Пробој Солунског фронта

После изласка Русије из рата, савезничке трупе на Солунском фронту нашле су се у веома деликатном положају. Претила је опасност да Централне силе, следећи дотадашњу тактику постепеног елиминисања противника, део слободних трупа са Источног фронта окрену на Балкан и гурну савезничке трупе у море. Због тога су се поново појавили предлози да се Солун напусти. Та идеја је одбачена из обзира према Србији и Грчкој. Међутим, председник владе и министар рата Клемансо сменио је децембра 1917. године генерала Сараја који није био по вољи ни једној од савезничких влада због његовог уплитања у политичка питања, а на његово место поставио је генерала Гијому. Нови комадант добио је задатак да припреми савезничке трупе за упорну одбрану, како би се могао сломити сваки напад непријатеља.

Журећи да искористи промену равнотеже снага у корист Централних сила пре него америчке трупе у већој броју стигну у Европу, немачка врховна команда је одлучила да групише све расположиве снаге на Западом фронту и отпочне велику ’битку за мир’. Офанзива немачких армија је почела 21, марта 1918. Генерал Фош, коме су савезници поверили главну команду на Западном фронту, 7. априла је наредио генералу Гијому да савезничке снаге код Солуна, предузимањем локалних операција, вежу што више непријатељских снага на фронту у Македонији и да, у осто време, убрзају припреме за једну општу офанзиву у правцу севера у време када сазру услови за прелазак савезничких снага на главним фронтовима у противофанзиву.

После тешких борби и великих искушења, француске, британске и америчке трупе су успеле да сломе немачку офанзиву. Током јуна и јула савезничке армије су потисле немачке трупе из свих оних области које су биле заузеле током пролећне офанзиве. Аустроугарска офанзива у Италији завршила се без успеха.Централне силе захватила је општа криза. Масовни доласком америчких трупа на Западни фронт, превласт снага поново је била на страни савезника, што им је омогућило да преузму стратегијску иницијативу. У свој план за преузимање противофанзиве генерал Фош је укључио и Солунски фронт, рачунајући, пре свега, са српском војском.

Стање на фронту у Македонији је било повољно: савезничке снаге су ојачане изласком грчких дивизија на фронт, а Бугари су ослабљени одласком Немаца, који је у Македонији остало још 30.000.Морална и материјална предност је страни савезника. На прве знаке да се припрема офанзиве, код српских трупа прострујао је нови живот, прожет надом у скори повратак у Отаџбину. Управо у то време је извршена замена на челу начелника штаба српске врховне команде. Уместо генерала Петра Бојовића, постављен је војвода Живојин Мишић, а Бојовић је примио 1. армију. На положају главног комаданта такође је извршена смена: генерал Гијом је опозван, а на његово место именован генерал Франше д’Епере. Те промене су имале позитиван одраз, јер је војвода Мишић био веома популаран код Француза, а генерал д’Епере је био познат као поборник офанзивних операција на Балкану.

Имајући у виду британско противљење свакој офанзиви на Балкану,француска влада је у споразуму са српском владом донала одлуку да у јуну отпочну припреме за офанзиву, али у тајности од осталих савезника. Циљ офанзиве је постављен на широкој основи: избацивање Бугарске из рата и стварање услова за надирање према незаштићеној позадини Централних сила. Британци су, месец дана касније, схватили да се врше припреме за велику офанзиву, али је француска влада успела да увери Лондон да се ради о припремама само за локалну офанзиву на српском делу фронта ради побољшања положаја српске војске. Најзад, кад су 9. септембра дали сагласност, начелник Империјалног генералштаба генерал Вилсон је изјавио: ''Ако Срби претрпе неуспех, нека не рачунају на нашу помоћ за поправљање ситуације''.

Пред почетак офанзиве бугарско-немачке снаге су имале око 626.000 људим од којих 30.000 немачких војника ( ту нису урачунате аустро-угарске снаге у Албанији), 1.600 топова и 80 авиона са овим распоредом: немачка 11. армија (комадант генерал Штојбен) од албанске границе до Дзене; бугарска 1. армија (комадант генерал Нерезов) од Дзене до Дојранског језера; бугарска 2. армија (, комадант генерал Луков), од Дојранског језера до Орфанског залива; и бугарска 4. армија (комадант генерал Тошев) на беломорском приморју. Немачка 11. и бугарска 1. армија образовале су групу армија под командом генерала Шолца, која је номинално био почињен бугарској врховној команди у Ћустендилу, а стварно немачкој врховној команди у Бадену.

Савезници су имали 628.000 људи ( без италијанског 16. корпуса у Албанији), 1.800 топова и 200 авиона, и то : француских 8 пешадијских дивизија и једну коњичку бригаду (180.000 војника); српских 6 пешадијских и 1 коњичку дивизију ( 150.000 војника), грчких 9 дивизија (135.000 војника), енглеске 4 дивизије ( 120.000 војника), италијанску једну дивизију од 3 бригаде (42.000 војника) и 1.000 Есад-пашиних војника. Савезничке снаге су биле овако распоређене: грчки 1. корпус ( генерал Данглис) од Орфанског језера до Бутковског језера, британска војска ( 4 британске и 2 грчке дивизије, комадант генерал Милин) од Бутковског језера до Мајадага на западној обали Вардара; 1. група дивизија ( 1 француска и 2 грчке дивизије, комадант генерал д’Анселим) од Мајадага до реке Сушице; српска војска ( 6 пд и 1 кд и 2 француске пд, врховни комадант регент Александар, начелник штаба врховне команде војвода Мишић) од Сушице до Старевне на Могленичким планинама; француска Источна војска ( 5 француских, 1 италијанска и једна грчка пд, комадант генерал Анри) од Старевине до Камија у Албанији.

По плану, пробој је вршен на одеску: Ветерник-Кравица-Добро Поље-Сокол. Носилац пробоја је била српска 2.армија у чији је састав, због извршења постављеног задатка, су укључене француске 122. и 17. колонијална дивизија, 220 артиљериских оружија и авијација. Паду Сокола требало је да пређе у напад и 1. армија на фронту Сокол-село Старевина, а затим да се надирање продужи општим правцем Козјак-Кучков камен-Градско, где су се стицале главне непријатељске комуникације, и даље на свер, ка Софији и Нишу. Остале савезничке армије требало је да, комбинованим операцијама, потпомогну напад српске војске.

Према општем плану генерала Франше д’Епереа било је предвиђено да српске трупе пређу у напад 15. септембра, 1 група француско-грчких дивизија на Кожуфу и британско-грчке дивизије у долини Вардара 3 дана доцније, а француска Источна војска на битољском фронту тек 8 дана после почекта офанзиве.

