Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Čuvena pesma “Đurđevdan” nastala je u “vozu smrti”, koji je putovao iz Sarajeva za Jasenovac, otkriva profesor Žarko Vidović, istoričar umetnosti iz Sarajeva, koji je bio u zloglasnom koncentracionom logoru 1942. godine.
Naime, kako svedoči ovaj istoričar, Srbe su 1942. godine na Đurđevdan zatvorili u stočne vagone i, po naređenju NDH, policija ih je povela na “đurđevdanski uranak”. Vidović je bio u zаtvorimа do 1942. godine, i to prvo u nemаčkom, pа u ustаškom. U “Velikom trаnsportu” prebаčen je u Jаsenovаc, odаkle je deportovаn u logor kod Nаrvikа u Norveškoj.
Освануо је шести мај 1942. године. Било је то хладно сарајевско јутро. Полиција НДХ наредила је да се Србима припреми "ђурђевдански уранак". У четири сата ујутру у град су се сливале колоне заробљеника из Јајце-касарне - са брда изнад Бембаше.
Придружили су им се сапатници из логора Беледије, Ћемалуше те Централног и Градског затвора као и касарне Војводе Степе. Колоне су се сусреле на Обали Кулина бана гдје су дочекали воз смрти..
Иако је у непосредном окружењу, у Стону на Пељешцу Свети Сава већ 1219. међу првим српским епископијама основао и Стонску, а у време цара Душана у том месту било је чак десет манастира и цркава, Дубровник је стицајем разних историјских околности, своје православне храмове добио тек у 19. веку.
Boža, dobrotvor Dubrovnika
Božo Bošković (1815-1879), rođen u Dubrovniku. Otac mu je iz Hercegovine sišao u Dubrovnik. Božo Bošković je obeležio drugu polovinu 19. veka. Bio je vrlo ugledni brodovlasnik, trgovac, posednik, i veliki dobrotvor, oženio se Teodorom Puticom iz vrlo bogate dubrovačke pravoslavne porodice i glavni deo svog života posvetio zidanju crkve. Čak mu je i car austrougarski davao novac, i to značajne svote. Godinama je to trajalo. Sve je to uspeo, ali posle podizanja crkve, vrlo brzo je umro. Sve ga je to iscrpelo. Ali, ostavio je zadužbinu za sobom; docnije (1880) je osnovana ženska škola „Boža Bošković” koja je bila značajna u kulturnom smislu kao sedište raznoraznih, posebno svetosavskih svečanosti...U Boškovićevim kulturno-obrazovnim nastojanjima, uz Boža je bio i brat Nikola Niko Bošković. On je radio na ispunjavanju bratovljeve želje da otvori žensku školu, ali je i sam pomagao razvoj školstva..
Temelji današnje pravoslavne crkve u Starom gradu osveštani su 21. maja 1871. godine. Gradnja, po projektu inženjera Emila Vekijetija (1813-1901), završena je 1877. godine. Hram je osveštao episkop bokokotorsko-dubrovački Gerasim Petranović, na dan Sv. Stefana, despota srpskog. Statistički podaci kazuju da su 1931. godine u dubrovačkom srezu živela 2.324 pravoslavna vernika, što je bila jedna petina ukupnog stanovništva...
Био је дуже време управник Дубровачког поморскобродарског друштва. Бавио се и политиком и биран је за члана општинске управе.
..O njemu se mnogo zna, njegove aktivnosti su sa divljenjem praćene u ondašnjem nacionalnom korpusu, a Đorđe Nikolajević je neposredno iza njegove smrti u Zadru objavio i monografiju o njemu. I savremena srpska istoriografija ne zapostavlja ogromne vjerske, kulturne i nacionalne tekovine ovog samoukog Dubrovčanina i njegove porodice...
..Mladi Božo Bošković nije imao posebnog obrazovanja, trgovao je sa Hercegovcima na pijaci, zatim radio u tuđim trgovinama dok nije otvorio vlastitu radnju. Svojom uslužnošću i poslovnom umješnošću, kao i ponudom najkvalitetnije robe, brzo je privukao, kako prvu gradsku gospodu, tako i posade stranih brodova, koje su navraćale u grušku luku...U toku Hercegovačkog ustanka 1875-1878. Božo je bio član Dubrovačkog odbora za pomoć ustanicima. Njegovim zalaganjem oslobođeni su iz zatočeništva u sjevernoj Africi braća Serafim i Jovo Perović i Leontije Radulović. U to vrijeme, i Odbor gospođa, u čijem radu je veoma aktivna bila Teodora – Tona Bošković, dosta je činio na prikupljanju pomoći izbjeglicama i ranjenicima.
Nedugo po izgradnji dubrovačkog Blagovještenjskog hrama i po završetku Hercegovačkog ustanka, na samom početku 1879. godine, umro je taj veliki nacionalni pregalac, zavještavši velika sredstva srpskim vaspitnim, kulturnim i humanitarnim ustanovama, od čega je formirana Zaklada Boža Boškovića. Uskoro je ta zadužbina osnovala Srpsku žensku školu „Božo Bošković“, kojoj je testator i namijenio najviše novaca.
Božovu kulturno-umjetničku djelatnost su produžili supruga Tona, koja je bila u upravi Zadruge Srpkinja Dubrovnika, i brat Niko, kao predsjednik Srpskog pjevačkog društva „Sloga“. U nadaleko poznatim svetosavskim svečanostima učestvovali su, zajedno sa pravoslavcima, najviđeniji dubrovački intelektualci katolici srpskog opredjeljenja, smatrajući sv. Savu i svojim svecem i prosvjetiteljem....
Znanstvenik Milutin Milanković rođen je 1879. godine u Dalju, mjestu nedaleko Osijeka. Povijest i znanost upamtile su ga po tzv. 'Milankovićevim ciklusima', teoriji koja tumači pojavu ledenih doba kao posljedicu Zemljinih astronomskih gibanja. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti, Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti (današnji HAZU), te Njemačke akademije naturalista. Njegovo ime nosi jedan od kratera na Mjesecu. Umro je 1958. godine u Beogradu
Milutina Milankovića (1879. Dalj – 1958. Beograd) povijest je upamtila kao građevinskog inženjera, profesora mehanike nebeskih tijela, potpredsjenika SANU (Srpske akademije nauka i umetnosti), dopisnog člana JAZU (Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti – današnji HAZU), koju je osnovao još jedan slavni Esseker, Josip Juraj Strossmayer, te člana Njemačke akademije naturalista – sve u svemu, vrhunskog znanstvenika hrvatskih i srpskih korijena na svjetskom glasu.
Rođen je u Dalju, u srcu Slavonije, u imućnoj obitelji dubokih intelektualnih korijena. Njegov djed, Uroš Milanković, bio je filozof,a njegov otac Milan oženio se Osječankom iz tada poznate srpske porodice Muačević.Inače prvi spomen Milankovića u Dalju je davne 1690. g. što govori da su stigli u Dalj još i prije Velike seobe.Milankovićeva veza s Osijekom je razdoblje njegovog srednjoškolskog obrazovanja – u gradu na Dravi završio je gimnaziju, a školovanje je nastavio u Beču, na Bečkom tehnološkom institutu.Također,u svojim memoarima naglašava kako je završio srpsku-veroispodenu školu u Osijeku,od koje je danas ostala samo trošna mala zgrada. U srcu Austro-Ugarske monarhije, tada jednom od svjetskih središta, 1902. godine diplomirao je građevinsku tehniku. Samo dvije godine kasnije je i doktorirao. http://www.google.hr/imgres?q=milut...nw=92&start=0&ndsp=33&ved=1t:429,r:3,s:0,i:77
U Austro-Ugarskom carstvu radio je sve do 1909. godine – na inženjerskim poslovima. Gradio je brane, vijadukte, akvadukte, mostove i druge objekte. Zatim odlazi u Beograd, u ondašnjoj Kraljevini Srbiji. Na beogradskom Sveučilištu započinje svoju znanstvenu karijeru, kao profesor racionalne mehanike, mehanike nebeskih tijela i teorijske fizike. I dalje nastavlja s proučavanjem problematike vezane uz armirani beton. Njegov znanstveni doprinos na ovim područjima bio je dovoljan da ga Srpska akademija nauka i umetnosti primi za svog člana 1924. godine. Milanković će kasnije postati potrpedsjednik SANU-a, a biti će član JAZU, te Njemačke akademije znanosti.
Njegov dolazak u Beograd ujedno znači početak turbulentnih vremena na jugoistoku Europe. Prvo su zaredali Balkanski ratovi, a malo zatim i Prvi svjetski rat. Već 1914. godine, malo po Milankovićevom stupanju u brak, austro-ugarska vojska ga je internirala prvo u Nežider, a uskoro u Budimpeštu. Tamo je neko vrijeme radio u biblioteci Mađarske akademije znanosti. U Mađarskoj se posvetio proučavanju solarne klime i planetarnih temperatura. Do okončanja rata uspješno je završio monografiju o ovoj problematici.
Građevinski inžinjer, matematičar, fizičar, astronom – sve u jednoj osobi. To je Milanković. Njegov najveći doprinos znanosti je proučavanje i povezivanje astronomskih čimbenika s klimatskim promjenama na Zemlji. Milanković je na znanstveni način objasnio nastanak, razvoj i povlačenje glacijalnih faza tijekom proteklih 600 000 godina Zemljine geološke prošlosti. Milanković je primjenom matematike i korištenjem ranijih spoznaja dokazao da su promjena nagiba ose rotacije, precezija i ekscentrična putanja Zemlje oko Sunca dominantni dugoperiodični faktori na promjenu klime. Svijet i danas poznaje njegovo ime i rad koji tumači ledena doba kroz „Milankovićeve cikluse“.
