Emocionalni odgovor na gubitak voljene osobe

Nikad mi nisu bile jasne osobe koje u krug prolaze svaki put isto..prva 2-3x sam raskide tako shvatao a svaki mi lakse padao i najbitnije da mi usput sve bude jasno..da znam na cemu sam i kuda to vodi..i uvek isto uradim otvoreno se borim da isteram sve na videlo..pa ako ne urodi plodom onda i nije neka tragedija..bitno da ne postoje neke misli o licnim greskama da sam nesto trebao drugacije uraditi ili protiv sebe da bi u tome ostao..i onda sve brzo prodje..pretumba se u glavi za par dana i laganica je kad covek ocvrsne
 
Nancy011:
Tugovanje posle smrti voljene osobe, raskida veze, razvoda braka, .... Dakle, niz složenih emocija, pre svega bolnih emotivnih doživljaja koji imaju svoje faze i simptome.
Kako se osećate/ili ste osećali kada ste to doživeli?
Na koji način tugujete?
Prepoznajete li prelaze od tuge ka ljutnji, od normalne tuge do depresije, kako somatski reagujete ......?
Kliknite za proširenje...

Zar sam trebala da tugujem posle razvoda braka? E, tad nisam znala... a sad je verovatno kasno?
Tugovala jesam, ali zbog nekih drugih stvari... a što se tiče konkretne osobe, nije bilo besa, samo prezir i osećaj da mi duguje, koji me i danas drži i naplaćuje mu. Inače, od nekih se stvari nikada neću sasvim oporaviti. Da je bilo uticaja isključivo na mene, možda bih oprostila, zaboravila, sahranila... ali nisam samo ja u priči i ne mogu da oprostim.

Kada mi je otac umro, ravnodušnost. Ali, dobro, i to je priča za sebe.
U oba slučaja sam prošla kroz teške gubitke, ali sve emocije su davno sahranjene, pa i bes... tako da ni tuge u tom pravom smislu nije bilo.

Posle raskida, retko pustim suzu. Jednom sam tugovala nedelju dana, nisam jela, nisam ustajala iz kreveta, samo plakala dok se nisam zgadila samoj sebi. Nemam faze, ako prihvatim stanje stvari kao ultimativno. U principu se jako brzo regenerišem... i trudim se da zaboravljam ono što eventualno može i kasnije, nekad, da zaboli.
 
Đavolja nevesta:
Zar sam trebala da tugujem posle razvoda braka? E, tad nisam znala... a sad je verovatno kasno?
Tugovala jesam, ali zbog nekih drugih stvari... a što se tiče konkretne osobe, nije bilo besa, samo prezir i osećaj da mi duguje, koji me i danas drži i naplaćuje mu. Inače, od nekih se stvari nikada neću sasvim oporaviti. Da je bilo uticaja isključivo na mene, možda bih oprostila, zaboravila, sahranila... ali nisam samo ja u priči i ne mogu da oprostim.

Kada mi je otac umro, ravnodušnost. Ali, dobro, i to je priča za sebe.
U oba slučaja sam prošla kroz teške gubitke, ali sve emocije su davno sahranjene, pa i bes... tako da ni tuge u tom pravom smislu nije bilo.

Posle raskida, retko pustim suzu. Jednom sam tugovala nedelju dana, nisam jela, nisam ustajala iz kreveta, samo plakala dok se nisam zgadila samoj sebi. Nemam faze, ako prihvatim stanje stvari kao ultimativno. U principu se jako brzo regenerišem... i trudim se da zaboravljam ono što eventualno može i kasnije, nekad, da zaboli.
Kliknite za proširenje...

razvod braka nebi bas nazvao gubitak voljene osobe, jer razvodis se zato sto ga vise ne volis, a slicno i sa raskidom neke veze

meni je umro brat kad sam imao oko 10 godina, zanimljivo je to da tuga koju sam osecao od gubitka brat ni blizu nije bila jaka kao tugo videvsi koliko roditelji pate
mislim da najveca tuga koju covek moze da oseti je kad izgubi dete
 
