Сербски времеплов

Срби у Ловри

Ловра (мађ. Lórév) је српско насеље на Чепелском острву и налази се јужно од Српског Ковина. Сматра се да су поједине српске ратарске породице живеле у овом делу острва још у доба османске власти, с обзиром на близину Српског Ковина, где су Срби били најбројније насељени.



За време Велике сеобе (1690) у Ловри се задржало неколико српских породица. То је тада било мало насеље, а према попису из 1720. године у њему је било 22 дома, са око 100 житеља. У то време је већ постојала православна богомоља, највероватније брвнара, по предању подигнута 1714. године.

Број Срба је знатно порастао у XIX веку. Ловра је тада била српско место са 549 житеља, 1847. године, односно 592 житеља 1867. године. Према шематизму Будимске епархије за 1896. у селу је било 127 српских домова, са 619 становника. Осим цркве, постојала је и српска православна вероисповедна школа са 83 ђака.

Између два светска рата у Ловру се досељавају Мађари, а Срби се постепено асимилују или одлазе у вароши, па се број српског становништва смањује.

Садашња црква, посвећена празнику Преноса моштију светог Николе, подигнута је крајем XVIII века. То је архитектонски скромна сеоска црквена грађевина, тростране апсиде са призиданим торњем на западној страни. Западну фасаду брода и торањ украшавају удвојени пиластри са јонским капителима. И унутрашњост цркве је једноставна. На западној страни је хор подигнут на два ступца, таваница је равна, а под од црвених камених плоча. У олтару се чувају две целивајуће иконе из XVIII века. Икона Три српска светитеља (свети Стефан Нови, свети Арсеније и свети Милутин) сликана је у зографској радионици Теодора Симеоновића „Грунтовича”, око 1770. Икону Свети Георгије радио је непознат српски сликар из друге половине XVIII века.

Делови старијег иконостаса нису сачувани. Садашњи иконостас постављен је 1901. године, а израђен је у Хофрихтеровој сликарској радионици у вароши Габлонц, данас у Словачкој.

ИЗВОР: Динко Давидов, Горња земља, Београд, 2008, стр. 170-171

А ево и кратки филм о овој српској заједници на Чепелу.


Занимљиво је како су некада Срби у дијаспори вековима чували српски језик, а данас заборављају га и они који су тамо отишли са двадесет и више година. Испашће да се више Срба очувало у Ловри и Рац-Ковину, него у неким имигрантским државама, где су се исељавали последњих педесет година.

Ne znam da li je vec ovo objavljeno ali interesantno:

Na 28 jun, 1169, Germani sruse Staroslovenski Hram Svetovida, najveci i najposledniji slovenski hram u regionu na ostrvu Rujnu, najseverniji deo slovenskog polablja.

Егзил дела државе Србије у северној Африци 1916-1919

„Бизерта – повратак у легенду”

Неуморни потпуковник Лука Николић, аутор монографије "Србијо, мајко и маћехо!" приредио је изложбу „Србија памти Бизерту” која је пленила велику пажњу публике у градовима у којима је до сада представљена.

Све је почело 9. јануара 1916. када је после „Албанске голготе”, на сигурно тло у Бизерту, француска крстарица „Виктор Иго” довезла први српски војни транспорт. План је предвиђао да се рањени и изнемогли српски војници лече и опорављају негде у дубинама Сахаре, али је адмирал Емил Гепрат игнорисао заповест своје Врховне команде: „То је немогуће, морају се барем за прво време сместити под кров”. Због ове одлуке српски војници су га назвали „српском мајком”.

За три и по ратне године бродски конвоји су у северну Африку довезли чак 61.260 Срба, од којих је њих 41.135 пристигло ради лечења, а остали углавном због почетног опоравка и војне обуке.

Могло би се рећи да је Бизерта у то ратно време била и наш град јер је у њој свакодневно боравило око 5.000 Срба. Одатле је на Солунски фронт упућена читава једна армија – 52.314 прездравелих, опорављених и обучених војника који су учествовали у славном пробоју.

У тој великој колонији у егзилу било је 2.048 инвалида, а на 24 гробља широм северне Африке остало је да вечно почива 3.226 српских војника.

Prva žena inženjer u Nemačkoj bila je Srpkinja

Jovanka Bončić

U analima Darmštatskog prestižnog univerziteta ostaje zabeleženo da je Bončićeva stekla akademsko zvanje arhitekte i diplomu inženjera 18. jula 1913. godine čime je postala prva žena u istoriji Nemačke koja je stekla diplomu inženjera.

O ovom neobičnom događaju izvestile su i berlinske "Ilustrovane novine", i to tako što su na celoj naslovnoj strani objavili fotografiju diplomaca gde je među mladićima i jedina devojka - mlada Jovanka Bončić.


Koliko je ova Srpkinja bila značajna u nemačkom "gradu nauke" govori i činjenica da jedna nagrada Univerziteta u Darmštatu nosi njeno ime, baš kao i jedna ulica u studentskom kampusu. Nagrada "Jovanka Bončić" dodeljuje se ženama za posebna naučna dostignuća u oblasti materijala i geonauke, a prva je dodeljena na stogodišnjicu njenog diplomiranja.

Detaljnije :
http://www.dnevno.rs/istorijski-zab...rva-zena-inzenjer-u-nemackoj-bila-je-nislijka

Srebrena:

Prva žena inženjer u Nemačkoj bila je Srpkinja

Jovanka Bončić

U analima Darmštatskog prestižnog univerziteta ostaje zabeleženo da je Bončićeva stekla akademsko zvanje arhitekte i diplomu inženjera 18. jula 1913. godine čime je postala prva žena u istoriji Nemačke koja je stekla diplomu inženjera.

O ovom neobičnom događaju izvestile su i berlinske "Ilustrovane novine", i to tako što su na celoj naslovnoj strani objavili fotografiju diplomaca gde je među mladićima i jedina devojka - mlada Jovanka Bončić.