У наредби војводе Мишића за офанзиву, прочитане у свим јединицама 13. септембра увече, између осталог се каже: '' Сви комаданти, командири и војници треба да буду прожети идејом: од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења од стране непријатеља, јер се њом постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге''. Наредба се завршава речима :''Јунаци, напред у Отаџбину''.
Мада је пут у Отаџбину водио кроз бодљикаве жице, кроз челичну завесу куршума и бетонска утврђења непријатеља, наредба војводе Мишића, на коју се чекало пуне три године у туђини, изазвала је огромно одушевљење код свих војника и официра.

У раним јутарњим часовима 14. септембра почела је снажна артиљериска канонада по непријатељским положајима, која је трајала пуна 22 часа. Топовска рика и заглушујуће експлозије граната, које су разориле бугарске препреке, заклоне и склоништа, стварале су утисак ’ као да се планине љуљају’.


У ноћи 14/15. септембра пешадија је посела полазне положаје. После моћне артиљериске припреме, дивизије првог ешалона 2. армије кренуле су у напад 15. септембра у 5. 30 часова на 33 километра дугом фронту. У другом ешалону, 1 километар позади, наступале су Југословенска и Тимочка дивизија. Напад дивизија првог ешалона дочекан је јаком ватром која је убрзо савладана: 122. дивизија је заузела Добро поље и Шумовити гребен ( Шеиновац), док је 17. колонијална наишла на јак отпор испред Кравице и Кравичког камена и ту је задржана. Шумадиска дивизија је,одбијајући више бугарских противнапада, заузела левом колоном западни Ветерник и продужила напад на Слоново уво (к. 1745), док је десна колона до 14.30 овладала источним Ветерником. У извештају о борбама на Ветернику, гланокомандујући бугарских снага на том сектору, генерал Недев истиче да су бугарски пукови пружали јак отпор и да су се борили ''на бајонет'', али да ''ипак нису могли да зауставе Србе''. Излажући даљи развитак борбе након што је Шумадиска дивизија заузела први бугарски утврђени положај, он наставља:''...браниоци сломљени и спречени ватром, нису могли да се супротставе нападачима, и Срби су на том сектору, претрпевши незнатне губитке, постали господари њихових положаја''. После тога , ’лева колона Шумадијске дивизије прошла је кроз брешу, усмеривши се на северозапад у помоћ 17. колонијалној дивизији, која не само да није успела да овлада својим објектима, већ је била поколебана противнападима и враћена на полазни положај'' Та колона је предузевши бочни напад на Борову чуку и коту 1774 у 14.30 часова у ''једном налету заузела те објекте'' и упутила гонећа одељења према Облој Чуки, Камену и Кравичком Камену. Али како ни после тога 17. колонијална дивизија није могла да крене напред војвода Степа Степановић је увео у борбу дивизије другог ешалона, Југословенску и Тимочку, које су се кретале иза француских дивизија на око 500 метара.Југословенска дивизија је, прошавши кроз редове 122. колонијалне, сломила бугарску одбрану на Кравици и Кравичком камену.
На Соколу међутим борба није јењавала. Француски 148. и српски 6. пук су се цео дан под најтежим условима пели уз стрме падине Сокола. Вешто бранећи се, одважни војници бугарског 10 пука су до дубоко у ноћ задржали неприступачне висове Сокола у својим рукама. Тек када је око 23 часа, добила појачања, српска и француска војска су сломиле отпор бранилаца и заузеле висове Сокола. Комадант армије, војвода Степановић, кратко је описао успех: ''Задатак извршен. Тактички фронт је пробијен и поред кризе код 17. француске дивизије и колебања код 122. француске дивизије. Највећи успех постигла шумадијска дивизија''. Војвода Степановић ће, са правом , одати призанање Шумадиској дивизији у наредби од 16. септембра:'' Шумадијска дивизија је споредни задатак претворила у главни и тиме стекла славу лалва се ређе налази у историји ратне вештине...Тиме је она дала нови доказ свету да нанадмашно јунаштво српске војске неугасиво пламти у срцима српских војника и као сунце загрева узмучено срце наше Отаџбине, носећи јој скору слободу''.

Други дан офанзиве крунисан је новим великим успесима. Српска 2. армија, са Југословенском и Тимочком дивизијом у првом, а Шумадијском и 17. колонијалном у другом ешалону (122. дивизија задржана је на Добром Пољу у општој резерви), наставила је надирање према Козјаку и Тополцу, ка другом положају бугарске одбране. Наишавши на снажан отпор непријатеља, Југословенска дивизија је цео дан нападала на Козјак, напредујући стопу по стопу. Непријатељски пукови, довођени из резерве и бацани на ову несаломиву дивизију нису је могли зауставити. Бугарској војсци су дошла немачка појачања у помоћ, како би зауставили продор и спречили слом. Али, како је сликовито забележено у Ратном дневнику српске врховне команде, пред налетом добровољачких и вардарских пукова разбиле су се све снаге непријатеља као таласи гоњени орканом на морској пучини, па је Југословенска дивизија у једном громовитом нападу, око 18 часова увече, освојила најснажнији положај на целом непријатељском фронту- планину Козјак. Тимочка дивизија је, улажући огромне напоре на јако испресецаном терену са висинским разликама до 600 метара у изворном делу реке Порје, избила пред Тополац и развила се за одлучно наступање дуж Тополске греде. Истог дана српска 1. армија је са Дринском, Дунавском и Моравском дивизијом прешла у напад и до предвече освојила цео непријатељски положај и, поравнавши се са 2. армијом, наставила продор у дубину непријатељске одбране. Само на крајњем левом крилу, код села Градешнице и Старевине, где су Бугари пружали изузетно жилав отпор да би заштитили рокадну комуникацију Разимбеј-Виталиште-Козјак, 9. дунавски пук и Одред генерала Транијеа, који је штитио лево крило и бок српског распореда, нешто спорије напредовали.

У међувремену непријатељ је увео у борбу нова крупна појачања и прегруписао снаге, али није могао да заустави напредовање српских трупа.

Трећег дана офанзиве Тимочка дивизија је освојила Тополац, Југословенска и Моравска дивизија Кучков Камен, а Дринска и Дунавска, у тесном садејству са Одредом генерала Транијеа, Пандели и Бешички вис, подревши све до Витлишта. Тиме је завршен пробој главног непријатељског положаја на целој пирини српског нападног фронта од 33 километра.

Пишући о тим борбама, које су својом жестином и брзим резултатима изненадиле тадашњи свет, тадашњи британски премијер Лојд Џорџ у својим мемоарима истиче да су се Бугари храбро бранили, али да нису могли да се одупру Србима, које је '' предводио један од најспособнијих генерала овог рата'' ( војвода Живојин Мишић), а које је прожимала ''жудња да се дигну и баце на непријатеља и да најзад прокрче себи пут у своју земљу''. Тиме он објашњава како су Срби ''извршили пробој фронта снеодољивим јунаштвом...Налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овом рату''.

У наставку офанзиве српска врховна команда је увела у борбу Коњичку дивизију, која је подчињена 2. армији са задатком да, заједно са пешадијом, гони непријатеља ка Вардару. У наредна четри дана, српске армије су се као бујица сручиле са високих планина ка Црној реци и долини Вардара, не допустивши непријатељу да застане и предахне. Већ 21. септембра, 2. армија је избила на вардар широким фронтом од Демир-Капије до Неготина, и на Црну реку од њеног ушћа до Возарца и загосподарила главним комуникацијама непријатеља. Следећег дана 1. армија је, после вишедневних тешких борби, заузела Дренску планину и избила на комуникацију Прилеп-Градско.

Избијањем српских армија на Вардар и Дренску планину створена је потпуно нова стратегијска ситуација на македонском ратишту. Немачка 11. и бугарска 1. армија биле су раздвојене брешом широком 50 километара и веома угрожене, јер је настављањем српске офанзиве у правцу Овчег поља запретила опасност обема армијама да им буду пресечени одступни правци и да буду натеране на капитулацију, Немачки штабови су утврђивали ту опасност чим је дошло до слома бугарског фронта у планини, па су инсистирали да се обе армије повуку у дубљу позадину и организују нову одбрамбену линију на којој би се, уз помоћ дивизија чији су долазак са других фронтова најављивале команде Немачке и Аустро-Угарске, зауставила Антантина офанзива и евентуално, преузео противнапад.Заслепљени тежњом да трајно сачувају своју контролу над Вардарском Македонијом, бугарски двор, влада и врховна команда су се упорно супротстављали таквој идеји. Подређујући стратегијске обзире политичким амбицијама Бугара и користећи се оперативном пасивношћу француских, британских и грчких трупа на њиховим секторима фронта, генерал Шолц је настојао да, довођењем појачања са других делова фронта, спречи напредовање српског ударног клина. Када је, међутим, српска 1. армија после освајања Дренске планине усмерила свој напад преко Бабуне и тако угрозила последње везе немачке 11. армије са вардарском долином, а српска 2. армија образовала простран мостобран на левој обали Вардара и започела надирање према Штипу у позадину бугарске 1. армије, генерал Шолц је, не консултујући бугарске комаданте, 22. септембра наредио опште повлачење на целом фронту од Дојрана до Охридског језера на линију Тетово-Скопље-Плачковица, где је требало пружити одлучан отпор и спречити продор Атантиних снага у Бугарску. ’Били су учињени натчовечански напори да се одрже положаји’, каже се у једном немачком извештају о борбама које су претходиле повлачењу’, али све је било узалудно. Налету Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али нека је и част и Србима који су пожњели успех’. У страху од нових пораза, немачка и аустро-угарска команда су се у међувремену споразумеле да хитно упуте у Македонију шест дивизија из Украјне, Италије и са западног фронта.

Међутим, упркос тако сјајно изведеном пробоју фронта ( са очигледно далекосежним војним и политичким последицама на целокупну стратегијску ситуацију), српска војска се нашла у врло компликованом положају. Британско-грчке трупе у дводневној бици код Дојрана, 18. и 19. септембра, претрпеле су неуспех, изгубивши око 7.000 људи. Обавештавајући о томе српску врховну команду, генерал д’Епере је додао да је одложен почетак напада 1. групе дивизија, па је молио да српске трупе наставе надирање, наглашавајући да се судбина савезничке офанзиве налази у њиховим рукама Остале савезничке снаге дуж целог фронта нису ни предузимале напад, тако да су се још увек налазиле на својим полазним положајима, са изузетком неколико малих одреда који су обезбеђивали и пратили крила српских армија. Бокови српских армија, дубоко уклињени у непријатељски распоред, били су изложени опасности. Врховна команда је енергично тражила акцију осталих савезника. Међутим, 21. септенбра председник француске владе и министар војске Клемансо наредио је генералу д’Епереу да ограничи офанзиву како би француска и британска влада могле да приступе смањењу броја трупа у Македонији ради ојачавања Тападног фронта. Та чудна наредба још није добила право објашњење, јер ситуација на Западном фронту није била ни мало забрињавајућа. Може се претпоставити да је депеша упућена једино из обзира према Британцима, Али битно је да се д’Епере колебао, што се манифестовало тиме да није одмах издао одговарајућа наређења савезничим трупама, да би се офанзива наставила свом силином. Свесна да би у таквим околностимаоклевање водило у пораз, српска врховна команда је, не сачекавши да се трупе снабдеју храном и муницијом, наредила да 1. армија освоји Бабуну, а 2. армија Серту и Градишку планину и да најенергичније, не обазирући се на заостајање савезничких трупа, надиру ка бугарској граници. У исто време она упућује оштар демарш главном савезничком комаданту, у коме се каже да ће ’француска Источна војска, због спорог напредованај, поновити грешку коју је Сарај учинио 1916. године приликом напада на Битољ’, и тако ’ дозволити да се непријатељ среди и евентуално поврати на своје старе полжаје’.У депеши се инсистирало да француске трупе из рејона Битоља бар мало помогну српску 1. армију која се бори под врло тешким условима. Да потчињена команда узима толику иницијативу у свије руке и у исто време упућује прекоре надлежној команди пример је без преседана. Но, начелник штаба српске врховне команде , војвода Мишић, био је свестан величине тренутка: од успеха наређеног маневра, поручио је комадантима армије Бојовићу и Степановићу, зависи исход рата. Заиста, чим су српске трупе после дводневних борби избиле на Бабуну и Серту и усмериле своје надирање ка Велесу, Штипу и Радовишту, бугарска влада је истог дана, 24. септембра, закључила да није могуће задржати српске армије у њиховом напредовању према бугарској граници и да је рат изгубљен. Због тога је прелиминарно одлучила да упути парламентарну делегацију у Солун да моли за мир. Сутрадан, када је у Софији примљена вест да је српска Коњичка дивизија ушла у Штип, одлука је неопозиво потврђена. Када се два дана касније у Берлину сазнало за поступак бугарске владе, немачки цар Виљем II, да би охрабрио свог поколебаног савезника, упутио телеграм бугарском краљу Фердинанду, у коме га обавештава о упућивању крупних појачања која ће бити у стању да преокрену ситуацију у Македониј. ’Ми долазимо’, каже се у том телеграму, ’ са свим расположивим трупама да пружимо помоћ и спасење’. Међутим, сев те мере су биле у закашњењу. Српске армије није било могуће зауставити.У знак признанај за успехе у пробоју Солунског фронта и маневар преко Дренске планине и Бабуне, комадант 1. армије Петар Бојовић унапређен је у чин војводе.

Добар опис, ипак се мало разликује од познатог из службеног описа.

vujadin:

Добар опис, ипак се мало разликује од познатог из службеног описа.

Kliknite za proširenje...

Покушао сам, колико је то могуће, да сажмем описе које је Петар Опачић дао у више књига ( посебно књига Солунски фронт) и онога што има у Војној енциклопедији. Можда за некога преопширно, али мислим да битка која је, слободно се може рећи, одлучила трајање и исход Првог светског рата, не заслужује мање простора.

Савезничке снаге, најзад, прелазе у општи напад, изузев грчких трупа на Струми. Непријатељ је у повлачењу на целом фронту од Дојрана до Охрида. Група деснокрилних дивизија француске Источне војске наступила је фронтом према Крушеву и Броду, вршећи снажан притисак на немачку 302. дивизију која је штитила повлачење 11. армије у правцу тетова и Скопља, Услед драматичног развоја догађаја у Македонији, аустроугарска врховна команда наређује да се њене трупе у Албанији, мада их Италијани нису узнемиравали, повлаче на север упоредо са повлачењем 11. армије.У тој фази офанзиве британска авијација је одиграла крупну улоу: тукући бугарску 1. армију у повлачењу, она је потпуно сломила њен борбени морал. Занимљиво је подсетити да је само неколико дана пре тога та иста армија сломила британско-грчки напад у бици код Дојрана. Док су бугарски парламентарци водили преговоре у савезничкој Главној команди у Солуну, савезниче армије су се, гонећи разбијене непријатељске трупе, брзо примицале бугарској граници. Српска 2. армија је 29. септембра избила на бугарску границу код Царевог Села, спремна да крене на Софију; српска 1. армија је код Страцина пресекла немачкој 11. армији , која се преко Тетова повлачила ка Скопљу, последњу везу са Бугарском; француска Коњичка бригада, после одважног продора кроз планину, ушла је у Скопље и растурила бугарске јединице одређене за одбрану града; британско-грчке трупе заузеле су Високу чуку на Белашници и главним колонама напредовале према Берову и Петричу. У таквим околностима, бугарска влада је поручила својој парламентарној делегацији у Солуну да потпишу акт о примирју. Према том уговору четри бугарске дивизије које су се тада затекле западно од скопског меридијана разоружане су и задржане у заробљеништву. Друге две бугарске дивизије, које је српска 1. армија заробила код Куманова, такође су разоружане а људство упућено у Бугарску. На исти начин поступљено је и са људством оних бугарских јединица које је заробила 2. армија и британско-грчке снаге. Врховни комадант бугарске војске краљ Фердинанд абдицирао је и емигрирао из Бугарске 4. октобра.

Зараћене коалиције дочекале су капитулацију Бугарске као догађај од прворазредног значаја. Обавештавајући о томе Парламент, француска врховна команда је 1. октобраистакла :''Балканско полуострво је од 15. септенбрапостало бојиште од главне важности. У року од десет дана сломљена је војна моћ Бугарске. Бугарска влада је 25. септембар била присиљена да хитно затражи примирје. Последице ових догађаја изгледа су одлучујуће у погледу исхода и трајања рата''. Од тада је Турска, суочена са опасношћу да буде одсечена од својих савезника, очекивала исту судбину, Аустро-Угарска је била тешко угрожена, док је јужни бок Централних сила био неповратно разбијен. Познати енглески војни писац Лидел Харт наводи да '' подвиг у Македонији није само скрхао један стуб Централних сила, већ је отворио пут за надирање ка аустријској позадини. Немачка врховна команда изгубила је живце за само неколико дана. Иако стање на западном фронту није било забрињавајуће, начелник штаба немачке врховне команде Хинденбург и његов помоћник Лудендорф су упутили 29. септембра захтев влади да тражи примирје''.

Савезнички главни комадант на Балкану д'Епере одао је српској војсци посебно признање, истакавши да је она ''очију упртих ка Отаџбини, надахнута неукротивом жестином и пуна вере у своју праведну ствар, срушила утврђења у којима је непријатељ мислио да је недохватљив и, јурнувши кроз његова утврђења, за пет дана одекла га од вардарске долине и натерала га на поновно повлачење. Обавештен да су Бугари потписали примирје у Солуну, Виљем II је упутио телеграм краљу Фердинанду пун жучи: ''62.000 Срба одлучило је исход рата. Срамота''. Крај Првог светског рата, једног од најкрвавијих у историји, неочекивано се ближио крају.

Читајући о овој теми, наметнуло ми се једно питање. Срби су приликом повлачења са собом водили све заробљенике. Међу њима и "југословене". Срби из А-У који су послати на Србију 1914. су масовно прелазили својима, зато су касније слати на Италију или Русију. Негдје сам прочитао да нити један официр из А-У војске без обзира дали је Србин, Словенац , хрват или муслиман није прешао на Српску страну, не знам колико је то тачно. Од разних добровољаца, је након доласка у Грчку састављена тзв. Југословенска Дивизија, коју је опет чинило 95% Срба, пречана, црногораца и миграната повратника.
Оно што мене конкретно занима је да ли је било Словенаца, хрвата, муслимана или других који су добровољно приступили Српској војсци, макар и посље заробљавања.

вук са Авале:

Савезнички главни комадант на Балкану д'Епере одао је српској војсци посебно признање, истакавши да је она ''очију упртих ка Отаџбини, надахнута неукротивом жестином и пуна вере у своју праведну ствар, срушила утврђења у којима је непријатељ мислио да је недохватљив и, јурнувши кроз његова утврђења, за пет дана одекла га од вардарске долине и натерала га на поновно повлачење. Обавештен да су Бугари потписали примирје у Солуну, Виљем II је упутио телеграм краљу Фердинанду пун жучи: ''62.000 Срба одлучило је исход рата. Срамота''. Крај Првог светског рата, једног од најкрвавијих у историји, неочекивано се ближио крају.

Kliknite za proširenje...

Ovo bi trebalo proveriti. Ja odnekud pamtim verziju po kojoj je kajzer Vilhelm napisao "62 000 srpskih odrpanaca..."

Дундурије:

Читајући о овој теми, наметнуло ми се једно питање. Срби су приликом повлачења са собом водили све заробљенике. Међу њима и "југословене". Срби из А-У који су послати на Србију 1914. су масовно прелазили својима, зато су касније слати на Италију или Русију. Негдје сам прочитао да нити један официр из А-У војске без обзира дали је Србин, Словенац , хрват или муслиман није прешао на Српску страну, не знам колико је то тачно. Од разних добровољаца, је након доласка у Грчку састављена тзв. Југословенска Дивизија, коју је опет чинило 95% Срба, пречана, црногораца и миграната повратника.
Оно што мене конкретно занима је да ли је било Словенаца, хрвата, муслимана или других који су добровољно приступили Српској војсци, макар и посље заробљавања.

Kliknite za proširenje...

То није тачно.
Поготово за Србе. Многи су самоиницијативно пребјегли, неки и написали књиге о томе (Живко Продановић) итд. Била је и неколицина официра Хрвата и Словенаца. Добровољачка дивизија, тј. Српски добровољачки корпус у Русији који је имао Прву и Другу српску добровољачку дивизију, имала је у своме командном кадру мјешавину официра Србијанаца и официра А-У војске свих националности.... поготово Срба.....
Након борби у Русији, након осипања људства усљед губитака, разни међунационални трвења итд. од Прве и Друге српске добровољачке дивизије створена је једна дивизија. Дивизија стиже на Солун као СРПСКА ДОБРОВОЉАЧКА ДИВИЗИЈА....
Србијанска политика је преименује у "југословенску" иако су Југословени у њој чинили мање од 1%.... Официрски кадар као и људство је било 99% Срби.... мјешавина официра Србијанаца и А-У Срба....

Хрвата и Словенаца није било ни за једну праву чету, а Хрвати тражили су своје пукове! Па се србијанска цинцарија досјетила да угура све Личане, Кордунаше, Банијце, Далматинце, Славонце у пукове "Зрински" и "Франкопан"....
Али неће моћи ове ноћи. Дође до побуне.. Бацају људи пушке и униформе са себе.... Тако неславно заврши погани и покварени покушај да се Срби из Крајине боре за Хрвате.

Добровољачка дивизија је на Солуну попуњена са два пука Србијанаца (неђе око 2000-2500 људи), ако добро памтим од Тимочке дивизије? Углавном једна од дивизија која је имала велике губитке и тиме стављена ван функције као дивизија.

Велика већина Срба из Америке на примјер, била је у Четничким јединицима и у обичним србијанским јединицама. Сваки батаљон је имао по једну добровољачку чету. Ође ће се јавити неки да то побију, али ништа од тога - Српска војска је за 3 године једина појачања и попуну имала од добровољаца.
А губитака је било доста а клонирање још увијек није било измишљено.

Још један детаљ - такозвана "југословенска" добровољачка дивизија је ПРВА пробила Солунски фронт. Била је у тренутку пробоја најјача и најпопуњенија дивизија Српске војске.

Лички гусар:

То није тачно.
Поготово за Србе. Многи су самоиницијативно пребјегли, неки и написали књиге о томе (Живко Продановић) итд. Била је и неколицина официра Хрвата и Словенаца. Добровољачка дивизија, тј. Српски добровољачки корпус у Русији који је имао Прву и Другу српску добровољачку дивизију, имала је у своме командном кадру мјешавину официра Србијанаца и официра А-У војске свих националности.... поготово Срба.....
Након борби у Русији, након осипања људства усљед губитака, разни међунационални трвења итд. од Прве и Друге српске добровољачке дивизије створена је једна дивизија. Дивизија стиже на Солун као СРПСКА ДОБРОВОЉАЧКА ДИВИЗИЈА....
Србијанска политика је преименује у "југословенску" иако су Југословени у њој чинили мање од 1%.... Официрски кадар као и људство је било 99% Срби.... мјешавина официра Србијанаца и А-У Срба....

Хрвата и Словенаца није било ни за једну праву чету, а Хрвати тражили су своје пукове! Па се србијанска цинцарија досјетила да угура све Личане, Кордунаше, Банијце, Далматинце, Славонце у пукове "Зрински" и "Франкопан"....
Али неће моћи ове ноћи. Дође до побуне.. Бацају људи пушке и униформе са себе.... Тако неславно заврши погани и покварени покушај да се Срби из Крајине боре за Хрвате.

Добровољачка дивизија је на Солуну попуњена са два пука Србијанаца (неђе око 2000-2500 људи), ако добро памтим од Тимочке дивизије? Углавном једна од дивизија која је имала велике губитке и тиме стављена ван функције као дивизија.

Велика већина Срба из Америке на примјер, била је у Четничким јединицима и у обичним србијанским јединицама. Сваки батаљон је имао по једну добровољачку чету. Ође ће се јавити неки да то побију, али ништа од тога - Српска војска је за 3 године једина појачања и попуну имала од добровољаца.
А губитака је било доста а клонирање још увијек није било измишљено.

Још један детаљ - такозвана "југословенска" добровољачка дивизија је ПРВА пробила Солунски фронт. Била је у тренутку пробоја најјача и најпопуњенија дивизија Српске војске.

Kliknite za proširenje...

Мајке ти, одакле ти ови подаци?

Академија у Бечком Новом Месту је била изузетно успешна у денацинализацији питомаца: тако су Сремским одредом командовале бивши официри аустоугарске војске Подунавске Швабе, јер Срба официра- добровољаца није било ( комаднт одреда је био Игњат Кирхнер, а комаданти батаљона Јохан Гривалд и Михаел Шварц - сва тројца Швабе - Војвођани, бивши официри К.у.К. војске, сва тројца Витезови Карађорђеве звезде).
У осталом, зашто Боројевић, кога тако често спомињеш, није прешао Србима или Русима?

Добровољачка дивизија је била састављена од 1. и 2. југословенског пука, и 21. и 22. пука. Тих ''неђе око 2000-2500 Србијанаца'' је било половина Југословенске дивизије, зато што су та два пука били пукови Вардарске дивизије ( након ослобођења Битоља, који је 1914. са 60.000 становника, био други по величини град у Краљевини, извшена је мобилизација и попуна I вардарске бригаде да је тако она формациски била комплетна).

И који су то пукови "Зрински" и "Франкопан" ?

Је ли ''србијанска цинцарија'' правила Народно вијеће ( Војвођанима са Јашом Томићем на челу такво нешто није пало напамет, нити Црногорцима ), или после рата Сељачко- демократску коалицију ( ''србијанска цинцарија'' је тада гласала за Стојадиновића )?

До именовања дивизије ''југословенском'' је дошла управо због те сколоности политичких првака Пречана ( и то пре свега оних из Далмације и Лике) да праве разно-разне ћораве договоре са хрватским елитама, тј. да би се избили аргументи из руку Југословенског одбора ( Југословенски одбор је тврдио да заступа Југословене из Хабзбуршке монархије, а Српска влада је чињеницом да у свом саставу има ''југословенску '' дивизију то увек могла да доведе под знак питања).

I добровољачка дивизија је 28. августа 1916 имала 16.568 људи: 6.225 из Срема, Баната , Бачке и Барање, 6.177 из Босне и Херцеговине, 3.269 из Хрватске, Славоније, Далмације , Истре и Словеније, 542 из Чешке , Словачке и Галиције, и 355 из Србије; II добровољачка дивизија је попуњена мобилизацијом : од неких 20.000 припадника, 9.000 су били Хрвати, 7.000 Срби,а 4.000 Словенци...толико о овим процентима.

На Солунском фронту Српска војска је попуњена са око 4.500 добровољаца из Северне и Јужне Америке , Аустралије ( међу којима је био и мој прадеда), и 12.500 припадника Српског добровољачког корпуса ...у тренутку пробија Српска војска на Солунском фронту броји око 150.000 припадника.

Ima li negde podatak o formaciji Srpske vojske u trenutku probijanja Solunskog fronta? Koje divizije su bile u sastavu armija, koji pukovi u sastavu divizija? Neki link?

Bastiani:

Ima li negde podatak o formaciji Srpske vojske u trenutku probijanja Solunskog fronta? Koje divizije su bile u sastavu armija, koji pukovi u sastavu divizija? Neki link?

Kliknite za proširenje...

Имаш на нету Недићеву књигу о пробоју. У њој имаш све јединице, српске, француске итд.

https://www.scribd.com/document/169780592/Srpska-vojska-i-solunska-ofanziva-Milan-Nedic

Мајке ти, одакле ти ови подаци?

Kliknite za proširenje...

Мноштво литературе у задњи 25 година, српске, стране, новије, старије, књиге, часописи и магазини српске националне емиграције итд. Издвојио био књиге у издању Удружења потомака српски добровољаца, а посебно књигу Ђорђе Станић "Верници Српства и Отаџбине - Оглед о добровољцима Великог рата Србије 1914-1918 године".

вук са Авале:

9.000 су били Хрвати,а 4.000 Словенци...толико о овим процентима.

Kliknite za proširenje...

Има ли неки примјер, за претпоставити је да би неко од тих хрвата и Словенаца касније у новој држави добио неко државно намјештење, ако не у Војсци онда у Жандармерији, Пошти, Прузи, Управи, или да је неко од њих посље био ангажован у Соколима или ОРЈУН-и, или другачије у политици. Колико их је страдало, дали су посље, током 1918-1941 имали какво ветеранско удружење, нпр у Сплиту или Љубљани, јер ја до сад нисам на тако нешто наишао, сем хрватских тврдњи да су се они као хтјели борити против Антанте у Добруџи али су их онда Срби . . . па су онда они . . . и тако, класика кад су хрвати у питању.

Bastiani:

Ima li negde podatak o formaciji Srpske vojske u trenutku probijanja Solunskog fronta? Koje divizije su bile u sastavu armija, koji pukovi u sastavu divizija? Neki link?

Kliknite za proširenje...

На нету нисам нашао, али имам негде ( потрудићу се да нађем, и да овде поставим).

Дундурије:

Има ли неки примјер, за претпоставити је да би неко од тих хрвата и Словенаца касније у новој држави добио неко државно намјештење, ако не у Војсци онда у Жандармерији, Пошти, Прузи, Управи, или да је неко од њих посље био ангажован у Соколима или ОРЈУН-и, или другачије у политици. Колико их је страдало, дали су посље, током 1918-1941 имали какво ветеранско удружење, нпр у Сплиту или Љубљани, јер ја до сад нисам на тако нешто наишао, сем хрватских тврдњи да су се они као хтјели борити против Антанте у Добруџи али су их онда Срби . . . па су онда они . . . и тако, класика кад су хрвати у питању.

Kliknite za proširenje...

Српски добровољачки корпус је био погођен тзв. Дисидентским покретом ( поред националних мотива, као у случају Хрвата, након револуција ту су били социјални ,и политички, веома мотивисани Солунским процесом- немали број официра у СДК-у су били припадници Црне руке).

Немали број добровољаца , посебно из ''Мајстерове легије'', су далеко догурали ( Рудолф Мајстер је био генерал ВКСХС, а Словеници су између два рата, насупрот данашњој заблуди били изузетно пројугословенски настројени - примера ради 1. децембра 1941. у Љубљани је проглашен генерални штрајк, а заставе Краљевине и слике краља Петра II су јавно исистицане; међу Словенцима омиљени политичар, дипломата и банкар Иван Хрибар је 18. априла 1941. извршио самоубиство скочивши у реку Љубљаницу завијен у заставу Краљевине).

Знам и за Мајстера и Хрибара и Штукеља и сл. Знам и за држање Словенаца, међутим шта је са ђубретом? Има ли иједан примјер хрвата солунца? Сем тога што је негдје писало да је Степинац био

вук са Авале:

На нету нисам нашао, али имам негде ( потрудићу се да нађем, и да овде поставим).



Српски добровољачки корпус је био погођен тзв. Дисидентским покретом ( поред националних мотива, као у случају Хрвата, након револуција ту су били социјални ,и политички, веома мотивисани Солунским процесом- немали број официра у СДК-у су били припадници Црне руке).

Немали број добровољаца , посебно из ''Мајстерове легије'', су далеко догурали ( Рудолф Мајстер је био генерал ВКСХС, а Словеници су између два рата, насупрот данашњој заблуди били изузетно пројугословенски настројени - примера ради 1. децембра 1941. у Љубљани је проглашен генерални штрајк, а заставе Краљевине и слике краља Петра II су јавно исистицане; међу Словенцима омиљени политичар, дипломата и банкар Иван Хрибар је 18. априла 1941. извршио самоубиство скочивши у реку Љубљаницу завијен у заставу Краљевине).

Kliknite za proširenje...

Ne samo između dva rata, zato mi je uvek bilo bezveze porediti Slovence i ustaše, kad je Slovenija za vreme DSR rasparčana između Nemačke i Italije, a od Ljubljane napravljen logor (i bukvalno, budući da su Italijani ceo grad opasali bodljikavom žicom). Naravno, treba pomenuti i četničke jedinice sastavljene gotovo isključivo od etničkih Slovenaca, a procenjuje se da je njihov broj bio oko pet hiljada. I danas u Sloveniji postoje udruženja koja slave borbu JVuO na teritoriji Slovenije...

Hteo bih prvo da pohvalim trud da se prekine idiotska predstava o Slovencima kao izdajnicima Kraljevine Jugoslavije. Oficiri Slovenci (premda su neki od njih bili deklarisani kao Jugosloveni) su podelili sudbinu oficira Srba u WWII. Uglavnom su rat proveli u oflazima. General Mirko Rajh, komandant pesadije Osiječke divizije, ubio se jer nije hteo da se preda Nemcima. General Bogumil Armič, u Aprilskom ratu ranjen. Ostali generali uglavnom rat proveli u logorima, pa čak I Leon Rupnik koji je jedini saradjivao s okupatorom.