Meni je sestra umrla pre tri godina, a da me Bog jos kazni, to se desilo na moj rodjendan.(ceo dan sam cekala poziv ili poruku od nje da mi cestita, ali nije, pomislila sam da je zaboravila). Bila je u bolnici, lekari uspostavili pogresnu dijagnozu, vremena nije bilo, jer su je godinama u nazad lecili od pogresne bolesti, koja nije bila nesto preterano smrtonosna, ali tako se ispostavilo. U prvi mah, kad su me pozvali da izadjem iz ucionice i da dodjem kod direktora shvatih da je nesto ozbiljno, ali reko mozda je baka koja je bila bolesna, suze su krenule, penjala sam se uz stepenice, dok me je pod ruku drzala sestrina koleginica. Kad povezah to, da je bas ona dosla po mene, shvatim onako sta se desilo, prvo je bilo poricanje, nisam verovala, svi su plakali, ali i dalje nisam verovala, ni dan danas ne verujem... Svaki put kada odem negde, trazim osobu koja lici na nju, nada jos uvek postoji da cu je sresti negde, valjda me to odrzava. Na sahrani sam psovala i Boga i oca, iako inace retko psujem, pretila da cu odrobijati doktorku i sestre, to je bio trenutak afektra, koji je prosao kroz nedelju, dve. Danas, zivim zbog svog sestrica, ni jedan drugi razlog ne vidim. Mucicu se dok sam ziva, svi moji planovi za buducnost pocinjali su "sestra i ja - icemo na putovanje, zivecemo tamo, radicemo to..." A onda u jednom danu, ceo zivot padne, sve nestane, funkcionisem sa pola mene, druga polovina kao da je ocepljena, nema je... Nudkali su mi ukucani lekove za smirenje, nikad nisam htela da uzmem, rekla sam pre bi sebi vene isekla neg' tu drogu uzela. (bromazepami, bensedini, antidepresivi). Svaki moj osmeh je lazan, smejem se radi reda, da drugi ne bi primetili tugu, ne volim da iskazujem emocije u privatnom zivotu... Ne zelim da me iko od mojih prijatelja i rodbine sazaljeva, zivim svoj zivot, podnosim svoj bol na svoj nacin i verujem u jedno: Bog kaznjava one koje voli, da bi ih ucinio hrabrijim...
 
Poslednja izmena:
Nancy011:
Tugovanje posle smrti voljene osobe, raskida veze, razvoda braka, .... Dakle, niz složenih emocija, pre svega bolnih emotivnih doživljaja koji imaju svoje faze i simptome.
Kako se osećate/ili ste osećali kada ste to doživeli?
Na koji način tugujete?
Prepoznajete li prelaze od tuge ka ljutnji, od normalne tuge do depresije, kako somatski reagujete ......?
Kliknite za proširenje...

Onog momenta kad su mi saopstili da je umro,nisam imala nikakvih emocija.Nisam cak ni plakala.Nemo sam gledala pred sebe i nisam postojala.U jednoj sekundi sve je stalo.Postojanje,vreme,zivot....Ta,tupost je trajala dok je nije smenilo poricanje.Odbijanje da prihvatim to,kao istinu.I dalje nisam plakala.
Polako shvatajuci da se on nece nikada vratiti(iako sam bila ubedjena da hoce)tuga,koja je sve vreme bila potisnuta,dobila je jedan zastrasujuce ogroman,opipljiv oblik.Tada sam bila uzasnuta i plakala sam.Jednostavno nisam mogla da prestanem.Smenjivali su se dan i noc a ja sam samo plakala i odbijala bilo kakav dodir.Ne zato sto nisam zelela ,vec zato sto me je sve bolelo(fizicki)i od najneznijeg zagrljaja.
U danima koji su dolazili smenjivai su se bes,ljutnja,bol,onaj jeziv osecaj kad zelis da vristis iz sveg glasa,onaj osecaj bespomocnosti i nistavila u koje zapadas.
A onda,mir.Suze prestaju,uzas koj je bio sve vreme prisutan smenjuje jedan,pomirljiv osecaj.Secas se lepih momenata,dodira,mirisa....Tuga ti postane saveznik.Na zivot gledas drugacije.
Jednog trena sam se zapitala-placem li za njim,ili placem za samom sobom jer ne znam kako da zivim bez njega?
Ni danas ne znam odgovor na to pitanje,niti cu ga ikada znati.
 