Djelom "Kanon osunčavanja zemlje i njegova primjena na problem ledenih doba" obilježio je znanost istočne Europe XX. stoljeća, a velik utjecaj imao je i na razvoj znanosti u svjetskim okvirima. Najveći doprinos popularizaciji znanosti svakako je knjiga „Kroz vasionu i vekove“. Sam je svoje djelo često nazivao „Popularna astronomija“, a pisana je na neobičan način – u obliku pisama prijateljici kojoj na zanimljiv način objašnjava pojmove iz astronomije, ali i druge teme vezane uz nebeska tijela, geologiju i povijest znanosti. Objavio je i niz drugih djela s područja znanosti, ali i autobiografsku prozu naslovljenu „Uspomene, dožiljaji i saznanja“.
Milanković nije samo astronom, nego i geolog – jedan od tvoraca teorije tektonike ploča koja se danas intezivno koristi u geološkoj znanosti. Razradio je numeričku sekundarnu putanju polova rotacije, te na taj način dokazao da je položaj kontinenata u geološkoj povijesti bio znatno drugačiji od položaja kontinenata danas. Tek nekoliko desetljeća kasnije suvremena su geofizička mjerenja, satelitska geodezija i radijski signali potvrdili točnost ovih proračuna.
Milutin Milanković preminuo je 12. prosinca 1958. godine, ne doživjevši pravo priznanje za svoj rad i znanstveni doprinos. Ono je uslijedilo tek 10. prosinca 1976. godine, i to na međunarodnom nivou. U časopisu „Science“ objavljeni su konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg istraživanja čiji je cilj bilo pronalaženje odgovora na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili točni. Tada je dokazano da je teorija Milankovićevih ciklusa u potpunosti točna. Njegovi radovi nakon toga postaju predmet intezivnog izučavanja stručnjaka. Njemu u čast nazvan je i jedan od kratera na mjesecu.
Неколико српских дечака у време Првог светског рата послато је у Единбург на школовање. Тамо су заволели рагби и 1918. одиграли прву утакмицу под именом Србија. У Београду се одржава међународни турнир на коме ће играти и данашњи рагбисти школе "Џорџ Хериотс", коју су похађали српски дечаци.
Најстарији сачувани камени мост у Србији, настао крајем XIV или почетком XV века, првобитно је премошћавао реку Ситницу на траси старог пута Дубровник–Скопље. Према предању, ктитори моста били су браћа Војиновићи, сестрићи цара Душана, чија је резиденција била у Вучитрну. Природном променом тока Ситнице мост је изгубио своју реку, а засипањем изгубио и своју првобитну дужину. Асиметричан је, са главним лучим отвором распона од око 13 m, дужине од преко 135 m и ширине коловоза од готово 5 m. Пет у темену преломљених лукова свакако су старији део моста, док су четири лука полукружног облика накнадно дозидана. Полихромија је остварена смењивањем правилно тесаних блокова црвенкастог и сивог камена. Војиновића мост усред Вучитрна једно је од прворазредних сведочанстава средњовековног грађевинског умећа. Конзерваторски радови нису извођени, премда стање моста захтева санацију.
Дугачак је преко 135 метара са девет лукова, док је ширина његовог коловоза готово 5 метара. Сами лукови су асиметрични, а највећи од њих има ширину од готово 13 метара. Ток Ситнице се временом мењао, тако да је првобитно подигнуто 5 лукова оштрих врхова, да би им касније било дозидано још 4 лука,полукружног облика. Река је, у наредним вековима, наставила да мења свој ток и ствара наносе око моста, тако да данас испод њега више не тече река Ситница, а услед речних наноса му је смањена и укупна дужина.
Почевши од 1850.г. ( kada nastaju prve fotografije) настаје преображај грађанског костима од српско- левантско-балканског до чисто европског, који преовладава у деведесетим годинама 19.века.
Beograđanke šetaju ulicama u libadama, fistanima i tepelucima, okićene broševima, srebrnim granama, velikim prstenjem, uz obavezne suncobrane, lepeze, svilene venecijanske šalove sa dugim resama u (beloj žutoj, dunkl zelenoj i crnoj) boji, rukavice od tanke kože po poslednjoj bečkoj modi…
Elegantne Beograđanke XIX veka su u korsetima, čipkanim šalovima, pelerinama, šlepovima, izvezenim mažetnama i bogato ukrašenim haljinama,...
Bitan detalj bile su i grudne marame i šeširi ukrašeni cvećem, biserima ili perjem.
Najzapaženije pomodarke bile su :
knjeginja Persida, Poleksija Nikolajevića, Kleopatra Petronijevića, Jelena Simića, Katica Danilović-Bogićević, Maca Punkatorka, Bosa Lešjanin, Margareta Ban, inteligentna i načitana Mileva Alimpića, Milica Vujovića, ćerke hadži-Tome i kapetan-Miše koje su u svom dobu bile najotmenije devojke u Beogradu,... zatim Milena i Katarina Bogićević-Konstantinović, najbolje obučene žene u Srbiji, i ...naravno, Kraljica Natalija koja je za svaki izlazak iz dvora imala novu haljinu.
Katarina Bogićević-Konstantinović , Anka Konstantinović i Persida Karadjordjević
Katarina je umrla je u Nišu 1910.g.i "zapamćena kao čeljade bez volje, bez zlobe i bez računa, pošto je potrošila sve što je nasledila".
Knjeginja Persida Karadjordjević
Kraljica Natalija
Što se muške mode tiče, tu su crni redengoti, cilindri i lakovane cipele, koje su nosili tadašnji boemi, intelektualci i školarci…
Štapovi su takođe bili statusni simbol elite, a oficiri su nosili sablje. Muškarci su takođe nosili i mašne, dok su brkovi, brada ili zulufi bili neizostavni..
Da bi se pokazao materijalni i društveni status vlasnika novog odela iz Beča, Pariza ili Pešte, obavezan je sat sa srebrnim lancem, duvankesa, kožna kesa za novac, čibuk (preteča lule za duvan) ili nešto drugo.
Muška varoška nošnja se na početku 19. veka sastojala od čojane kape – fesa, košulje koja se šila od domaćeg platna, anterije (kod muškaraca vezeni prsluk sa rukavima do članaka), svilenog pojasa, gunja (kaput od životinjskog krzna, uglavnom ovčijeg), čakšira, vunenih čarapa, tozluka (danas su to „grejači“ za noge) i jemenija (vrsta plitke obuće, poput papuča u boji). Svi navedeni odevni predmet su bili izrađeni od skupocenih materijala, većina od čoje, i bili su ukrašeni gajtanima i trakama.
Kasnije, sredinom 19. veka, menja se boja muškog odela, nogavice na pantalonama se šire i one dobijaju današnju, uobičajenu širinu. Takođe se menja i dezen pantalona, iz jednobojnih i prugastih prelaze u karirane.
Sedamdesetih godina, izgled muškaraca u gradu se drastično menja. Pojavljuje se kratak žaket – sako, uglavnom crne boje sa različitim svilenim postavama, koji se visoko zakopčavao i imao je male revere. Košulje se više ne šiju, kupuju se, bele su i sa uzdignutim kragnama. Uz njih obavezno ide i kravata srednje veličine. Na sve to dolazi i prsluk, jednobojan ili uklopljen dezenom uz pantalone, sa obaveznim malim džepom za sat sa lancem.
Za svečane prilike nosi se crno odelo, obavezan je cilindar, polucilindar ili mekani šešir. U modu ulaze cipele sa potpeticom.
Kada je u decembra 1858. godine dinastija Obrenovića po drugi put preuzela vlast u Srbiji, na prijeme kod Matije Bana počeli su da dolaze ženski članovi dinastije Obrenović, pa je supruga Matije Bana, počela da svira klavir u četiri ruke sa Ankom Konstatinović-Obrenović.
Na Banovim poselima gitare su svirale Katica Danilović-Bogićević i Cajka Protić-Resavac, jedine dve žene, koje su u 19 veku u Beogradu znale da sviraju na gitari.
Kuća Matije Bana (učitelja Poleksije, Kleopatre i Jelene Karadjordjević) nalazila se na Varoš-kapiji, u Gospodskoj (današnjoj Brankovoj) ulici.
Ovo je pijanistica Anka Obrenović
Први српски бал, који се помиње у писаним документима 1827. године, приредио је извјесни земунски гостионичар, а претечом првог краљевског бала у Србији сматра се фешта коју је у Крагујевцу 1834. године приредио кнез Милош тачно у поноћ, уз прангије и топове, за чланове и пријатеље породице Обреновић. Велико славље, уз пјесму и игру, одржано је у згради Народног суда, а званице су биле у свечаној и сватовској одјећи....
....у Београду тих година редовно приређиван велики Дворски бал, затим Великошколски, Официрски, па балови Женског друштва и Трговачке омладине… http://www.svetosavskibal.com/tradicija.html http://arhgavrilo02.blogspot.com/p/19.html
Budući da je karikatura u štampi pratila društvene tokove i previranja, umetnicima je kritika mode bila inspiracija za šalu i podsmeh. Karikaturisti su pre svega ismevali modu preuskih midera u kojima su žene teško disale, nezgrapno i neproporcionalno velike šešire koje su jedva držale na glavama, dugačke šlepove koji su se vukli po podu, te veliki broj podsuknji. I srpska štampa je oštro kritikovala ženski modu krajem XlX i početkom XX veka, a podsmeh na račun ovdašnjih pomodarki koje su od 'metle postale dame' srpski karikaturisti su predstavljali u listovima: Brka, Satir, Šaljivi astronom, Vrač pogađač i Abukazemov šaljivi kalendar.
Iz Beograda, idući drumom uz reku Savu, pošto se pređe Topčiderska reka i još malo se pređe ravnicom uz Savu, udara se u breg, koji se kao greben pustio baš na Savu -.... na vrh brega, na Golom brdu u Košutnjaku, prvu kuću podići će 1862. godine Matija Ban, pisac,akademik i diplomata mlade srpske države, po kome će se brdo i nazvati — Banovo.