Koliko je ova Srpkinja bila značajna u nemačkom "gradu nauke" govori i činjenica da jedna nagrada Univerziteta u Darmštatu nosi njeno ime, baš kao i jedna ulica u studentskom kampusu. Nagrada "Jovanka Bončić" dodeljuje se ženama za posebna naučna dostignuća u oblasti materijala i geonauke, a prva je dodeljena na stogodišnjicu njenog diplomiranja.

Detaljnije :
http://www.dnevno.rs/istorijski-zab...rva-zena-inzenjer-u-nemackoj-bila-je-nislijka

Kliknite za proširenje...

Зна ли се нешто више о овој жени? На пример, где је рођена, одакле је пореклом?

Ројалиста:

Зна ли се нешто више о овој жени? На пример, где је рођена, одакле је пореклом?

Kliknite za proširenje...

Рођена је у Нишу. Изволи: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Јованка_Бончић

Википедија није баш најпоузданији извор, али чини ми се да је неко верно пренео податке из цитираних извора.

Ja sam odrastao u Istanbulu, u mahali sa 75.000 stanovnika i svi smo pričali srpski. Do sedme godine nisam znao ni reč turskog jezika, a moj deda je umro ne izgovorivši ni jednu rečenicu na turskom. Znao je i govorio samo srpski.., kazuje Kemal Kutlu , rodom od bijelopoljskih Šehovića.

Srebrena:

Трагови .. сеобе ... у Истанбул

Kliknite za proširenje...

Priča raških Muslimana, valjda među poslednjim Srbima koji su prešli na islam, bolna je i tragična. Ne svojom dobrom voljom, već zarad straha... masovno su krenuli prema Turskoj.

Jedan veliki talas iseljavanja muslimana iz Raške zabeležen je u periodu Prvog i Drugog srpskog ustanka i sticanja nezavisnosti Kneževine Srbije. .. Novembra 1862. godine, na Međunarodnoj konferenciji velikih sila održanoj na Bosforu, doneta je odluka o iseljavanju muslimanskog življa iz Kneževine Srbije..
..U prvoj polovini 1912. godine, od početka aprila do kraja juna, preko luke Bar, skoro 60 hiljada raških muslimana otišlo je u Tursku. Hroničari su ostavili potresna svedočenja iz tih dana; izbezumljene porodice sa kolima na kojima je bila sva njihova imovina, plač staraca svesnih da zauvek napuštaju zavičaj, samoubistva ljudi ..

Turska je muslimane iz Srbije, Crne Gore i Bosne naseljavala uglavnom u krajeve sa kojih su prethodno proterani Kurdi, Jermeni i Grci, ali je veoma mnogo naših muslimana smešteno na rubovima Istanbula.
Do sredine 19. veka srpski jezik bio je, uz turski, francuski i engleski, jedan od diplomatskih jezika Otomanske imperije, a oficirski kadar turske vojske bio je obavezan, sve do Prvog balkanskog rata da uz turski govori i srpski jezik.

U svojim porodicama i medjusobno, srpski jezik govori još uvek i nekoliko čuvenih košarkaša Turske:


*Hidajet Turkoglu, poreklom od sjeničkih Ramićevića.
**Semih Erdan
***Sinan Guler
**** Ender Arslan
*****Omer Ašik


prema tekstu Ratka Dmitrovića
http://www.pecat.co.rs/2010/09/ratko-dmitrovic-sta-zna-cvitkovic-ko-su-asik-i-arslan/

Павле М. Бабац, краљев официр

Прећуткивано писмо из 1954. године


Писмо је објављено тек 2012.године у Печату, уз помоћ Павловог унука Душана.

Gospodine Krleža,


......Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“.
Нови бечки „Greie Presse“ најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“.

Келнске новине од 1918. године у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи“.
Немачки лист „Godlische Rundshau“, од 1917. године, пише: „Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу умногоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју ‘велике Србије’, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно потврди“.

Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“.
Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: „Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака“.
Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: „Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и живот. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Светог Саву још у XIII веку, кога на данашњи дан прослављамо“.

Руски научник Мељуков, том приликом о Светом Сави је рекао између осталог и ово: „Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији“.
Јапански професор Медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског „Црвеног крста“ у Паризу, рекао је у свом говору о Светом Сави и ово: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо и на то мало љубоморни“.
Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне.
Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском Парламенту изговорио ове речи: „Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог, али по духу великог народа српског. „Вив ла Сербие“ заорило се у Парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању.


цело писмо на
http://www.pecat.co.rs/2012/02/antropoloska-i-druga-mudrovanja-feldvebela-krleze/

Srebrena:

U malom mestu,Jindrihovice, udaljenom 25 kilometara od čuvene banje Karlove Vari, za vreme Prvog svetskog rata nalazio se najveći koncentracioni logor na teritoriji Austrougarske…

. Ono što se zna, u Mauzoleju su smešteni posmrtni ostaci 7.100 srpskih zarobljenika i 180 ruskih vojnika.
..Na oko pet kilometara od Mauzoleja, u jednoj šumici postoji i vojničko groblje.
Ironija sudbine ovih srpskih stradalnika u Ceskoj je i u tome sto se logor nalazio na teritoriji koja je nekad pripadala porodici gornjoluzickih Srba Nostica, o kojima ima zapisa od kraja 13.veka.Jedan od potomaka porodice srpskog porekla Nostic, ozenio je 1920.godine Sofiju, cerku Franca Ferdinanda koji je ubijen srpskom rukom 1914.godine

Kliknite za proširenje...

Сачувана је фотографија из сабирног логора Jindrihovice (nem. Heinrichsgrün — Hajnrihsgrin).На њој је овековечена сахрана српских војника у аустријском заробљеничком логору Хајнрихсгрину.

Током Првог светског рата ово село се звало Хајнрихсгрин и било је део Аустроугарске. Управо овде се налазио аустријски логор, а у коме се поред италијанских и војника других националности налазило пуно српских и руских ратних заробљеника. До 1940. године, ово место је постало почивалиште за посмртне остатке 7470 Срба и 189 Руса.

Kliknite za proširenje...

