Сербски времеплов

Српско војно племство у Војној граници 18. века

било je српско племство у Хабзбуршкој монархији чији су преци биле граничарске официрске породице којима је Хабзбуршка монархија додељивала племићке титуле због заслуга њихових појединих чланова у ратовима.

Граничар из Поморишке војне границе, бакрорез Мартина Енгелбрехта


Интересантна слика једног српског официра–племића из 18. века, представљена је у Мемоарима Симеона Пишчевићa(1731—1797) , српског официра у Војној граници који се одселио у Руско царство где је наставио војничку каријеру.

Униформе су им биле обичне; у њима су и код својих кућа ишли, али биле су доста добре, и све истога кроја и боје. На глави су носили црне чакове, са кратким опсеченим крилима; неки официри имали су та крила оперважена сребром. И мој први чаков био је такав, само, ја сам на њему имао и белу перјаницу. То је тако лепо изгледало да је свако ко год је имао могућности гладао да тако нешто и сам себи набави. Али, било је официра и са клобуцима.

Kliknite za proširenje...

Симеон Пишчевић о униформама српских официра.

Официр Српског хусарског пука


Док нису постојали ордени, официри су били награђивани медаљом или колајном на златном, четвороструком ланцу. С лица ове колајне био је портрет владара, а на наличју мађарски државни грб. Овим одликовањем одликовани су: Продан Штета, Мојсије Рашковић, Вулин Илић, Јован Текелија, Јован Монастерлија и Михаило Продановић

Срби витезови Реда Марије Терезије

Арсеније Сечујац од 1761. године,
Павле Димић-Папила од 1762,
Павле Давидовић од 1779,
Вука Савић од 1788. и
Петар Дука од 1793. године



http://www.istorijskabiblioteka.com/art:srpsko-vojno-plemstvo-u-vojnoj-granici-u-18-veku

U vreme vladavine Marije Terezije (1740-1780) dodeljeno je 90 plemićkih titula Srbima u Ugarskoj. Pedeset plemićkih titula dodeljeno je srpskim oficirima 1. marta 1751. u doba razvojačenja Vojnih granica. Dvadeset Srba dobilo je plemićke titule posle austro-turskog rata 1791. godine.
http://www.sluzba.vojvodina.gov.rs/...-se-poznajemo/web-tekst/Brosura-ceo-tekst.htm

Srebrena:

Spojler

Kliknite za proširenje...

Данашња омладина би рекла - блеје шмекери.

Opis Srba u austrougarskoj enciklopediji


http://austria-lexikon.at/af/AEIOU/Österreichisch-ungarische_Monarchie_in_Wort_und_Bild,_Die

Средином осамдесетих година 19. века, аустроугарски престолонаследник Рудолф дошао је на идеју да направи обимну и свеобухватну етнографску енциклопедију у којој би сликом и речју били представљени сви народи који су живели у том вишенационалном царству.

Енциклопедија је носила назив: „Аустроугарска у слици и речи“ („Österreich-Ungarn in Wort und Bild“). --- енциклопедија је некада носила и назив „Престолонаследниково дело“ – „Kronnprinzwerk“..... Великобечкеречки Wochenblatt објавио је 1891. године један део у ком се говори о Србима у Јужној Угарској (Die Serben in Südungarn, Gross-Becskereker Wochenblatt 11, 14.3.1891, 2-3), а у ком је пренет опис српских обичаја, штампан у 20. тому аустроугарске енциклопедије.

Novina je izgledala ovako, samo primerak iz marta 1891.godine


Ево шта је тамо писало:

Срби у Јужној Угарској

Срби припадају најлепшим народним племенима Угарске. Махом су смеђокоси, ређе плави; често имају плаве очи, мрку кожу и црну косу. Облик главе им је више округао него издужен; корен носа лежи дубоко испод отвореног, намрштеног чела; профил им бива изоштрен орловским носем. Мушкарци су веома високи, широких рамена и мишићави, лепог мушког држања. Жене су (им) уопште лепе, овалних лица, племенитог профила, фино обликоване браде, бадемастих, ватрених и црних очију. Тен им је ружичаст, стас витак, руке и стопала мали, а коса бујна.

По свом карактеру Србин је одважан и ратоборан, он живи и умире за свој народ и слободу; поштује своје патријархалне обичаје и вишеструко је надарен. Његова љубав према слободи сажета је у изреци: „Боље у гроб, него роб!“. Притом је он отворен и природан, поседује осећање части, брзо падне у јарост, дарежљив је и истински гостољубив. Његово биће у целости је прожето свечаном, меланхоличном озбиљношћу. Он је једнако страсан у љубави и у мржњи, у пријатељству и у освети. Једна српска изрека гласи: „Осветићу се, ма се не посветио!“. Ко његову природу познаје и уме се према њему опходити, лако ће га имати (уз себе) и у добру и у злу. У принципу, он је трезвен, штедљив, привржен старим обичајима и традицији, иако се зна прилагодити промењеним околностима. Мада по природи пажљив, он своје знање црпи више из искуства неголи из књиге. Воли смиреност, па ипак ће се обема рукама латити посла тамо где је потребан или где то његови интереси захтевају.

У кући је мушкарац глава породице. Међу члановима породице без изузетка влада нежност, у саобраћању сасвим пристојан тон, чак се и сам Србин у свакодневном говору изражава у идиличним, често песничким облицима.

Жена је послушна, марљива, љубазна; рано устаје и касно леже. Она је домаћица, покорна и скромна. У њеној души мешају се благост и жар. Кад се уда, брзо се промени, као и све жене Истока. Једна српска народна песма каже:

Девојка је нежна ружа
Ал само док не нађе мужа.
Како мужа успе наћи
Тако вене, тако клоне.

Српкиња воли чистоћу и вешта је у ручном раду; ревносно негује сваку грану домаће радиности. Старе вредности не само да се брижљиво одржавају, већ се и даље надграђују. Код кућне радиности у Срба упадљиво је да у њој суделује читава породица. Ту је вредна рука вођена богатом маштом и племенитим укусом, који рукотворинама дају не само занатску, већ и уметничку вредност. Нарочита умешност и укус показују се у везу тканина, у ком се, појединачно или помешано, користе златне, сребрне или свилене пређе. И свилене или полусвилене кошуље украшене су најлепшим и најскупљим везом; оне кошуље са финим свиленим и златним везом, од међусобно испреплетаних материјала (садија, ћерћелија ?) посебно су на горњој и доњој ивици украшене богатим златовезом. Жена је спретна и у чипканом везу, где често користи разнобојне пређе. Ова стара српска домаћа радиност, са својом једноставном техником и лепотом, налази и на образованом Западу све више и више имитатора. Ови радови су тако лагани, а што је материјал лепши и мекши, што је мешавина боја нежнија, то је чипка вреднија. То је такорећи песма саткана од свиле, са рубовима извезеним од идеја у облику семења и цвећа.

За песму и поезију српски народ има нарочити смисао; у његовим устима живи читава ризница народних песама и других напева. Сама песма мора да олакша дневни рад и читава се природа посматра песничким очима. У песми шева позива сељака на рад, препелица се руга лењом раднику, славуј поучава момка и девојку верној љубави, соко челичи ловца у лову, гавран доноси тужне вести.

Срби говоре најлепшим словенским наречјем, чији је звучан и мелодичан тон погодан за песничку уметност.

Ношња код Срба различита је у различитим срединама. Мушкарци лети носе углавном широке беле ланене панталоне и кошуљу са каишем око струка. Преко кошуље се облачи плави платнени прслук и, у зависности од годишњег доба, једна јакна (долама) или крзнени капут. Јакна је направљена од тамно плаве или црне тканине. За покривање главе користи се крзнена капа или шешир са широким или узаним ободом, а за обућу сељачке везане ципеле или високе чизме. Горњу гардеробу чине још и „суба“ (?) или бунда од јагњећег крзна, а по киши или код сиромашнијих иначе се носи и груби бели гуњ (код Мађара је сив), око чије четвороугаоне крагне се ставља црвена или плава марама. Имућнији сељаци највише носе тамноплава или црна одела: доламу, прслук са сребрним дугмадима, тесне панталоне. Долама обично иде до кукова и такође може да се украшава или у целости буде од крзна. Женска је ношња раскошно опремљена. У изради одела практикује се најфиније могуће сечење, шивење, кићење и увезивање. Боје су дречаве, али су украсни детаљи са укусом. Једноставан и најчешћи облик ношње састоји се из беле кошуље богато извезене златом, појаса и сукње богато украшене ресама (прегача, кецеља); уз то идe још и шешир са цвећем и бисерима. Огрлице се праве од чистог злата (или златника) и бисера. Девојке косу зачешљавају и позади је везују у реп. Млађе жене о празницима носе на глави чипкасту мараму везену златом (убрадач), а преко недеље око главе свежу црну свилену мараму.

Уређење куће је једноставно: сто, столице, шкриње, кревети и неколико ормана. Дуж зида и око огњишта су широке клупе, које често преко зиме служе као каучеви. Између прозора је постављен сто, изнад ког је окачена слика свеца заштитника; на имендан овог свеца, као и о великим празницима, пали се свећа.