Tako i ja... Ali veliki je uspeh i ako si uspela da se pomiris sa cinjenicom da se nece vratiti. Ja nikako ne mogu, to mi valjda i daje snage da idem dalje, onaj poslednji plamicak nade da cemo se jednog dana sresti. Imam blokadu da odem na groblje recimo, svega par puta sam isla i to sama, s nekim ni slucajno... Jedino kada smo obelezavali 40 dana, pola godine, godinu... Plakala sam, i sad placem cesto, uvece kad sam sama, kad znam da svi spavaju, nekad mi jastuk toliko bude mokar da moram na radijatoru da ga ostavim da se osusi kako niko ne bi primetio. Tesko mi je kad zateknem mamu sa suzama, tad mi se srce cepa... Nikad nisam ni razmisljala o tome da mozda posetim psihologa, psihijatra ili koga vec... Uvek sam se trudila da se nekako sama izborim sa svim sto me zatekne. A i danas su psihijatri postali luksuz...
 
Znam kako se osecas.Ja nisam mogla sama da se izborim sa tolikom kolicinom osecanja jer sam jednog trena postala apsolutno ravnodusna,a to onda vodi u druge probleme.Pokusaj da odes kod nekog strucnog lica,ima ih u svakom Domu zdravlja,bice ti lakse.
Oni su tu da bi pomogli u ovakvim situacijama:)Nisam tada imala s kim da podelim tugu jer su ljudi oko mene bilii u istoj situaciji kao ja.Kako oni da mi pomognu?
Isto kao kod tebe.Ne mozes se poveriti roditeljima,jer oni nose svoj bol.Prijatelji?Ah,kako se samo lepo pokazu u tim momentim....
 
LunaS:
Znam kako se osecas.Ja nisam mogla sama da se izborim sa tolikom kolicinom osecanja jer sam jednog trena postala apsolutno ravnodusna,a to onda vodi u druge probleme.Pokusaj da odes kod nekog strucnog lica,ima ih u svakom Domu zdravlja,bice ti lakse.
Oni su tu da bi pomogli u ovakvim situacijama:)Nisam tada imala s kim da podelim tugu jer su ljudi oko mene bilii u istoj situaciji kao ja.Kako oni da mi pomognu?
Isto kao kod tebe.Ne mozes se poveriti roditeljima,jer oni nose svoj bol.Prijatelji?Ah,kako se samo lepo pokazu u tim momentim....
Kliknite za proširenje...