Фотографија је идентификована према публикацији "Збирка фото-негатива Ристе Марјановића", кат. бр. 358, и припада групи снимака непознатих аутора.
http://velikirat.nb.rs/archive/fullsize/fc9cbf69a75926e83b089a22932bde64.jpg

http://velikirat.nb.rs/items/show/5159


Непосредно пред Други светски рат, допремљен и су Јиндриховице и посмртни остаци 88 Срба, умрлих до 1919.године у Холандији. Транспорт је обављен 18.маја 1938.године.
Године 2012., кад је група истраживача потражила потомке ових покојних ратника из Првог светског рата, испоставило се да већина није уопште знала место укопа својих предака.
http://blog.europeana.eu/2017/07/истраживање-судбине-српских-војника/

Ђорђе Вукосављевић, српски подофицир и немачки ратни заробљеник (логор Солтау)

Није видео никад ћерку Ружицу



Својој супрузи писао је 30. јуна 1918. године :

Драга Лепа,
ако не добијеш скоро моја писма, знај да нисам више жив. Јер волијем и умрети сада него доцније слеп ићи по свету. Ћорав човек не ради у руднику. Ако се избавим одавде јавићу ти. Само ми је жао што још нисам добио слику дечију и твоју, да бих могао видети и Ружицу. Драга Лепа, ево ти данас шаљем (25) двадесет и пет марака. Купи деци што оћеду, нека знаду да им је од оца а нарочито Ружица која ме још не зна као и ја њу.


Никада се није вратио у своју домовину и није имао шансе да бар једанпут, од њеног рођења, види ћерку Ружицу. Умро је у Холандији, у малом месту Гардерен (логор Нив Милиген), https://en.wikipedia.org/wiki/Garderen заједно са још деведесетак Срба. Већина је умрла заражена шпанском грозницом 1919.г.

Srebrena:

Непосредно пред Други светски рат, допремљени су у Јиндриховице и посмртни остаци 88 Срба, умрлих до 1919.године у Холандији. Транспорт је обављен 18.маја 1938.године.

Kliknite za proširenje...

Трочлани тим, два Холанђанина и једна Српкиња, био је одлучан у намери да сазна шта се десило са тим српским војницима који су преминули у Холандији,...како су ти војници стигли у Холандију, где су сада њихови земни остаци и уколико је могуће да пронађу њихове потомке. Све што су истражили су, написали су и објавили, види:
https://www.secanje.nl/fileadmin/content/others/Brochure/Serbian_Soldiers_of_WWI.pdf

Споменик у Гардерену посвећен српским војницима из Првог светског рата који су преминули у Холандији

Курт Хишлер, фотограф из Немачке, аутор 1200 фотографија из Краљевине СХС средином двадесетих година

„Želeo sam da prikažem lepotu i specifičnost prirode i arhitekture u različitim delovima zemlje, ali i način života stanovništva. Nije mi bila namera da slike budu puke razglednice.“

Kliknite za proširenje...

Део колекције
http://citymagazine.rs/clanak/zivot-u-jugoslaviji-sredinom-20-ih
Joш
https://www.slavorum.org/stunning-old-photos-of-yugoslavia-from-the-1920s/
https://www.ebay.ie/sch/sis.html?_i...ren+Serbia+ORIGINAL+PHOTOGRAVURE&_mPrRngCbx=1

Можда си већ писала о овоме, али лепе слике, па је штета не поновити.

У питању је леп граверски рад шибенског златара Хорација Фортезе из 16. века, на коме су приказане сцене из Косовске легенде (Кнежева вечера, Убиство Мурата, Милошева погибија).







в. Šibenski zlatar i graver Horacije Fortezza

Краљевина Србија је, по производњи свиле, до Другог светског рата била

Пета сила у свету

У златно доба свиларства, бели дудови су највише гајени у Поморављу, Посавини и Повардарју. Било је више од 2,5 милиона стабала... По производњи свиле уз помоћ свилених буба, нека су насеља и име добила напр Свилојево у Војводини или Свилајнац у Србији...У сеоским домаћинствима свиларство је било узгредно занимање и прилично исплативо.(По данашњој рачуници Задружног савеза Србије , једно домаћинство би прехрањивањeм само три кутије "семена" имало чисту зараду од 330 долара. Осим конфекције, свила се данас користи за одела космонаута и свемирску ужад )

Dudovi i svilobube su se uglavnom gajili u centralnom delu tadašnje zemlje, kasnije nazvanom Starom Srbijom (današnjom Makedonijom) južnom i centralnom Srbijom. Svilarstvo je u tim krajevima bilo i očuvano za vreme Osmanskog carstva.

Kliknite za proširenje...

У време вођства ЈБ Тита, посечени су дудови и начињен помор свилених буба. Комунисти су форсирали синтетичке производе на бази нафте. Број белих дудова смањио се на симболичну меру.



У Вршцу преносе причу да су млади супружници, одмах по склапању брака, били дужни да засаде по два бела дуда на путу до Беле Цркве, и тако допринесу развоју свиларства.

Mileker je u svojoj “Povesnici slobodne kraljeve varoši - Vršca” zapisao da su Nemci, koji su se početkom 18. veka doselili iz okoline Rajne, ...svuda gde je bilo “suvo i mršavo zemljište” sadili bele dudove i od čaura svilenih buba, koje se hrane dudovim lišćem, pravili sirovu svilu. Koliko im je svilarstvo bilo značajno, govori i činjenica da je tadašnji grof Merci smrću kaznio svakog ko bi se usudio da napravi bilo kakvu štetu rasadima. Svi su morali brižljivo da paze na njih

Kliknite za proširenje...

.

Државна свилара у старом Вршцу око које је била велика дудара

Радници су обучавани у старом Будиму, а гђа Ева, удовица апотекара Херцога, добила је 1851.године на изложби у Лондону златну медаљу за сирову свилу.

...u kraljevini Srbiji postojao je Zakon o povlastici svilarskom društvu iz Beograda sa filijalom u Lapovu, time ne samo da je kroz ove dve institucije unapređeno svilarstvo u Srbiji nego se počelo i sa deljenjem besplatnog semena svilene bube. Ovim je i omogućen i najveći uspon našeg svilarstva u 1930. godini. Tada je najveća proizvodnja poticala iz Srbije , posebno Stare Srbije (BJR Makedonija).
Treba napomenuti da su se kokoni iz Stare Srbije uglavnom izvozili zbog mogućnosti slobodne trgovine svilom, dok su se kokoni iz Srbije odmotavali u tri svilare i to u Pančevu, Novom Sadu i Novom Kneževcu.