Основа друштвене организације Срба је она нарочита, свим Словенима заједничка установа, која се зове задруга („кућна комуна“, „кућна заједница“), а која још и данас постоји код Јужних Словена. Задруга је савез или удружење, које по правилу окупља одређени број крвних сродника. Заједнички се управља целокупним имањем, а стицање средстава сваког појединачног члана увећава иметак задруге. Такође су и расходи заједнички, и сви они, који припадају задрузи, живе заједно (у истом месту-Ф.К.). Приликама руководи један човек са скоро неограниченим овлашћењима, који за то бива биран на слободним изборима. Било који члан задруге може бити изабран на ту функцију, чак и најмлађи, али будући да глава мора да има највише искуства, то се обично бира најстарији члан; отуда и израз „старешина“ („Стари“), под којим се код Словена још увек подразумева онај ко има вишу власт (у односу на друге). Старешина задруге има одлучујућу реч у свим питањима домаћинства. Он распоређује чланове домаћинства по собама и одређује време за рад. Па упркос великим овлашћењима старешине, чланови задруге не губе ништа од своје личне самосталности или имовине. Свако има право на једнак удео у општој имовини и може њиме располагати по сопственом нахођењу. Могуће је и напустити задругу, али и примати нове чланове. Живот у задрузи је крајње једноставан, а скоро све потребе бивају задовољене домаћом/кућном привредом и радиношћу. Данас, међутим, оваква заједница полако замире. Она је најприсутнија била, до најскоријих времена, у некадашњој угарско-хрватској војној граници, док ова није законом укинута.

http://zrenjanistika.wordpress.com/2011/03/27/срби-из-аустроугарске-енциклопедије/

Oktobar 1911.Srbija
PRVI IGRANI FILM NA BALKANU



Први играни филм у Србији и на Балкану уопште - "Карађорђе (Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа)", посвећен је "Оцу Србије" - вожду Карађорђу Петровићу и настао је као резултат сажимања различитих позоришних представа, извођених с почетка XX века.
Режирао га је Илија Станојевић - Чича, а сценарио је писао Ћира Манок.

Ово је неми филм, јер аудио снимак није остао сачуван до наших дана. Филм садржи титлове које је у филм убацио Александар Ердељановић уз помоћ сарадника из Југословенске кинотеке, који су сви заједно и пронашли овај фим након дугог времена.

Ilija Stanojevic-Cica


Uloge>

Јован Антонијевић - Ђедо
Теодора Арсеновић Јелена ... жена Карађорђева
Витомир Богић
Милева Бошњаковић
Димитрије Гинић
Вукосава Јурковић Карађорђева мајка
Александар Милојевић
Добрица Милутиновић Јанко Катић
Перса Павловић Жена из народа
Милорад Петровић Карађорђе
Милорад Савић
Драгољуб Сотировић Хајдук Вељко
Илија Станојевић -Чича Вујица Вулићевић / Турски Паша
Сава Тодоровић Старац Фочо


Режисер Чича Илија Станојевић

http://www.imdb.com/title/tt0266688/

NickFreak:

Ajde da stavimo i ovog Đokovića što je zaratio sa celim svetom

Kliknite za proširenje...

Da stavimo malo bolju fotografiju gde nije poduo od batina, neka ljudi pamte ovakvog Gavrila ...

Kliknite za proširenje...

Године 1584. један исусовац је начинио запис којим казује „ко хоће да упозна Србе, треба да крене од Темишвара према западу у тај низински Банат који се с разлогом назива Рацшаг…“ – што би у преводу значило нешто као земља Србадија.

Година 1594.
ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

Два века пре Карађорђевог устанка
У 19. веку, када је дошло до стварања модерне српске државе, устанак Срба 1594.године у Банату је „потиснут“ из колективног памћења иако је догађај од великог значаја...


Србима је постајала све опорија и горчина свакодневног живота док су равницом међу рекама ницали минарети џамија са којих су хоџе позивале на молитву и клањање Алаху, а аге и бегови и паше све осионије се множиле и владале по равној земљи банатској....па отуда и не зачуђује што у једном сачуваном писму налазимо како командант далеког Коморана, Никола Палфи, 28. августа 1587, извештава надвојводу Ернеста, како је преко 3000 наоружаних Срба, пореклом из Бечкерека и Бечеја, а у аустријској служби, кренуло из Коморана пут Будимске тврђаве против Турака.

Устанак је трајао пет месеци, а угушен је након одлучујуће битке која се одиграла у близини Бечкерека (данашњег Зрењанина)...

ПОБЕДА НА ВРШАЧКОМ МЕГДАНУ



Банатски Срби прихватили су се оружја и дигли Устанак марта 1594. године, па су међу градовима прво напали Вршац. Уистину, Вршац је опсео вођ једне хајдучке чете Петар Мојзеш, док су се Турци, одбивши захтев за предају, храбро бранили. Њихов командант Тврђаве, човек џиновске снаге позвао је током опсаде на двобој, не Мојзеша, већ прослављеног српског хајдука и јунака Јанка Халабуру, који је изазов прихватио и у двобоју пред Тврђавом, а наочиглед обе војске, убио турског заповедника Вршца, после чега се посада Тврђаве предала устаницима и Вршац постао устаничко седиште.

Dvojica megdandžija su u ličnom obračunu spasla mnogo života svojih vojnika, što njihove istorijske uloge čini još značajnijim
U dvoboju Janko mu je odrubio glavu, ali to nije mnogo promenilo situaciju, jer je uskoro pod Vršac stigao Hasan-paša koji je kod Bečkereka već porazio ustanike. Branioci Vršca su se povukli i ponovo prepustili tvrđavu Turcima, a Janko Halabura je nekoliko dana kasnije poginuo u bici kod sela Parta.

Na Tržišnoj povelji koju je Vršcu 1804. godine podario austrijski car Franja Drugi za izuzetne ratne i mirnodopske zasluge... na plavoj pozadini iznad utvrđenja na bregu predstavljena je ruka Janka Lugošan- Halabure obmotana tkaninom koja drži sablju sa nabijenom glavom turskog age.


..после Вршца дошао је на ред град Бокшан.. град Моржинa..градове Вилагош и Јенопоље....У другој половини априла Устанак се проширио попут распомамљеног пожара....
Синан-паша је наредио да се пренесу мошти светог Саве из манастира Милешеве у Београд, где их је 27. априла 1594. спалио на ломачи као одмазду јер су банатски устаници носили барјаке на којима је био лик овог њиховог светитеља---



У то време победоносне чете устаника налазиле су се на другој обали Дунава пошто су пре тога биле заузеле Панчево где је погинуо један од њихових вођа, Вукадин, спахија из Парте.

Првог јуна устаници заузимају Бечкерек/Зрењанин...пливајући уз помоћ надувених мешина устаници су нечујно кренули на бедеме, испели се на њих, отворили капију и спустили покретни мост па изненадним јуришем провалили у Тврђаву.

Затим су прешли Тису и освојили Тител....Освајањем Липове устаници су достигли врхунац својих успеха...

БАНАТСКО КОСОВО

Почетком јула кренуле су сједињене војске темишварског и будимског паше на устанике.
До одлучујуће битке дошло је опет у близини Бечкерека, десетог јула 1594.

Турака је било око 30 000, а Срба укупно 4 300 у тој бици..У тако неравноправном боју Срби су претрпели ужасан пораз. По једном извештају, из ове битке изнело је главу само 300 Срба, а хроничари бележе да су Турци "после овог страшног дана по Банату искорењивали и успомену на Србе“.
Био је то најцрњи дан током којега су се српске одрубљене главе котрљале по калдрми Бечкерека и, како би народ рекао, још горем се надале, дан када су живи завидели мртвима

Вођи српског банатског устанка Теодору Несторовићу, православном епископу, Турци су одрали кожу 1595.г..
Свети свештеномученик Теодор (Несторовић) Вршачки, канонизован 1994.г.
На вршачком брду манастир носи његово име.



http://www.blic.rs/Vesti/Vojvodina/69854/Hajduk-Janko-na-grbu-Vrsca
http://zrenjanistika.wordpress.com/2011/01/02/први-српски-банатски-устанак/
http://sr.wikipedia.org/wiki/Темишварски_пашалук
http://www.johnsanidopoulos.com/2010/03/horrific-martyrdom-of-hieromartyr.html
http://www.travel.rs/culture/monastery/saint-teodor-of-vrsac

Свети Србин чудотворац

Рафаило Банатски
У времена тегобна. у која су живи завидели мртвима,
као звезда Даница заблистао јеси, утврђујући веру праву у народу..
..преподобни оче Рафаило,
својим врлинама сјединио јеси Гору Свету и Банат равни,
и показао се путеводитељ и светилник роду своме



Био је калуђер који је дошао из манастира Хиландара, послат у Банат да купи „писанију“, што значи прилоге од народа.