Ja ne znam sta me drzi, i sta me je odrzalo da se izborim na neki nacin, jer borba nije zavrsena niti ce ikada biti... Pre toga desila su mi se jos tri smrtna slucaja, tetka, deda, i kum. Tetka i deda su ziveli sa mnom u kuci i od kad znam za mene znam i za njih, a tetka nije imala dece, nije se udavala, ja sam joj bila kao dete, a i ona meni kao druga majka. Tako da me je i to jako dotaklo, ali tada sam bila mladja, nisam ni slutila sta znaci smrt, niti sam o tome pre ikada razmisljala. Posle sestre, umrla mi je baba, emocije opet proradile, jake emocije, kada s bliskim ljudima zivite dve decenije u istoj kuci, delite i dobro i zlo, odjednom nestanu iz vaseg zivota, nema ih... Svi oko mene misle da sam to hladnokrvno podnela, (ne pokazujem emocije), cak i unajtezim i najdirljivijim situacijama, cvrsto stojim, stezem zube, i grizem jezik da mi ne bi potekle suze, jer ce moja slabost izaci na videlo. A onda kad ostanem sama, sve nakupljeno, i prekuvano u meni, krene da se izliva kao lavina suza. Ne znam, emocije su cudo, svako dozivljava dogadjaje na svoj nacin, razmenom misljenja i dozivljaja mozemo na neki nacin olaksati sebi, i pronaci utehu u ljudima koji su prosli kroz nesto slicno kao i mi.
Moras razumeti i prijatelje... Nekome ko to nije doziveo je jako tesko da se stavi u tu situaciju, moze da pokaze sazaljenje i to je sve, kad se vrati kuci, vraca se u svoj zivot, ne moze tugovati niti se saosecati sa nama ako ne zna sta to znaci. One prijatelje prave, koje sam imala pre svega sto mi se izdesavalo, su i dan danas sa mnom. Ostali su prosli kroz moj zivot, prosetali...
 
amonijak:
Ja ne znam sta me drzi, i sta me je odrzalo da se izborim na neki nacin, jer borba nije zavrsena niti ce ikada biti... Pre toga desila su mi se jos tri smrtna slucaja, tetka, deda, i kum. Tetka i deda su ziveli sa mnom u kuci i od kad znam za mene znam i za njih, a tetka nije imala dece, nije se udavala, ja sam joj bila kao dete, a i ona meni kao druga majka. Tako da me je i to jako dotaklo, ali tada sam bila mladja, nisam ni slutila sta znaci smrt, niti sam o tome pre ikada razmisljala. Posle sestre, umrla mi je baba, emocije opet proradile, jake emocije, kada s bliskim ljudima zivite dve decenije u istoj kuci, delite i dobro i zlo, odjednom nestanu iz vaseg zivota, nema ih... Svi oko mene misle da sam to hladnokrvno podnela, (ne pokazujem emocije), cak i unajtezim i najdirljivijim situacijama, cvrsto stojim, stezem zube, i grizem jezik da mi ne bi potekle suze, jer ce moja slabost izaci na videlo. A onda kad ostanem sama, sve nakupljeno, i prekuvano u meni, krene da se izliva kao lavina suza. Ne znam, emocije su cudo, svako dozivljava dogadjaje na svoj nacin, razmenom misljenja i dozivljaja mozemo na neki nacin olaksati sebi, i pronaci utehu u ljudima koji su prosli kroz nesto slicno kao i mi.
Moras razumeti i prijatelje... Nekome ko to nije doziveo je jako tesko da se stavi u tu situaciju, moze da pokaze sazaljenje i to je sve, kad se vrati kuci, vraca se u svoj zivot, ne moze tugovati niti se saosecati sa nama ako ne zna sta to znaci. One prijatelje prave, koje sam imala pre svega sto mi se izdesavalo, su i dan danas sa mnom. Ostali su prosli kroz moj zivot, prosetali...
Kliknite za proširenje...

Posle toga sto sam dozivela,nikad vise nisam osetila cak ni slicnu jacinu emocija(a bilo je razloga).Na smrt sada gledam sasvim drugacije.Vise se ne plasim,ne pitam se-zasto?Vise i ne placem.Ponekad mislim da bi bilo odlicno kad bih mogla da se isplacem.Ali,jednostavno ne ide.Ne mogu.
Rastuze me praznici,rodjendani...Vise ga i ne spominjem.Cuvam ga u sebi jer svaki put kad pokusam da ga spomenem nekome izazovem suze ,ali sebi ne mogu....
Za prijatelje jesi u pravu.Mozda je to samo moja sebicnost jer sam ocekivala da znaju kako mi je.Na svu srecu,ne znaju i neka tako i ostane:)
 
