mackica ns
Poznat
- Poruka
- 7.784
Kako može nešto tako jako da udari, bez ikakve najave? Znate ono kad ni suze neće da krenu, jer su besmislene, jer neće doneti olakšanje, kad toliko zaboli, da se srce stegne u kamen. Da ne postoji ni ona misao ''kako ću ja to preživeti''?
Jer, znam da hoću, ali šta će od mene ostati? Kakva ću postati? Koji su i čiji ti strašni grehovi koje ja treba da ispaštam? Toj misli nikako da se otmem...
Još nikom nisam ništa rekla. Kad to prevalim preko usta, drugarici, mami, bilo kome... tada ću znati da je KRAJ. Možda ću tada moći i da plačem...
Kad smo se upoznali, ličili smo na katastrofu. Ja, isto ovako povređena, tek sam bila naučila da živim sama, tek sam bila prestala da plačem posle dve godine u kojima nije prošao dan bez suza. On, neozbiljan, lud, samo provod, devojke, ludilo... Pa, tuče, pa alkohol, pa droga... Zajedno smo se učili životu. Zajedno smo se odvikavali od loših stvari i navikavali jedno na drugo. On je prvi posrnuo. Koliko mi je tada trebalo snage i hrabrosti da oprostim i nastavim. Koliko je on tada bio očajan. I kako sam ja tada verovala u njega, u nas, u ono u šta niko nije verovao. Niko me nije podržao, svi su u njemu videli propali slučaj, a u meni žrtvu...
Osećala sam u svakoj svojoj ćeliji, u svakoj pori svog tela da smo mi rođeni jedno za drugo. Da niko osim nas ne zna šta je LJubav, sa velikim LJ. Da su iskušenja došla da bismo nešto shvatili i naučili. Da je iskušenje u stvari blagoslov. I da smo sve prebrodili, da je u našim životima napokon došlo vreme za sreću. Nismo se, kao svi ostali, zavoleli u najboljem svetlu, pa posle otkrivali tamne strane. Prvo smo se proveli kroz najmračnije delove naših duša, naših misli i (ne)razuma. I sve smo prihvatili, takvi smo se zavoleli.
Zaprosio me... Kupovali smo nameštaj i sređivali našu sobicu, zajedno. On je govorio kako mu se više nigde ni ne ide, kako je ceo njegov život sa mnom, u meni ima sve što mu treba... Opet ću se bez veze raznežiti, a to je poslednje što mi treba...
Ja sam se i bojala s vremena na vreme... da li ćemo biti dovoljni jedno drugom, nekad - da li će on mene uvek moći ovako da voli, onda da li ću je njega moći uvek tako da volim... On je uvek bio sigurniji od mene...
Ne mogu više... Jutros sam slučajno pročitala poruku na njegovom telefonu... Od NJE... neka ZORICA. Od subote. Pita da li mogu da se vide. I, videli su se, jer mi nismo... Jer je on bio sa ''drugarima''...
Ovo nije pitanje ''šta da radim''... Znam šta MORAM da uradim... Samo... uvek kada je bilo teško, ja sam se olakšavala razmišljanjima o sporednim, o pogrešnim stvarima. Tako mi izgleda lakše...
Evo o čemu razmišljam od jutros:
1. (glupavo) Iskuliraću još neko vreme... Da se pravim da ništa ne znam? Ne može gluplje...
2. (nepotrebno) Da razgovaram s njegovom mamom? Koja me obožava, koja sve sprema za našu svadbu, koja je svesna koliko se on promenio na bolje od kada je sa mnom... Kakve gluposti meni samo mogu da padnu na pamet. Kako bih se samo osećala da ga mama
3. (neizbežno) ZAŠTO, ZAŠTO, ZAŠTO...
4. (kako) Da napravim scenu, da pokupim sve stvari koje sam JA kupila za NAŠE gnezdo? Da razgovaram mirno o svemu (ovo najviše liči na mene, ali po stoti put bi me obrlatio i ubedio da je laž, u stvari istina), da razgovaram sa NJOM (ovo, u stvari nikada ni ne bih uradila, ali mi te misli olakšavaju trenutno-šta bih je sve pitala, šta bih joj rekla)
Evo, sad me zvao... priča, tepa mi...kao da se ništa ne dešava... Ja NE MOGU... Svi koji me vide, prvo pitaju kad će svadba... Jedino rešenje mi je da ga više nikada ne vidim, nikada ne čujem... Ako ga čujem, saslušam, upropastiću svoj život, ponovo ću poverovati u nešto što ne postoji... Bojim se sama sebi da priznam-što možda nikad nije ni postojalo...
Ja ću ostati sama. Treba da počnem život iz početka... Odjednom. U sekundi. Bez ikakve najave... Nisam ja od onih da moli za ljubav, da mislim da neću preživeti i živeti bez njega.
Ljudi, kako se boriti ovako iznenada, nespremni za bitku... Kako prihvatiti činjenicu da sam poslednje dve godine sve posvetila NIČEMU...
I ono što me najviše muči... NEĆU DA GA OSTAVIM NJOJ!
Kakva god da sam, i da sam najgora, i da sam nerazumna, i loša, i sve najgore... Hoću da i on ostane sam, hoću da i on oseća bar pola mog bola. O njoj ne znam ništa, ali znam da ni ona o njemu ne zna ništa. Neću da ona tako lako bude srećna s njim. Ona ga nije zaslužila. On nije zaslužio sreću sa NJOM...
Sva misao ovog pre podneva mi se svela na to... NEĆU DA GA OSTAVIM NJOJ!!!
Jer, znam da hoću, ali šta će od mene ostati? Kakva ću postati? Koji su i čiji ti strašni grehovi koje ja treba da ispaštam? Toj misli nikako da se otmem...
Još nikom nisam ništa rekla. Kad to prevalim preko usta, drugarici, mami, bilo kome... tada ću znati da je KRAJ. Možda ću tada moći i da plačem...
Kad smo se upoznali, ličili smo na katastrofu. Ja, isto ovako povređena, tek sam bila naučila da živim sama, tek sam bila prestala da plačem posle dve godine u kojima nije prošao dan bez suza. On, neozbiljan, lud, samo provod, devojke, ludilo... Pa, tuče, pa alkohol, pa droga... Zajedno smo se učili životu. Zajedno smo se odvikavali od loših stvari i navikavali jedno na drugo. On je prvi posrnuo. Koliko mi je tada trebalo snage i hrabrosti da oprostim i nastavim. Koliko je on tada bio očajan. I kako sam ja tada verovala u njega, u nas, u ono u šta niko nije verovao. Niko me nije podržao, svi su u njemu videli propali slučaj, a u meni žrtvu...
Osećala sam u svakoj svojoj ćeliji, u svakoj pori svog tela da smo mi rođeni jedno za drugo. Da niko osim nas ne zna šta je LJubav, sa velikim LJ. Da su iskušenja došla da bismo nešto shvatili i naučili. Da je iskušenje u stvari blagoslov. I da smo sve prebrodili, da je u našim životima napokon došlo vreme za sreću. Nismo se, kao svi ostali, zavoleli u najboljem svetlu, pa posle otkrivali tamne strane. Prvo smo se proveli kroz najmračnije delove naših duša, naših misli i (ne)razuma. I sve smo prihvatili, takvi smo se zavoleli.
Zaprosio me... Kupovali smo nameštaj i sređivali našu sobicu, zajedno. On je govorio kako mu se više nigde ni ne ide, kako je ceo njegov život sa mnom, u meni ima sve što mu treba... Opet ću se bez veze raznežiti, a to je poslednje što mi treba...
Ja sam se i bojala s vremena na vreme... da li ćemo biti dovoljni jedno drugom, nekad - da li će on mene uvek moći ovako da voli, onda da li ću je njega moći uvek tako da volim... On je uvek bio sigurniji od mene...
Ne mogu više... Jutros sam slučajno pročitala poruku na njegovom telefonu... Od NJE... neka ZORICA. Od subote. Pita da li mogu da se vide. I, videli su se, jer mi nismo... Jer je on bio sa ''drugarima''...
Ovo nije pitanje ''šta da radim''... Znam šta MORAM da uradim... Samo... uvek kada je bilo teško, ja sam se olakšavala razmišljanjima o sporednim, o pogrešnim stvarima. Tako mi izgleda lakše...
Evo o čemu razmišljam od jutros:
1. (glupavo) Iskuliraću još neko vreme... Da se pravim da ništa ne znam? Ne može gluplje...
2. (nepotrebno) Da razgovaram s njegovom mamom? Koja me obožava, koja sve sprema za našu svadbu, koja je svesna koliko se on promenio na bolje od kada je sa mnom... Kakve gluposti meni samo mogu da padnu na pamet. Kako bih se samo osećala da ga mama
3. (neizbežno) ZAŠTO, ZAŠTO, ZAŠTO...
4. (kako) Da napravim scenu, da pokupim sve stvari koje sam JA kupila za NAŠE gnezdo? Da razgovaram mirno o svemu (ovo najviše liči na mene, ali po stoti put bi me obrlatio i ubedio da je laž, u stvari istina), da razgovaram sa NJOM (ovo, u stvari nikada ni ne bih uradila, ali mi te misli olakšavaju trenutno-šta bih je sve pitala, šta bih joj rekla)
Evo, sad me zvao... priča, tepa mi...kao da se ništa ne dešava... Ja NE MOGU... Svi koji me vide, prvo pitaju kad će svadba... Jedino rešenje mi je da ga više nikada ne vidim, nikada ne čujem... Ako ga čujem, saslušam, upropastiću svoj život, ponovo ću poverovati u nešto što ne postoji... Bojim se sama sebi da priznam-što možda nikad nije ni postojalo...
Ja ću ostati sama. Treba da počnem život iz početka... Odjednom. U sekundi. Bez ikakve najave... Nisam ja od onih da moli za ljubav, da mislim da neću preživeti i živeti bez njega.
Ljudi, kako se boriti ovako iznenada, nespremni za bitku... Kako prihvatiti činjenicu da sam poslednje dve godine sve posvetila NIČEMU...
I ono što me najviše muči... NEĆU DA GA OSTAVIM NJOJ!
Kakva god da sam, i da sam najgora, i da sam nerazumna, i loša, i sve najgore... Hoću da i on ostane sam, hoću da i on oseća bar pola mog bola. O njoj ne znam ništa, ali znam da ni ona o njemu ne zna ništa. Neću da ona tako lako bude srećna s njim. Ona ga nije zaslužila. On nije zaslužio sreću sa NJOM...
Sva misao ovog pre podneva mi se svela na to... NEĆU DA GA OSTAVIM NJOJ!!!
Verovatno je skontala da ima vise da izgubi nego sto ce dobiti razvodom(ne mislim materijalno...nego emocionalno),pa je zbog toga odlucila da cuti...
ops: 