Сачувана је и једна икона са ликом светог Рафаила, која се данас чува у манастиру Хиландару. На полеђини иконе је натпис:
„Овај свети Рафаил, родом Србин, свештеномонах хиландарски, послан на пут у манастирско послушање у Банат, и тамо се представи, прослави га Бог чудотворењем од чесних његових моштију онима који му долазе са вером.“

Предање казује о њему да је на месту где су Турци спалили Граднулички манастир након пораза устаника 1594.г. и побили калуђере, српски монах живео као испосник у тршчаној колиби (при данашњој граднуличкој цркви)


За живота је био сматран за чудотворца који молитвама лечи. Као испосник и чудотворац ту је и умро, па је ту и сахрањен, а над његовим гробом био је посађен брест, чије осушено и гранато стабло и данас стоји конзервисано у граднуличкој порти.

СВЕТИ БРЕСТ

Овај брест, који се осушио услед удара грома, наш народ поштује као светињу јер на дну шупљег дела његовог стабла се увек налазила течност, која је исцељивала људе од разних болести а нарочитo очних.


И за тај брест се такође веровало у народу да је чудотворан и сматрало се да лечи разне болести, поготово очне, водицом коју је испуштао пре него што ће се осушити, па су тај брест још дуго после смрти преподобног Рафаила ходочастили болесници тражећи лека и очајници са надом да ће наћи утеху.

Тетоважа са мотивом Ваведењске цркве и старог бреста


http://www.pravoslavlje.nl/foto_crkve/crkva_vavedenjska_zrenjanin.htm
http://ustavschik.livejournal.com/111785.html
http://www.svetigora.com/category/9/45

Старе слике Зрењанина
http://www.politikin-zabavnik.rs/pz...bije-i-sire-okoline-da-beograd-nije-0?page=39

Живот свагдашњи

Параћин


Алексинац


Ариље


Момин камен


Пећ


Петровац на Млави

Покретне слике

Prva filmska predstava održana je u Parizu 28. decembra 1895.
Šest mjeseci kasnije, 6. juna 1896. održana je prva predstava u Srbiji, u kafani "Kod zlatnog krsta". Predstavi su prisustvovali kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Natalija.

Terazije sa gostionicom "Zlatni krst" u vreme prve filmske projekcije u Beogradu (zgrada sa tri lučna prozora)


Francuzi braća Limijer, Luj i Ogist, rodom iz Liona, pronašli su model za prikazivanje filma ,,а нjihov zastupnik Pronie, prolazeći na putu iz Beča za Carigrad, zadržao se u Beogradu i prikazao "žive slike" u prestonici, nepunih šest meseci posle prve javne bioskopske predstave u svetu.

O prvoj predstavi pisale su "Male novine" prvi dnevni list u Srbiji koji je uređivao niz godina Pera Todorović, (1852—1907) publicist. U broju 145 od 26. maja 1896. godine zabeleženo je: "f. Od danas će u gostionici kod "Zlatnog krsta" na Terazijama prikazivati najveći i skoro neverovatni uspeh u fotografiji. To je tako zvano "oživljeno" fotografisanje pomoću kinematografa"

Srebrena:

Oktobar 1911.Srbija
Први играни филм у Србији и на Балкану уопште - "Карађорђе (Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа)", посвећен је "Оцу Србије"

Kliknite za proširenje...

Od 6. marta 1897. Andre Kar ponovo prikazuje filmove u Beogradu, ovoga puta u kafani kod "Hajduk Veljka" na početku Knez Mihailove ulice. Prikazivao je standardni program "Braće Limijer", u Beogradu se zadržao 38 dana, s tim što je nekoliko dana boravio i u Šapcu. Ovaj Karov boravak u Beogradu je posebno značajan jer je on tom prilikom snimio i prikazao nekoliko beogradskih slika .

Zastupnik braće Limijer Andre Kar prilikom svog drugog boravka u Beogradu početkom 1897. snimio je, prema podacima iz štampe, pet filmova: Kalemegdanska šetnja, Tramvajska stanica na Terazijama, Izlazak radnika iz Fabrike duvana, Povratak Kraljev iz Sofije i Svečanosti 22. februara.
Za tim prvim kadrovima snimljenim u Srbiji još tragamo..

Године 1900. su se pojavili putujući bisokopi — "žive slike" pod šatorima. Predstave su obično davane na poljanama kod Zelenog venca, Malog Kalemegdana, Tašmajdana i Trkališta, gde su putujuće trupe Henria, Subotičanina, Lifke i drugih svetskih lutalica zabavljale ondašnje Beograđane.

Prvi domaći čovek sa projektorom bio je Stojan Nanić iz Zaječara (sin Naneta pekara), koji je bio od rane mladosti putujući zabavljač, "prvi srpski veštak-mađioničar", a od 1900. prikazivao je filmove u svom Prvom srpskom kinematografu.

Naš čovek Todor Najdanović iz Negotina bio je vlasnik putujuće menažerije, uz koju je od 1908. prikazivao filmove po gradovima Srbije (Negotin, Zaječar, Požarevac), a sa sopstvenom šatrom gostovao je i u Beogradu.

Tek od 1906. godine otvoreni su stalni bioskopi.
http://www.urbanasrbija.com/prica1.html
Ulaznica za odrasle koštala je jedan dinar, a za decu 50 para dinarskih.

Већ у мају 1909.године у "Гранду" је приказиван Патеов филм "Српска војска", који је снимљен у јесен претходне године за време Анексионе кризе у Босни.

Vlasnici Modernog bioskopa braća Savić angažovali su 1911. mladog Austrijanca Karla Frojnda (Karl Freund, kasnije poznati nemačko-američki snimatelj i dobitnik Oskara za kameru 1937). On je snimio više dokumentarnih filmova: Sa beogradskog korzoa, Iz Jevrejska male i sa Dorćola, Doček hrvatskih studenata u Beogradu, Uskršnje trke na Banjici i druge. Filmovi proizvodnje braće Savić zasad nisu pronađeni.

Braća Cvetković, vlasnici bioskopa "Kolarac", javljaju se 1913. godine kao četvrti beogradski filmski producenti. Za njih je verovatno snimao Slavko Jovanović i u svom bioskopu prikazali su sopstvene filmove: Svečani doček srpske pobedonosne vojske sa srpsko-bugarskog bojišta (1913), Vrbica u Beogradu, Svečani dolazak i zakletva regruta iz Nove Srbije u Donjem gradu (1914). Ni ovi filmovi dosad nisu pronađeni.

Pronađeni su, takođe, delovi drugog Botorićevog igranog filma iz 1911 – Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi – o kome dosad nismo znali ništa osim da je to "...istoriska drama iz XV veka, igrana od članova Kralj. Srp. Narodnog Pozorišta...", tako da nam i tu tek predstoji novo otkriće.

Botorićev konkurent Boža Savić, suvlasnik i upravnik Modernog bioskopa, realizovao je 1912. treći srpski igrani film toga vremena, melodramu Jadna majka u kojoj je glavnu ulogu tumačila tragetkinja Narodnog pozorišta Emilija Popović. Film je snimio Karl Frojnd, dok drugi autori nisu poznati (jedan od njih je verovatno sam Boža Savić). Ovaj film dosad nije pronađen.

Kliknite za proširenje...

Poslije povlačenja srpske vojske preko Albanije, na Krfu je pri Srpskoj komandi osnovana filmska sekcija sa zadatkom da prikazuje savezničke filmove srpskoj vojsci i da snima ratna zbivanja na Solunskom frontu.

http://4.***************/_WjEnQZzHC5A/TSyGlYuw0mI/AAAAAAAAFac/_RxPnZvYduI/S680/DSCF4303%252C%252C.jpg

Шумадија 1934- покретни биоскоп


Репертоар

“Једна српска сеоска свадба” (1911), играни филм,први српски етнографски филм
“Све ради осмеха” (1926), пропагандно-играни филм
“Рударева срећа” (1929), играни филм
“Грешница без греха” (1930), играни филм
"Београд 1930” (1930), први српски звучни филм
“Авантуре доктора Гагића” (1932), играни филм
“Са вером у Бога” (1932), играни филм
“Наши омиљени уметници Мијат Мијатовић и Пеција Петровић први пут у тонском филму” (1933), документарни филм
“Дрина” (1934/1938), први српски филм у боји (снимљен на територији Републике Српске, у околини Зворника)
“Легенда Опленца ”(1936), документарни филм “
“Средњовековни манастири у Србији” (1940), документарни филм
“Љубав у Сарајеву” (1937), играни филм

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=351919
http://www.rastko.rs/isk/isk_27_c.html
http://www.rts.rs/page/stories/ci/s...ог+сталног+биоскопа+у+Београду.html?email=yes
http://www.fenixart.org/37/fenixart/Revija/ranog/srpskog//filma/1911-1943.
http://sabackibioskopi.blogspot.com/2010/02/da-bi-privukao-gledaoce-u-bioskop.html