LunaS:
Posle toga sto sam dozivela,nikad vise nisam osetila cak ni slicnu jacinu emocija(a bilo je razloga).Na smrt sada gledam sasvim drugacije.Vise se ne plasim,ne pitam se-zasto?Vise i ne placem.Ponekad mislim da bi bilo odlicno kad bih mogla da se isplacem.Ali,jednostavno ne ide.Ne mogu.
Rastuze me praznici,rodjendani...Vise ga i ne spominjem.Cuvam ga u sebi jer svaki put kad pokusam da ga spomenem nekome izazovem suze ,ali sebi ne mogu....
Za prijatelje jesi u pravu.Mozda je to samo moja sebicnost jer sam ocekivala da znaju kako mi je.Na svu srecu,ne znaju i neka tako i ostane:)
Kliknite za proširenje...

I ja kazem, i bolje sto ne znaju a najbolje bi bilo kad nikad ne bi ni morali da saznaju... No, i ja sam se pomirila sa smrcu, i ja i svi mi cemo jednog dana umreti, pitanje je samo kada, a o tome odlucuje sam' Bog, mada ima i sporednih faktora kojima mi uticemo direktno ili indirektno, ali u sustini Bog je svemoguc, i on je jedini koji se pita. A za nas ostaje samo izreka da vreme leci sve rane, pa ko hoce nek veruje ko nece ne mora... Ja iskreno mislim da vreme ne leci nikakve rane, tj samo ih stisava, vreme prolazi, pojedina secanja blede, a i obaveze u koje ulecemo iz dana u dan, nam mozda manje daju vremena da razmisljamo o proslosti, ali bol uvek ostaje.
 
Nancy011:
Tugovanje posle smrti voljene osobe, raskida veze, razvoda braka, .... Dakle, niz složenih emocija, pre svega bolnih emotivnih doživljaja koji imaju svoje faze i simptome.
Kako se osećate/ili ste osećali kada ste to doživeli?
Na koji način tugujete?
Prepoznajete li prelaze od tuge ka ljutnji, od normalne tuge do depresije, kako somatski reagujete ......?
Kliknite za proširenje...

necu zaboraviti da je bila subota 27 mart u 8:50 kad je telefon zazvonio suze krenule noge se oduzele i to je to. narednih 7 mjeseci bilo je svega besa, placa, danju sam funkcionisala nocu sam sedela razgledala slike zapisivala neke uspomene jer sam se plasila da ce otici u zaborav! vukla sam jednu kosulju sa sobom i uvek je mirisala i nisam nameravala da je ikad operem, mirisala sam shampon sa kojom je zadnji put oprao kosu cak sam jedno vreme sa istim prala kosu. Odbijala sam partnera jer je on bio visak u toj mojoj tugi, celi svet je bio visak bez kojeg se moze. zivela sam od cigareta i kafe eksesivno

u to vreme sam sanjala izuzetno mnogo u tim kratkim fazama u kojima sam ipak zaspala i jedan od tih snova mi je pomogao, svacij organizam ima svoje mehanizme u kriznim situacijama i tako je meni moj pomogao sanjajuci jedan divan san.

sad mogu da popricam o svim uspomenama za koje sam se plasila da cu ih zaboraviti bez suza i tuge vec iz ciste radosti da je postojala jedna divna i predivna osoba u mom zivotu
 
Nancy011:
Za par dana? Raskid emocionalne veze?
Blago tebi z:)
Kliknite za proširenje...

A pa nie za par dana..raskid je za par minuta:lol:besmisleno mi je biti u povrsnim vezama kad ne znas sta se oko tebe desava..ne pamtim da me nesto snaslo neocekivano..da nije bilo naznaka da se blizi kraj..to jes da cu prekinuti..a ono setim se povremeno lepih trenutaka koji nedostaju..al se zamene drugim idemo dalje;)
 
Nancy011:
Tugovanje posle smrti voljene osobe, raskida veze, razvoda braka, .... Dakle, niz složenih emocija, pre svega bolnih emotivnih doživljaja koji imaju svoje faze i simptome.
Kako se osećate/ili ste osećali kada ste to doživeli?
Na koji način tugujete?
Prepoznajete li prelaze od tuge ka ljutnji, od normalne tuge do depresije, kako somatski reagujete ......?
Kliknite za proširenje...

Prvi susret sa tako jakom emocijom kao što je gubitak drage osobe je bio pre 13.godina, kada mi je umro deka.Bili smo jako vezani, jako bliski, jako karakterno slični. Ja sam bila njegovo mezimče maleno, najmladja unuka. Kao mala sam imala problema sa ušima, tačnije sa sluhom, umalo da ostanem bez istog :( i priča mi mama, kako su ručali i jedan dan su sa klinike iz Beograda sestrice javile da mogu doći po mene. deka je pre te moje operacije imao operaciju kamena u bubregu. Čovek je ručao i istog trenutka kada je mama spustila slušalicu, odustao od ručka i sa koncima vozio tri sata do Beograda. To je bio moj deka, odan i pozrtvovan porodici, častan i pošten čovek. Umro je mesec dana pre mog 15. rodjendana . Strašno mi nedostaje i kada mi je jako teško, odem sa majkom na groblje, kupim jednu ružu i isplačem se. Nekako mi dodje lakše, on je kao moj neki andjeo čuvar. Nikaad tako biće nisam upoznala, ne zato što je bio moja krv, uvek raspolozen za zabavu, pomoci prijateljima, naci se porodici, verad i raspolozen. Oko 75. godine dijagnostifikovali su mu "galopirajuci" parkins. Nakon dve godine više nije znao ni ko sam ni kako se zovem. Ubzo nakon toga je i umro u decembru mesecu. Iako ne tako mala ali ni odvec baš tako "velika" dobro se sećam tog decembarskog dana, strašno sam plakala. I dan danas mi nedostaje. da li je to odbrambeni mehanizam ili sta, ja nemam klasican odnos o tome, kao drugi ljudi. Idem na groblje ali imam utisak kao da to nije on, vec da je tamo neko drugi, imam utisak kao da je otisao na neki daleki put i da ce da se vrati. Da li to moj mozgić odbija da "pusti" te neke emocije, ne znam, no meni je ovako lakše. I dan danas se nekada setim koliko je brinuo za mene, ja odem do grada a on kaze da se obavezno javim kada stigem kuci, da ne brine.POnekad mi je ta preterana briga da kazem mozda kao i tinejdzeru zasmetala danas bi dala sve na svetu, za jedan dodir dlana njegove ruke ili da mu čujem onaj zvonak glas njegovog vedrog osmeha. :sad2: I nakon toliko godina teško mi bude kada ga se setim, plačem još uvek za njim i kada mi je teško u zivotu. "Guram" kroz zivot kako znam i umem, ali strasno mi nedostaje. Volim te , deko moj, zaista, samo da znaš. :heart:
Što se tiče prekida veza, to kod mne ide po fazama.I veoma teško. Imam utisak da moji ukućani svaku moju vezu, od pocetak pa do samoga kraja prolaze samnom. :) Kada se veza završi, dosta dugo tugujem.Zaista. Nisam ja an dugme, pa cas ovako, cas onako. jednom prilikom mi je zbog toga veoma i zamereno, ali to sam ja. kada sam se razisla sa momkom koji je bio moja najveca ljubav, nakon dve godine veze, ja sam bila godinu dana sama. Trebalo mi je vreme da odbolujem i da istugujem svoje. Da "izbacim" sve to iz sebe. dešavalo se da nisam spavala maltene danima, da nisam jela. U tom periodu zivota dobila sam i poremecaj stitne zlezde, tako da se ta tuga i bol malo somatski ispoljila.Negde jednostavno mora da pukne, nije niko od celika. Svako koga sam izrazito volela, jako sam teško podnela gubitak.vezujem se i za obicne gluposti a ne da necu za ljude koje sam istinski volela godinama. tesko mi to padne, plačem, ne spavam, ne jedem. Idem iz faze neverice, prihvatanja, ljutnje sto sam opet loše prosla, samo analiziranja i konascno samospoznaje da je to ipak nesto dobro po mene, jer da je valjalo, trajalo bi, zar ne? Mislim da sve to ja jako malo inavzivno dozivljavam jer sam jako, jako saosecajna i nezna. Emotivna. senzitivna i duboko senzbilna pa ponekad idem mozda iz krajnosti u krajnost, ali to sam ja. Kad te volim, umirem, kaad te ne volim, ne volim te i to je to. Kada sam nakon tri godine veze, dozivela da me na najstrasnji moguci nacin povredu osoba za koju sam mogla da kazem da joj verujem najvise na svetu, izneveri i nakon raskida, maltene sam sebe dovela na rub bolesti od kolicine stresa i tuge. To je bio covek sa kojim sam trebala da zivim i jednog dana da me veri, dakle neko sa kim sam trebala da priovedem zivot; nakon raskida te veze, tada sam se kompletno da kazem "raspala" jer je unisteno sve u sta sam ja verovala odmalena, moji principi, verovanja, zelje, sve je palo u vodu. sa tim sam se tesko pomirila i to me je skoro zaista kostalo ozbiljno, gotovo da obolim ozbiljno. To je bio alar, za uzbunu da nikad više ne treba apolutno i uvek sebe davati samo srcem vec ukljuciti i malo razum. nuacilo me je da ne idem više "grlom u jagode", kada se radi o emocijama bilo koje vrste. Teško ja to naučih, ali kada naučim nešto pamtim to celog zivota. neko skonta pre , neko kasnije.meni je trebalo poduze. :kiss:
 