Na Banovim poselima gitare su svirale Katica Danilović-Bogićević i Cajka Protić-Resavac, jedine dve žene, koje su u 19 veku u Beogradu znale da sviraju na gitari. Kuća Matije Bana (učitelja Poleksije, Kleopatre i Jelene Karadjordjević) nalazila se na Varoš-kapiji, u Gospodskoj (današnjoj Brankovoj) ulici.
Taj otmeni Dubrovčanin, “majstor tople i lepe reči”, neodoljivo simpatičan, duhovit i visokoobrazovani pisac, novinar i diplomata od karijere, popularan i rado viđeni gost po svim otmenim Beogradskim salonima, za sebe je govorio da je poput Miloša Obilića i Kraljević Markа „Srbenda od glave do pete”.
Rodjen je u Petrovom selu pokraj Dubrovnika 4.decembra 1818.godine http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=252.0
Svoju prostranu kuću u Gospodskoj ulici broj 24. I Ban je ukrasio “divnim nameštajem nabavljenim u Novom Sadu, Pešti i Beču”, tako, da je ona po svome unutrašnjem uređenju, ličila na pravi mali dvorac. U ovom intimnog i prijatnom ambijentu Ban je počeo da drži “posela” 1847 godine, i sa “puno volje i ljubav” držao ih je sve do svoje smrti 1903. godine. A kada se Banova starija kći, Poleksija, slikarka, udala za svog kolegu, akademskog slikara, Stevu Todorovića, posela u Banovom domu su oživela, jer je Todorović bio veseo i izrazito društven čovek. Tada su u Banovu kuću počeli da dolaze mladi slikari; Titelbah, Paja Jovanović
i mnogi drugi.
Na Banovom brdu danas radi osnovna skola "Matija Ban"
I mi Srbi, neki smo iztočne crkve, neki zapadne, neki uniatske, a neki prešli smo na tursku vjeru; ništa manje svi smo Srbi, ter sastavljamo srbsko pleme, kojima god srbsko narečie jest narečie materinsko. Ima nas preko pet miliona, a živemo u Dalmaciji, u Ercegovini, u Crnojgori, u nekim predjelima gornje Albanije i Mačedonije, u Srbiji, u Slavoniji i u južnoj Ungariji [Vojvodini].
...potresen Ćele-kulom, napisao je dirljivu pesmu:
Oj, molimo! Ispolinsko
Pokolenje to bijaše,
Svi od ropstva domovinu
Iskupljujuć' život daše...
On je jedan od najplodnijih dramskih pesnika srpskih.
Od njega je ostalo 13 drama i tragedija: Mejrima (1849), Milijenko i Dobrila (1850), Smrt kneza Dobroslava (1851), Smrt Uroša V ili poslednji Nemanjići (1857), Kralj Vukašin (1857), Car Lazar (1858), Cvijeti srbske (1865), Vanda (1868), Kobna tajna (1869), Marta Posadnica (1871), Marojica Kaboga (1879), Jan Hus (1880), Knez Nikola Zrinjski (1888).
Шта ти је ту нејасно? По Византијком/Ромејском календару, свет је настао 5507/5508 година пре Христа. Тако је 6838. заправо 1330. година по нашем рачунању времена.
Po obrazovanju sam inženjer, a ne istoričar. Za mene nije odgovor po Vizantijcima je tako. Ja pitam "zašto", tražim logično objašnjenje.
Moguće je da su u jednom trenutku sveštenici rekli "svet je nastao pre 1000 godina", ali mi je verovatnije da je neka drevna civilizacija u tom periodu počela da računa vreme.
E, sad, gde je ta civilizacija? Možda na istoku, ali i u našem području imamo organizovano društvo u tom periodu, koje je zasigurno imali potrebu računjanja vremena. U tom slučaju to bi bila potvrda neke vrste kontinuiteta kulturnog nasleđa. Naravno, teško da ćemo skoro naći materijalne koji ovo mogu razjasniti.
Po obrazovanju sam inženjer, a ne istoričar. Za mene nije odgovor po Vizantijcima je tako. Ja pitam "zašto", tražim logično objašnjenje.
Moguće je da su u jednom trenutku sveštenici rekli "svet je nastao pre 1000 godina", ali mi je verovatnije da je neka drevna civilizacija u tom periodu počela da računa vreme.
E, sad, gde je ta civilizacija? Možda na istoku, ali i u našem području imamo organizovano društvo u tom periodu, koje je zasigurno imali potrebu računjanja vremena. U tom slučaju to bi bila potvrda neke vrste kontinuiteta kulturnog nasleđa. Naravno, teško da ćemo skoro naći materijalne koji ovo mogu razjasniti.
Овај календар је усвојен као званичан на Шестом Ваелљенском сабору, а година је највероватније (јер се сви други покушаји утврђивања времена настанка света заснивају на томе, иако за овај немамо конкретан податак. Нпр између овог поимања и тзв. Александријског календара је 15 година разлике) заснована на генеалошким реконструкцијама из Старог завета (тј. рачунали су генерације људи уназад до Адама). Дакле овде није питање одакле то рачунање времена на Балкану, него одакле у је дошло у Стари завет.
Dobra je to pitanje, ali za neki drugu temu na podforumu istorije.
Tema Vremeplov. već ima mnogo strana i postaje sve nezgodnija za pretraživanja i povezivanja, pa bi svaka diskusija o pojedinom detalju, ma koliko bilo interesantno pitanje, opteretilo temu koja je zamišljena kao spomenar ili album sa epizodama iz prohujalih vremena.
Baji hvala, što je odgovorio Ahilu i podsetio da sve naše srednjevekovne zapise o godinama dogadjaja treba tumačiti (uobičajeno) MINUS 5508 godina.
Потопљено село Сръбски Самоков
налазило се шездесетак година у Бугарској, где је припало повлачењем границе између Србије и Турске 1878.на Берлинском конгресу.
Седам година после Берлинског конгреса, промењен је топоним у село Попово и укинуто именовање Срба. У комунистичко време опет је промењен назив села, у "Витошко" по имену планине често опеване у српским песмама-..али потопљено је 1953. ..на том месту данас се налази језеро Студена..које снабдева водом град Перник, познат нам из Немањиног житија.
На старим аустроугарским картама видљива су два српска топонима у околини града Самокова..Село Србски Самоков(потоње Витошко) налазило се на западу од града Самокова отприлике испод топонима планине Доспеј.
СРПСКИ РУКОПИСИ У САМОКОВУ Istoričar i direktor Centra za vizantijsko-slovenska istraživanja 'Ivan Dujčev' u Sofiji Aksinija Džurova prilikom istraživanja na terenu u Samokovu...pronašla je srpske rukopise. Ta zbirka je još nedovoljna poznata nauci. .
Ističući da je i sama rodom iz Samokova, Džurova smatra da je 'u toj regiji, kao i drugde na Balkanu, stanovništvo veoma izmešano, te u tom smislu sigurno da među njima ima i onih koji su poreklom Srbi'. http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=3412
U Dušanovom carstvu Skopska mitropolija je „prvoprestolna“. Sa obnovom Pećke patrijaršije 1557. godine, razgraničenje sa Ohridskom arhiepiskopijom ide linijom između Debra i Ohrida, zatim na Veles, pa preko Bregalnice ide ka Samokovu u današnjoj Bugarskoj. Zapravo od 1557. do 1766. godine Tetovo, Skoplje, Kratovo i Samokov bile su eparhije pod direktnom duhovnom vlašću srpskog Patrijarha. Do ukidanja Ohridske arhiepiskopije 1767. godine njeni prvosveštenici su nosili titulu „Prve Justinijane, cele Bugarske...“, ali često i „Arhiepiskop Bugara, Srba, Vlaha i pročih“ http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1002/tekst/makendonsko-crkveno-pitanje/print/lat
Samokov, now a county seat in Bulgaria, had at that time a numerous Serbian population: near the town were situated Srpsko Selo (literally, "Serbian Village") and Srpski Samokov. It was the dense Serbian population in this area that ...
Đoko M. Slijepčević,The Macedonian question: the struggle for southern Serbia http://books.google.rs/books?id=K5h...a=X&ei=7774T_-oI_LP4QT-96n8Bg&ved=0CGEQ6AEwCQ
Детаљчић:
... Crnoj Gori, u Bjelopavlićima, postoje Odžići za koje predanje kaže da su od nekog još starijeg plemena Lužana. Vuksanovići u Mrđenima su od Odžića. Jedan njihov predak davno je bio sluga kod Bube, koji je od plemena Hota i za njegov račun je ubio bana lužanskog Stola u Gostilju Martinićskom. Ovde su se kasnije naselili i namnožili Bubići u Martinićima. Jedni se Odžići odsele u Samokov, po predanju. Stara slava ovog plemena je bio Aranđelovdan, a pre skoro četiri veka uzeli su opštu bjelopavlićku slavu Sv. Petka za krsno ime. .. http://www.diskusije.net/istorija/poreklo-srpskih-porodica-i-prezimena-feljton-12452/
...... добротвор и српски светитељ.
Своје порекло води из Приморја, из Паштровића. Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. “…
..Sklanjajući se ispred Turaka, despot Stefan povede narod u Baranju, u grad Šikloš, koji dobi na upravu od ugarskog kralja 1507. godine, za vernu graničarsku službu. Odande je, “sa hiljadu konjanika i šajkaškom flotom”, branio zemlju i gradove od Turaka, a veru i obraz od Mađara.