Srpske komite



Dve knjige o cetnickom, specijalnom ratovanju, objavljenje u Beogradu 1848. i 1868. godine, najbolje pokazuju koliki je znacaj pridavan toj vrsti ratovanja u tadasnjoj Srbiji. Uoci balkanskih i prvog svetskog rata, komitski, a kasnije i cetnicki odredi, kao elitne jedinice srpske vojske, izvrsavale su raznovrsne specijalne zadatke i bile su ponos i uzdanica srpskom naropdu u borbama protiv zavojevaca. U ove jedinice birani su dobrovoljci, najhrabriji i najspretniji borci, vesti u prikradanju, pucanju, baratanju nozem i bliskoj borbi, fizicki izdrzljivi i snalazljivi



"KO SME , TAJ MOZE, KO NE ZNA ZA STRAH, TAJ IDE NAPRED"

Da se bore za slobodu srpskog naroda u tada još neoslobođenim krajevima Stare Srbije i Makedonije dobrovoljno su se javljali mladi ljudi, među kojima je bilo oficira ”u ostavci” studenata, trgovaca, preduzetnika...
Najpoznatiji su bili Vojin Popović - vojvoda Vuk, Vojislav Tankosić, Vasilije Trbić, Kosta Milovanovać Pećanac ,Gligor Sokolovic i drugi. Hrabrim komitama, kako su ih tada nazivali, u mnogim akcijama pridruživale su se i žene.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278739-Odvazne-kceri-Srbije


http://forum.krstarica.com/showthread.php/289584-Istorija-kroz-fotografije-i-slike/page13

Srebrena:

Српска Јованка Орлеанка

Kliknite za proširenje...

O hrabrosti i izdržljivosti žena u ratovima za oslobođenje Srbije slikovito svedoči francuski književnik i novinar Anri Barbi, koji je izveštavao svetsku javnost o Prvom svetskom ratu na balkanskim prostorima, i sa srpskom vojskom prošao albansku golgotu:
“... Ja sam ih gledao i na ratištu, sa puškom i bombom u ruci; i u bolnicama....Gledao ih i divio im se! ... To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare,....Nije u to vreme bilo francuskog oficira koji ne bi rado, u znak najdubljeg poštovanja, položio svoj mač pred noge ovih junakinja. One su svojom hrabrošću i svojom patnjom izazvale poštovanje sveta...”


Sofija 1912.


Kakvo je junačko srce kucalo u tim nežnim ženskim grudima pokazale su srpske “orleanke”: Milunka Savić, Sofija Jovanović, Jelena Šaulić, Natalija Bjelajac, Marica Savić, Milosava Perunović, Lenka Rabasović, Dragica Purić, Ljubica Kujundžić, Ljubica Čakarević, Mara Kučkova, Jelena Lozanić...

Sofija 1915.g.
U toku leta 1915.godine, otpočele su pripreme za treći po redu napad na Srbiju.
Petog oktobra, kao uvod u krvavu dramu, otpočelo je žestoko bombardovanje srpskih položaja duž desnih obala Save i Dunava.
U tom paklu bori se i Sofija Jovanović, mlada srpska dobrovoljka. Maturirala je u beogradskoj ženskoj gimnaziji, baš pred sam rat. Znala je šta on nosi sa sobom, pa je želela da bude u odbrambenom stroju.
U prvim danima pakla uspela je da na austrijskoj karauli u Zemunu istakne srpsku trobojku, a onda je kao Sofronije Jovanović svom snagom branila Beograd od austrougarskog okupatora.

- ŠTITITE me, momci, ja ću doneti municije! - uzvikuje Sofija Jovanović, pretrčava ulicu i dovlači sanduk municije, koji je zaostao posle povlačenja vojske.
Pognute glave ponovo pretrčava ulicu. Ubrzo se vraća noseći ranjenog dečaka od petnaestak godina.
- Izdrži još malo! - kaže materinski Sofija. - Dok naiđu bolničari.
Umesto nosila, dvojica dobrovoljaca donose odvaljena vrata da polože ranjenika.
- Pomozite da ga odnesemo odavde. Tukao se kao pravi junak! - kaže Sofija Jovanović.

Тријумфалне српске капије

Краљевство на Морави 1876.
Boemi slobode, bardovi časti, vitezovi dostojanstva, slavili su veliki dan nezavisnosti.
Od hrastovine i poljskog cveća podizane su trijumfalne kapije.

Капија од храста и пркоса
http://www.aleksinac.net/aleksinac/trijumfalna-kapija-od-prkosa.html

Za Srbe je hrast simbol mira, a cveće ako nije poljsko, onda kao i da nije pravo cveće. Slavoluci su na deligradskom području imali dugu tradiciju još od doba Rimljana. Srpska trijumfalna kapija, s patriotskim natpisima, bila je neuporediva s drugim trijumfalnim kapijama, kako pre, tako i posle Deligrada.--
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-l/1998/08/article-04.html

Slavoluk u Deligradu

Oni na Moravi podižu veličanstvenu trijumfalnu kapiju za kneza Milana. Ali, to nije građevina kao u rimska vremena, već od hrastovih stabala, okićenih poljskim cvećem.A zatim, često i svojom krvlju, potpisuju svoju odluku o proglašenju Srbije za kraljevinu a Milana za kralja!
Vest o tome širi se neverovatnom brzinom. Oduševljenje i radost su neopisivi. Veselje traje celu noć. Svi, od oficira sa najvišim činovima do vojnika, zaklinju se da će se boriti dok ne oteraju i poslednjeg neprijatelja sa srpske zemlje!

"Дочек" краља Милана у Ужицу
...због његове политике препуштања Босне и Херцеговине Аустроугарској, радикалски челници у Ужицу чекају га са тријумфалном капијом на којој је провокативно писало „Овуда је пут за Босну“ ....напрасити Милан се у бесу и владарској сујети окренуо и вратио у престоницу....

Славолук за краљеве Александра и Милана 1899. године у Ужицу

http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/35704.sr.html

Београд 1903.
Trijumfalna kapija u Kolarčevoj ulici prilikom svečanog dolaska Nj. V. kralja Petra I — 2. juna 1903. godine


Слична натурална орнаментика и у Приштини, у улици Краља Петра


Ниш 1905


У Зајечару 1907


Сећање на прославу 1913.г.

Како су их тада називали, Осветници Косова и Сливнице ушли су у Београд кроз тријумфалне капије. Капије почињу од Славије и ређају се Немањином и Карађорђевом улицом до Калемегдана, па онда Кнез Михајловом улицом до Славије.
Прва капија је на празном простору код „Славије“ и носи натпис с једне стране: – „Куманово – Скопље – Прилип – Битољ – Добро дошли, осветници Косова!“
С друге стране: „Штип – Кочане – Босиљград – Радовиште – Ви имате су чим пред Милоша“.

У Немањиној улици подигнуте су две капије.
Прва носи натпис, с једне стране:
„Виле ће се грабит у вјекове, да вам вјенце достојне саплету“,
а с друге стране:
„Душаново Скопље сад је наше. Вама слава то је дело ваше!“.
Друга капија има натпис с једне стране:
„Бјежи грдна клетво с рода, завјет Срби испунише!“
а с друге стране: „Од Једрена до Јадрана ори с слава наших дана.“

Капија на почетку Карађорђеве улице носи с једне стране наслов:
„Косово је освећено – Сливница је покајана“,
а с друге стране: „1389. (Косовска битка) – 1912, 1883 (Сливница) – 1913.“

Капија код „Београдске Задруге“ носи овај натпис:
„Част и слава палим за Отаџбину!“,
а с друге стране: „Слава српским херојима!“;

капија код „Мирковића и Лукића“, с једне стране:
„Живела Српска Војска!“,
а са друге стране: „1389-1913.“

Капија код хотела „Национала“ има ове натписе:
„Живели српски официри!“ и
„1885.-1913.“,
а капије, које су на улазу Калемегдана, на Калемегдану и у почетку Кнез Михајлове улице, најлепше су али без натписа.

Капија код фирме Јефта Павловића и Комп. у Кнез Михајловој улици има с једне стране натпис:
„Слава Врховном Команданту“
а с друге стране: „Мудрост владаоца и снага народа, то су победници!“

Капија код „Русије“ носи натпис.
„Нека се овај вијек горди нада свијем вјековима“,
а са друге стране: „Слава Престолонаследнику!“
Капија код Гранд Хотела има натпис:
„Живела српска војска!“ и
„Име вам се хвалом спомињало док је Сунца и док је Месеца!“

На последњој капији код Руског Цара с једна стране:
„Слава Војводи Путнику!“
а са друге стране: „За Косово – Куманово; за Сливницу – Брегалницу!“,

а на Теразијама је писало:
Закликтао бели оро,
У бојноме своме жару,
Дична, храбра српска војска,
Вратила нам славу стару.
Благо вама од сад и до вијека,
Ви имате су чим ред Милоша,
и пред друге српске витезове.
http://www.monarhistickiglasnik.com...6-23-34&catid=9:2010-12-21-22-25-17&Itemid=11

Дочек краља (вероватно)Александра у Зајечару


" На главном улазу за Калемегдан била је подигнута тријумфална капија са светлим натписом " Живео краљ". Натпис је био израђен од сијалица између два четвртаста стуба, на чијим су врховима блистале тробојне круне."
... doduše na ovom snimku gledamo situaciju 1940. godine ... tada se još nije slutilo da se u u prestonici više nikad neće na taj način prosljavljati 6. septembar


Нема их више



1991.г.
Мало је људи који знају да је на Славији требало да никне тријумфална капија. .. Београдска капија требало је да буде подигнута у славу учесника Првог светског рата. Догађало се то 1991. године, када је у оквиру налажења идејног решења Славије, предлог Скупштини града поднело „Друштво за чување споменика и неговање традиција ослободилачких ратова до 1918. године”. Полемике су се распламсале, укључили су се историчари и медији, али су године које су уследиле све зауставиле и гурнуле у заборав

Srebrena:

Kakvo je junačko srce kucalo u tim nežnim ženskim grudima pokazale su srpske “orleanke”: Milunka Savić, Sofija Jovanović, Jelena Šaulić, Natalija Bjelajac, Marica Savić, Milosava Perunović, Lenka Rabasović, Dragica Purić, Ljubica Kujundžić, Ljubica Čakarević, Mara Kučkova, Jelena Lozanić...