raskid veze ..mmm..kroz to prolazim sad..
ali mislim da je evo posle mjesec dana isto lakse..ja sam sebi lijek nasla u picu,pila svaki dan tako zaboravim i da sam ziva mjesec dana
i eto sad sam ponovo sretna i zadovoljna jer sam preboljela,al mislim da se to samo malo skrajnulo u cosak,al nije otislo..
samo sam pjevala ovu recenicu..
'a nit te volim niti mrzim,ja te samo jasno vidim ovaj put"
i tAko....;D
 
Znam da ovo moje pitanje nema veze sa temom, ali nema te teme na forumu. Pitanje je sledeće:
ZAŠTO SAM TAKO HLADNA?!
prema svemu, od jednog drastičnog trenutka od 10 godine. Emocija nigde! Prošle godine su se ponovo pojavile i bila sam veoma srećna, a sada kada su opet nestale, još gora sam nego pre! Alo ja sam čovek, trebam srce da imam a ne kamen! :@@@@@
 
LunaS:
Prava tuga ne moze da se potisne sve i da to zelimo da uradimo.Nemoguce je.
Kliknite za proširenje...

To zavisi od jačine udarca koji smo zadobili. Postoje različiti manevri kako se ne bismo suočili sa našim osećanjim i onda počinjemo da radimo mnogo i ulažemo u karijeru, ili se odajemo alkoholu, nesvesno komplikujemo porodičnu situaciju itd. i tako se zaista potiskuje osećanje tuge, naravno, na kratke staze. Ali ima i situacija kad je suočavanje sa tugom neminovno, recimo, u situaciji kada majka izgubi svoje dete ne postoji uspešan manevar da se tuga prevaziđe umanji.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

~sweet girl~
Sindrom srećne osobe
2
Odgovora
36
Pregleda
610
Sonatica72
Sonatica72
M
Utjecaj vremena na psihu
2
Odgovora
26
Pregleda
431
Maeeeestro
M
Nina
Uticaj vremena na naše raspoloženje
2
Odgovora
25
Pregleda
433
*VILA*
*VILA*

Back
Top