Dugo su većali srpski monasi i sveštenici gde da nose Stefanove mošti... Četiri neprezana vola hodila su baranjskom crnicom i sremskim obroncima, skrećući sa puteva i proseka, pentrajući se uz brda i spuštajući niz kosine, tražeći puteve nepoznate i dugo skrivane...Ispregnuvši umorne volove, monasi uneše kivot u malenu crkvu svetog Nikole. ..Sanjali su inoci te noći zvezdu visoko nad Srbijom. ... Zvezda je sijala zaumnim sjajem, prelivajući sivu, opustelu zemlju bojama i mirisima. Toplina se širila u talasima, utiskujući životvorni dah obrisima senki i lutajućim dušama predaka
..Klanjali su se Stefanovim senima: pečujski Raci, bosanski katolici, Jevreji, Mađari – kalvinisti, Šokci i Cincari (koji, po svedočenju letopisa šišatovačkih kaluđera, u njegovu čast podigoše manastirsku crkvu), ali kad Srbi odseliše u Kraljevinu SHS, zaraste u korov Despotov krst na Đuntiru
.(Djuntir je uzvišica iznad Šikloša, koji danas pripada Madjarskoj.http://www.myspace.com/547815343/photos/1203007#{"ImageId":1202978}.)
I Turci su imali poštovanja prema telu svetitelja: http://www.crkva.se/srbi_stefan_i_jelena.htm
Kako je nemački oficir Rajsvic spasio mošti srpskih vladara od ustaškog skrnavljenja
iz sećanja Dejana Medakovića ("Efemeris") o ratnim danima u Muzeju Kneza Pavla
...Sećam se uzbune koja je u Muzeju zavladala na vest da su ustaše oskrnavile mošti Srba svetitelja u fruškogorskim manastirima. Neko je tu strašnu vest dojavio profesoru Radoslavu M. Grujiću, istoričaru i teologu, čoveku izuzetnog rodoljublja, savesti i poštenja. Još u mladim danima umeo je Grujić da za nekoliko meseci napiše svoju čuvenu "Apologiju Srba u Hrvatskoj", naučno delo kojim je dokraja pobio sve navode zastupnika tužbe dr Akurtija u tzv. zagrebačkom veleizdajničkom procesu. Sada je ovaj mudri čovek dojurio u Muzej kneza Pavla pokušavajući da uprkos vidljivom očajanju spreči dalje varvarstvo nad ovim srpskim svetinjama. Ako iko, onda je tog trenutka Radoslav M. Grujić bio ona osoba koja je znala šta se to desilo sa fruškogorskim manastirima, a kakva opasnost preti da konačno budu uništene i ove svete srpske mošti koje su izbegle, nošene kaluđerskim rukama, sve stradije seoba pred turskim besom.
— Biće to nešto strašno, nemam ni reči da to opišem — jaukao je Radoslav Grujić tražeći spasenje da se nekako spreči ovo varvarstvo. Onda se doista sasvim prirodno došlo do barona Rajsvica, a profesor Grujić je odmah otrčao k njemu preklinjući ga da spase svete mošti srpskih svetitelja. Učinio je to sa sklopljenim rukama i sa suzama u očima. Baron Rajsvic odmah je reagovao. Zajedno sa profesorom Grujićem krenuo je nemačkim štapskim automobilom u Srem da izvrši tu neobičnu operaciju i spase ove svete mošti. U Jasku su pokupili mošti sv. cara Uroša, u Šišatovcu Stefana Štiljanovića, a u Bešenovu sv. kneza Lazara. Mošti su doista bile oskrnavljene na taj način što su bile izvađene iz njihovih skupocenih ćivota i bačene na pod u manastirskim crkvama.
Za njihov prenos u Beograd baron Rajsvic je nabavio obične mrtvačke sanduke, a kamionom ih je prevezao do železničke stanice u Rumi.
Tu, na peronu, bila je postrojena nekakva počasna četa hrvatske vojske koja je odala počast srpskim vladarima svetiteljima na njihovom putu u novu emigraciju. Baron Rajsvic, u uniformi nemačkog majora, izvršio je smotru te neobične čete, a onda su sanduci ukrcani u jedan rezervisani kupe i otpremljeni za Beograd. U Beogradu, dočekala ih je masa sveta i celokupna Nedićeva vlada, a mošti su u svečanoj litiji položene pred oltarom u beogradskoj Sabornoj crkvi.
Posle ove uspešne akcije spasavanja, Rajsvic je još samouverenije posećivao Muzej, svestan da je napravio jedno veliko, istorijsko delo. Mi smo ga otada posmatrali kao pravog junaka, a on nije propuštao da nebrojeno puta ponovi svoje duboko preziranje Hrvata, jadao se da je u bogatim sremskim manastirima sreo nekakve civilne upravitelje i da mu nije bilo teško da u njima odmah prepozna ordinarne pljačkaše, istinske marodere. Žalio je duboko i iskreno da na toj ukletoj teritoriji više ništa ne može da učini, a i spasavanje moštiju uspelo je jer je obavljeno na brzinu, dok se razbojnici još nisu čestito ni snašli. Da se malo duže čekalo, sve bi bilo uzaludno. Svakako bi se ponovila lomača sa Vračara.
Po drugom izvoru (knjiga Stanislava Krakova, mošti je spasio Gestapo, i prenesene su u Beograd 14.aprila 1942, u vreme Nedićeve vlade. По трећем извору (Србољуб Живановић)
Početkom Drugog svetskog rata katolici Hrvati su dograbili mošti sv. Stefana Štiljanovića i bacili ih u svinjac. Njegov zlatni krst i druge dragocenosti su pljačkali i odneli u Zagreb. Posle intervencije kod nemačkih okupacionih vlasti, Hrvati su 14. aprila 1942. godine dozvolili prof. Radoslavu Grujiću sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu da pokupi ostatke sv. Stefana Štiljanovića i da ih prenese u Beograd, gde se sada čuvaju u ćivotu postavljenom pred oltarom u Sabornoj crkvi. Katolička crkva je vekovima pokušavala da ospori kult sv. Stefana Štiljanovića raznim smicalicama — perom i rečju", ali bez uspeha. Mrzeli su ga i zato što je doneo iz Paštrovića u Vojvodinu Dušanov zakonik. http://www.riznicasrpska.net/istorija/index.php?topic=67.0
Četvrti izvor (Mikica Ilić)
Dva i po veka kasnije “Naročito povjereništvo NDH”, na čelu sa Vladimirom Tkalčićem, direktorom ”Muzeja za umjetnost i umjetnički obrt”, odnelo je iz Šišatovca u Zagreb bogato ukrašeni, pozlaćeni kivot, skinulo srebrnu krunu i prsten sa leve svetiteljeve ruke, zaderavši kožu domalog prsta i ostavivši Stefanove mošti, umotane u pokrivače, da leže pred prestonom ikonom Hrista Pantokratora. Protojerej-stavrofor prof. dr. Radoslav Grujić u svom izveštaju Svetom sinodu od 17.04.1941. godine, besedi o dočeku komesara gospodina Ditriha i tužnom stanju opustelog manastira na Veliki ponedeljak prve ratne godine, kada behu prenesene mošti svetog cara Uroša iz Jazka, svetog kneza Lazara iz vrdničke Ravanice i svetog Stefana Štiljanovića iz Šišatovca u beogradsku Sabornu crkvu.
Manastir opljačkaše i zapališe ustaše tri godine kasnije.
Манастир Кувеждин на Фрушкој гори, задужбина деспота Стефана Штиљановића
Pravedan i fini Stefan Štiljanović, a on pred naletom Turaka pobego kod Ugara. Ako ne mozes da ih pobedis ti im se pridruzi ili se pridruzi njihovom neprijatelju. To je nasa stara boljka kroz istoriju, a niko nas nikada do kraja nije ispostovao
У славу српских Хериотера
Неколико српских дечака у време Првог светског рата послато је у Единбург на школовање. Тамо су заволели рагби и 1918. одиграли прву утакмицу под именом Србија.
Stoje prvi red (s leva na desno): Lazović, Deretić, Kovačević, Škot Kold, Upravnik Marković, Molerović, Savić, Osmanbegović.
Sede drugi red: Marjanović, Dulkanović, Pavlović, Tomić (Kapiten ekipe), Ilić, Milosavljević, Stanković.
Čuče treći red: Maletić, Tutunović
Upravo su ovi momci 11.aprila 1918 godine u Edinburgu pred 10.000 gledalaca odigrali prvu međunarodnu utakmicu pod imenom Srbija protiv selekcije Britanskih dominiona. Ostvarena je i prva pobeda od 8:3.
Било их је 25 у Единбургу, од укупно 7000 преживелих (негде пише и 9000) Србчића који су из ратне Србије одведени у иностранство.Рачуна се да око 8000 србске деце није успело да преживи пут преко Кајмакчалана и Проклетија.
Ova grupa mladih ljudi odmah je postala omiljena u Edimburgu, a vrlo brzo po dolasku oni se upoznaju sa ragbijem i počinju da ga treniraju.Pokazalo se da su vrlo talentovani tako da su skoro svi igrali za školske ekipe. Najbolji je bio Toma Tomić iz Leskovca koji je izborio mesto u prvoj školskoj ekipi.
Kroz celu ragbi sezonu, svake subote sportski listovi beležili su imena Srpskih igrača koji su u skoro svakoj utakmici davali „skorove“ i donosili pobedu svome timu. Za kratko vreme postali smo poznati u Edinburgu, Glazgovu i ostalim gradovima Škotske.
Sve je počelo kada je ...новинарка Луис Милер обновила причу у Шкотској...... - Luiz je i ovog, kao i svakog 14. februara, došla u Kragujevac na komemoraciju škotskim bolničarkama. .. i tada mi je, onako neobavezno rekla: „Znaš, naletela sam na neke srpske dečake koji su bili u Edinburgu i pobedili britansku reprezentaciju u ragbiju..." Tako je sve počelo.
Nataša priznaje da je posetivši Škotsku bila jako ponosna i srećna, „danima slušajući neke nepoznate ljude kako pričaju o Srbiji kao maloj herojskoj zemlji i dečacima koji su postali sjajni učenici i ljudi".