Kliknite za proširenje...

Официр српске војске Флора Сандес

'Well, can you run fast?'
'What, away from the Bulgars?!' I exclaimed in surprise.
'No, towards them.'
'Yes, of course I can.'





Флора са два српска војника 1917.г.

Надомак своје четрдесете године,Флора (шкотског или ирског порекла) прикључила се српској војци као болничарка 1915.г. Већ наредне године је унапређена..а после рата је остала у Београду све до краја Другог светског рата, пензионисана са чином српског мајора
.Одликована је Карађорђевом звездом и често је парадирала у српској униформи и са медаљом и у мирнодопска времена.


Написала је књиге
http://ia600202.us.archive.org/0/items/englishwomanserg00sanduoft/englishwomanserg00sanduoft.pdf


1916: An English Woman-Sergeant in the Serbian Army
1927: The Autobiography of a Woman Soldier: A Brief Record of Adventure with the Serbian Army 1916–1919

http://www.spartacus.schoolnet.co.uk/Wsandes.htm
http://1914-1918.invisionzone.com/forums/index.php?showtopic=131498
http://www.bbc.co.uk/dna/h2g2/A5849120
http://www.poppleton.net/historysoc/page9.html
http://www.badassoftheweek.com/sandes.html
http://www.limundo.com/kupovina/Knj...ESKINJA-U-SRPSKOJ-VOJSCI-Flora-Sandes/1459362

Уз мајора Флору, још једно женско име (пристигло у ратну Србију посредством британског Црвеног крста) остало је запамћено:

“Евелина, Евелина,
ти си наша хероина,
док на небу сунце пламти,
Србија ће да те памти…”



Evelina Haverfield

Заједно с Флором Сандес, водила је кантину за српске војнике на Кајмакчалану..продавала свој накит да би помогла српским рањеницима...
Одликована је Орденом Белог Орла (постхумно) и орденом Св.Саве(за живота).....а остала је у Србији и после рата, све до своје смрти 1920.у Бајиној башти.
U znak sećanja na ovu heroinu bajinobaštanski Dom zdravlja nosi njeno ime.
Na njemu su postavljene i dve spomen-ploče koje podsećaju na Evelinu.



Sahranjena je u porti bajinobaštanske crkve, a na njenom nadgrobnom spomeniku piše:
“Radila je za srpski narod i borila se kao ravnopravan borac, pravi jahač i najverniji prijatelj! Počivaj u miru."

http://sites.google.com/site/bajinabastapljeskovo/prica-o-evelini-h
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/03/23/srpski/R03032202.shtml
http://sloboda.snd-us.com/index.php...biju&catid=7:reportaze-i-intervjui&Itemid=126
http://www.firstworldwar.com/features/haverfield_11.htm
http://www.firstworldwar.com/features/haverfield_11.htm

Велеградске сељанке

Немачки цртеж из Београда


Као да се назире Саборна београдска црква




Вероватно будући "Зелени венац"


Велика пијаца




Мајке Јевросиме










Цветни трг

О играма народним некад и "сад"

Запис из Лике
Nedjeljom poslije svete liturgije, koja se svrši svagda kad već davno prevali podne, niko ne ide kući.
Sve što je mlađe podijeli se prema svome dobu i uhvati se ukolo.
Mlađi oženjeni ljudi i mlađe žene uhvati kolo za se pa igraj i pjevaj.
Veliki momci i djevojke, udavače, uhvati se opet za se u kolo, a manuje djevojčice same za se sastavi kolo, gdje se ne bi smio ni jedan muškarčić uhvatiti.
A starci posjedaj oko kola pa pričaj o starijem dogođajima.

. Kad se pusti iz kola a ono zapodjene se onda druge nevine igre: umetanja, utrkivanja, preskakivanja i doskakivanja i t.d.
Djevojke i djevojčice zametnu opet svoje igre i šale: titranje, piljanje, čelanje i dr.

SRPSKE NARODNE IGRE, Tihomir Djordjević
Tihomir Djordjevic - Srpske narodne igre
http://www.***********/document/l-x8CqMd/Tihomir_Djordjevic_-_Srpske_na.html


Srpske narodne igre koje se zabave radi po sastancima igraju
Vuk Vrčević (vitez),Nakl. knj. Dragutina Pretnera, 1889
http://books.google.com/books?id=Kv...ski+vitez&hl=sr&source=gbs_word_cloud_r&cad=6

Први подаци о играма са лоптом налазе се у збирци Вука Врчевића под називом Српске народне игре које се забаве ради по састанцима играју, објављеној 1868. гоине. Њен назив био је топуз-топа, куц-куи, изводила се на отвореном простору "између момчади" са лоптом од крпа...
Крајем 19-ог века Милан Ћ. Милићевић у првом броју СЕЗб чији је назив Живот Срба сељака објављује описе пет игара у којима се користи лопта као основни реквизит.

http://www.svevlad.org.rs/narodni_zivot_files/lopta.html


Између два рата двадесетог века, у моду је ушла игра за женску "момчад"-
ХАЗЕНА
Данас је сматрају претечом рукомета и зову "велики рукомет".

Ekipa Beogradskog sport kluba BSK 1924.г.


Koketni tim "Viteza" 1924.г.


Osnovnu ideju dali su Vraclav Karas i Antonin Kristof, a prvi je puta prikazana u Pragu. Hazena se igrala na omeđenom terenu (48 x 32 metra). Postor namijenjen samo kretanju golmana (s polumjerom od šest metara), gol (dimenzije 2 x 2,4 metra) i ograničeno vrijeme trajanja igre (dva poluvremena od po 25 minuta) veoma su slični suvremenom rukometu. Teren za igru bio je podijeljen na po tri trećine, tako da su se golman, braniči, središnji igrači i napadači mogli kretati samo u ograničenom dijelu igrališta.
1920. je u Beogradu osnovana hazena sekcije Jugoslavije i BSK-a.
1921. u u Velikom Bečkereku (sadašnji Zrenjanin) , zatim u Subotici, Somboru, Novom Sadu, Vršcu i Beloj Crkvi...
1924 u Kotoru, 1927. na Cetinju

ПРВАКИЊЕ СВЕТА У ЛОНДОНУ 1934.
Najveći međunarodni uspeh u hazeni ostvarila je ženska reprezentacija Jugoslavije, koja je 1934. u Londonu na Četvrtim ženskim svetskim igrama osvojila prvo mesto i postala prvak sveta.

Moreover, the first women's world cup was organised in 1930. Czechoslovakians won this competition, Yugoslavia was second and Poland was third.
The second world cup was in London in 1934, but there were just two teams who took part in this cup, Yugoslavia and Czechoslovakia. Yugoslavians won the match 6 4 and became the champions.

Секција Југославије


Данашња варијанта рукомета настала је тридесетих година, али се хазена играла до педесетих, када се дефинитивно прешло на "мали рукомет".

Екипа из Лике, Плашко
U ekipi je igralo sedam igračica a cilj je rukom obaciti loptu u dosta uska vrata.
U Zagrebu je održana prva međunarodna utakmica 1924. godine

..u sredini čuči Mara Grba-Zatezalo iz Vrela Dretulje (ostale su još nepoznate)

http://www.plaski-lika.com/04_03_02.html
http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=948
http://www.rknbgd.rs/istorijat_rukometa2.html
http://www.joeinvestoronline.com/library/Czech-handball.php

Na velosipedu

Krajem 19. veka, srpski mladići su pored ostalih sportova, počeli da se interesuju i za biciklizam. U to vreme, popularni sportovi bili su gimnastika i streljaštvo. Prvi bicikl je u Srbiju stigao iste godine kada i voz - 1884 .godine.



Prva biciklistička trka održana je 1896 .godine u Beogradu. Pobednik prve trke bio je Svetolik Savić koji je trasu od kafane "London" do Miloševog konaka (14 km) prešao za 25 minuta
. On je predstavljao srpske bicikliste i na južnoslovenskim trkama u Zagrebu 21. juna 1896... Savić je bio prvi na 3.000, drugi na 1.000, a četvrti na 10.000 metara.