Kliknite za proširenje...

https://ilovezrenjanin.com/kultura/otvaranje-izlozbe-prica-o-dudu-i-tradiciji-svilarstva/
https://www.makroekonomija.org/poljoprivreda/zaboravljena-proizvodnja/
http://www.evrsac.rs/index.php/vesti/item/15236-prica-iz-starog-vrsca-smrt-za-onog-ko-posece-dud
https://sr.wikipedia.org/sr-el/Свила

Ноћајски путоказ- горостасни дуд у Мачви
https://www.rtvbn.com/3862071/stablo-uspavalo-vuka-brankovica

Tomi Dimitrijeviću iz Vranja su deca umirala jedno za drugim i tek jedanesto, Danilo, ostalo je u životu. Kada se rodio, Danila su odveli kod čuvene gledarice i ona je prorekla da će preživeti i stavila mu gvozdenu minđušu u desno uvo, da ga čuva od zlih demona. Danilo će minđušu nositi do kraja života.

Bubrezi na čizmama OZNA- ša

Kad je otac poginuo negde u Makedoniji 1912.godine, brigu o Danilu-Danči preuzeo je stric Tasa.
Vredan i snalažljiv, Danilo je pokazivao izuzetan dar za proizvodnju obuće i trgovinu kožom. Ubrzo se udružio sa Jankom M. Pešićem i rešili su da osnuju zanatsku obućarsku radionicu. .. Platili su 20. januara 1925. godine 240.000 tadašnjih dinara i sagradili prvu radionicu za izradu čizama, fine obuće i trgovinu kožom u Vranju, pod imenom „Janko M. Pešić i Kompanija“.




. Radionica je pred Drugi svetski rat zapošljavala 70 radnika i bila je prava mala fabrika. Čuvena i poznata širom Srbije, ekskluzivno je izrađivala čizme za kraljevu gardu, kao i za oficire vojske tadašnje Jugoslavije. Pored toga, bila je poznata po izradi balskih ženskih cipela, koje su mogle da se naruče iz kataloga firme.

Drugi svetski rat Danča obućar je proveo u Vranju, radeći čizme za kraljevu vojsku u otadžbini.
Po okončanju rata Danila će nova vlast smišljeno optužiti da je izrađivao čizme Bugarima. Sve je bilo spremno da ga proglase državnim neprijateljem i krenu u fizičku i psihičku torturu.

„Neprijatelja treba poniziti, raspametiti i njegovim potomcima staviti do znanja da će život provesti izopšteni kao gubavci“! – gremeli su novopristigli šefovi OZNE vranjskim sledbenicima. Jedan od njih, pitao je: „Kako?“ „Zapamti“ – odbijalo se od zidova – «u Leskovcu smo najvećeg gazdu isterali iz njegove palate, oduzeli mu sve i uselili ga u kućerak sa dve sobe. Njih dvanaest! Pored oficirske zgrade. Nemaju vodu, nužnik, prose za hleb. Znaš li gde vrše nuždu? U kartonske kutije, bre! A naši oficiri i oficirke imaju kupatila, otpatke u kesama bacaju kroz prozor gazdi pravo pred vrata. Šta ga čeka? Ludnica! A njegovi koji preostanu i od naše senke će bežati!“

Po donošenju zakona o nacionalizaciji, Dimitrijevićima je oduzeta kuća, njive i voćnjak
Danilo je sa ženom Julkom izbačen na ulicu. Ljudi, komšije, prijatelji, poznanici, pa i rodbina, bežali su od njih. Strah je zatvarao kapke na prozorima i očima. Bilo je to sredinom 1948. godine. A onda su krenuli pretresi i privođenja.

Nakon pretresa Danila bi odvodili. Vraćao se redovno modar, prebijen kao pas. „ Šta sam im skrivio, pa me toliko gaze i ritaju? Uzeli su šta su hteli, šta hoće još? Uzmi me, crna zemljo!“ – jadikovao je nadolazećim, samrtničkim glasom pred svojom ženom Julkom.

Lagano ubijanje Danče obućara je nastavljeno. Obućarska radionica dobila je status obućarske zadruge. „Drugovi šusteri“ popisali su mašine, utvrdili cenu i rok otplate od tri meseca. Danilo nikad nije dobio nikakav novac.

Dobijao je rešenja o obaveznoj predaji žita, stoke, živine. Dobijao ih je i nakon oduzete celokupne imovina. Jedno od njih nalagalo je da Danilo Dimitrijević mora da novoj narodnoj vlasti preda jednu utovljenu svinju i 30 kokošaka. „U slučaju neispunjenja obaveza iz ovog rešenja kazniće se starešina domaćinstva kaznom od 50.000 dinara, a u težim slučajevima i popravnim radom od tri meseca shodno čl. 9 i 10. pomenute Uredbe“.

Danilo se žalio. Pisao da mu za to treba 300 do 400 kilograma kukuruza, da nema njiva jer su date na korišćenje sadiocima duvana, da sedi kao kirajdžija kod Lece Karapere, te nema gde da čuva svinju i kokoške.
Žalba je rešavana u policijskoj sobi. Među zidovima, bez prozora.

