3. – Од интереса је споменути и супротан процес, преобраћање мухамеданаца нашега језика у католичку веру, које се изгледа највише вршило у Далмацији и Славонији, затим у мањој мери у Штајерској и Крањској.
Најређе, и само у незнатним размерама, било је промене вере код католика. Познато је да су у славонској Подравини прелазили на калвинизам, понеки су примали ислам, чак и који хрватски племић и жупник у Славонији. Има један помен да су католици у западном Срему прешли на православље.
4. – У Босни се може особито добро проучавати колико је католичка црква, а нарочито фрањевачки ред утицао на верско формирање католика. Једва би се могло претпоставити да је од динарског човека могућно створити онако кротке и смирене људе као што су босански католици; а такви су не само католици од старине, већ и покатоличени православни и богумили. Сви они, као што кажу фрањевци, „попут овчица слиједе своје духовне пастире."
Раније поменути папски изасланик фра Иван од Вјетри каже у своме извештају од 1708. г.: ,,камо среће кад би италијански католици толико поштовали најзнаменитије останке светих колико босански католици поштују свештеничку одећу, те да би толико у Италији ценили бискупе, колико овде цијене воду којом свештеници руке умивају." Услед тога је природно што су они доцније пришли Аустрији, као капиталистичкој држави. Тако је настала диференцијација у карактеру и погледима између православног и католичког динарског становништва.
Као што је познато црква Светога Саве је много мање утицала на формирање верског човека него католичка. Има ипак крајева где је предност вери готово безгранична, као у Метохији, на Косову, у Полимљу и Потарју, и ове последње је Гиљефердинг у свом познатом путопису стављао као образац целом православном свету. Има тога и у другим областима, али увек онде где је био највећи притисак и где је православна вера била изложена опасности. Међутим и у овим случајевима преданост и пожртвовање намењени су бар исто толико народности колико и вери. Друкчија је дакле врста верске оданости код православних.
Анархичко арбанашко друштво на Косову и у Метохији. – Од Арбанаса северне Арбаније исељених у Метохију, Подрим (околина Призрена и Ђаковице) и на Косово, формирао се у турско време нарочити социјални и психички вариетет, чија је главна карактеристика анархично стање и унутрашња узрујаност.
У земљи матици око главног Дрима и у Проклетијама Арбанаси живе организовани у фисове Миридита и Малисора (Клименте, Груде, Хоти итд.).
Истина немају историјских традиција и националне свести, али су њихове племенске заједнице чврсте а унутрашњи ред и односи између племена оснивају се на беси и крвној освети. Њихова морална схватања и начин мишљења и акције слични онима црногорских племеника; као и ови, имају особито развијено осећање части и поноса.
У материјалном погледу је то најпримитивније и најсиромашније становништво на Балканском Полуострву. Идући од Љум-Куле Хасу и миридитској области наилази се не ретко на полунаге и изгладнеле људе и жене. А прираштај становништва је врло знатан у овој земљи слабих привредних средстава.
Због тога се северни Арбанаси као и црногорски Брђани још од Средњега Века почели спуштати у плодне котлине Метохију и Подрим. Као да тада нису допрли до Косова, где се насељавали у XVII и XVIII веку, после сеобе Срба и доцније.
При насељавању, католички Арбанаси, слабо утврђени у хришћанству, под утицајем мухамеданских власти и чаршија лако прелазили у ислам; тим пре што су тако постајали господарећа класа и задобили повластица.
Заузимали најпре пусте земље које остале после Срба, затим истискивали заостале Србе из села и са имања, или их претварали у чифчије. То је доба кад је највише Срба исламизирано па затим поарбанашено, и тај се процес наставио кроз цео XVIII век и у току XIX века (поарбанашени Срби у Опољу, Гори, околини Ђаковице, Рекама и т. д.). Још сам 1900. године наилазио на српске породице у којима су одрасли људи прешли на ислам, а жене и деца још остали православни.
У Метохији и на Косову населили су се, дакле, Арбанаси пореклом од различитих фисова. Досељени појединци у земљи колонизације изгубили фисну организацију. Међу појединим групама није било никакве стварне везе и заједничког осећања. И у земљи матици један другог убијали, а овде то наставили у већим размерама и без регула. Ову унутрашњу разноликост и узајамну одбојност само су могли повећати поарбанашени Срби. Турска власт била без икаквог ауторитета и није могла осигурати никакав ред и личну и имовну безбедност.
Ту анархију су повећали још и ови узроци. Изгладнели арбанашки сточари населили се у врло плодним котлинама у којима имали велика имања, ливаде које се по три пута косе, воће особитог квалитета и велика крда стоке, коју је лако хранити. Јако се осилили. По Метохији саградили куле, велике грађевине од тесаног камена, често на три спрата, окружене зградама за успрему, кошевима, амбарима, стајама за стоку. Изгледају као племићске тврђаве Средњега Века. Навикли се на земљорадњу, и ако примитивну. Наставили бавити се сточарством, али гајећи искључно ситна говеда жућкасте длаке, познату пасмину арбанашких планина.
Притиснувши српска села и учинивши Србе чифчијама, многи од њих постали бесни бегови, а међу њима и по који поарбанашени Србин. Дошавши у ову земљу прекриљену православним црквама, они су рушили мале цркве или их претварали у џамије, али зазирали од великих цркава и манастира као Дечана, Пећске Патријаршије и Грачанице, јер у њима изазивале страхопоштовање. Осим тога, и у турско се време могао запазити међу овим Арбанасима сталан страх од тога, да не буду изагнати са земаља које великим делом силом заузели; тим пре што су ове области биле на граници Србије и Црне Горе, које помагале метохијске Србе и неретко слале чете које су убијале поједине арбанашке насилнике.
У овом осиљеном и узрујаном арбанашком друштву Турци су анархију само повећавали. Од старине био обичај да султан за време рамазанских празника шаље софте, које имале за задатак да у овим пограничним областима учвршћују Арбанасе у исламу и мржњи против странаца.
Преводили су у ислам католичке Арбанасе и православне Србе. Утицали на Арбанасе да не одржавају бесу дату неверницима, који живе у истој области. Проповедали да земља по Корану припада само вернима, и наводили и иначе томе склоне Арбанасе, да присвоје српска имања и у варошима, нарочито у Ђаковици и Приштини, и да тако Србе сведу на најнижу класу; у томе су у овим двема варошима били успели: многи Срби су радили послове који се сматрају за најниже, и сведени били на незнатну верску секту, сличну онима које изумиру по варошима предње Азије. Софте се трудиле да код поарбанашених Срба искорене обичаје који их подсећали на раније доба, као на пример обичај гледаница, који се до скора био одржао у шарској жупи Гори; састоји се у томе, што се девојке скупљале за време празника на једном месту у селу, шетале откривенога лица, да би их младићи могли видети.
За време младотурског режима ово хаотично стање је у другоме правцу погоршано. Они сматрали Арбанасе за султанове савезнике и гонили их. За време мога бављења у Призрену, септембра 1910. године, сваког јутра се видео на пијаци по који у току ноћи обешен Арнаутин. Долази и утицај Аустро-Угарске, која потпаљивала мржње и подбадала једне против других, Арбанасе против Срба, и Арбанасе католике против Арбанаса муслимана.
Услед свега тога, нигде на земљи није било мање личне и имовне сигурности него у Метохији и на Косову. Сваки човек живео за себе и у другоме гледао непријатеља, или се бар на њега није смео поуздано ослонити. Ако сматрао да га довољно не респектују, он је убијао, као што је и сам у првој згодној прилици могао погинути због истог узрока или другог. То анархично арбанашко друштво одржавало се само узајамним бојазнима. У њему сада ври.
Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, I