VELODROMI
Za potrebe biciklizma izgrađena su dva primitivna „velodroma“, jedan na mestu današnjeg parka preko puta Doma vojske, a drugi nedaleko od Vaznesenjske crkve u današnjoj ulici Kraljice Natalije (Narodnog fronta).

U početku su se više priređivale propagandne vožnje, nego što se takmičilo. U tome su prednjačili dr. Đorđe Nešić, kasnije profesor Univerziteta i akademik, koji je obišao više krajeva Srbije [2] i član drame Narodnog pozorišta Ljubomir Stanojević koji je biciklom napravio turu Beograd—Cetinje—Beograd.[3]

Dr Đorđe Nešić je važio je za jednog od najboljih srpskih biciklista tog doba,
1896. je pobedio na Prvenstvu Rusije, a iste godine u Liježu pobedio je tadašnjeg svetskog prvaka Nemca Lera

Prvo prvenstvo Srbije održano je 5. oktobra 1897. na relaciji Beograd—Smederevo—Beograd (92 km). Startovalo je 10 takmičara, među kojima je bio i Dubrovčanin Marko Car, kasnije ugledan književnik. Pobedio je Hercegovac Đorđe Popara, koji je ovaj sport upoznao u Trstu..

Iste godine štampan je i „Velosipedski list“ koji je bio preteča sportske štampe u Srbiji.


Godine 1898. i 1899. priređivane su i trke u Beogradu.
U Pančevu su 1. oktobra 1899. održane trke na kojima su trumfovali beogradski biciklisti.

Egidius K. Danenbaum - Bicyclist - c.1890,
photography, Museum of Serbian History


http://www.bss.rs/cms/index.php?option=com_content&view=article&id=179&Itemid=2
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Бициклизам_у_Србији
http://www.ciklonaut.com/Tekstovi/bss_jubilej/125_godina.htm
http://radnicki-cyclingteam.com/index.php?option=com_content&view=article&id=19&Itemid=27

Biciklistički klub iz Kragujevca, u sredini Anka Nikolic ( S. Nikolic Sosa, 1910)

http://www.glassrbije.org/info/inde...meaq-marije-imokovi&catid=53:knjiga&Itemid=77

Univerzalna moc točka Slika iz Kragujevca 1954.

Наша прва жена архитекта – Јелисавета Начић





Дама од лепих степеница


У до тада искључиво мушку професију закорачила је смело. Већ после треће награде добијене на конкурсу за цркву у Тополи и неколико изведених објеката у Београду показала је да је архитектонска професија у њој добила истакнутог члана


МАЛО СТЕПЕНИШТЕ постоји и данас на Калемегдану преко пута француске амбасаде




Рођена је 1878. године у Београду. Вредна и упорна, током школовања увек је била одличан ђак. Прва је жена која се уписала на Технички факултет Велике школе у Београду давне 1896. године. Међу првима је завршила Архитектонски одсек Техничког факултета Велике школе и тако постала један од првих српских архитеката школованих у Београду. Наиме, исте године кад је Начићева уписала Технички факултет, на њему је отворен и посебан архитектонски одсек. До тада су студенти ради студија архитектуре одлазили у иностранство. Углавном као државни питомци, бирани су међу онима који су с успехом завршили инжињерски одсек у Београду и при том испољавали извесне уметничке склоности за архитектуру.


Јелисавета Начић


Прва жена архитекта у Србији, по стицању дипломе, с двадесет два пролећа, 1900. године постављена је за цртача – техничког приправника у Министарству грађевина. Године 1902, након положеног државног испита, добила је место архитекте у Инжињерско-архитектонском одсеку Београдске општине. У тадашњој Србији место у државној служби добијали су само они који су одслужили војни рок. Како жене нису могле да служе војску, то је значило да су та места била намењена превасходно мушкарцима. Иако је као свршени архитекта на почетку каријере морала да ради као цртач, то је није обесхрабрило, већ је стрпљиво чекала своју шансу. Угледавши распис конкурса за израду идејног решења за пројекат цркве у Тополи, схватила је да јој се указује жељена прилика да покаже своје умеће. У изузетно јакој конкуренцији, на конкурсу је освојила треће место.
Успех на том такмичењу убрзо јој је донео нове наруџбине. Ипак, њена каријера трајала је само шеснаест година. За време Првог светског рата она је, као и њен познати колега Јован Илкић, одведена у логор Нежидер у Мађарској. Упркос тешким условима, боравак у логору донео јој је и лепе тренутке. Ту се заљубила у професора Луку Лукајиу, албанског интелектуалца и родољуба, а потом за њега и удала. Логор је преживела, али се више никада није вратила својој професији. Умрла је у Дубровнику 1955. године.

С Теразија на Калемегдан


Јелисавета се бавила и архитектуром и урбанизмом. Радила је на урбанистичком уређењу Малог Калемегдана по идејној скици Димитрија Т. Лека. Такође јој је поверена израда детаљног плана и надзор над извођењем урбанистичког уређења Теразијског платоа. План је био разрада првонаграђеног конкурсног решења Веселина Лучића. Извођењем овог плана Теразије су добиле нов изглед с две коловозне траке калдрмисане дрвеном коцком, кружну ронделу и два бочна цветњака. Подигнута је и ограда око скверова, с „гранитним соклом и постаментима, између којих су били украсни делови од ливеног гвожђа у слободним мотивима сецесије”. Стабла старих кестенова су посечена, а уместо њих посађени јасенови. Заслугом инжењера-баштована Шарла Леруа, међу украсним биљем нашло се место и за стабла банана. Решење Теразија с цветним алејама опстало је све до 1949. године. Том приликом Теразијска чесма премештена је у Топчидер, близу конака кнеза Милоша, где ће и остати све до 1975. године кад ће је после нове реконструкције Теразија вратити на њено првобитно место.
Зграда основне школе код Саборне цркве у Београду


На Теразијама је планирано и постављање фонтане с Мештровићевом статуом „Весник победе”. Статуу с групом фигура познати вајар радио је у великој сали Основне школе код Саборне цркве коју је Јелисавета пројектовала. Ово наводи на закључак да је Мештровић ценио рад Начићеве и с њом сарађивао око израде пројекта за уређење Теразија у вези с израдом фонтане. Сама фонтана, започета 1914. године, није завршена због рата. Скулптура „Победника”, део композиције планиране за постављање на Теразијском платоу, наишла је на згражавање ондашњег света који се противио да се статуа нагог мушкарца постави на градском тргу. Уместо на Теразијама, постављена је на западном углу Београдске тврђаве у Горњем граду у част десетогодишњице пробоја Солунског фронта, 8. октобра 1928. године.
Данас је познати симбол Београда.

Поред плана за уређење Малог Калемегдана Јелисавета је за то место пројектовала и Мало степениште – постоји и данас, пењемо се њиме на Калемегдан са стране француске амбасаде. Ово необарокно степениште са чесмом саграђено је на почетку 20. века. Изабравши тесани рипањски камен зелене боје, она је ово степениште учинила посебно упечатљивим.
Пројектом зграде Основне школе код Саборне цркве, касније назване „Краљ Петар Први”, у истоименој улици показала је свој неспорни дар и пуну пројектантску зрелост. Школа је подигнута у раздобљу од 1905. до 1907. године на месту некадашње основне школе на Варош капији. Иако је зграда урађена у духу академизма с примесама ренесансе и барока, Јелисавета Начић нарушила је нека од академских начела правилности како би зграду што боље прилагодила положају. Из тог разлога определила се за разуђену основу зграде с дубоко засеченом фасадом и крилима према Грачаничкој, Улици краља Петра и порти Саборне цркве. Највише пажње поклонила је угаоној фасади коју је складно украсила и завршила високом атиком с балустрадама. На њој је, између прозорских лукова првог спрата, предвидела постављање рељефних портрета Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Водећи рачуна да поред неопходних садржаја потребних за одвијање наставе испуни и одговарајуће хигијенске захтеве за правилан рад школе, пројектом ове зграде, како је у то време приметио архитекта Жарко Крстић, грађење школских објеката постављено је „на једну стручно солидну основу” с усклађеним техничким и хигијенским захтевима. То је један од најважнијих и најуспелијих јавних објеката које је Начићева извела.

Део други


План и црква Александра Невског


И као што је основна школа била једна од првих зграда наменски грађених за ту сврху у Србији, тако су и раднички станови првенац у београдском градитељству. Блок радничких станова, који се налази између улица Ђуре Ђаковића, Комнен Барјактара, Генерала Махине и Херцег Степана, састоји се од два низа објеката насталих у различито време. Јелисавета Начић пројектовала је низ објеката с фронтом из улица Ђуре Ђаковића и Гундулићевог венца. Изведени 1910. и 1911. године, били су почетак планиране, али не и до краја спроведене акције Београдске општине да реши несташицу јефтиних станова за сиромашније становништво. Важно је напоменути да је то први случај на Балкану да се приступило грађењу условних станова намењених за смештај радника и да их је радила прва Српкиња, архитекта Београдске општине. Други низ објеката настао је 1924. године и добро се уклопио с првобитним, образујући тако складну блоковску целину. У композицији ових једноспратних безорнаментних зграда истичу се вешто моделовани кровови с надстрешницама и фасадним забатима.