Ne zadugo, jednog jutra Danča je došao crn u licu, ogromnih otromboljenih podočnjaka. „Pišam krv, Julo, to je dobar znak!“ „Tugo, kakav dobar znak?“ „Spremaj odelo za put. Bubrezi su mi otkazali…“ Julka je zaplakala.
Danča je umro u mukama, 28. maja 1952. godine.
Otkazali su bubrezi, ostali su tragovi na čizmama revnosnih oznaša.
http://www.vranjenet.rs/stare-vranjske-porodice-24-dimitrijevici-satiranje-burzuja/

„Janko M. Pešić i Kompanija“, privatna obućarska radionica upisana je kao društvena svojina. Od radionice nastala je tadašnja „Moda“, a kasnije „Koštana“- komunistički gigant, rasprodat u bescenje preko Agencije za privatizaciju u julu 2006. godine

Списак страдалих бораца за ослобођење Вуковара:
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-heroji-vukovarske-operacije-1991-godine





О страдању Срба у Вуковару:
https://www.intermagazin.rs/ovo-je-jedina-istina-rat-u-vukovaru-poceo-ubijanjem-srba/?lang=cir

ПУТЕВИ НЕЗАБОРАВА, Снежана Шевић, Вуковар 1996, биографија погинулих српских бораца у рату 1991-1995.

2017...
Етничко чишћење мртвих

Власти у Сарајеву наложиле су радницима гробаља у том граду да прекопавају гробове давно умрлих, међу којима је највећи број Срба... пише бањалучки Глас Српске. Пртпарол Јавног комуналног предузећа „Покоп“, које има надлежност над седам гробаља у кантону Сарајево, Најда Вранић Беширевић рекла је да ће бити уништено између 12 000 и 13 000 претежно православних гробова чије ће се кости ископати и пренети у костурницу на спаљивање.
За ово „посмртно етничко чишћење“ Беширевић се позива на одлуку о уређењу и одржавању градских гробаља коју је донела Скупштина града Сарајева. Њом је дефинисано да се гробно место или гробница могу прекопати десет година после сахране у случају да нису одржавани и да се за њих не плаћа накнада.

Из Сарајева је током рата и после протерано око 150.000 Срба, који су данас расељени по свету и многи од њих не знају за ову одлуку. Годишња такса за одржавање гробних места износи 4,25 евра.Пракса погребних предузећа у Европској унији је да странка може уплатити накнаду за одржавање гробља до 13 година унапред, док се у Сарајеву то може учинити само за годину.

Како је ван сваке памети постављати услов накнаде за гробарину људима који су из Сарајева протерани, власти града Сарајева овим поступком показују своју намеру брисања свих трагова српског постојања у овом граду. У питању је лицемерно поигравање са законом и осећањима људи протераних из Сарајева.



http://www.rasen.rs/2017/11/sa-sara...jaju-13-000-srpskih-grobova-a-kosti-spaljuju/

Авксентије Лукић из Ирига измислио копачке

Авксентије Лукић је, двадесетих година прошлог века, први израдио ципеле и копачке за тадашње наше фудбалере најбољих клубова у земљи – Београдског спортског клуба (БСК) и Југославије.



По његовом моделу фудбалских ципела, много година касније, немачки индустријалац Адолф Даслер и брат му Рудолф, , газде и оснивачи чувене спортске фирме „Адидас“, почели су први 1925. године серијски да производи копачке. Међутим, од ових на милионе продатих спортских артикала, мајстор Аца није имао никакве користи.Убијен је у 33. години, у великој усташкој рацији, као талац, августа 1942. године у Вуковару.

Смиљка Костић
http://www.novosti.rs/вести/србија.489.html:586925-Војвођанске-приче-Адидас-из-Срема

SERBSKI RATNICI






Serbian horse/archers , end of 14/th century. From the book Mounted archers. Upper row represents border nobility (kraišnik) and his followers.




Medieval Serbian bows archery


Средњовековни штитови у Србији

sve sa pinteresta

Мало је позната чињеница да је Беч град у коме су неки српски епископи и патријарси тајанствено и брзо завршили свој живот.

ЗАГОНЕТНЕ НАПРАСНЕ СМРТИ ПРАВОСЛАВНИХ У БЕЧУ

Довољно је погледати књигу епископа Саве Шумадијског „Српски jерарси“ где су наведене кратке биографије свих српских познатих епископа до двадесетог века, па да се човек запита над чињеницом: како је толики број наших епископа „напрасно“ преминуо у овој европској престоници и у осталим деловима Аустроугарске.

О смрти српских патријараха и сумњи да су били отровани већ је писано у српској историографији. Тако је Милутин Јакшић написао рад “Јесу ли патријарси Арсеније III и Арсеније IV отровани?“, Сремски Карловци 1922.

Неколико података по писању еп. Саве Шумадијског:

1706. патријарх Арсеније III Чарнојевић – „је изненада умро у Бечу“.
1708. митрополит крушедолски Исаија (Ђаковић) – „Бавећи се црквено-народним пословима у Бечу, митрополит Исаија је изненада умро.“
1790. митрополит карловачки Мојсије (Путник) – „Бавећи се у Бечу где је дошао… да издејствује да српски народ добије учешће у грађанским правима… изненада је умро.“
За Германа Опачића, Епископа бачког, се не каже да је напрасно умро, већ је “после краће болести, преминуо у Бечу 18. јануара 1899. године.“

Да је постојала сумња да овакве смрти нису природне, и да су епископи знали да се у Бечу “лакше умирe“ доказује и случај Јефтимија, митрополита софијског, који се 1633. бавио у Марчанској епархији. Њега је бечки двор у споразуму са папским нунцијем позвао на “консултацијe“ у Беч, али митрoполит Јефтимије “није хтео онамо ићи без јаке пратње Срба“.

У књизи епископа Саве не налазимо да је над неким епископом по пресуди суда била извршена смртна казна, али зато има много сумњивих смртних случајева епископа за које се верује да је власт у Аустроугарској била умешана. Гаврило Предојевић је био eпископ марчански само две године. Да се он не постави за епископа здушно се борио загребачки бискуп Бенко Винковић, јер је имао намеру да народ у Марчанској епархији преведе на римокатолицизам. Цар Фердинанд III је Гаврилу наредио да пође у Рим и онде исповеди латинску јерес, да би био рукоположен за унијатског епископа. Гаврило је пошао, али не у Рим, већ у Пећ, где је рукоположен од Пећког патријараха Пајсија. Ипак, после две године је умро. Настала је велика узнемиреност у народу. После Гаврила, народ је сложно тражио да се постави архимандрит ман. Гомирје Василије, опет Предојевић. Народној жељи је удовољено, али Василије је већ 1648. завршио живот. Постоји мишљење да је отрован.

