi se prekrasnim pupoljcima. "Milion", vikala je LUDOST i pocela svoje traganje. Prvu je pronasla LENJOST, iza obliznjeg kamena. Ubrzo je zacula VERU kako prica sa Bogom na nebu, a STRAST i POZUDA su iskocile iz kratera od straha. Slucajno je pronasla ZAVIST i naravno USPEH, a SEBICNOST nije trebalo ni traziti, sama je izletela iz svog skrovista koje je bila pcelinja kosnica. Od tolikog traganja LUDOST je ozednela i tako je u kristalnom jezeru pronasla LEPOTU. Sa SUMNJOM joj je bilo najlakse, ona nije ni mogla da se odluci za skroviste, pa je ostala da sedi ispod obliznjeg drveta. Tako je LUDOST, malo pomalo, pronasla sve. TALENAT u zlatnom klasju zita, TESKOBU u izgoreloj travi, LAZ na kraju duge (laze,bila je na dnu okeana), a ZABORAV je zaboravio da su se uopste i cega igrali... Samo LJUBAV nigde nije mogla da pronadje. LUDOST je pretrazila svaki grm, svaki vrh planine i kada je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usavsi u ruzicnjak, uzela je suvu granu i, od besa i iznemoglosti,pocela da udara po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se iz
ruzicnjaka zacuo bolan krik. Ruzino trnje je izgrebalo oci LJUBAVI I oslepilo je. LUDOST nije znala sta da ucini i kako da ispravi ono sto je ucinila. Plakala je i molila za oprostaj... Na kraju je odlucila da zauvek ostane uz LJUBAV i pomaze joj!!!
Od tada, LJUBAV JE SLEPA, A LUDOST JE UVEK PRATI...

Kliknite za proširenje...

prelepa prica...