Због славолука у логор

У близини ових станова налази се још једно Јелисаветино дело, овог пута из области сакралне архитектуре: Црква Александра Невског у Француској улици број 39. Почела је да се гради 1912. године по Јелисаветином пројекту у српско-византијском стилу. Први светски рат прекинуо је градњу цркве. Касније је настављена по измењеном пројекту. Од првобитног плана остао је, писао је Слободан Богуновић, „тролисни облик основе с три апсиде... и једним кубетом изнад наоса”. Грађевински радови завршени су 1929. године, а иконостас, преграда између олтара и осталог дела цркве, украшена по нарочитом и утврђеном реду и распореду иконама, постављен је 1930. године. Он није рађен посебно за ову цркву, већ је био предвиђен за задужбину Карађорђевића на Опленцу, па је поклоњен Цркви светог Александра Невског. Овде се чувају и многе реликвије из 19. и 20. века (иконе, култни предмети, књиге), као и велика слика с ликом светог Александра Невског, дело великог пољског сликара Јана Матејка настало око 1890. године.




Као општински архитекта пројектовала је 1912. године и Павиљон за туберкулозне болести, оштећен за време Првог светског рата и порушен 1919. године. То је била прва болница за туберкулозне болести у Србији. Јелисавета Начић пројектовала је и прву кружну пећ и друга постројења за израду опеке коју је општина изградила у „Прокопу” код земљаног мајдана. Овај објекат данас не постоји, срушен је за време Првог светског рата. Срушена је и кућа Арсе Дреновца која се налазила на углу Косовске и Кондине улице, као и кућа М. Протића у дворишту Бирчанинове број 13. Времену и пролазности одолевају кућа књижара Марка Марковића на углу Капетан-Мишине и Јованове 45-а, изграђена 1904. године, и кућа З. Арсенијевића у Ломиној улици број 46. Пројектовала је и малу спомен-цркву у Штимљу на Косову коју је саградила Нака Спасић, председница Кола српских сестара.



Године 1913. Јелисавета Начић пројектовала је и Теразијски славолук, постављен на Теразијама у част повратка српске војске из балканских ратова. Остало је предање да су је због натписа „Још има неослобођених Срба”, исписаног у једном делу тог славолука, окупатори прогнали за време Првог светског рата у логор Нежидер. Први светски рат прекинуо је њен плодан рад. Ипак, све до прогона у логор 1916. године, радила је на обнови непријатељском артиљеријом оштећених зграда у Београду. Након повратка из логора ова храбра, упорна и даровита жена, која је у ондашњем патријархалном окружењу својим радом успела да избори место признатог и уваженог стручњака, никада се више није вратила свом позиву. У историји српске архитектуре остаће упамћена по лепоти дела која је оставила и чињеници да је радом и упорношћу стално померала границе бивајући у много чему прва.



Аутор: Светлана Димитријевић - Марковић
број: * 3010 * 2009

Фебруар 1901.
Земљу више није било довољно бранити само на земљи. Небо је чекало нове ратнике...

СРБИЈА НАД СРБИЈОМ

У фебруару 1901. године српско Министарство војно послало је инжењеријског капетана Косту Милетића на школовање у Ваздухопловно-техничку школу крај Петрограда, у Русију, где је до новембра 1902. године савладао управљање слободним и везаним балонима.


Коста Милетић лети у балону током школовања у Русији 1902. године

КОСТА МИЛЕТИЋ (1874 - 1953)
СРПСКИ АЕРОНАУТ

Април 1909.г.
Капетан Коста Милетић је летео априла 1909. године, на балону „Србија”.


О првом лету првог српског балона остало је веома мало података. Један од ретких трагова је кратка цртица објављена у београдском дневном листу „Политика”, 11. априла 1909. године, под називом: „Српски балон – Једна карта са првог српског балона ’Србија’”. У тексту пише:
„Јуче је наше уредништво добило једну врло занимљиву поштанску карту из Немачке: прву карту са првог српског балона.
Та карта бачена је из балона свакако над Аугзбургом: прва страна јој је као и код обичних карата одређена само за адресу, али при дну стоји крупним словима наштампана, на немачком и француском језику, ова примедба:
НЗ. Онај, ко нађе ову карту, најучтивије се моли да је преда на пошту. Поштарина се надокнађује.”

Fabrički inženjer Šerle u društvu gospođe Ridinger, supruge vlasnika fabrike, i kapetana Miletića uzleteo je iz Gersthofena na probni let sa slobodnim balonom, na čijoj kupoli se nalazio veliki natpis „Srbija“, a na korpi srpska zastava. Posle tri sata i 45 minuta leta, balon se uspešno spustio kod Frajzinga. Oba balona su predata srpskim vlastima 26. maja 1909.

Kliknite za proširenje...

Коста Милетић је био на челу српског војног ваздухопловства у балканским ратовима и у најтежем раздобљу Првог светског рата.
После завршетка Првог светског рата пензионисан је у чину пуковника.

http://www.aeromagazin.rs/arhiva/aero05/c20.htm
http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:prvi-srpski-balon
http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/srbiј-nad-srbiјom
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279830-Balonom-na-nebo

Srbin Ivan Sarić iza braće Rajt

Pored braće Rajt, koji su 1903. godine izveli prvi let i Santoša Dimona, koji je poleteo 1907, velikim slovima u istoriji svetskog vazduhoplovstva upisano je i ime Subotičanina Ivana Sarića (1876-1966) koji je, sa subotičkog hipodroma 16. oktobra 1910. godine poleteo avionom koji je sam napravio .

Priča o ljubavi Sarića prema vazduhoplovstvu počela je 1909. godine na autoreliju u Francuskoj, gde je upoznao čuvenog Luja Blernoa i prvi put video avion pripremljen za let preko Lamanša. Krišom napravljene dve fotografije poslužiće mu kao osnovica za gradnju svog prvog aviona.

Труп авиона „Сарић 1“, саграђен од приручних материјала као што су дрво, ланено платно, точкови мотоцикла и клавирске жице, завршен је 1909.године.



Сарићев авион данас, у Музеју
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/df/Saric1AirplaneMuseumYUAF.jpg

Осим летења, Иван Сарић је имао и друге таленте: био је свестрани спортиста; атлетичар, рвач и један од оснивача фудбалског клуба у Суботици..
Сарић с медаљама и признањима освојеним на спортским тамичењима

BUNJEVAC ”SRPSKE VERE”

Godine 1919. na pitanje kralja Aleksandra Karadjordjevića kojoj naciji pripada, Sarić je odsečno odgovorio:
- Ja sam Bunjevac "srpske vere"!



http://aircraft-planet.com/?tag=ivan-saric-1910-2010
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:295212-Srbin-iza-brace-Rajt
http://sr.wikipedia.org/wiki/Иван_Сарић

Огњеслав- Сербин из будућности

Rođen u šestoj deceniji devetnaestog veka, kada i Nikola Tesla i Mihajlo Pupin, Ognjeslav Kostović ostaje u senci velikih naučnika i izumitelja, manje poznat, danas sasvim zaboravljen, a to je, sasvim sigurno, posledica okolnosti u kojima je naš zemljak stvarao u carskoj Rusiji.
Njegovi preci, deda Jovan i otac Stevan, bili su bogati žitarski trgovci koji su se nastanili u Vranjevu, sada delu Novog Bečeja. Rođen je u Vizburgu u Austriji 1851. godine. Rastao je u Pešti i Novom Bečeju kod dede Jovana, u imućnoj porodici, radoznao i uvek željan znanja.



Мотор са унутрашњим сагоревањем 1865.
Po mnogima, naš zemljak je među prvima u svetu, posle nemačkog inženjera Otoa, koji se smatra ocem motora sa unutrašnjim sagorevanjem, pre Dajmlera, Benca i Majbaha, imao rešenje ovakvog motora, koji je konstruisan tek 1885. godine, kao lak, brzohodni benzinski motor, osnova razvoja motora za vozila koja danas znamo.(Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по)

Подморница 1878.
Kostović je imao planove za podmornicu na ručni pogon koje je ponudio ruskim vojnim vlastima. Bez mnogo proveravanja, projekat je odbijen 1878. godine. Radilo se o čamcu-ribi, sposobnom da ponese osam ljudi, da se kreće u svim pravcima i provede pod vodom 20 sati.

Dirižabl 1879.g.
Prvi idejni projekat za dirižabl iz 1879. godine


Ваздушна лађа 1880.
Već 1880. godine u časopisu „Vazduhoplovac” piše da je poznati izumitelj nacrtao svoju prvu vazdušnu lađu, proučili su projekat i istakli njegovu savršenu lepotu.Zbog pogrešnih odluka odgovornih u ruskoj vojsci, zamisli Kostovića ostvariće dvadeset godina kasnije nemački grof Ferdinand Cepelin, a nedovršena Kostovićeva vazdušna lađa u to vreme nalazila se u pogonima za proizvodnju „arborita” u selu Maloje Ribickoje na obali Neve.