- Saznali smo da su dvojica dečaka izvodila prve radove na Hramu Sv. Save, a da je jedan od njih projektovao most preko Rasine u Kruševcu koji je srušen u bombardovanju 1999. godine. Pošto sam to prenela Luiz, sada je potpuno odlučna da napiše istoriju Srbije XX veka kroz živote ovih dečaka.
"Перој је мали, ситни, православни оточић у католичком мору. Нити се тај православни оточић проширио, нити га је католичко море избрисало" Srpsko selo Peroj u Istri
O njemu je pisao austrougarski školski nadzornik Fran Barbalić (1878-1952) i pod nazivom "Peroj - srpsko selo u Istri" tekst je prvi put objavljen u zagrebačkim Narodnim novinama (br. 48-55 i 59) 1933. godine. Iste godine je preštampano u izdanju Zakladne tiskare Narodnih novina u Zagrebu kao knjižica. Srpska pravoslavna crkvena opština pulska i perojska objavila je fototipsko izdanje ove knjižice 2002. godine
Peroj je danas jedino pravoslavno selo u Istri. Leži k sjeveru od gradića Fažane, udaljeno je od mora pol morske milje. .. Divan mu je pogled na Jadransko more i na poznate Brionske otoke, koji stoje pred lukom Pule i Fazane.
.. 27. oktobra 1645. mletačka vlada primi iz Crne Gore molbu 15 obitelji. U toj se molbi kaže, da će doći u Istru 100 osoba, koje će sa sobom dovesti oko 300 glava stoke..Bježali su u Istru, da se otmu progonstvima Turaka. Oni u molbi navedoše, da ne će doći svi najednom...Ovo bi bila, čini se, prva vijest o današnjim stanovnicima Peroja.
Perojska povelja beleži: da "DNE 26. NOVEMBRA 1657" stiže " u svemu sedamdeset i sedam duša, koje dođoše iz Crne Gore, turske zemlje, kao vjerni podanici odani Prejasnoj Republici..."
Camillo De Franceschi veli također, da se 1658. godine naselilo u Peroj 13 srpskih porodica, pravoslavne vjeroispovijesti, koje su došle iz Crne Gore.
Drugih 8 obitelji naselilo se u Vintijan. Godine 1660. trideset crnogorskih obitelji naselilo se u Kavran, a 1671. godine naselilo se iz Perasta u Pulu 600 »hajduka«, od kojih su se neki preselili u Senj, a neki »valjda« u Peroj.
Zanimljivo je kako to iznosi dr. Schiavuzzi:
". Deset obitelji vodio je njihov voda Mišo Brajković, a druge tri (ili pet) vođa Mihajlo Ljubotina, tako da su ukupno brojile 77 osoba.
Načelnik i kapetan u Kopru, Pavao Condulmier, naložio je godine 1741., da se u Istri provede popis pučanstva.
U gradu Puli i Peroju nabrojena su tada 172 stanovnika pravoslavne vjeroispovijesti..
Godine 1890. nabrojeno je u Peroju 49 katolika, od njih su 2 Talijana, a 47 ostalih, a 218 pravoslavnih..
Godine 1900. nabrojeno je u Peroju 63 katolika i 224 pravoslavnih..
NARODNA ŠKOLA U PEROJU
Стара перојска Српска народна школа
Perojci bili su pravoslavni, Srbi; austrijske vlasti budno su njih pazile kao na »pogibeljne, protudržavne elemente«.
Godine 1915. radila je Narodna škola u Peroju, natpis je bio ćirilični..naziv u srpskom duhu, a učitelj seoski paroh Nikola Popović.
Fran Barbalić je te godine objašnjavao inspektoru Grofu Schönfeldt-u na nemačkom:
" Mi Hrvati obično rabimo za službeni termin »Volksschule«, »Pučka škola«, a Srbi »Narodna škola«."
Godine 1933.
»Narodne škole« nema više. Mjesto nje ima u selu talijanska škola, uza sve to, što je ondje toliko godina postojala »Narodna škola« i što je tu zakonito osnovana javna škola. A perojski paroh? On ne smije u talijansku školu, jer ga je iz nje uklonila talijanska učiteljica. Svećenik podučava u crkvi djecu vjeronauk materinskim jezikom i uči ih čitati ćirilicu radi vjeronauka i svojega katehizma. Tako vidimo, da je ono, što je namjeravala učiniti Austrija, koja je propala, sada učinila Italija, koja ju je naslijedila...
SEOSKA I KRSNE SLAVE
Krsnu slavu sv. Dimitrija slave još i danas u Peroju ove obitelji: Braići, Vučerići, Drakovići i Radulovići, a sv. Nikole obitelji: Vučetići, Popovići, Maričevići i Ljubotine.
..Danas su u Istri dvije pravoslavne crkve, i to sv. Nikole u Puli i sv. Spiridiona u Peroju.
(panorama Peroja i perojski paroh Petar Maričević)
Klaić navodi, da su Perojci 1788 godine kupili porušenu katoličku kapelu sv. Jeronima za 150 libara, pa preinačivši je po obliku istočne crkve, učinili su ju svojom župnom crkvom sv. Spiridiona (nekad i sad)
Perojci su sa sobom u Istru donijeli jezik, vjeru, običaje i narodnu nošnju svojih otaca, i to su oni i danas uščuvali. Kada je negdje god. 1920. u Puli bila priređena izložba ručnih radova, bilo je tu izloženo i narodno vezivo iz Peroja.
(Narodne običaje u Peroju opisao je pok. Hristifor Mušić, bivsi protopresbiter i paroh u Peroju, rodom iz Boke Kotorske, u »Srpsko-dalmatinskom magazinu«, koji je izlazio u Dubrovniku od 1835. do 1869.)
Stanovništvo Peroja zaposleno je u djelatnostima koje prevladavaju na području grada Pule i okolice, ...te je kod mnogih obitelji prisutno samostalno obavljanje turističke djelatnosti, iznajmljivanje soba i apartmana.
Perojci su posebno ponosni na kvalitetno maslinovo ulje i svoja vina. http://onecroatia.info/destinacije/peroj/
Međutim, ima i onih Perojaca koji su na samom vrhu uspješnosti.. Vukoman Šćepanović, vlasnik dvije fabrike u Hrvatskoj, proglašen je za četvrtog privrednika po uspješnosti u toj državi..
- Вријеме је учинило своје. Малтене смо изумрли, ми Срби Перојци. У првом тренутку наша колонија, оаза, имала је 77 душа. Данас остало нас је 55 фамилија и између 150 и 180 душа. Имамо само, два или три ђака у првом разреду.
Srpsko selo Peroj u Istri
O njemu je pisao austrougarski školski nadzornik Fran Barbalić (1878-1952) i pod nazivom "Peroj - srpsko selo u Istri" tekst je prvi put objavljen u zagrebačkim Narodnim novinama (br. 48-55 i 59) 1933. godine. Iste godine je preštampano u izdanju Zakladne tiskare Narodnih novina u Zagrebu kao knjižica. Srpska pravoslavna crkvena opština pulska i perojska objavila je fototipsko izdanje ove knjižice 2002. godine
Ево као мала допуна игуман Данило Љубитина о делу Франа Барбалића "Перој - српско село у Истри".
Перој - Србско Село у Истри
Дјело Франа Барбалића «Перој – српско село у Истри» први пут је објављено у загребачким Народним новинама (бр. 48-55 и 59) 1993. године. Исте године је прештампано у издању закладне тискаре Народних новина у Загребу као књижица. Она је већ одавно недоступна читатељству, тим прије што се ријетко налази и у стручним библиотекама. С обзиром да је књига и у данашњем времену врло интересантна за повијест насеља Пероја (које Перојци зову «Пероја»: именица је женског рода, а мијења се као назив атинске луке Пиреја), те се често цитира као извор података, сврсисходно је прештампати и на тај начин учинити доступном данашњим заинтересираним читатељима, посебно нашим житељима.
Књижица је написана са пуно пажње и прецизно износи драгоцјене податке и повијесне истине о нама, тако да је њена повијесна и морална вриједност неизбрисива и незаборавна. Књига је писана давно прије југословенске доминације Истром, или како данас поједини патетичари кажу «српског утјецаја». Њен аутор Фран Барбалић (1878-1952), бивши аустроугарски котарски школски надзорник, образовани писац, повјесничар, човјек који је имао реалан увид у збивања из свога времена, представља повјесну личност за Истру, по нашем скромном мишљењу, ништа мање значајану од Мија Мирковића (Мате Балота, 1898-1963). Фран Барбалић је истински Хрват, католик, родољуб медитеранског типа, што се види из његовог пера. Он се бори за хрватске интересе, али воли и поштује друге, различите од себе. Он тугује због неправде учињене свом народу, али милује и остале који страдају.
«По горњем дијалогу види се, да је тужбу против Пероја, школе и српских књига издало заповједништво ратне луке у Пули. А у Пули је било људи, који су били православне вјере и српске народности, а ипак нису бранили своје људе, него сам ја католик морао оправдавати православне, да им је ћирилица потребна за обуку вјеронаука, и ја, Хрват, морао сам се излагати за Србе, а то не учинише они, који су не само могли, већ и морали, јер су били на много вишем положају, него што сам ја био.» (стр.30)
<<Италија ради пуном паром, да однароди наш народ, колико га је остало у њезиним државним границама.
Ради и на томе, да однароди Перојце. Перојска школа дијели судбину свих наших хрватских и словенских школа…. Нема их више.» (стр.31 и 32)
Некада, не тако давно, Истром су доминирали народњаци, људи «Истарске љествице» не само у музичком већ у општеинтелектуалном и животном смислу, што указује на њихово топло левантинско-јужњачко поријекло, у безбројним примјерима – православно.
