Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Шта је хуманизам? Шта значи веровати у човека?
Да ли веровати у човека значи веровати у човекову лепоту и уметнички се одушевљавати њоме? Да заиста има лепог света. Али шта има трошније и варљивије од људске лепоте? Посетите макар неку болницу и дом стараца да видите колико траје људска лепота. Или, још боље погледајте младе, где лепота треба да је на врхунцу. Зар не примећујете госпође и господо, колико труда ти млади људи улажу и колико шминке потроше да ту своју лепоту појачају? Значи ни сами нису довољно уверени у њу. Па бар да шминком успеју у томе улепшавању, него се каткад претворе у права чудовишта и наказе, тако да лепоту људску учине правим апсурдом.
Веровати у човека, значи ли то веровати у човекову снагу? Доиста, има врло снажних људи. Али сваки слон и во и магарац далеко су јачи од најјачег човека.
Веровати у човека, значи ли то веровати у људску мудрост? А у чију мудрост? Ко је госпође и господо, од нас премудар и најпаметнији? Велике и храбре војсковође губили су битке због једног непромишљеног потеза.
Веровати у човека, да није то можда вера у људску технику којом човек савлађује природу? Техника је збиља моћна и достојна нашег дивљења, но, кад природа побесни, онда се наша техника претвори у зид од паучине.
Веровати у човека, значи ли то веровати у човекову хуманост? Драги моји филозофи и(ли) философи, да ли је човек заиста хумано биће? Шта нам о томе каже руски философ Николај Берђајев:
„Звер не пада никада тако ниско, како пада човек. Код звери постоји подобност анђелу.“ Историја несумњиво сведочи да је људска хуманост пре изузетак него правило. У знаменитом делу „Земља Недођија“ философ и теолог Николај Велимировић, злочине из другог светског рата, описао је на следећи начин:
“Кад копају очи људима хијене беже мумлајући: Ми то нисмо знале!
Кад деру кожу са живих вуци урлају: Ми то нисмо умели!
Кад одсецају груди матера пси лају: Ми се томе тек сад од људи учимо!“
Да ли веровати у човека значи веровати у човекову лепоту и уметнички се одушевљавати њоме? Да заиста има лепог света. Али шта има трошније и варљивије од људске лепоте? Посетите макар неку болницу и дом стараца да видите колико траје људска лепота. Или, још боље погледајте младе, где лепота треба да је на врхунцу. Зар не примећујете госпође и господо, колико труда ти млади људи улажу и колико шминке потроше да ту своју лепоту појачају? Значи ни сами нису довољно уверени у њу. Па бар да шминком успеју у томе улепшавању, него се каткад претворе у права чудовишта и наказе, тако да лепоту људску учине правим апсурдом.
Веровати у човека, значи ли то веровати у човекову снагу? Доиста, има врло снажних људи. Али сваки слон и во и магарац далеко су јачи од најјачег човека.
Веровати у човека, значи ли то веровати у људску мудрост? А у чију мудрост? Ко је госпође и господо, од нас премудар и најпаметнији? Велике и храбре војсковође губили су битке због једног непромишљеног потеза.
Веровати у човека, да није то можда вера у људску технику којом човек савлађује природу? Техника је збиља моћна и достојна нашег дивљења, но, кад природа побесни, онда се наша техника претвори у зид од паучине.
Веровати у човека, значи ли то веровати у човекову хуманост? Драги моји филозофи и(ли) философи, да ли је човек заиста хумано биће? Шта нам о томе каже руски философ Николај Берђајев:
„Звер не пада никада тако ниско, како пада човек. Код звери постоји подобност анђелу.“ Историја несумњиво сведочи да је људска хуманост пре изузетак него правило. У знаменитом делу „Земља Недођија“ философ и теолог Николај Велимировић, злочине из другог светског рата, описао је на следећи начин:
“Кад копају очи људима хијене беже мумлајући: Ми то нисмо знале!
Кад деру кожу са живих вуци урлају: Ми то нисмо умели!
Кад одсецају груди матера пси лају: Ми се томе тек сад од људи учимо!“