Решио сам да променим своју тактику!
Од сада ћу и ја сваки научни доказ (а има их безброј) из прошлости, који показује ко смо ми Црногорци, да презентирам посебно. Можда је то једини начин који преостаје како би неутралисали агресивну промоцију глупости коју предводе модерни црногорски потурчењаци.
Ево данас је пред нама један веома занимљив доказ:
Идеја светог Петра Цетињског о обнови српске државе
Петар I Петровић Његош се почетком 1807. године, одмах по избијању руско-турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главнокомандујућем Дунавске армије генералу Михељсону с планом-предлогом о обнови славено-српског царства да би га овај упутио цару Александру. По том плану, Црној Гори би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би од те целокупне територије било образовано поменуто царство. Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и "президент" који би морао бити рођени Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит с титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, држава би имала још три епископа: далматинског, которског и херцеговачког; у Задру, Требињу и Котору биле би отворене богословије.
-Пројект Петра I објавио је још у прошлом веку руски историчар А. Петров у свом делу Война России с Турцией, и то у првом тому, 220-222. Такође, још у прошлом веку, према једном руском извештају, објавио га је М. Драговић, Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске, Споменик 31 (1898) 107. Према Драговићу наводи га и В. Ђорђевић, Црна Гора и Русија, 1784-1814, Београд 1914, 292. И други историчари га приказују, у краћој или широј верзији, као Д. Лекић, Спољна политика, 213-15, Петар I, 159.
План цетињског митрополита (владике) Петра I Петровића о формирању славено-сербскога царства 1807.
Према овом плану требало је присајединити Црној Гори Подгорицу, Спуж и Жабљак, Босну, Херцеговину, Дубровник и Далмацију. Од тих области планирано је да се образује царевина. У тој царевини предвиђена је митрополија славено-српске царевине, на чијем би челу био митрополит Петар I. Предвиђало се још и место и за три епископа, и то у Задру за Далмацију, у Требињу за Херцеговину и у Котору за митрополитовог намесника. Међутим, ова сугестија митрополита Петра I није наишла на одобрење у Петрограду. Мир у Тулзиту 1807. између Наполеона Бонапарте и руског цара Александра и довео је Французе у Боку. Тим је осујећен план митрополита Петра I о стварању једне државе, у којој би била и Црква повећана.
Када су Французи завладали Далмацијом, њихов управник Данило понудио је владици Петру I Далмацију на духовну управу с титулом "патријарха свега српског народа или целог Илирика", за шта би добијао плату од 20.000 франака под условом да престане сарађивати са Русијом и прими француски протекторат. Бојећи се да временом не подпадне под власт римског папе, владика је одбио ову понуду. Од овог времена Французи поспешују и форсирају осамостаљивање Српске цркве у Далмацији и Боки. Тиме ускраћују право јурисдикције Цетињској митрополији у Приморју. Због тога се ова митрополија убудуће шири у правцу Брда и Херцеговине, које су Црну Гору сматрале као предводницу за ослобођење. Док је поглед и утицај владике Петра I допирао до Боке, Приморја, Херцеговине и Брда, Његош се све више усмеравао ка Шумадији у којој је тражио ослонац за ослобођење и уједињење.
Ово је јасан доказ ко смо ми Црногорци!!!
Ми смо српска спарта!
Ми смо кров васцелог српства!
Од сада ћу и ја сваки научни доказ (а има их безброј) из прошлости, који показује ко смо ми Црногорци, да презентирам посебно. Можда је то једини начин који преостаје како би неутралисали агресивну промоцију глупости коју предводе модерни црногорски потурчењаци.
Ево данас је пред нама један веома занимљив доказ:
Идеја светог Петра Цетињског о обнови српске државе
Петар I Петровић Његош се почетком 1807. године, одмах по избијању руско-турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главнокомандујућем Дунавске армије генералу Михељсону с планом-предлогом о обнови славено-српског царства да би га овај упутио цару Александру. По том плану, Црној Гори би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока Которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би од те целокупне територије било образовано поменуто царство. Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и "президент" који би морао бити рођени Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит с титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, држава би имала још три епископа: далматинског, которског и херцеговачког; у Задру, Требињу и Котору биле би отворене богословије.
-Пројект Петра I објавио је још у прошлом веку руски историчар А. Петров у свом делу Война России с Турцией, и то у првом тому, 220-222. Такође, још у прошлом веку, према једном руском извештају, објавио га је М. Драговић, Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске, Споменик 31 (1898) 107. Према Драговићу наводи га и В. Ђорђевић, Црна Гора и Русија, 1784-1814, Београд 1914, 292. И други историчари га приказују, у краћој или широј верзији, као Д. Лекић, Спољна политика, 213-15, Петар I, 159.
План цетињског митрополита (владике) Петра I Петровића о формирању славено-сербскога царства 1807.
Према овом плану требало је присајединити Црној Гори Подгорицу, Спуж и Жабљак, Босну, Херцеговину, Дубровник и Далмацију. Од тих области планирано је да се образује царевина. У тој царевини предвиђена је митрополија славено-српске царевине, на чијем би челу био митрополит Петар I. Предвиђало се још и место и за три епископа, и то у Задру за Далмацију, у Требињу за Херцеговину и у Котору за митрополитовог намесника. Међутим, ова сугестија митрополита Петра I није наишла на одобрење у Петрограду. Мир у Тулзиту 1807. између Наполеона Бонапарте и руског цара Александра и довео је Французе у Боку. Тим је осујећен план митрополита Петра I о стварању једне државе, у којој би била и Црква повећана.
Када су Французи завладали Далмацијом, њихов управник Данило понудио је владици Петру I Далмацију на духовну управу с титулом "патријарха свега српског народа или целог Илирика", за шта би добијао плату од 20.000 франака под условом да престане сарађивати са Русијом и прими француски протекторат. Бојећи се да временом не подпадне под власт римског папе, владика је одбио ову понуду. Од овог времена Французи поспешују и форсирају осамостаљивање Српске цркве у Далмацији и Боки. Тиме ускраћују право јурисдикције Цетињској митрополији у Приморју. Због тога се ова митрополија убудуће шири у правцу Брда и Херцеговине, које су Црну Гору сматрале као предводницу за ослобођење. Док је поглед и утицај владике Петра I допирао до Боке, Приморја, Херцеговине и Брда, Његош се све више усмеравао ка Шумадији у којој је тражио ослонац за ослобођење и уједињење.
Ово је јасан доказ ко смо ми Црногорци!!!
Ми смо српска спарта!
Ми смо кров васцелог српства!