Желимо да ову књигу читатељи доживе управо онако како је написана, без страсти и предрасуда, као свједочанство о једном времену у којем је аутор живио, а које, кад бисмо промијенили неке појмове, тематски и проблемски сличи нашем данашњем добу.
Овај је рад једнако користан подсјетник не самo за нас аутохтоне Србе - житеље којима је књига посвећена, а који смо данас, након честристогодишњег хода, минијатурна, тешко сналажљива мањина, али витална да избјегне замке разних неаутентичних емисара, већ и за Хрвате, који у овој нашој стварнсоти подјела па и раздора треба да се посјете на своју не баш једноставну прошлост.
Интересантно је примјетити да наши преци нису вјековима имали никакве лаичке (политичке) организације, већ су се чврсто држали своје народне православне Цркве која их је сачувала до данас. Школа је до касног аустроугарског доба била и црквено-народна школа, издржавана од мјештана и субвенционирана од Епархијске Консисторије из Задра. Учитељи су били искључиво свештеници (капелани) до доба краљевине Италије (како наводи проф. Тоне Црнобори у зборнику Прилози завичају посвећеном 330-ој годишњици досељавања Црногораца у Перој).
У нади на боље сутра у оквирима креативније и љепше будућности, у датим могућностима и окружењу, у сложеној и деликатној садашњости, Истра је «једина за нас земља на том мору Јадранском».
На крају ових наших редака издвојили бисмо двије реченице Франа Барбалића, препуне истинске носталгије: «Перој је мали, ситни, православни оточић у широком католичком мору. Нити се тај православни оточић проширио, нити га је католичко море избрисало.» (срт.15)
У Пероју Игуман Данило Љуботина На Покладе 2002. године Парох Пулски и Перојски
Na reci Odri, granicnoj prema Nemcima i nekadašnjem Braniboru (Brandenburgu) nalazi se poljsko selo Sarbinovo.
Selo se nalazi u Srbinovoj dolini ( „Sarbinowska dolina”.), u Ljubuškom vojvodstvu.
Velika Bitka kod Srbinove tvrdjave na Odri 1758
Danas su tamo ostaci Srbinovske tvrdjave
(Fort Sarbinowo, na nemačkom Zorndorf..dessen Name sehr wahrscheinlich auf das Exonym Sorbe zurückzuführen ist,)
A 25.avgusta 1758.godine tamo su se, u okviru sedmogodišnjeg rata, tukli pruski i ruski vojnici.
Na slici je Frederik Drugi Veliki, koji je predvodio prusku vojsku, na drugoj Plan bitwy pod Sarbinowem (Zorndorfem)
Rusku vojsku je predvodio Nemac- general Wilhelm Fermor
Poljaci su se tukli i na jednoj i na drugoj strani.(W obu armiach służyli też Polacy)
Pobedili su Prusi.
Alexander Kotzebue (1815-89). ''Battle of Zorndorf''.
Дубровачко српско пјевачко друштво „Слога" основано је 1874. у Дубровнику. SRPSKA MUZIKA U DUBROVNIKU
Друштво је окупљало Србе католичке и православне вере и славило св. Саву. http://www.vidovdan.org/index.php?o...vako-drutvo-sloga&catid=50:istorija&Itemid=94
Задруга Српкиња Дубровкиња приредила је на св. Николу 6 (18) децембра 1894. Беседу. На беседи је суделовало Српско пјевачко друштво „Слога”, грађански оркестар, ученице српске женске школе Божа Бошковића
Дубровачка Грађанска Музика основана је 1878. Музика је приликом прослављања српских победа у балканском рату свирала Чижеков марш „Весела Србадија”.( Аустро-Угарска власт је забрањивала извођење Чижекових композиција због њиховог патриотског карактера.)
Иво Чижек био је капелник музике пуних тридесет година до 1925. Приликом прославе седамдесетог рођендана Мо Ива Чижека у листу „Дубровник“ 1937. истакнуто је : „Име г. Чижека уско је везано са предратним политичким животом у Дубровнику. Као капелник Српске музике, није се испољавао само са ваљаношћу и трудом да Српска музика постигне ону високу умјетничку висину коју је доиста и постигла до завидности, већ је као њен капелник, морао да заједно са многим Србима Дубровчанима, нарочито Србима католицима, окуси разне шикане ондашњих аустријских власти. Али га то никад није омело да попусти у своме труду и настојању око напретка ове српске установе, која је, у оно доба, осим свог умјетничког смисла вршила са успјехом и задатак подржавања и буђења народне свијести, коју су са свих страна угрожавали.“
У листу „Дубровник“ објављен је говор Божа Хопе одржан у дубровачком српском певачком друштву „Слога” 1940. приликом прославе 22. годишњице доласка српске војске у Дубровник 13.новембра 1918. : „на грушкој станици и добрим дјелом грушког пута, сила одушевљеног народа нестрпљиво ишчекивала долазак наших хероја; ... др. Петар Чингрија ... добродошлицом поздравио Бијеле Орлове, ... затим непрегледна поворка кренула за војском пут града, уз веселу попијевку и свирање Српске грађанске музике, кличући Краљу Петру и српској војски“.
На иницијативу Боже Банца дубровачки Срби реактивирали су 1928. Дубровачку Грађанску Музику.
Srbin katoličke vere, Božidar N. Banac iz Dubrovnika....svoje brodove ostavio je pastorku (nemačko-srpske krvi) Vanetu Ivanoviću, zavidne sportske i političke karijere, koji se opredeljivao kao "jugosloven" i bio pripadnik britanskog "jet-seta"..
... između ostalog, Banac je bio vlasnik Jugoslavenskog Lloyda, najveće jugoslovenske brodovlasničke kompanije. Rođeni Dubrovčanin i ubeđeni Jugosloven, Banac je 1914. godine stavio čitavu svoju trgovačku flotu pod zastavu Srbije.
Jugoslavenski Lloyd, dubrovačko parobrodarsko društvo osnovano je 1929.g. ( ! ), ...bila je to najveća brodarska kompanija Kraljevine Jugoslavije a nastala je spajanjem Račićeve Atlantske plovidbe(1922-28) i Jugoslavensko Amerikanske Plovidbe Bože Banca.(1924-28) 1929.godine.
Дубровачка Грађанска музика приредила је забаву новембра 1937. Пре забаве музика је обишла Дубровник свирајући..... Затим Српска Синфонија I и II део од капелника Повиа. Лист „Дубровник” је истакао да су овим дугим и тешким комадом и капелник Повиа и музичари показали напредак и доказали да имају у себи музикалног смисла те воље да се и даље у том правцу развијају....
Уочи Видовдана 1938. Дубровачка Грађанска Музика одржала је променадни концерт након кога је обишла град свирајући маршеве. На Видовдан одржани су помени у свим мјесним црквама за душе палих хероја. У школама су одржана предавања о значају Видовдана и подељене су школске сведоџбе.
Дубровачка Грађанска Музика је поводом обележавања 550 годишњице боја на Косову извела у предвечерје Видовдана јуна 1939. програм : 1.Југословенска химна; 2.Чижек: „Хеј трубачу с бојне Дрине” марш; 3. Јенко : „Косово”, увертире; 4. Сметана : „Продана невеста”, велики потпури; 5. Петровић : „Звуци испод Ловћена”, српски потпури; 6. XIX кл. Марш
„...Dubrovnik je bio velika, glavna i možemo kazati jedina luka Srbije, a dubrovačka mornarica primala je u ono vreme glavni izvor upotrebe u velikoj srpskoj državi“ - pisao je dr Grga Novak, predsednik Jugoslovenske Akademije (Politika 1965).
CRTICE O RIMOKATOLIČENJU SRBA
U Istri
U knjizi dr Slavka Gavrilovića: „Iz istorije Srba u Hrvatskoj, Slavoniji i Ugarskoj od 15. do 19. veka“, ( „Filip Višnjić“, Beograd, 1993.) objavljen je dopis zagrebačkog nadbiskupa Benedikta Vinkovića iz 1639, u kojem se kaže da su pravoslavni Srbi u Istri pokatoličeni (početkom 17. veka) i da se navikavaju na svoje novo nacionalno ime – hrvatsko.
„Уважена и многопоштована Господо, моји предусретљиви Заштитници, желим Вам од Бога здравље, срећу, довјека.
Блажене успомене Фердинанд Други, Цар Римљана, као краљ Угарске и Славоније, установио је, без знања многопоштованог Фрање Ердељског – тадашњег бискупа загребачког, не тражећи савјета од набискупа Колаче, ни од његовог митрополита, истовремено духовног примата Угарске, нову епископију у Краљевству Славонији, за становништво грчке вјере, шизматике, који се држе грчких заблуда, то је дотичну епископију повјерио извјесном Србину, василијанском монаху, по имену Максим Петровић... Он се, заједно са свештенством и народом којем је на челу, све до данас држи грчке шизме, те и сам, као његови свештеници и паства, задржава тешке заблуде против истините вјере ... Најприје би требало да Срби, одбацивши заблуде и очистивши се од истих, остану у свом обреду. А кад би се оканули заблуда и шизме и кад би упознали Божију службу, помало би могли да се ослобађају и грчког обреда. Тако је учињено у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској, гдје су Срби, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, до сад су задржали римске обреде, које су примили и себе више не називају Србима, него Хрватима.
У Загребу, 3. 2. 1639, у Господу покорни капелан наших Узвишених Господстава, Бенедикт Винковић, изабрани епископ загребачки”.
Za istoriju Stona veoma je važan opis na italijanskom jeziku koji je napisao 1772. fratar Vinjalić. Ovaj istoričar poznat kao objektivan pisac bez verskog fanatizma. Po Vinjaliću stonsko poluostrvo (Pelješac) zauzeli su Srbi grčke vere (a to znači pravoslavni).