Арбонит
Tražeći za izgradnju dirižabla lak ali i čvrst materijal, Kostović je među prvima u svetu pronašao, „arbonit”, neku vrstu šper-ploče, koja će kasnije u Rusiji biti korišćena za izradu predmeta za svakodnevnu upotrebu.

Хидроавион, први на свету
.Године 1911 први на свету створио је летећи чамац, хидроавион.
Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу.
Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова.
Ujedno je bio i prvi srpski balonista, odnosno prvi Srbin koji je sam konstruisao balon "Helios" 1884.g. i njime leteo nad Petrogradom !
Pored slobodnoletećih, konstruisao je i više vezanih, signalnih balona za rusku mornaricu, od kojih je jedan primerak 1885. uputio Srpskoj vojsci, koja se tada nalazila u ratu sa Bugarskom. Tim balonom su obavljena izviđanja u Nišu i Beogradu, što je označilo začetak balonstva u Srbiji.

1884. godine predložio je uređaj za bombardovanje neprijateljske teritorije pomoću niza malih povezanih balona ispod kojih su, preko sajli, upućivane bombe ili mine na udaljeni cilj.



Druga domovina Ognjeslava Kostovića bila je Rusija, ali ni svoju prvu nikad nije zaboravio. Usred Petrograda, gde se oženio i dobio decu, slavio je svake godine slavu-Sv.Nikolu , što je Ruse čudilo jer ne znaju za ovaj običaj. Redovan gost, pored mnogih njegovih prijatelja, bio je i Mendeljejev.

http://www.aleksinac.net/nauka/ognjeslav.html
http://www.retroplan.ru/encyclopaedia.html?sobi2Task=sobi2Details&catid=62&sobi2Id=504
http://sr.wikipedia.org/wiki/Огњеслав_Костовић_Степановић
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=14329

Maštoviti Fruškogorac Ser Džon Smit

Malo je onih koji znaju, recimo, da je spravicu koju koriste svi frizeri sveta – mašinicu za šišanje – izmislio naš čovek, berberin Nikola Bizumić, koji je početkom prošlog veka živeo i radio u Velikoj Britaniji.

Inventer of the hair-cutting machine. After 1860, he moved to London, change his name, and lived there for the rest of his life as highly respected businness man, Sir John Smith.

Pronalazač "nularice"- mašinice za šišanje, "John Smith" , rodio se kao Srbin 1823.godine pod imenom Nikola Bizumić, u siromašnoj neradinskoj porodici.


Posle školovanja u rodnom mestu. odlazi u Irig da uči berberski zanat. Još u Irigu je došao na ideju da konstruiše mašinu koja bi unapredila berbrsku delatnost, odnosno ubrzala postupak prilikom sisanja, jer je tadašnjim majstorima šišanje makazama oduzimalo dosta vremena, što je samo po sebi smanjivalo i broj lica koja su želela biti ošišana, pa je zarada bila manja.
Kod svog majstora nije naišao na razumcvanje, pa ga je zbog svog "fanataziranja" napustio i prešao u Rumu, gde je 1836. godine položio kalfenski ispit. Njemu je tada zatrebalo 100 forinti da napravi i patentira svoje konstruktorsko delo. Sremci ne samo što mu nisu dali tu pozajmicu, nego su i šale zbijali sa njim.

Gotovo praznog novčanika napušta svoj zavičaj 1855. godine, a samo deceniju kasnije 1865, berbernice širom Evrope prepunile su mašine za šišanje, izumiteljske otkriće našeg zemljaka. U Londonu gde se nastanio, našao je finansijere za svoj izum, a odmah je niklo i nekoliko fabrika za proizvodnju. Uzeo je pseudonim Džon Smit, da bi lakše uspeo u svetu biznisa, a njegova materijalna dobra munjevito su se nagomilavala. Pored nebrojano mnogo akcija u fabrikama i bankama imao je izuzetno lepu i atraktivnu vilu u otmenoj londonskoj četvrti. Astronomskim ciframa merila se vrednost njegovog bogatstva.

Kada je umro u Londonu 1906. godine, njegova imovina je procenjena na 22 miliona funti sterlinga.
The hair clippers were invented by Nikola Bizumic, a Serbian inventor.
http://maps.thefullwiki.org/Hair_clipper
http://www.mybarberclippers.com/pro...rber-clippers-its-surprising-history-and-uses
http://hair-clipper.co.tv/

Srebrena:

Pored braće Rajt, koji su 1903. godine izveli prvi let i Santoša Dimona, koji je poleteo 1907, velikim slovima u istoriji svetskog vazduhoplovstva upisano je i ime Subotičanina Ivana Sarića (1876-1966) koji je, sa subotičkog hipodroma 16. oktobra 1910. godine poleteo avionom koji je sam napravio .

Kliknite za proširenje...

Jeroplan dr. Aleksića
Mada zvanično to nigde nije verifikovano, počasno mesto prvog Srbina koji je konstruisao i obavio let spravom težom od vazduha pripada pančevačkom lekaru dr Vladimiru Aleksiću, koji je 1909. godine sam napravio jedrilicu, kojom je uspeo da poleti.Novine pisale: "Doktor Vladimir Aleksić u Pančevu, konstruisao je posve nov aeroplan koji je u originalnoj veličini, a po zahtevima moderne tehnike o letenju, praktično i izveden. Ideja se naslanja na naučnu osnovu, ali je u svim pojedinim delovima skroz originalna. ".
Aeroplan, kako je svoju jedrilicu nazivao Aleksić, bio je izgrađen od šupljih drvenih cevi. Gornja nosiva površina iznosila je 24, a donja 12 kvadratnih metara



Prvi princ na nebeskim skijama

Prilikom boravka u Francuskoj, od 5. do 27. aprila 1910. godine, tada princ, a kasnije kralj Jugoslavije, Aleksandar Karađorđević je leteo u avionu "Flajer br.1" čiju je licencu za proizvodnju francuska vlada otkupila od braće Rajt. Princ Aleksandar je, tako, bio prvi Srbin koji je leteo avionom.
Petnaestog ili šesnaestog aprila 1910, njih dvojica (Princ i Lord Lamber) su se odvezli na letelište udaljeno samo tri kilometra od Versaja gde ih je čekao najpoznatili avion u istoriji vazduhoplovstva, poznati dvokrilac koji nije imao točkove nego je poletao sa skijama uz pomoć katapulta.



U avgustu ratne 1915, princ Aleksandar je izveo još jedan istorijski let, kada je, kao vrhovni komandant srpske vojske, posetio aerodrom na Banjici. .. na sopstveni zahtev je avionom "farman" leteo kao izviđač s kapetanom Lujom Polanom.
Posle kratke pripreme "novog" izviđača, Polan je na visini od 1.500 metara nadleteo severni deo Beograda i liniju fronta iznad Ratnog ostrva, odakle su se jasno videle austrougarske utvrde i monitori na obali Dunava, zaklonjeni od srpske artiljerije iza Zemuna. Let je trajao 30 minuta.

Let srpskog princa i francuskog grofa pobudio je veliku pažnju u evropskoj štampi. Tako bečki časopis "Viner Bilder" o tome piše: "Krunski princ Srbije Aleksandar, koji trenutno boravi u Parizu, može se podičiti da je prvi budući vladar koji je preduzeo let aeroplanom. ".

Beševićev helikopter 1911.

U beogradskom listu "Novo vreme" u broju od 19. decembra 1911. godine, objavljen je prikaz modela aeroplana, koga je Stevan Bešević, Srbin iz Hrvatske, dva dana pre toga predstavio u Olimpijskom klubu. U tom tekstu opisan je let Beševićevih modela pred publikom u stanu Olimpijskog kluba, uz poseban opis helikoptera, koji je udešen za let u horizontalom i vertikalnom pravcu. Pored ostalog pisalo je:
"Opiti sa modelom helikoptera ispali su ovoga večera izvrsno. Uopšte, ubedljivost, sa kojom je g. Bešević tretira ove stvari, razlozi koje on zasniva na stvarnoj podlozi, na načelima fizičkim i proračunima matematičkim, najzad, uspešni pokušaji, izvedeni sa njegovim minijatur-modelima, daju nadu da će zamisao Beševića privesti u delo"

Slika 1 Bešević
Slika 2 Deroko


Arhitekta zaljubljen u jedrilice

Aleksandar Deroko je konstruisao i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u tadašnjoj Srbiji. Sa svojim modelima učestvovao je na raznim takmičenjima koja su od 1910. do 1912. organizovali prvi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu je učinila da se Deroko još kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota.

http://www.vesti-online.com/Slobodn...99522/Vremeplov-100-godina-avijacije-u-Srbiji

СЛАВА

Из часописа-календара "Орао" 1889.г.,Vladislav Titelbah (1847-1925)


Из часописа-календара "Орао" 1898.г.


БАДЊАК И БОЖИЋ
Из часописа-календара "Орао" 1893.г.


Из Београдских илустрованих новина 1866.