Ptice umiru pevajuci

Buntovnik_Bez_Razloga

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.647
".....Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu,lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cenu velike boli....ili bar tako legenda kaze..."


Je li zaista uvek potrebna bol?
 
Sto je jacha ljubav, to vise boli.
Onaj ko nije patio i ne zna sta je ljubav.
To jeste cudno, ali tolika bol ima smisla i takodje igra vaznu ulogu u zivotu svakog od nas.
Ko je to preziveo i osetio, shvatice o cemu govorim.
Najvise pate oni kojima je ljubav sve u zivotu,ali njima na kraju stize i najveca nagrada.
 
Smrću izmenjena kamen otvara
Prazno polje doziva glasom umiri mora
Jedina ptica što samu sebe stvara
Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

Ona je računanje inspirisano zvezdama
Sjaj koji ruku srce i um spaja
Ona je cvet što procveta al utaja
Predelu ime. Peva iz neznana.

Jedina ume da pepeo pobedi
I da iz vatre iznese svoj glas
Obećana u odgovoru na pakao leti
Sama u sebi čeka svoj čas.

 
Sunce miluje moje lice kroz prozorska stakla
i muti mi pogled uperen u neku zamišljenu tacku.
Osecam njegovu toplinu na obrisima pora svoje koze,
upijam...upijam...Okrecem pogled prema nekom usamljenom stablu. Na njemu jos poneki listic u borbi za opstanak. I zima ce, sve je hladnije. Uzivam u posljednjim trzajima kasne jeseni, uživam u spektru boja koje pruza sunce na mom prozoru. Sklapam oci, teske, umorne. Utapam misli u boje, toplinu....Milina...Osetiti to sve i upiti u sebe...Kako to godi.Tek na tren trzne zvuk iz radija koji mi svira na stolu...Dobro poznata pjesma i tako divna. Nesesno pocinjem pevusiti ne obaziruci se ni na koga i ni na što.

"KO ZNA,
MOZDA NA ME CEKA
NEKI DRUGI SVET,
KO ZNA...
I U MRAKU KATKAD NIKNE
DIVAN CVET...
KO ZNA..."

I zaista,ko zna...Mozda me okrzne, mozda me takne...ko zna?!
 
Mislim da postoji jedna teorija,da bol cini coveka boljim i jacim
i da je svakome potrebno vatreno krstenje bola da bi postao pravi covek.
Ja sam patio i dobro sam upoznao strah i usamljenost.Beznadezno ocajanje
da verujem da svakome pre ili posle dodje cas iskusenja.Svako ima svog
zlog duha koji ga kinji i muci i stavlja na probu svu njegovu snagu.
Ja sam savladao svoje zle duhove.Ja se bar nadam da sam ih savladao....
 
On pocinje da oseca miris njene kose. Onaj miris , za koji se celog zivota nadao da ce ga, ljubeci, osetiti. Sa vrelih joj jagodica, obraza i sasvim golog vrata pocinje da ga potresa ona vrelina ljubljena tela. Nije znao zasto mu je sladja, milija. Da li sto ga kao sestra, mati, toliko zali , bdi nad njim, sto ga toliko voli, ili kao zena, devojka. Grleci je, i to ne rukama nego celim sobom, ispod punih joj pleca, pod prstima svoje ruke, oseca kako joj je meso vrelo. I sto je najglavnije, usled dodira njenog raskosnog tela, ne oseca, kao sto je celog zivota osecao grleci druge zene, one bezumne strasti i pozude, nego sa neiskazanim blazenstvom oseca, grleci nju, kako mu se dusa cisti, a telo, snaga, izumire, nestaje je.
 
Tebi...koja postojiš tamo negdje u mojoj mašti,tebi koja živiš duboko skrivena u meni. A ne znam, znam li ti pravo ime?! Ne znam zapravo ništa osim da si draga...da, definitivno to je jedino što znam. Ne znam koju boju voliš, čemu se raduješ, čemu se smeješ, zbog čega si tužna. Tebi, što stojiš pod ovim istim nebom, uprtim pogledom ko zna gde...pogledaj u visine, digni glavu, tu će nam se pogledi sresti. Budi mi prijatelj, pruži mi ruku, ja ću svoju pružiti ka tebi. Zažmiri, osetit ceš moju blizinu, moju toplinu...Želim te taknuti.
Slika mašte postaje sve stvarnija. I molim te ne plači nad bolom, kažu sve šta se zalijeva, raste...Tebi, ne želim bol...Zamišljam kako šećeš mojom ulicom, sretna, poskakujući. I ja osjećam sreću tek na čas...I stići češ gde si krenula, mada se nekad čini da nije tako. Tebi, šaljem snagu svemira da izdržiš, da veruješ u sebe ne odricuci se ni na trenutak svojih snova. Necija te ruka ceka da tvoju ruku prihvati, siguran sam...A ja, ja ću biti čuvar tvojih i naših tajni...tvoja mirna luka, kada ostaneš sama sa sobom, tvoj razlog za osmijeh, tvoj smiraj dana.
A kada padne noć i proguta dan (koje kopija onog proteklog) i u sobi ostane samo prigušeno svetlo ulične svetiljke i pokoja senka...ući ću tiho na prstima, da ti ne ukradem san...da lakše sanjaš ono što sama poželiš. Ne, neću te buditi, samo ću ti tiho šapnuti da sam tu uz tebe. I znat ceš...Tanka je nit koja nas veže....
I možeš biti na kraj sveta, ali tu si, znam, osećam, nekako čudno, ali jednostavno znam...
 
Gazeći travu na stazi začuh":Poznaješ li me? "

Osvrnuh se, pogledah i rekoh:" Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."

Ona odgovori: " Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."

Njene oči su blistale kao rosno jutro.

Zacutah trenutak, a zatim zapitah: " jesi li iscrpla sav teret suza?"

Osmehnu se i ne odgovori.

Razumedoh da je njen plač imao vremena

da nauči govor osmeha.

Nekada prošapta ona: "Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu."

Zbunjen rekoh:" Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav."

Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:"I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina."

To je samo dete gospodaru.

Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.



Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.



Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš -

cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.

Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,

ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje

tebi, iz straha.

Boji se da ti dobro ne služi.

Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.

Ti je poznaješ.

Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;

njene igre će se smiriti,

postaće ozbiljnije,

pretvoriće se u ljubav…


 
Zovem te..
da me voliš,
takvog kakav sam
jer mi je toplo s tobom
jer sam jednostavan
jer vidim što drugi ne vide
jer ponekad sumnjam
jer te pozudno cekam
Zovem te...
da te osetim kraj sebe
da se ljutiš na mene
da me osecaš na svojim usnama
da te ranjavam spominjanjem drugih

Zovem te...
jer sam tužan
jer petljam reci dok razgovaramo
jer mi fale pridevi
jer te volim ljubiti

Zovem te...
da tebi pišem pesme
da se smeškam u snu

Zovem te...
ne želim da odeš
ne želim da ližeš rane
ne želim te izgubiti
nikada, nikada...
 

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže:

"Odleti sada tisuću milja daleko, da ne bi gledala

kako se gomila ravnodušnost u mojim zjenicama!"

Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju

lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.

Ne kaže joj: "Sada se sakrij tisuću

stopa duboko ispod zemlje,

da ne čuješ kako pjevam u predvečerje

nježnu uspavanku drugoj dragani,

koja leži s kljunom u mome krilu !"

Jer ptica nije površna kao čovjek;

ona zna da se otkucaji srca

pod zemljom propinju još snažnije,

i umjesto umirujućih zvukova

uspavanke cijela bi šuma morala slušati

tutnjavu podzemlja koju je izbacila bol.

Zato kad ptica prestane voljeti drugu pticu,

ostane pokraj nje da tu umre, u samoći.

A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka,

od stida i pomutnje ne zna što bi i,

bježeći sve to dalje od njega,

ugnijezdi zauvijek u svome srcu njegovu tugu.

Nema malih boli. Ljudi vole male boli.

One su lijepe, a ne bole mnogo.

Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge,

još manje skupe i manje bolne -

jer bol iskustvom otupljuje,

a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje.

Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma,

male doživljaje za koje ne treba tražiti

smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim,

nepoznatim predjelima duše.

Ali te male boli uvlače se neopazice

u naše meso izvrgnuto oštrici dosade,

one postaju u njemu naša smrt.

I zbog tog bezbroja malih lešina -

što se nečujno u nama raspadaju -

zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari,

a oko našeg čela izranjenog od mnoštva

malih jauka igraju se mravi.

Tako neće imati što da propadne

u nama kad nas potresu iznenadno velike boli,

proizašle iz velikih stjecišta razloga,

netaknutih opomenom.

Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se

približuju i golema jata bjeloglavih

lešinara kako kruže u sve to nižem

luku iznad naših pragova i šaputati im:

"Nemate što tražiti ovdje, prijatelji.

Tu nema nièeg više osim slike

prašnog kostura ogrnuta sjećanjima,

a taj - budite sigurni - nije za vas!

Meso i krv i slatki voćnjak srca

pojedoše nam male boli,

mrvicu po mrvicu - one oglodaše sve do kosti,

do ove luknje u prostoru, zar ne vidite?"

Nema malih boli.

Nema malih boli pod ovim suncem.

ps. vec sam je postovala jednom davno, al' savrseno pristaje temi! :)
 
Kao dve izgubljene ptice,
jedna pored druge
natovarene bremenom tuge,
grejemo ispijene nam misli...
I ne znam po koji put,
na krilima te nosim
i prosim...za mrvicu ljubavi...

Uranjam u paletu narančastih boja
ne bih li večeras,
pod umorim nebom...bila ponovo tvoja...

Da, samo tvoja
nad zaleđenom rekom ...najtoplija boja!
 
"Negde na obali juznih mora, gde su zvezde najdalje od svojih slika, putnici sa nekog broda pojeli su ogromnu kornjacu. Posle pet stotina godina njenu ljusturu nasao je na istoj obali neki mornar i sklonio se u nju da prenoci. Ujutru, ispavan i veseo protnuo je kroz otvore oklopa ruke, noge i glavu i spustio se u more u toj igri sa samim sobom. Kornjacin oklopop posle pola milenija opet odzvanja od udara jednog srca i opet ume da pliva.
Tako tvoje srce odzvanja u meni."
 
Imam ruke koje te zovu, imam osjet u njima...Imam prste na rukama,koji bi da sviraju po tvojoj kozi, pruzam ti ih. Cekam te...cekam da te osetim svim culima, da ispijem zadnju tvoju slatku kap.
Da li ces doci, hoces li videti ispruzene ruke koje zjape prazne...Ja sam ovde, cekam, zelim te osetiti svim svojim culima. Hoces li osetiti moju tisinu i njemi vapaj. Zelis li znati kakav je osecaj gorcine, kada shvatis?
Ovo je moj trenutak slabosti...oprosti, podelio sam ga sam sa sobom, oprosti, morao sam. Nekad je osecaj jaci od mene samog, toliko jak, tako jako boli, a ne postoji lek da se izlecim. Zapravo, postoji...Lek si ti. Tako dalek, tako stran...Nasmesit ces mi se u prolazu i neces ni znati, uzvratit cu ti osmehom i nastaviti još jedno mastanje...
 
“...postoji u nasim snovima i nesto sto bi se moglo nazvati poluosobom ili medju osobom. Tako, domisljam se, dozivljavas i vidis ti mene u svom snu, ili vec sta je. Ja sam za tebe tu, ali se ne vidim, ili se vidim dopola, ili tacnije, ja sam u tvome snu samo delimicno prisutna, sprecena sam da potpuno prisustvujem, ali i da potpuno izostanem.”
 
Buntovnik_Bez_Razloga:
Imam ruke koje te zovu, imam osjet u njima...Imam prste na rukama,koji bi da sviraju po tvojoj kozi, pruzam ti ih. Cekam te...cekam da te osetim svim culima, da ispijem zadnju tvoju slatku kap.
Da li ces doci, hoces li videti ispruzene ruke koje zjape prazne...Ja sam ovde, cekam, zelim te osetiti svim svojim culima. Hoces li osetiti moju tisinu i njemi vapaj. Zelis li znati kakav je osecaj gorcine, kada shvatis?
Ovo je moj trenutak slabosti...oprosti, podelio sam ga sam sa sobom, oprosti, morao sam. Nekad je osecaj jaci od mene samog, toliko jak, tako jako boli, a ne postoji lek da se izlecim. Zapravo, postoji...Lek si ti. Tako dalek, tako stran...Nasmesit ces mi se u prolazu i neces ni znati, uzvratit cu ti osmehom i nastaviti još jedno mastanje...
Kliknite za proširenje...

Buntovnice pa ti si genije! Ovakvog romanticara odavno nisam srela :!: :wink:
 


Noć, napuštena je
Od planina pa sve do mora.
Ali ja, ona koja te uspavljuje.
Ja nisam sama!

Nebo, napušteno je
Od mjeseca koji pao je u more.
Ali ja, ona koja te drži.
Ja nisam sama!

Svijet, napušten je
ljudi su tužni i ti to vidiš.
Ali ja, ona koja te grli.
Ja nisam sama!

 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top