Prisustvo na Solunskom frontu nije kriterijum opredeljenosti za Jugoslaviju, jer je to zavisilo od prilike. Ivan Šubašić, kasniji ban I namesnik, predsednik vlade, bio je na Solunskom frontu. Kapetan Lujo Lovric, ikona jugoslovenstva, borio se u Dobrudži, gde je ranjen i ostao je slep.

А напокон бар двојца хрвата, Словенци су свакако били више од њих за Југославију али их не треба дизати у звијезде, ипак су они упркос примјерима прогласили отцјепљене већ 8.Априла 1941.

I добровољачка дивизија је 28. августа 1916 имала 16.568 људи: 6.225 из Срема, Баната , Бачке и Барање, 6.177 из Босне и Херцеговине, 3.269 из Хрватске, Славоније, Далмације , Истре и Словеније, 542 из Чешке , Словачке и Галиције, и 355 из Србије; II добровољачка дивизија је попуњена мобилизацијом : од неких 20.000 припадника, 9.000 су били Хрвати, 7.000 Срби,а 4.000 Словенци...толико о овим процентима.

Kliknite za proširenje...

15.4.1916

1. Српска добровољачка дивизија: Срба - 9751 (98%), Хрвата - 83 (0,9%), Словенаца - 14 (0,13%), Чеха - 25 итд.

Извор: Анте Мандић (члан југо-хрватског одбора), Државни архив Руске Федерације.

Још десетине слични извора се море наћи.
Тако да нема шансе да је било пола Хрвата чак и на папиру саједно са свима силовољцима (несретни покушај Срба и Руса да придобију Хрвате да се боре за "југу").

Лички гусар:

15.4.1916

1. Српска добровољачка дивизија: Срба - 9751 (98%), Хрвата - 83 (0,9%), Словенаца - 14 (0,13%), Чеха - 25 итд.

Извор: Анте Мандић (члан југо-хрватског одбора), Државни архив Руске Федерације.

Још десетине слични извора се море наћи.
Тако да нема шансе да је било пола Хрвата чак и на папиру саједно са свима силовољцима (несретни покушај Срба и Руса да придобију Хрвате да се боре за "југу").

Kliknite za proširenje...

Аха...

Кажеш десетине ''извора''?

А мене више занима одакле припаднику Југословенског одбора нешто што је сматрано поверљивим податком Српске војске, па још да заврши у некој руској архиви?
И још податак за национални састав 1. Српске добровољачке дивизије за 15. април, а формирање дивизије је завршено 27. јуна 1916. ( I бригада је коначно формирана 28. маја, 3. пук 29. маја, а 4. пук 27. јуна).

У осталом, за ту средину априла: по Мандићу 14 Словенаца , 83 Хрвата...а овде од 262 официра добровољца 40 Словенаца, 90 Хрвата

Југословенски добровољачки корпус у Русији 1914-1918, Београд 1954, 16

Шта каже Дучић о тзв. хрватским добровољцима у Првом светском рату.

Hrvati zarobljenici na ruskom frontu u prošlom ratu 1914, oficiri austrijskevojske, među kojim je bilo i oficira rezervnih, i to intelektualaca, nastojalisu preko Frana Supila, koji se onda bavio u Rusiji "u misiji", da izradi kakobi Rusi dozvolili da se obrazuje jedan naročiti, i posebni, "ZarobljeničkiHrvatski Korpus". Ovo je privuklo i slovenačke oficire da zajednički rade nadefetizmu. Ne samo da je poznati Tuma uređivao separatistički list, koji supomagali slovenački oficiri, preko nekog Perklea, nego je sa Gerlucomučinio da su 100 oficira Hrvata i Slovenaca istupili iz korpusa… Geoluc,urednik "Hrvatskog Prava", propagirao je otvoreno odvajanje Hrvata iSlovenaca od Srba. Umešao se u ovo i italijanski konsul preko nekogPičinića i Aralice. Kao što vidite, već onda, i već onamo: jedna minijaturabuduće Jugoslavije… (vidi "Slovenski Jug" II, 29 apo. 1917. članak dr.Jambrišaka člana Jug. Odbora). – A zatim su zajedno sa Slovencimaoficirima radili da se proklamuje i "Nezavisna Hrvatska i Slovenačka", kakopiše sam Frano Potočnjak u svojoj knjizi "Iz Emigracije". II. 51. – Kad su izRusije zatim otišli na solunski front u pomoć srpskoj vojsci 4.000dobrovoljaca, skoro svi Srbi, onamo su Hrvati odmah pokušali da napravesvoju "četu Zrinskog", ali nisu bili ni toliko mnogobrojni da obrazuju ni tujednu četu!

Њихово учешће у српским редовима је било минималац, колико год се они трудили да докажу супротно...

вук са Авале:

Аха...

Кажеш десетине ''извора''?

А мене више занима одакле припаднику Југословенског одбора нешто што је сматрано поверљивим податком Српске војске, па још да заврши у некој руској архиви?
И још податак за национални састав 1. Српске добровољачке дивизије за 15. април, а формирање дивизије је завршено 27. јуна 1916. ( I бригада је коначно формирана 28. маја, 3. пук 29. маја, а 4. пук 27. јуна).

У осталом, за ту средину априла: по Мандићу 14 Словенаца , 83 Хрвата...а овде од 262 официра добровољца 40 Словенаца, 90 Хрвата

Kliknite za proširenje...

У великој сам стисци са временом и обавезама тако да никако не стижем да одговорим како треба. Не знам шта те ту има чудити ако су у цијели пројекат око добровољаца и "добровољаца" били од првог дана учључени не само Срби, него и Руси и југо-хрватски одбор.
Или ти стварно мислиш да су Срби могли радити у Русији шта год оће а да Русе није нико ништа питао?

И није у питању "нека руска архива" него Руски државни војно-историјски архив (ја сам писао најприје по памћењу, сад се сјећам да је у питању Руски државни ВИ архив).

Питање добровољаца су покренули Срби добровољци у Русији, обраћајући се Русима и Србима представницима у Русији са жељом да се боре заједно са својијем Србима. Први план је био да се ти добровољци укључе у Руску војску, али су Срби тражили да иду у Српску и то је Цар одобрио.
Руси су имали 250 000 "југословена" у своме заробљеништву. Србија је ту видила шансу да појача своју ослабљену војску. Ту се одма убацио и југо-хрв. одбор да поспјеши регрутацију Хрвата и Словенаца (што је завршило катастрофално ко и све слично што је радио југо одбор).
Онда опет ту су били војни разлози, па политички разлози итд. Србије.

Добровољци су у било којем моменту били 95% Срби, или Србијанци или Срби из било који други крајева. А на крају, Руса и Чеха добровољаца је било више свеукупно током трајања рата, него "југословена".

Твоји податци су податци југо пропаганде да се натегне број добровољаца несрба. То су податци НА ПАПИРУ. Па ако си био у војсци, а поготово у рату, знаш шта то значи. Стање на папиру НИКАД не одоговара стварном стању.
Тога нема ни у Америчкој војсци данас која је боље финансирана, збринута и сва од добровољаца. Ако на папиру каже да пјешадијски вод има 30 војника, подофицира и официра - у стварности из ови или они разлога има 20-25 а неки пута чак само ПОЛА.
Тек кад тај вод уђе у прве борбе, број се преполови, не само погибије, рањавања, него и разне повреде, болести, истек уговора, проблеми у фамилији и ко зна колко други разлога.

А проблеми СДК у Русији су били сто пута већи и то унутрашњи проблеми, да то замало није довело до тога да цијели корпус пропане до задњега. Ође је Ненад навео Дучићев исказ о томе, који је само врх леденог бријега шта се све догађало.

Лички гусар:

У великој сам стисци са временом и обавезама тако да никако не стижем да одговорим како треба. Не знам шта те ту има чудити ако су у цијели пројекат око добровољаца и "добровољаца" били од првог дана учључени не само Срби, него и Руси и југо-хрватски одбор.
Или ти стварно мислиш да су Срби могли радити у Русији шта год оће а да Русе није нико ништа питао?

И није у питању "нека руска архива" него Руски државни војно-историјски архив (ја сам писао најприје по памћењу, сад се сјећам да је у питању Руски државни ВИ архив).

Питање добровољаца су покренули Срби добровољци у Русији, обраћајући се Русима и Србима представницима у Русији са жељом да се боре заједно са својијем Србима. Први план је био да се ти добровољци укључе у Руску војску, али су Срби тражили да иду у Српску и то је Цар одобрио.
Руси су имали 250 000 "југословена" у своме заробљеништву. Србија је ту видила шансу да појача своју ослабљену војску. Ту се одма убацио и југо-хрв. одбор да поспјеши регрутацију Хрвата и Словенаца (што је завршило катастрофално ко и све слично што је радио југо одбор).
Онда опет ту су били војни разлози, па политички разлози итд. Србије.

Добровољци су у било којем моменту били 95% Срби, или Србијанци или Срби из било који други крајева. А на крају, Руса и Чеха добровољаца је било више свеукупно током трајања рата, него "југословена".

Твоји податци су податци југо пропаганде да се натегне број добровољаца несрба. То су податци НА ПАПИРУ. Па ако си био у војсци, а поготово у рату, знаш шта то значи. Стање на папиру НИКАД не одоговара стварном стању.
Тога нема ни у Америчкој војсци данас која је боље финансирана, збринута и сва од добровољаца. Ако на папиру каже да пјешадијски вод има 30 војника, подофицира и официра - у стварности из ови или они разлога има 20-25 а неки пута чак само ПОЛА.
Тек кад тај вод уђе у прве борбе, број се преполови, не само погибије, рањавања, него и разне повреде, болести, истек уговора, проблеми у фамилији и ко зна колко други разлога.

А проблеми СДК у Русији су били сто пута већи и то унутрашњи проблеми, да то замало није довело до тога да цијели корпус пропане до задњега. Ође је Ненад навео Дучићев исказ о томе, који је само врх леденог бријега шта се све догађало.

Kliknite za proširenje...

Као прво, не мислим, већ знам:

1. I српска добровољачка дивизија је формирана 27. јуна 1916.
2. Тај '' план је био да се ти добровољци укључе у Руску војску'' је још једна твоја измишљотина : Русија је била потписница Хашке конвенције који је забрањивао регрутовање држављана противничке стране. До формирања првог добровољачког одреда је дошло лета 1915. на иницијативу Српске владе ( у ту сврху су упућени Мирко Комненовић, Блажо Рукавина и Душан Семиз). До тада су добровољци, у групама, Дунавом транспортовани у Србију.
3. Институција под називом ''Руски државни ВИ архив'' у Руској федерацији не постоји, па ми је тако још мање вероватно да постоји некакав документ о националном саставу I српске дивизије пре њеног оснивања. Посебно када се има на уму да је Руска империја ( и Привремена влада ) била не само савезник и заштиник , већ и искрени пријатељ Краљевине Србије који није налазио за сходно да се меша у ''српске ствари''. Нпр, и поред притиска руских војних совјета и појединаца из Корпуса на Привремену владу , после фебруара 1917 , у пракси , није дошло до формирања совјета у Корпусу.
4. Југословенски одбор не само да није учествовао у формирању добровољачких формација, већ је постојала стриктна одлука Владе / Врховне команде да се спречи било какво његово мешање у рад дивизије /корпуса. То је и био један од разлога осипања Корпуса.
5. Српска војска није била башибозук, па да се не зна национални састав 260 официра, већ , вероватно, једна од најдисциплинованијих армија Првог светског рата. У тој војсци се батинало због најмањег прекшаја ( о томе су писали и Јаковљевић, и Васић, обојца официри Српске војске, а на то су се жалиле социјалдемократе)
5. Стварно не видим зашто бих се освртао на писање на ово писање Дучића .
А када смо већ код осипања:

Никола Поповић, Србија и руска револуција 1917-1918, Београд 2014, 68


И као друго , веома сам осетљив када се појаве ликови који просипају оно што историчар Васа Казимировић назива ''антисрбијанизам'' : то бунцање о '' србијанској цинцарији'' која је натерала Пречане да уђу у заједничку државу преко Загреба, Пречанима, који су , пошто клонирање још није било откривено, то малте-не чинили већину Српске војске ...
Ваљда треба неко да ми објасни то да синове јединце као војнике Српске војске нису изгубили председник Народне скупштине Андра Николић, вође Самосталаца и народни посланици Љуба Давидовић и Јаша Томић...или ''Цинцарин'' Бранислав Нушић.

А о том како је''србијанска цинцарија'' терала Пречане у државу преко Загреба, после Женевског споразума који је Влада Краљевине одбила:


Васа Казимировић, Србија и Југославија 1914-1945, Крагујевац 1995, 301-302

Србија је у Првом светском рату мобилисала 707.000 мушкараца ,а погинуло је , нестало, умрло од рана и болести око 450.000.
Малена Црна Гора је мобилисала неких 60.000,
Без мобилисаних,укупан број добровољаца у Српској војсци не прелази 26-28.000.
Хрвата 2-3.000, илити укупан проценат Хрвата у добровољачком покрету био је отприлике једнак проценту добровољаца у Српској војсци.