Mauzolej ili hram...
Prikazujem rezultate 1 do 21 od 21

Tema: Mauzolej ili hram...

  1. #1
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano Mauzolej ili hram...

    Marija, graditi tebi moram
    zbog secanja divnih proslih...
    Graditi teskim davnim mislima,
    od cvrste crvene opeke...

    Mauzolej ili hram...

    Graditi njegove velike prozore
    od stihova upucenih tebi...
    Graditi prelepe bele fontane
    od svojih kristalnih suza...

    Mauzolej ili hram...

    Graditi oltar tvome osmehu...
    Snovima koje cesto sanjam...
    Graditi u spomen tvojih ociju
    teske bele skulpture od stihova...

    Mauzolej ili hram...

    Marija, graditi tebi moram...
    Secanjima, mislima, snovima...
    Graditi velicanstvene spomenike
    nase zajednicke proslosti...

    Marija, graditi tebi moram...

    Mauzolej ili hram...



  2. #2
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano Ko je Marija?

    Marija je bila jedna od mojih prvih ljubavi... Uvek sam je voleo tiho i necujno... Bez ijedne reci... Voleo sam je svim srcem, dusom, telom... Marija je bila i ostala moj veciti ideal u ljubav. Ali, proslost se polako zaboravlja... Slika u umu bledi... I najzad sve postaje osecanje... Tesko i slatko... U isto vreme i bol i sreca...

    Ponekad pozelim da se svega toga resim. Obecam sebi da je ovo poslednja pesma o njoj, za nju, o svemu... Ali, ipak je ona jaca od mene... Cak i sada kilometrima, snovima, godinama daleko... Iako slika bledi, osecanje je jos uvek tu, ne menja se... Upravo ta dvojnost secanja o njoj natera me da se cesto zamislim: da li ta secanja zakopati u mauzoleju slavne proslosti, ili izgraditi im velicanstveni hram koji ce ih zauvek pohraniti na neko svetlo mesto, naocigled svih slucajnih prolaznika...

    Ali, niti mauzolej, niti hram... Ovo je njeno mesto... Upoznacu vas sa patnjom dugom 9 godina... Sa mojom Marijom i stihovima upucenoj njoj... Od onih koje volim da citam, tiho, u sebi, sakriven od svih... Pa sve do onih za koje mislim da ne zasluzuju da pevaju o njoj... Toliko su smesni, banalni i trivijalni da ponekad pomislim da ih nisam pisao ja, vec neko drugi... Ali opet neka secanja se tesko opisuju recima...

    Marija, ovo je tvoj...

    Mauzolej ili hram...

  3. #3
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Secanje

    Secanje...
    Suzne oci usamljenog pesnika,
    Dug jecaj i nesnosan bol...
    Bol! Ah, bol...
    Krvare nepodnosljive rane srca
    Crnom krvlju...
    Umiru...
    Tiho, necujno, polako...
    Umiru reci...
    Umiru...
    Ne postoji nada...
    Urlik!
    Ispusten iz
    sveg glasa..
    I jos jedno secanje...
    Na nju...
    ...i ljubav...
    ...izgubljenu...

  4. #4
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Moja Marija

    Moja Marija...
    Da li, uopšte, smem da kažem moja?
    Da li, uopšte, smem da je želim?

    Moja Marija...
    Ljubi, grli, obožava drugog...
    Zaboravlja, prikriva, sakriva seæanja...

    Moja Marija...
    Da li zna da mi je još uvek,
    ponekad, u nekoj tužnoj noæi...

    Moja Marija...
    Da li zna da mi je èak i sada
    èesto u mislima...

  5. #5
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Nisam dugo mislio na nju

    Nisam dugo mislio na nju...
    Više ni ne želim.
    Ne vidim smisao u ludom èekanju,
    Po hladnoæi veèernjoj i zvezdicama belim.

    Nisam želeo da znam...
    Ni reè o njenom životu,
    Nisam hteo ni da sanjam,
    Ni da mislim na tugu i sramotu.

    Izbor je bio na nama,
    Ali nismo znali birati.
    Umesto tebe mrkla tama,
    u mislima odmièu izgubljeni sati...

    Ne želim da mislim o njoj,
    Ne želim ponoænu tugu.
    Lagani jutarnji vonj,
    tiho prožima ovu noæ dugu...

  6. #6
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Pitam se...

    Pitam se da li si udata,
    Da li si popustila pred realnoscu
    koja samo teske i tuzne reci gata,
    odise bolom, tugom i zaloscu.

    Da li je ovako moralo biti...
    Sanjati vecno o tebi, Marija,
    za tobom suze mramorne liti,
    ne mogu vise, iako jos sija

    Ili bar ponekad zasvetli,
    tvoj lik u mom secanju.
    U nekom jutru prvi petli
    sapucu tvoje ime tmurnom svitanju...

  7. #7
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Sanjao sam te

    Sanjao sam te opet
    u probditoj noci...
    I kao da se rusi svet
    tonuo sam u tvoje plave oci...

  8. #8
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Sudbina

    Izgubljen u svojim mislima,
    zalosnim mislima o tebi,
    secao sam se svih propustenih prilika
    i neizrecenih ljubavnih stihova...

    Secao sam se tvoga pogleda,
    duge plave kose i neverovatne
    dubine okeana tvojih ociju.
    Tuzno i utuceno, ali secao sam se...

    Nisam umeo da prepoznam tvoju ljubav...
    Da. Ja sam krivac sto te ljubi drugi.
    Ja i moja tvrdoglavost, cvrsti principi...
    Nazalost, sad je odvec kasno...

  9. #9
    Poznat divlja-u-srcu (avatar)
    Učlanjen
    16.02.2004.
    Poruke
    8.390
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano


    Provalilo iz tebe ko vulkan!
    Mnogo si bre, sladak!
    Romantik! :wink:

  10. #10
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Zaboravljenoj

    Šta li sada radi,
    da mi je znati...
    Da li se seæa
    šta je meni bila,
    šta je znaèila srcu mom?

    S kime èeka podne
    u rano decembarsko jutro?
    Kome šapuæe tužne tajne?
    Tajne, koje krije u dubini duše,
    zaklonjene težinom zaborava.

    Da li imalo sluti,
    mada i sam teško priznajem,
    da još je uvek deo mog srca.
    Srca, koje kuca u ritmu njenog glasa,
    i nestaje polako sa seæanjem na nju

  11. #11
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Citat Original postavio divlja-u-srcu

    Provalilo iz tebe ko vulkan!
    Mnogo si bre, sladak!
    Romantik! :wink:
    Pa ti si budna Divljice. :shock: Mislio sam da si zbrisala... A ti kao duh samo posmatras iz daljine.

    No sada sam u nekom cudnom raspolozenju. Bolje da nastavim sa ovim projektom... I zakopam sve u dubini ovog foruma...

    A, da... Izvukao sam sa starog diska nesto moje poezije... Da se i ja malo ukljucim u hiperprodukciju koja ovde vlada.

  12. #12
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Za tebe i dane kojih više nema

    Tih dana,
    Spreman sam bio,
    I tiho snio,
    Da nestane svih jada i rana...

    U mislima mojim
    Reèi tihe, neizgovorene,
    I sumnje snene
    Kojih se bojim...

    U tišini jutra
    Gledao sam u tvoje oèi,
    Sanjao tvoje tihe noæi,
    Dane bez sutra.

  13. #13
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Zvala se Marija...

    Zvala se Marija...
    Bila je moja ljubav,
    moja radost,
    moja tuga...

    Zvala se Marija...
    I bila mi je sve,
    krasila moje snove,
    i volela me ko nijedna druga.

    Zvala se Marija...
    Ali prekrasne crvene ruže,
    simbole strasti i požude
    Nikad nije dobila...

    Zvala se Marija...
    Ali ruže uvenuše,
    od žalosti i suza,
    jer nije se ljubav zbila...

    Zvala se Marija...
    i plašila se reci.
    Krila je svoje snove
    u poeziji duše...

    Zvala se Marija...
    Nije htela da zna
    za ljubav moju,
    i snove koji se ruše.

  14. #14
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    14.02.

    Volim te! U zaboravu, u snovima.
    O, kako volim te, nesudjena
    Evo priznajem sada i svima,
    volim ta tvoja dva oka, plava i snena.

    Volim svaku tvoju slatku rec
    i stihove tvojih malih poema,
    Misao na tebe me greje kao topla pec,
    mada si daleko i vise te nema.

    Izgubili smo svaki kontakt.
    I tesko je ponovo poceti cega bilo nije
    tesko je napraviti dobre volje akt,
    kada setiti se tebe, tesko mi je...

    Jos uvek osecam nesto
    I voleo bih da te vidim,
    da ti tiho kazem sve sto
    mi je na umu, zasto se stidim,

    da te nazovem ponekad
    ili napisem pismo.
    Ali, nije vreme za to sad,
    jer vise, kao nekad, bliski nismo...

    14.02.2003.

  15. #15
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Dosta

    Necu da zivim od secanja,
    Necu da mislim na tvoje oci
    Zaboravicu tajna obecanja,
    I vise o tebi razmisljati, necu moci.

    Stanite aveti proslosti,
    ne saljite mi komadice srece!
    Necu da zivim u zalosti,
    Nijedan san vise, njen biti nece...

    Zaustavite me, ako ikada
    pomislim na ljubav prema njoj,
    ako joj poklonim i trenutak sada,
    ucinite da taj trenutak vise nije moj.

    Ti si proslost, muzo moja,
    I necu vise da mislim na tebe.
    Naci cu drugu koja
    ce sa radoscu preuzeti ljubav moju na sebe...

  16. #16
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Izgubljena secanja

    Hiljadu reci
    Prolaze mi kroz glavu,
    Misli bez pokriæa,
    Izgubljena seæanja...

    Sve one reæi namenjene tebi
    Šaputane u samoæi
    Tiho, lagano...
    ...Poput daška vetra.

    Neprolazna tuga,
    Melanholija i bluz,
    San o tebi,
    O plavetnilu tvojih oèiju.

    Mmmm...
    Sladak ukus strasti
    Na tvojim usnama...
    I zadnji traèci sunca,
    Koje ponire u tvojoj kosi...

  17. #17
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    To je to sto imam ovde pri ruci... Mozda ima jos nesto... Ali, ispraznio sam se sasvim dovoljno... I ako se opet zeznem i napisem joj jos koju pesmicu, mozda i ona zavrsi ovde... A to sam u pravo uradio... Prva pesma u temi je napisana bas za ovu priliku...

  18. #18
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    A, da... Zaboravio sam da napomenem da je vecina ovih pesama nastala u periodu kada sam jurio za rimom... Sve je tada trebalo da se rimuje... Svaki stih i svaka rec... Do skoro nisam prihvatao slobodu koju pruza slobodan stih... Ali me je probudila opaska jedne net-drugarice koja mi je napomenula da bolje pisem prozu od poezije... I jeste bilo tako... Ove pesme jednostavno shkripe u pokusaju da se uklope u svet rime... Ne postoji onog prirodnog toka, koji poput vodopada krasi pesme najvecih pesnika... Znam. Ne trebate to da mi pominjete... Ali, ipak su ove pesme licne... I samo njoj posvecene... Zato su mi drage i zao mi je da ih bacim u zaborav... Zato su i tu...

    Kako sada pisem poeziju? Bez rime. Pustim da me vodi tok misli i pratim... Ne skracujem i ne pravim duge pauze da bih sve uklopio u rimu... Da... Tako one ponekad vise lice na prozu... Ali, to je jos uvek poezija...

  19. #19
    Veoma poznat Buntovnik_Bez_Razloga (avatar)
    Učlanjen
    19.06.2004.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Pančevo
    Poruke
    11.462
    Tekstova u blogu
    7
    Reputaciona moć
    164

    Podrazumevano

    Ja skidam kapu,ombre!!! 8)
    Svaka cast!

  20. #20
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano

    Citat Original postavio Buntovnik_Bez_Razloga
    Ja skidam kapu,ombre!!! 8)
    Svaka cast!
    Bilo mi je potrebno da to izbacim iz sebe.

  21. #21
    iluzionista
    Guest

    Podrazumevano Rade Drainac

    Ljubav, Marija

    Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
    Ljubi svet!
    U meni je ogledalo svih ljubavi.
    I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
    No uzbuna bela kao cvet:
    Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.

    Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
    Kada će jednom potonuti tiranije
    I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?

    Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
    U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
    I ovde moja vera krvari kao rana!
    I sve sumnje lice na otkačene revolvere!

    Smej se!
    Plači!
    Često te komedije prevazilaze razum:
    Život nam dajte!

    Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
    Nek struje vode!
    Nek se raduju putnici!
    I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
    Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
    Budalo! šta imas od beskonačnosti?

    Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
    Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
    Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje,
    Između svih pojmova o snu i javi,
    I kao upaljen kreč muči te jedini san
    Da se udaviš u belini života...

    Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
    Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
    U maramicu pretvori moje bdenje
    Srce da mi ne prozebe!
    Kao da hodam između upaljenih jablanova.
    Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
    Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
    Meke kao trava.
    Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
    Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
    Neka bude!
    Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.

    Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
    Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč:
    Podlac!
    Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
    Bezumnice!
    Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
    Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar.
    Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru.
    Jezik ti je stub izdajstva.
    Slobodno priđi!
    Priđi javno!
    Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.

    Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama?
    Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
    I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.
    U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
    Kad prilaziš meni govoriš o anđelima.
    Neka plove zvezdane eskadrile!
    Pljuni u plastron mesečine!
    Pusti da spavaju religiozne vrline!
    I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora!

    Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
    Kako je snegovi pokrivaju!
    Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake
    I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
    Drugovi!
    Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.

    Treba jednom srušiti kulu stida,
    Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
    Moral.
    Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
    Nad glečerima oblaka danas lete avioni.
    Radiotelegrafija pokreće lokomotive,
    Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
    Zašto onda da ne lipše pop
    I njegov moral?
    Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca
    I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
    Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb.
    Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
    Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.

    Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
    Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
    Čovek biti!
    Čovek!
    Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.

    Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu.
    Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
    Ne uzletati u nebo!
    Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
    Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog?
    Primati ljubav kao kolajne!
    Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost.

    Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima
    I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
    S večeri gledati kako se podiže most na Savi,
    Crven kao duga!
    Pod njim se obale stapaju u poljubac,
    I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.

    Marija!
    Pod nama gori zemlja!
    Nebo plamti više nas!
    U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
    U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
    U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
    Marija!
    Ugasi lampu...
    Marija! lete kantaride.
    U ogledalu tvoja košulja spava.
    Marija! zašto me srce boli?
    I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?

    Obećavam ti da neću piti!
    Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli!
    Obećavam ti... picu iz tvog srca,
    Da me nikad više glava ne zaboli.

    Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
    Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
    Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
    Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.

    Marija!
    Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane.
    Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
    Buktinja je ta na mojim grudima
    Ja ću od nje sagoreti, Marija!
    Ja ću od nje umreti, Marija!
    Ljubav, Marija!
    Njom se oprašta na giljotini!
    U ime njeno nož se uvlači u korice!
    Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
    Ona procvetava vrtove Sevilje
    I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.

    Ljubav, Marija!
    Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije
    I zbog toga je crvene boje!
    I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
    Ljubav, Marija!
    Ljubav!
    Ljubav!

    Zašto putuju brodovi?
    Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
    Kuda to hukte zmijski vozovi?
    I za koga cvetaju beladonije?
    O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
    Prevazilazeći i agonije?

    Veliki moj druže!
    Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
    I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
    Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi
    I nikad da ne budem ništa,
    Da isčeznem o pepelu njenog opraštanja.

Slične teme

  1. hram...
    Autor rile_laki_oblak u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 33
    Poslednja poruka: 27.10.2008., 09:13
  2. TELO JE HRAM
    Autor goodday u forumu Filozofija
    Odgovora: 14
    Poslednja poruka: 05.07.2004., 00:44

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •