У Швајцарској постоји јака традиција месних, кантоналних и општих референдума. Грађани имају право вета на сваки закон. Довољно је да 50.000 грађана потпише захтев за референдумом, па да се у року од три месеца уприличи народно гласање о неком закону. Каткад Швајцарци гласају и о десетак закона годишње. Такође, 100.000 грађана (што је око 2,5% бирачког тела) може да захтева референдум за доношење новог члана Устава или пак за промену неког од постојећих чланова. О томе се расписује референдум, чији је исход обавезујући[5]. Управо ова врста референдума је и одржана прошлог викенда.
Треба рећи да Швајцарци имају велики зазор од бирократије, поготову од оне која се налази изван Швајцарске. Када је њихова влада, 20. маја 1992, поднела захтев за прикључење ЕУ, Швајцарци су на референдуму (6. децембра 1992), који је од свих рефeрендума након Другог светског рата имао највећу излазност[6], одбили учлањење у ЕУ. Данашње стање овог „бирократског чудовишта“ од супер-државе, у потпуности оправдава одлуку Швајцараца од пре 17 година. Наиме, у овом тренутку правни прописи ЕУ износе 115.000 страница њиховог Службеног листа или око 207.000 страница стандардног формата![7] Уз то, бирократија у ЕУ годишње донесе 3.000 до 5.000 страница нових прописа[8], који регулишу све – од дужине краставаца, до изгледа пиџаме[9]. То значи да ће убрзо, у земљама ЕУ, само каста бирократа знати шта је дозвољено, а шта не. Какав ће бити живот обичног човека у таквој супер-држави веома је лако замислити.
Швајцарци су то замислили и није им се допало. Они су се кроз историју успели изборити да им се у њиховој земљи глас слуша и да они имају последњу одлуку. Они нису желели да се одрекну своје демократије зарад Вавилонске куле у Бриселу. Ми Срби им само можемо завидети на памети и организованости. И од њих учити како се цени сопствена традиција и сопствена слобода.