Kada je zavladao Pelješcem brat župana Nemanje, knez Miroslav - utvrdio je svoju prestonicu u Stonu i sagradio crkvu blažene Device Marije i uz crkvu manastir za sveštenike reda svetog Vasilija pravoslavno-srbijanskog obreda (Sacerdoti dell’ Ordine di S. Basilio dirito greco-serviano).
Naslednik Miroslavljev, knez Andrija, mnogo je doprineo da se ulepša crkva svete Bogorodice i u toj crkvi dao je sagraditi grob u kojem je želeo da bude sahranjen.
Ovaj manastir spominje i hrvatski pesnik Fra Grga Martić. Putovao je iz svog manastira Kreševa do Dubrovnika. To putovanje opisao je u narodnom desetercu (štampano u Zagrebu 1884. godine) „Putovanje u Dubrovnik iz Kreševa“. U to vreme u manastiru su stanovale i kaluđerice reda sv. Franje. Nabasao je na starodrevnu kuću od tvrdog kamena i oko nje na stećke - spomenike, koje je trnje pobusalo. „Možeš vidjeti - kaže Martić - križe uklesane na Grčku okrenute što spominju stare pokopane, pa su uz njih i novi križi ponizani.“Dok je stajao i groblje čitao, pojavila se posestrima reda Franjevaca... Dalje Martić peva:
„... Ta ubava spila dokazuje
I krstovi oko nje oblici
Da tu bješe negde manastire
Kaludrica reda istočnoga
Zadužbina srpskih vlastelina
Nemanjića i Baošića
Dokle’ no su i vladali silni-
A da nije tije spomenika
Ne bi tudie Srb se ukopao
Da bi njega pozlatio živa,
Ali hoće da kosti sahrani
Gdje mu se je starina kopala
Ter i mrtav za baštinom siže...“ http://pravoslavlje.spc.rs/broj/962/tekst/peljesac-i-ston-kroz-istoriju/print/lat
Искорењивање православља на Пељешцу
Почетком двадесетог века међу житељима Пељешца (Рата) још је било живо сећање на времена када су житељи овог времена исповедали стару или православну веру, а одржала се предања о црквама које су претходно биле православне или грчке, када су припадале “ришћанима” или “власима“.
Сматра се да је добар део становништва овог полуострва био пореклом из Босне, Херцеговине, околине Новог Пазара.
Помиње се да је код места Куне на Пељешцу био православни манастир у коме су живели калуђери чији зидови су постојали почетком двадесетог века. Приликом изградње пута крајем деветнаестог века пронађена је камена плоча на којој је био ћирилични натпис за који се веровало да је припадао манастиру, плоча на жалост није сачувана.
Римокатоличка црква Светог Петра и Павла у Трпњу некада је била православна. Православна црква на Пељешцу постојале су у Пијавчини, Жуљанима, Црној Гори и Јањини. Сачувало се сећање да је православни народ овог полуострва присилно покатоличен, да је Дубровачка република то учинила користећи оружану силу, да су снажан отпор пружили житељи села Осбјаве и Потомње, али да је власт применила силу и оружје када је било и мртвих глава.
Почетком двадесетог века становници села Горња Врућица на Пељешцу славили су православни Божић. Сачувао се обичај ложење Бадњака уочи Божића и мирбожење онако како то чине православни Срби. Почетком двадесетог века народ Пељешца је певао “о Марку, Милошу, Момчилу, Рељи, Вукашину, Страхињићу Бану, Црнојевић Иву, Дојчину војводи, Вуку Бранковићу, Херцег Шћепан, Јанковићу, Смиљанић, о Косову, Шар планини, Прилипу”. Многе породице са Пељешца носиле су и даље своја српска презимена као што су Вулетић, Радуловић, Шаиновић, Лазић, Лазаревић, Милановић, Миловановић, Радовић, Радош, Станишић, Југовић, Миличић, Милићи, Милетић, Вукица, Богојевићи, Радулићи, Мирковић, Томашевић.
Kada.. je srpski kralj Stefan Uroš ustupio Dubrovčanima Pelješac i Ston, - pisao je istorik fratar Vinjalić - počela je vlada misliti i raditi, da bi onaj narod, koji je bio pravoslavnog zakona pridružio rimskoj crkvi. ...Pozvani su iz Bosne fratri, koji su za pedeset godina svoga misionarskog rada od 1344 - 1395. uspeli da pravoslavni Pelješac i Ston prekrste u rimsku katoličku veru. Bilo je otpora od kaluđera i naroda ali bez uspeha.
Prekrštavanje se nastavilo i posle.
Pelješćanski seljak Ivan J. Milović štampao je u Zagrebu u štampariji Antuna Šolza 1908. god. svoju zbirku pesama pod naslovom „Narodne pjesme“. Zadarski „Narodni list“, pišući o tim pjesmama kaže: „Veći dio pjesama ističe srpsko ime u Zemljama Srbije i Crne Gore. Tamo je i polje njegovog rada, jer on ondje nalazi najviše pobuda za stvaranje; a rado to čini i zato - kako on u predgovoru veli, da se oduži uspomeni svoga pradjeda Milana Milojevića, koji je radi turskog nasilja pobjegao iz Srbije i doselio se u Gornju Vrućicu (Pelješac) gdje se oženio. Današnji Milovići jesu Hrvati i naš je pjesnik žarki Hrvat. Nu pjesnika boli što Hrvatska nije ujedinjena i nezavisna, pa tako pjesnik nalazi više oduška u pjevanju srpskog kraljestva i srpske slobode.“ http://pravoslavlje.spc.rs/broj/962/tekst/peljesac-i-ston-kroz-istoriju/print/lat http://www.kosovoimetohija.org/lat/dalmacija-i-istra-su-srpske-zemlje
Jedan po jedan, selo po selo, otok po otok, okolica po okolica, grad po grad.....
Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народопису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле области: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Мађарска и Војводина.
У исто време, Хрвата је у Аустрији било само 1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике. Тада, Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини народ на свету који неће имати ни једног католика...
По попису из 1921. у Краљевини СХС, на 247 542 км2, живело је 11 984 911 становника, од тога 5 593 057 православних верника, 4 708 657 римокатолика, 1 345 271 муслимана, односно Срба је било 5 341 675, Хрвата 2 816 454, Муслимана 753 850, Немаца 505 763, Мађара 467 412, Арнаута 439 846 итд...
Konavli
Fratar Vinjalić u spomenutom svom rukopisu govori i o franciškanskom manastiru u Konavlima kako su fratri obrlatili Konavljane, u katoličku veru.
/Vinjalić: Cenni sull’ attivita dei grati Minori a Stongo e luoghi „addiacenti“ (Beleške o aktivnosti fratara u Stonu i okolici)/.
"Podkolo" u Konavlima , srpska igra u srpskoj nošnji
SRPSKI JADRAN 19 vek
Svedočanstvo Ludwig-a Salvator-a, toskanskog plemića, istraživača i putopisca 19.veka sa habsburškim korenima.. Die Serben an der Adria/The Serbs at the Adriatic Sea http://www.ludwigsalvator.com/serben.htm
Срби католици били су већина у Цавтату, који је због тога био познат као „мали Београд”.
Марија Богишић, удата Пол (Pohl), наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали. Библиотеку и културно-историске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“.
Смрт Стефи Рачића, директорa Дубровачке пловидбe, потресла је ... поготово Србе католике. ...Приликом сахране др. Стефана Рачића у Цавтату 17. марта 1937. Дубровачко Српско Пјевачко Друштво „Слога” отпевало је „Днес свјат” и „Вјечнаја памјат” од Мокрањца, а дубровачка соколска музика отсвирала је посмртни марш. Био је ожењен ћерком Николе Пашића.
У листу ,,Дубровник” истакнуто је : ,,По свом националном освједочењу био је у редовима српске дубровачке омладине, те се је као такав увијек и са поносом истицао, а у сваком моменту, кад је народна ствар од Срба Дубровчана, нарочито од Срба католика, тражила било какву жртву, пок. Стефи био је у првим редовима.” ..13. марта 1938. о њему је речено:
,,У националном погледу госпар Стефи још као младић истицао се својим радом, ...да је још прије рата, за вријеме Аустрије, госпар Стефи као младић ходио у Београд и тражио од српске Владе да се дубровачки бродови ставе под Српску заставу. ...
(На другој слици је Србин фрањевачког реда из Цавтата, Људевит Вуличевић, на рођењу крштен Петар Јероним Вуличевић)
Бродови Дубровачке паробродске пловидбе звали су се: „Куманово”, „Краљ Александар”, „Дурмитор”, „Принц Андреј”, „Дедиње“, .... „Никола Пашић”
Капетан Бенић се за време Првог светског рата одрекао аустријског поданства и отишао као добровољац у Солун. Поверена му је команда торпиљера „Србија”. Лист „Дубровник” је истакао: „И баш је у томе значај ове повјерене му части, што је њему, сину територија дубровачког, католику и Србину, предата у аманет ова једина преставница Србије на мору.”
У Цавтату је 1937. прослављен Видовдан уз учешће представника свих уреда, националних и културних установа, школа и многобројног грађанства. Поворка сокола, школа и грађанства предвођена Цавтатском дилетанском музиком кренула је испред соколане у 9 сати у цркву св. Николе, гдје је Дон Иво Дагоник, одржао тиху мису а затим молитву за пале Косовске јунаке..
Цавтат је 1938. у правом делириуму одушевљења прославио рођендан краља Петра II, славећи истовремено улазак у прославу 20-годишњице ослобођења и уједињења. Опћинска управа и соколско друштво издали су прогласе на мјештане. Већ 5. 9. 1938. Цавтат је блистао искићен заставама а у 8 сати увече запливао је у мору свећа и жаруља. На мјесној централи дизао се високо у стотинама сијалица велики монограм краља Петра II. Читав Цавтат слегао се пред Соколану, где је формирана поворка са бакљадом, која је предвођена председником опћине и члановима одбора, управом соколског друштва и мјесних школа и установа, на челу са Цавтатском дилетанском Музиком обишла неколико пута мјесто, кличући краљу, Дому Карађорђевића, Југославији и југославенској војсци.
Поводом забране прославе Дана Уједињења 1 децембра 1939. у листу „Дубровник” је објављен чланак који је потписан са Цавтатска омладина ( у којој је активан члан био унук Николе Пашића, син удове Паве Рачић) и у коме се истиче: А Ти, стара наша мајко, Србијо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама свој дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била, обраћа се Цавтат твој и моли те и преклиње : Устај Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “.
Крсно име католичких Срба Срби са Макарског приморја и из Западне Херцеговине
...последњи су од свих далматинских области оставили православну и прешли у католичку веру..
Најстарије забележено име ове области је Мокро. ("De administrando imperio")
Један од најпознатијих римокатоличких истраживача макарског подручја друге половине деветнаестог века, Миховил Павлиновић, написао је једном приликом: “Прича је у пуку да у давне вијеке и Пољичани су били источног обреда као што је добар део далматинских Загораца” .
Ове тврдње понављали су још и неки римокатоличке писци као што су фра анте Лулић и дон Јаков Боглић који су за далматинске римокатолике говорили да су то Срби који су примили католичке веру.
Током дванаестог и тринаестог века Срби на челу са племићком породицом Качић, која је држала тврди град Омиш, снажно су им се супротстављали.
Starešine porodice Kačić bili su na čelu omiških gusara, koristili su brodove na vesla tzv " omiške strijele"
Људи господара Омиша, Николе Качића (1167 – 1180) каменовали су испод дебелог брда код Мостара сплитског надбискупа Рајнерија. Посебно се срчани одупирао насртајима римокатоличанства кнез Младуч Качић који је организовао напад на крсташе који су се преко његове територије кретали у Свету земљу, а сам кнез Младуч је оптужен да је убијао, и чак живе дерао крсташе..
Крсну славу Светог Јована Крститеља славила је, али и данас слави род Качића из Макарског приморја, о чему је оставио сведочења фрањевац Андрија Качић-Миошић (1704 – 1760), познати песник из Макарског приморја и монах заострошког самостана у знаменитој књизи Разговор угодно народа словинскога , објављеној у Млецима 1756. године. На једном месту описујући и опевавајући своје претке Витезови Качиће он каже:
“Све куће овог племена држе Светог Ивана за свог бранитеља, ма различито: јер ови у горњем приморју славе га на хришћански (православни, прим. ЈБ), сјутра дан по латинским ( римокатоличке, прим. ЈБ) Водокршћу, у који дан долази хришћански (православни, прим. ЈБ) Ивањдан; а они у доњем приморју славе га на латински, по нашем Божића. Имају у Подаци своју властиту цркву Св. Ивана, и у њој четири гребе, од којих су господари Миошићи и Алексић, који на другом мисто не имаду својих гребе од старине изван у реченој цркви“.
Постоји могућност да су великаши из покатоличене племићке породице Влатковића, подстицани из врхова римокатоличке цркве, у време када је пред турским освајачима нестајала самостална средњовековна босанска држава, али после ње и Херцеговина херцег Стефана, православне манастире у Макарска приморју препустили римокатолицима....
Још из времена средњовековне државе босанске имали су фрањевци разрађен методологију приступа локалним моћници, о чему говори и Никодим Милаш, наводећи као пример сведочења фратра Златовића који каже да су “франковци знали тако се понашати да су код главатих Турака налазили пријатељства и заштите."...
Архиве самостана у Макарском приморју поседују бројне документе у којима се сведочи о превођењу православних у римокатоличке веру. Такав један докуменат, наводно из 1451. године помиње Петар Кадчић Пеко у коме се тврди да је неки фрањевац Фрањо Момовић превео у римокатоличанство 736 православне породица. Тврди се да је фрањевац Бариша Арбић превео на католичке веру око 30 Турака, а фрањевци Ловри Љубушанину забележено је у биографију да је превео на католичке веру једну удовица и њену ћерку.
На примеру Мостарске бискупије најбоље се може пратити начин како је Римска курија у прошлости на Балканском полуострву оснивала нове бискупије и како се и од чега почињали....У извештају макарског бискупа Бартоломеја Бартула Качића из 1626. године потврђује се да су у свим парохијама – жупама његове бискупије, у чији састав су уврштени Дувно и Рама, у већини били православни. Слично стање, према извештају истог бискупа, било је и десет година касније. Дувањска и рамска жупа (парохија) биле су у саставу самостана Светога Петра у Рами. Бискуп извештава да је приликом ове посете у дувањском селу Липи са православне на римокатоличке веру превео 31 лице, а у Бришнику, селу у коме је рођен хајдучки харамбаша Мијат Томић, десет лица....
У превођењу православних у римокатоличку веру посебно се истакао Макарски бискуп Никола Бјанковић који је претходно дванаест година мисионарио по Херцеговини и за то време у римокатоличке веру је “превео многе шизматике (православне, прим. ЈБ) и крстио многе турске породице”.
Крајем седамнаестога века фрањевцима се при руци нашао млетачки провидур Далмације Петар Валијер који је и сам био фанатични римокатолик, он је, излазећи у сусрет далматинским бискупима, примењивао државне мере, присилно покрштавајући православне Србе. Помоћ млетачке државе посебно је искористио сплитски бискуп Стефан Косми који је тврдио да је у то време на римокатоличку веру превео неколико хиљада православних Срба, а сами фратри су се у својим списима тада хвалили да је било око 25.000 превереника. Посебно је успешно римокатоличење било око Врлике, Сињу и Дицима.
Сведочанство о масовном превођењу у осамнаестом веку Неретвљана у римокатоличке веру оставио је фратар Лука Владимировић, који се хвалио да је потомак српске краљевске лозе, у свом делу које је потписао псеудониме Луциус Нарентинус. Он са посебним уважавањем наводи имена римокатоличких свештеника на простору неретвљанске области који су се истакли у превођењу православних у римокатоличке веру. Са посебним поносом истиче како су римокатоличке веру примиле угледне српске породице: Милетић, Видовић, Вулетић, Мартиновић, Кнежевић, Милошевић, Савић, Поповић, Орашњак, Тадић, Рајчевић, Билешанин (Бјелиш). И сам Владимировић у свом делу похвалио се како је превео на римокатоличке веру породице Бркић, Зубичевић, Лаурић, Секулић, Павковића, Сандић, Миловац, Мостарац … Као своју животну заслугу он истиче и то што је превео на римокатоличке веру 12 православних девојака.
Процес присилног превођења православних у римокатоличку веру наставио се и у деветнаестом веку. Током 1817. године римокатолици су спалили архиву српске црквене општине у Метковићу, у којој су постојали подаци о страдању православних од римокатоличке цркве и млетачких власти, али и аустријских власти само због тога што су исповедали своју стару веру. Позивајући се на документа која су оставили православни свештеници у Метковић, Влачић наводи да су им 1837. године власти по налогу римокатоличких црквених достојанственика били забранили да обављају верске обреде.
Исте године, на православни Божић, римокатолици су навалили на православну цркву у Опузену са које су скинули звоно.
Православнима је током и средином деветнаестог века било забрањивано да славе своје празнике по старом јулијанском календару.... Поједини православни свеци који се славе преименована су у римокатоличке – Свети Јован у Светог Ивана, Михољдан у Светог Мијовила, Свети Стефан у Светог Стјепана. Временом су неки од тих светаца уместо по старом јулијанском почели да се славе по новом грегоријанском календару.
Srpsko selo Peroj u Istri
Krsnu slavu sv. Dimitrija slave još i danas u Peroju ove obitelji: Braići, Vučerići, Drakovići i Radulovići, a sv. Nikole obitelji: Vučetići, Popovići, Maričevići i Ljubotine.
Почетком двадесетог века у Макарском приморју није било ни једног православног Србина, ни једног православног верника, а како сведочи Стјепан Бановић, сви Приморци Макарска крајине “славе крсне име и данас, управо онако како се оно славили у Босни или Западној Србији....
Бавећи се питањем крсне славе, Бановић је почетком двадесетог века обавио истраживања ...Међу презимена које је Бановић пописао има и оних које указују на чисто српско порекло међу којима су: Јелчићи, Косовићи, Витасовићи, Делић, Бурић, Борићемо, Богуновићи, Бошковић, Калабе, Ђиковићи, Крстић, Стојковић, Павловић, Росандићи, Вулиновићи, Југовић , Радојковићи, Врањеши, Миличевић, Радонићи, Миличић, Галић, Станковић, Ракић, Јолићи, Марковић, Вуковић, Јовић, Вујчићи, Вулете, Човић, Николић, Мишић.
Родови који живе у Макарском приморју углавном славе крсне славе које се иначе најчешће славе код Срба.
У селу Заострогу, поред римокатоличког празника Три краља који се славе на дане православног Божића када је честа слава Свети Стефан, слави се и Свети Мијовил (Михољдан), Свети Лука (Лучињдан), Мартин бискуп (Мратињдан), Никола бискуп (Никољдан) и Свети Јован (Јовањдан).
Само по попису презимена потомака Срба који и даље славе славе, могло би се разматрати колико је високих свештеника римокатоличке цркве српског порекла.
Напр. Дон Јосип Стојковић (1845-1903), рођен и преминуо у макарској Подгори потиче из породице Стојковића која слави славу.
И тако даље, по списку католичких донова из макарске области: http://www.geni.com/projects/Svećenici-Makarskog-primorja-Catholic-priests-from-Makarska-region
, što je odgovorio Ahilu i podsetio da sve naše srednjevekovne zapise o godinama dogadjaja treba tumačiti (uobičajeno) MINUS 5508 godina.