Епископ Гаврило (Мијакић) је знао да епископи марчански не пролазе добро, и да им је живот кратак, па је помислио да ће се накаквим компромисом извући. Није отишао у Пећ на рукоположење, већ је 1663. пошао мученик у Молдавију. Пошто је имао велике невоље у својој епархији, нарочито од загребачког бискупа Петра Петретића, пошао је и у Рим да тражи милост, али милости није нашао. Цар Леополд је на његово место поставио унијатског епископа Павла Зорчића. Пошто еп. Гаврило није мировао окован је и послат у Грац у затвор. У току тамновања се упокојио.

Арсеније Теофановић постао је Епископ костајнички, зринопољски, глински, дубички, јасеновачки, северински и марчански 1750. Царица Марија Терезија му је под претњом казне наредила да ову титулатуру избрише и тражила да се ограничи само на “костајнички“. Као и многи други “умро je напречац 15. маја 1753. Сматра се да је био отрован.“

Да се у аустроугарској царевини није само умирало овако мистериозно, доказује пример Еврема (Јефрема) Митрополита пожешког кога је «побожна» римокатоличка светина убила у селу Куле, близу Пожеге. Могло би се рећи да је живот архијереја Српске цркве био на простору Аустроугарске био континуирана мука, зној, па и крв, био је стална борба за одбрану Вере од унијатства.

Беч је град у коме је чак основано и постојало друштво са најморбиднијим могућим именом: “Друштво за католичење Срба“. Беч, културна престоница Европе, је заиста имала некада чудно-смешне идеје. Мада, колико год ово сада нама изгледало смешно, епископима Српске цркве је у своје време значило огроман терет и невољу.

Карловачки патријарх Лукијан изабран је једногласно за Епископа будимског 1897. а за патријарха аутономне Карловачке митрополије изабран је 1908. у својој 41. години живота. Ипак, његова управа Карловачком митрополијом није дуго трајала. Мада се п. Лукијан и раније отворено борио за права православних у Аустроугарској, највећи сукоб је настао пошто је угарска влада имала намеру да патријархово седиште премести из Карловаца у Будимпешту. Овај предлог је био неприхватљив јер је подразумевао уклањање патријарха и средишњих црквених власти из средине народног живота, међусобно отуђење народа и црквених власти, као и лакше манипулисање Црквом од стране угарске владе. Пошто п. Лукијан није прихватио овакав предлог, како каже еп. Сава Шумадијски: “…угарска влада је, изгледа, одлучила да га онемогући или чак и физички уништи… Приликом лечења патријарх Лукијан је 1. септембра 1913. нестао у Бад Гаштајну. Његови посмртни остаци пронађени су у реци, али тек крајем месеца октобра, и то тридесет километара од Бад Гаштајна.“

. патријарх Варнава (Росић) је у току борбе Српске цркве против конкордата са Ватиканом умро “под још увек неразјашњеним околностима“..
.....Тачно је да данас у Бечу не постоји “Друштво за католичење Срба“, али постоји једно слично друштво под именом “Про ориенте“. Функције су им идентичне.

*Текст по подацима из књиге “Српски јерарси“ блаженопочившег Епископа шумадијског Саве који се пре неколико година изненада упокојио.
Припремила екипа ФБ странице Православље живот вечни
http://www.rasen.rs/2017/12/tajanstvene-smrti-srpskih-vladika-u-becu-i-drugde/#.WjWRfdKnEdU

Када је избио Први светски рат 1914. године Лука Солдатовић( 1886- 1972) затекао се у Београду, где се јавио на зборно место као резервни наредник-телеграфиста. Командира вода је обавестио да, пошто је ловац, има пса по имену Треф , кога, будући да је самац, нема коме да остави и замолио за одобрење да га поведе собом. Командир вода се сложио и пас је кренуо са Луком на фронт.

Пас Луке Солдатовића, и у добру и у злу


Треф је био немачки дугодлаки птичар, одлично дресиран и извежбан за лов на фазане и дивље патке. Изнад свега, био је веома привржен своме господару.

Лука и његов вод учествовали су у Церској (од 12. до 20. августа 1914) и Колубарској бици (од 16. новембра до 16. децембра 1914) у којима је српска војска победила и ослободила Србију од аустроугарских снага. С наредником Луком све време био је и његов пас Треф.

,,,После ових славних победа српска војска се полако повлачила према Албанији. Ту је и Лука са својим везистима. Иду пешице носећи мобилни телеграф, пољске телефоне и осталу неопходну опрему. Српска војска оскудева у многим стварима, а највише у храни, што је постало евидентно већ ступањем на тло албанских гудура.Лука је неколико пута као искусан ловац, крећући се често ван путева, приметио да има зечева и друге дивљачи. Издвајао би се од свог одељења да би уз помоћ свога Трефа уловио неколико зечева, понеку јаребицу, препелицу или неку другу дивљач. Овај повремени лов је за Лукино одељење био спасоносан.

На путу према Крфу пратила их је жестока зима и снег. Хладноћу су, уз оскудну одевеност и неприкладну обућу, појачавали непрестана глад и исцрпљеност од дугог пешачења. Шаторска крила, којима су војници били снабдевени, била су слаба замена за покриваче којих није било, а Лука би раскопчао шињел, пригрлио Трефа и тако су се грејали.

У Драчу, пред укрцавање на француски ратни брод, Лука је принуђен да од Савезничке санитарне инспекције мољака потврду о здрављу пса како би и њега укрцао на брод, јер су се бојали беснила. На Крфу се после дугог, напорног и исцрпљујућег марша без адекватне исхране разболео од неке заразне болести и петнаест дана лежао у пољској болници под шатором, док му је пас Треф непрекидно лежао уз кревет..

Лука и његови везисти учествују у пробоју Солунског фронта. Пас Треф је и на Кајмакчалану и у јуришима после тога све до ослобођења Београда и Србије стално био са својим господаром, с којим је и после рата ловио по српским пољима и планинама још двадесетак година .

Dr Đorđe N. Lopičić
http://www.zivotinje.rs/vestiStrana...dnom-srpskom-vojniku-i-njegovom-psu&tip=vesti

"Noga srpskog vojnika stupila je ponovo na zemljište svoje otadžbine",
opisao je Arčibald Rajs značaj teške i surove, za Srbiju pobedonosne, bitke koja se pre više od sto godina vodila na Kajmakčalanu.

Кајмакчалан, бела гора

Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако изљуби их свију




Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.



Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!



Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари.
И чело своје молитвом приклони!
(А.Шантић)





Godine 2016.:
Према неким списковима из 1921. године (архив Југославије), постојало је 81 гробље на којима је било од једног до 684 сахрањених, скоро 4000 појединачних војних гробова на падинама планина Ниџе (чији је највиши врх Кајмакчалан).

Стање преосталих српских војних гробаља на овом подручју је толико лоше да горе не може бити. Гробља су зарасла у трње, дивље дрвеће и шибље, и нека је немогуће наћи без помоћи локалног становништва – ловаца.
Многа гробља се више и не могу пронаћи. То су она која су на хумкама имала само дрвену крстачу. Дрвене крстаче су одавно иструлиле и траг гробља се изгубио. Гробови који су имали металне крстаче још се могу пронаћи.

Надгробне споменике од камена, клесали су сами ратници у периоду 1917. и 1918. године „жив за погунулог друга“. На неким споменицима пише да споменик подиже родбина али таквих има мало.Камени споменици су направљени из два дела, постоље и споменик. Скоро на сваком гробљу, постоји и централни споменик, састављен од три до четири дела и висине су од 3,5 до 5 метара.

На војној спомен чесми на Милетиној коси, подно врха Кајмакчалана, према Студеној води., невештом руком Српског војника, на мермерној плочи исписан су стихови:

„Минуће године, векови ће проћи, али теби „чесмице“ неће нико доћи.
Ал’ доћи ће сени палих другова, да својим жубором,урликом вукова,
треском громова, одјеком лугова, певају сл аву српских пукова. 1917“



Ову спомен плочу на чесми су саградили војници Прве чете, другог батаљона, четвртог пука, српске армије.
http://www.srpskaistorija.com/zaboravljena-srpska-vojna-groblja-iz-prvog-svetskog-rata-kajmakcalan/

У прошлости становништва неких крајева има појава, личности и догађаја који су одиграли велику улогу и који су се памтили било по својим последицама по даљу народну судбину, или што су служили као међаши у њиховој националној историји.

Срндакова буна

Такав догађај представљао је устанак 1841. године који је, између других назива, најчешће носио име: нишка буна, или лесковачка буна, Милојева буна, Срндакова и Чавдарова размирица, бојаџијска размирица, власотиначки бозгун-називи већ према главним центрима и личностима. ...

Устанак је избио 6. односно 18. априла (по новом календару) 1841. године, на црквени празник Томину недељу. За центар устанка у нишком крају узима се село Каменица. Устанак је објавио угледни сеоски домаћин и трговац Милоје Јовановић, један од двојице ранијих коцабаша за Нишку нахију, организатор устанка, човек веома популаран у народу на ширем подручју Нишког ејалета. По претходном договору са предводницима из других предела и нахија, устанак је одмах избио и у већем делу Прокупачке нахије, у Пиротској нахији, у Лесковачкој нахији и у северном делу Врањске нахије. Као нахијски и помесни предводници устанка били су:

Никола Срндаковић-Срндак из Горњег Душника у Заплању,
Стојан Чавдар из Великог Крчимира у Заплању,
Станко Атанацковић Бојаџија из Власотинца,
поп Симон изЛесковца,
поп Ђорђе Јанковић из Пољанице,
Стаменко Ђокић из Јастрепца, села у Грделичкој клисури,
Сава Божиновић из Врања,
Младен белопаланчанин, бивши буљубаша Карађорђев у првом српском устанку,
Јеленић у Пиротској нахији,
и многе друге сеоске вође, од којих смо неке-на броју преко педесет лица

У подигнутим крајевима устаници су уништили или протерали све представнике турске власти, овладали су свим пограничним турским караулама на српској граници (према Сврљигу, на Грамади и на Јастрепцу) и ослободили сву територију преко Топлице и на десној обали Јужне Мораве: нишку котлину, Заплање, Белу Паланку, Темску и Висок, Коритницу, Лужницу, Власотинце, Црну Траву, Власину, Грделичку клисуру, затим Добрич, доњу Јабланицу, лесковачко Поречје, Пољаницу, Масурицу и делове врањске Пчиње и Знепоља.....устанак се распламсао у Загорју са Белоградчиком и Берковицом, и на целу видинску и ломпаланачку нахију. Услед оваквог, скоро јединственог настанка и развоја устанка, нишка Тврђава се нашла опкољеном, Лесковац је био одсечен, а Пирот непосредно угрожен. На овако пространој територији на оружје се дигло око 18-20.000 људи.



NARODNI USTANAK 1841. GODINE I NJEGOV ISTORIJSKI ZNAČAJ - Dr Vladimir Stojančević
Драгољуб Симоновић, Народни устанак. Југоисточна Србија године 1841. Народне новине, (1-10), 17 април, и даље, Ниш 1990.
http://istorijanisa.wikidot.com/narodni-ustanak-1841-godine


Прокламација народу Србскому кнеза Михаила Обреновића поводом буне
"Новине Србске" , 12. април 1841.г.
http://www.nbs.rs/internet/cirilica/10/10_2/10_2_2/pretraga/index.html





https://www.google.rs/search?rlz=1C......0...1c.1.64.psy-ab..2.0.0....0.Lf4ZXUdgxRM

O pokretu niškoga kraja kazivao mi je Neša Kačamaković, trgovac iz Aleksinca, koji je rodom iz Kamenice, ovo:
"Prebegao sam u Srbiju onda, kad je gorela Kamenica. To je bilo 1841. godine. Meni je tada moglo biti oko 20 godina, a već sam nosio oružje.
U Kamenici je tada živeo neki Miloje (prezimena se ne seća). Bavio se trgovinom, i ne znam što Truci su ga zvali Kapetan Miloje ¹). Nosio se Turski, vrlo bogato. Jahao je uvek na hatu. Dva momka jahala bi pred njim, a dva za njim.
Taj Miloje bio je sa mojim ocem Nikolom Kačamakom ortak u trgovini.
Još pre toga bio je u dogovoru sa knezom Milošem, da digne narod na Turke.
Godine 1841. baš oko Uskrsa, diže se buna................
http://www.kodkicosa.com/beleska_o_vlasotincu.htm

Срби у Шибенику

КОЛО на БАДЊИ ДАН

Кратке цртице из историје града:

U siječnju 1919. uspješno je proveden plebiscit kad je od 24.475 stanovnika njih čak 23.675 glasalo protiv talijanske okupacije i potpisalo da hoće da se šibensko područje sjedini sa Kraljevinom SHS. Na osnovi Rapalskog ugovora, Talijani napuštaju Šibenik, a 13. lipnja 1921. Šibenčani na velikoj svečanosti na Poljani dočekuju vojsku Kraljevine

Kliknite za proširenje...

Свечаност на градском тргу- Пољани у Шибенику, 13. јуна 1921.године, поводом жељеног доласка војске Краљевине Југославије и прикључења Краљевини


Браћо, напокон !





Познатији Срби из Шибеника

У Шибенику је рођен 5. септембра 1792. године Гроф Јован С. от Симоновић, руски генерал-лајтант, опуномоћени министар (конзул) у Техерану тадашњој Персији. Потиче из Србије, из породица која се давно доселила у Далмацију.

Шибеник је пун српских трговаца и самим тим културно предњачи у околини. Године 1836. прибавили су највиђени Срби Шибенчани "годишњак", петнаест трговаца на челу са протом Јованом Шушићем, Михаилом Драголовићем свештеником и учитељем, Томом Модуном учитељем.
У Шибенику се 1843. године као претплатник једне српске ћириличне књиге - писменице јавља тамошња - "славна библиотека".
Та библиотека и 1845. године узима Вукове српске народне песме из Беча. Претплату су извршили и грађани тамошњи: Марта Димитријевић, Јован Шушић трговац, Спиро Поповић и трговци - Петар Ковачевић, Симо Кулишић, Симо Симић, Кузман Петрановић и Павле Лукић.

Давидовићеву књигу о српској историји, прибавили су и Срби Шибенчани 1846. године: поп Јован Шишић свештеник и учитељ, Теодор Петрановић чиновник, Шпиро Цирковић апотекар, Никола Милетић, Никола Петрановић, Тодор Синобад, Стефан Матијашевић, Томе Синобад и неколико претплатника са стране.
Вујићево путешествије "стигло" је и до Шибеника, где је скупљач претплате за 50 читалаца био Филип Филиповић от Сундецић. Претплатнички пункт у Шибенику организован је 1846. године и због Вукове књиге српских јуначких песама. Чинили су га претплатници грађани: поп Јован Шушић парох, три трговца Петар Ковачевић, Кузман Петрановић и Павле Лукић, те "високоучени" Спиро Поповић.

Претплатнички пункт за набавку српске историјске књиге оформљен је 1850. године у Шибенику. Чинили су га читаоци грађани: прота Тодор Пушић, професор Ђорђо Петрановић, учитељ Глишо Вулиновић, трговац Никола Милетић, Симо Вучковић трговац, Илија Скочић, Спиро Поповић и један ђак.
Занимљиву српску књигу о злату, штампану на лепој ћирилици у "Златном Прагу" 1851. године, купили су претплативши се Шибеничани. У списку пренумераната се наводе читаоци из Далмације: поп Тодор Шушић прота и парох, поп Глишо Вулиновић парох и учитељ, Ана Симић и Милица Ковачевић, те трговци Никола Милетић, Андрија Јовић и Спиро Поповић.

Kliknite za proširenje...

На истој Пољани, прослављен је православни Бадњи дан 1928.године. Сачувана је фотографија заједничког српског кола у албуму Епархије Далматинске.


https://sh.wikipedia.org/wiki/Šibenik#cite_note-23
https://sr.wikipedia.org/wiki/Шибеник

Још фотографија
http://www.sebenico.com/our-works/povratak-sibenika-pod-okrilje-kraljevine-shs-13-06-1921-godine/
http://m.sibenik.in/sibenik/ovako-s...li-pravoslavni-badnjak-1928-godine/53498.html

Sotir zvani djubre:

Srbi bi umarsirali u Zagreb isto ko i 1918.

Kliknite za proširenje...

Била би значи велика свечаност, предвиђаш?

I u Zagrebu je vladalo oduševljenje prema Srpskoj vojsci, a u broju 3.„Pučkih novina” je pisalo:
„Braća Srbi dokazala su ovim činom da im je više stalo do slobode i spasa Hrvatskog i Slovenačkog Naroda nego do njihovih vlastitih života. Oni zato ostaju među nama kao naša obrana i zaštita. Svojim životima hoće da nas očuvaju od talijanskog osvajanja. Blago si ga onome ko ima u nevolji druga - veli naša poslovica.

Taj drug u nevolji našoj jeste brat Srbin, koji je još i nakon pet godina junačkog ratovanja spreman da gine za opću, Jugoslovensku stvar. Neka se na njega ugledaju oni naši vojnici, koji sramotno pobjegoše svojim kućama, a usput pljačkaju...”

Kliknite za proširenje...

и неко би компоновао корачницу у част Срба , као Јаков Готовац те 1918.е ?

splitski kompozitor Jakov Gotovac komponovao je oduševljen Srbima:

Čika Pera – koračnica za klavir, posvećena Kralju Petru I Karađorđeviću (1918.)

Kliknite za proširenje...

Najsvečaniji dočeci odigrali su se u Splitu, Rijeci (Riječane ostali Hrvati čak i danas zovu “Srbima”), Dubrovniku i Šibeniku.



И дирљив је био хвалоспев Србима:

Dr Josip Smodlaka, osnivač i vođa Hrvatske demokratske stranke i u tom trenutku gradonačelnik Splita: