Ispovest

shining star

shining star

Zainteresovan član
Poruka
143
Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног?

Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце.

 
Oh,gospode,kako moja dusa raste svakim novim radjanjem noci...Kako moje telo buja svakim ponovnim javljanjem dana....Kako moje srce zadrhti ispod svake vrbe ili oraha ili mozda pak hrasta!Oh,Gospode,kako moje misli postanu svetle pred svakim detetom ili svakom staricom...I Gospode,kako moja ljubav zaplese kad se setim da zivim za svaku travku,za svaki cvet,za svaku pticu,za sve ljude,za svaki tren srece i osmeha,i tuge,i za svaki njegov dodir u svilenoj postelji nase svetinje
 
Више од свега што се воли, волим - слободу. Она се састоји у доброти, у нежности, у љубави. А зло, а грубост, а мржња, - то је ропство најгоре врсте. Робујући њима, робује се смрти. А има ли од смрти страшнијег ропства? У такво ропство одводе људи, ти измишљачи и творци зла, грубости и мржње. А мене послали у свет, рекли и прорекли, одредили и предодредили: буди туга и љубав. И ја свим бићем испуњујем своје назначење: тугујем и волим. Тугујем кроз љубав, љубим кроз тугу. И зар могу другачије у свету који је насељен људима? Мој живот је у томе оквиру, у томе раму. Сва сам срце, сва око, сва туга, сва љубав, зато ме потреса страх, онај мили страх, за који зна само - тужна срна. .
 
Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена. . .
 
hmmm....to drugo oko tebe je strah---i skoro svo zlo je strah.ljudi mu vishe veruju,jer neznaju za neke pobede,za sigurnost ljubavi u odnosu na vechnost.svi su od ljubavi.za svaku rech,za svaki sekund potrebna je ljubav.ali strah i gledanje u njega je izgubljeno vreme,koje nas odvaja od ljubavi.

da bi se rodili potrebna je ljubav.za svako presvlachenje bebe,dodir, rech potrebna je ljubav.ali kad odrastemo,zelimo da ojachamo i da sve mozemo sami.tada zbog neznanja dolazi ponekad do straha od nepoznatog.vremenom se mozak bavi sve vishe tim strahom i nepoznatim,i sve je manje gledanjem u ljubav u nama i drugima.

strah od nepoznatog je nasledjen od zivotinja kao instikt za prezivljavanje.treba znati da je svaki kraj svega u ljubavi.onda je strah besmislen.tako se moze icji i u nepoznato,gledajucji u ljubav.

neo na godishnjem odmoru :lol: 8)

p.s.hvala na inspiraciji 8)
 
Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?. . .
 
hvala treshnjici 8)

a to shto drugi imaju strah,to necjesh promeniti svojim suzama,nego se koncentrishi na svoju ljubav. 8)

mozda onda prestanu da se plashe i prekinu da te povredjuju 8)

zrachi--ne plachi 8)
 
da Bre,opustise...raduj se svemu...smej se. Sto si takav pesimista? Voli ali pozitivno! Voli i suze i znaj da su i one dobre jer daju pravo znacenje sreci!
Voli i strahove jer oni daju smisao hrabrosti!
Budi hrabra i voli sa radoscu i samo tako ces promeniti ljude.

SMEJ SE I OBRAZOVACES DRUGE
 
Када бих бирала међу створењима, пре бих изабрала тигра него човека, јер је мање крвожедан од човека; пре бих изабрала лава него човека, јер је мање крволочан од човека; пре бих изабрала хијену него човека, јер је мање одвратна од човека; пре бих изабрала риса него човека, јер је мање љут од човека; пре бих изабрала змију него човека, јер је мање лукава од човека; пре бих изабрала свако чудовиште него човека, јер је и најстрашније чудовиште мање страшно од човека. . . О, истину говорим, из срца говорим. Јер човек је измислио и створио: грех, смрт и пакао. А то је горе и од најгорега, чудовишније и од најчудовишнијега, страшније и од најстрашнијега у свима мојим световима.
 
Начула сам, роморио је поток од суза: људи се хвале некаквом интелигенцијом. А ја их гледам из њихових главних дела: греха, зла и смрти. И изводим закључак: ако се њихова интелигенција састоји у томе што су измислили и саздали грех, зло и смрт, онда то није дар него проклетство. Интелигенција која живи и изражава себе грехом, злом и смрћу, казна је Божја. Велика интелигенција - велика казна. Мене би увредили, када би ми рекли да сам интелигентна, на људски начин интелигентна. Ако је таква интелигенција једина одлика људи, онда - ја је се не само одричем него је и проклињем. Када би од ње зависио чак и мој рај и моја бесмртност, ја бих се занавек одрекла раја и бесмртности. Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство.
Са интелигенцијом, без доброте и нежности, човек је готово ђаво. Слушала сам од небеских анђела, када су крила прали мојим сузама: ђаво је велика интелигенција без имало доброте и љубави. Човек интелигентан, а без доброте и самилости, пакао је за моју нежну душу, пакао за моје тужно срце, пакао за моје безазлене очи, пакао за моје кротко биће. Ка једној жељи душа се пропиње: да не живи ни у овом ни у оном свету крај човека који је интелигентан а нема доброте ни самилосне нежности. Само тако пристајем на бесмртност и вечност.
 
hej
pozdravi:) osecam se nekad i ja, ako sam uhvatila osecanje. i dopada mi se tekst
ali mislim da najmanje pominju ljubav i voljenje oni sto vole..ko mnogo prica o tome, fali mu.
sto opet, ako ja o tome ne pricam, ne znaci da 'volim'
sta god to znacilo
ako volis, niko ti nista ne moze
povredili su te jer nisi to jos pronasla. ne mislim na heterosex. ljubav
tako idu poneke teorije. mislim da j eok razmisliti o tome.
zvuci kretenski, ali moze i bez zakljucaka.
eto i ja se pro.:))
 
Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno.
Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost.
Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost.
Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja.
Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren.
Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.
 
Trazim te od nastanka vremena.Svakim mojim novim zivotom, ja sam blize tebi. Usamljena dusa mi se vraca, da te nadjem.Novo moje radjanje,nova nada i korak ka tebi.Nemam snage bez tebe vinuti se put raja.Moja nemoc je sto te volim, a nemam te.Znam da prozivljavam zivote svoje uzaludne.Samo da bi te nasao.Sakriven sam u tajnama tvoga srca.Sto ga ja zelim osvetliti.Preskacem zivote svoje, nošen ceznjom ka tebi.Ljubav je ono sto hrani uzaludno postojanje moje duse.Ja moram dalje,da nastavim svoje preobrazavanje.Ali ne mogu bez tebe.Nista,osim da te trazim.Da zajedno pobedimo samocu vecnosti.Ti i ja,izbrisane granice dve duše.
 
u osami svojoj
i ove noci
gledacu
padanje srebrnih prashki
i drvece
svecano obuceno
sjajeci se pod svetloscu zvezdi
i grane kako sapucu nesto
jedne drugima
ko mala deca
i smejacu se
i voleti te
a ako zaplacem
nemoj misliti da sam nesrecna
znas-postoji jedna nocna sonata
dal sa ove ili one strane prozora
nije bitno,eto...
ona mnogo vraca dok zivi
i ona mnogo prica dok tece.
mozda me neka od njenih ispovedi rastuzi
a mozda i vrati na tren nesto
davno ostavljeno i preboljeno
Znas,ta plava sonata
je moj tajni prijatelj
i ne zato ne brini
ako nocas njoj otkrijem po koju suzu
u njenoj nemoj muzici,
sa ove ili one strane prozora...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top