Мисао о ослобађању
Централна Србија је ослобођена од Турака 1830. године, а Стара Србија и Македонија 1912. године
Ослобођење Призрена 1912
"... И 17. октобра у вече, уђе једно мало коњичко одељење српске војске у Призрен.
Мајор Селимир Остојић посео је призренску касарну са једним ескадроном коњаника. Он је ложио целу ноћ ватру на околним брдима, труба је свирала на све стране, поручио је да призренски грађани спреме сутра за војску 10 хиљада хлебова. Сутра дан ујутру позвао је прогласом Призренце да се предаду. Иса Бољетинац са својим Арнаутима и код Пећи разбијена војска Џавид паше са 8000 редовне турске војске стајаху код Призрена.
Кад је руски конзул Емилијанов дознао, колико је малена српска војска, а још јој не долази помоћ, молио је мајора Остојића да одступи, да не претрпи пораз, јер нико неће казати да су Турци победили шачицу српских коњаника, него ће разгласити да је српска војска на Призрену потучена и да ће то изазвати ружан утисак. А није ни право да изгину онако храбри војници. Но мајор Остојић рече му: -
Ја не могу више одступати.
--Када је у Призрен ушла
силна српска војска с топовима и коњаницима, овладало је неописано одушевљење. На уласку у варош дочекало је генерала Јанковића српско свештенство с литијом, дочекаше га Срби неописаним одушевљењем, а дочекаше га и Турци. Чак су изашле и жене, а оне су се тога дана
појавиле овако јавно, демонстративно тек после много стотина година.
( из књиге Јаше Томића "Рат на Косову и старој Србији 1912.године")
Први балкански рат 1912/13. и ослобођење Старе Србије и Вардарске Македоније нису дошли изненада, није то био само стицај историјских околности, већ дуго негована мисао у свим деловима српског друштва.
Нема готово ни једног значајнијег српског песника или писца, или уметника, на пример, до 1912. године који се различитим жанровима — драмом, епом, песмом, историјским романом — није огледао у старосрпским, на првом месту косовским темама и митовима: од Захарија Орфелина и Доситеја Обрадовића, преко Лукијана Мушицког, Стерије, Симе Милутиновића Сарајлије, Његоша, Бранка Радичевића, Петра Прерадовића, Јакова Игњатовића, Љубе Ненадовића, Марка Миљанова, Ђуре Јакшића, Змаја, Лазе Костића, Војислава и Драгутина Илића, Стевана Сремца па све до Алексе Шантића, Дучића, Ракића, Симе Пандуровића и многих других....
Од 1804. па до 1912. није било ниједног српског државника нити политичког вође, нити једне политичке партије, у чијим политичким мислима или политичким програмима није стајала мисао о Косову и Старој Србији и њиховом ослобођењу.
И данас нам је иста мисао јер су околности исте:
.... јер смо и данас у ситуацији да треба да ослобађамо исте ове крајеве о којима се пева у комитским песмама од пре више од једног века и зато се и данас појављују овакве песме које дирају у душу .
Куда бих да не знам где jе наша тачка полазна -
где је наших гробова као у пољу божура,
немих сведока свих векова силних подвига
јунака који радије су страдали на ногама?
Зар су плодну земљу нахранили они костима
да данас бисмо ћутали, док нам је сила отима?
Зар је битно да ли сам с Метохије ил с Дорћола,
да би ме због неправде сама душа заболела?
У овој борби не ни авиони,
вреде уџбеници школски у којима јасно стоји:
ко је уздигао храм, ко скрнавио је олтар,
које наслеђе је част вечна а шта је срамота.
Ни бомбе, ни гласања не избрисаше Лазара,
докле генерација нова на њему стасава.
Изгубљено није никад оно што је свето.
У нади расти, црвен цвете, да браће те опет неко.
Мој компас је твој корен, у грудима срце моје.
Без њега сам, за новцем, без Милости путем проклет.
И ко лађе од папира, које броде лажи морем,
у суштини само тонем...
Стално питате ви мене шта ми значи Косово.
Није вам јасно? Објаснићу вам поново:
Косово је семе из којег сам ја поник'о,
извор и корито из ког је народ потеко.
Кажу нам зли језици да Косово је пропало.
Неверни и слаби кажу Косово је готово.
А ја вам свима кажем само Косово је отето,
рушено и спаљено од душманина проклетог.
Чудно вам што градско дете нема неке друге теме
јер сад је такво време – свако гледа само себе.
Живимо без вере, без наде и без жеље.
Зидамо куле а заборављамо темељ.
Јер народ без порекла то је пресушена река.
Без мајке ми смо чеда, што су остала без млека.
Ал' ту на месту старом, где је Милош живот дао
вођен Лазаровом правдом, опет васкрснуће народ.
Јер у нама и даље живи предсказање –
Косовски завет који трајаће занавек.
Зато учимо децу да знају праву истину.
И нек нам поздрав буде: „Догодине у Призрену!“
А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена,
Орао си мога неба ал' крила су ти сломљена.
Моја горка суза, у мојим грудима празнина,
срце отаџбине моје, моје личности суштина...
У пољу божури никли, из крви јунака без страха.
На месту где се моја земља уздиже до неба,
показао нам владар за шта ваља да се страда.
За Космет нас је Лазар вез'о и митом и клетвом.
Ђаво тада није стао, па је зла и даље слао –
гадне душмане и багру, на ово што остаде нас мало.
Само некад били Турци, онда дошли гладни вуци.
Јуче био нам је колац, сад нас муче у жутој кући.
И још бране ми да не смем да гледам моје фреске
јер ће за час да ме сете на поносне нам претке,
да не чујем никада песму Дечанских монаха,
у срцу, Милоша јунака, да не пробуди се снага.
Све те подвале ја знам и безброј пута ви'до сам
крстове кад ломе нам и скрнаве нам Видовдан,
Ал' није први пут нам, овде, да смо у збегу и сеоби.
Ал', кад време прође, сељак својој њиви дође.
Јер ми гинули смо свуда, за слободу стално,
да јунаку би се, сутра, Србин дете звало.
Зато добро слушај, сине: И најгорем се прашта
ал' за отаџбину гине.
Космет вечно земља наша!
А ја молим се,
огњишту свом да вратим се.
Душа тебе цјелива,
земљо света од Неба купљена.
Божури да нам васкрсну
славу, догодине у Призрену.