Poezija raspoloženja....

Novcic_u_fontani

Novcic_u_fontani

Aktivan član
Poruka
1.468
Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko cinimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne cinimo sretnima.
Ako covjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo ucenje,
jedino ucenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolaci,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuci zajedno s dušom,
onda je dobro.


Herman Hesse
 
Tvoje vatre su prisutne.
Danas. Davno pre danas.
I dugo iza svih danas.
Uvek cemo se sretati.
Moras mi jednom objasniti
kakav si ti to vrag
kad dunes u pcelu na dlanu
i pretvoris je u zvezdu.
Jer cime ljubiti svet
ako su jedina usta
vecito zauzeta
izgovaranjem ljubavi?
S tobom je opasno hteti -
ti nikada ne odustajes.
S tobom je opasno voleti -
ti se nikad ne zaboravljas.
S tobom je opasno ici,
ti se nikad ne umaras.
S tobom je chudno i umreti -
jer ti se ne zavrsas.
Jer ziveti se moze
il' zagonetno, il' nikako.
Ugradjeni u prostor,
ne umiremo to mi.
to se rasteze nebo
i uzdize nas ka zvezdama!
 
Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Cupa drvecu žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je vec bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

Miroslav Antic
 
BEZ NASLOVA

Razdrazljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
ljepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobrazene
u zaru kucice abazura,
kraj zida, kraj okna, nase sjene
i obrisi nasih figura.

S nogama sjedis na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svetlu i u tami
ti vazda sudis kao dete.

Pricajuci na konac nizes
zrnca sto ti padose s vrata.
Pogled je tvoj i odvec tuzan,
a rec naivna, umiljata.

Rjec "ljubav" prosla, ti si prava;
drugo cu ime naci lako,
za te cu sav svjet preimenovat,
samo ako ti zelis tako.

Mozda ce cujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istoci
i tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zasto li tugom mutis oci?
 
BARBARA

Sjeti se Barbara, bez prestanka je kišilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmijana
prokisla, radosna, očarana, pod kiššom
sjeti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smiješila si se, i ja sam se smiješio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
sjeti se

sjeti se toga dana
ne zaboravi

neki čovjek je stajao u trijemu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kiši k njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala

sjeti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom vidio
ja kažem ti onima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao.

sjeti se Barbara i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenalom
tu kišu što je pala na brod iz Cezana

oh, Barbara
rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika

a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro, nestao ili još uvijek živi

oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada

ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strašne i neutješne
to nije oluja više od ognja, krvi i čelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseta što nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negdje daleko, daleko, daleko od bresta
od koga ništa ne osta.

Barbara, Barbara

Žak Prever
 
Volim te,nocu,tiho
da ne probudim usnule prozore
grleci grcevito jastuk
i sapucuci kroz san tvoje ime
sasvim tiho
da me ne cuju usnule lutke

Uskovitlana,vrela reka
izmedju noci i dana
moj pakleni ponos
kamen o vretu ljubavi
zeljom iskidan,suzama ispran
ali cvrst
nepremostiv!

Zelim te,nocu,tiho
kao zvezdu
uz casu vrelog,mirisnog kuvanog vina
i pregrst pijanih stihova
za laku noc,za nova svitanja
 
Ne veruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu,draga,da te silno volim
U trenutku svakom,da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne veruj! No kasno,kad se mjasec javi,
I prelije srmom vrh modrijeh krša
Tamo,gdje u grmu prolece leprša,
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi.

Dodji,čekaću te! U časima tijem,
Kada na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li,draga,da mi tjelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem.

Tada vjeruj meni,i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti,silna,neoprezna,
Niti mari,draga,da stihove piše!
 
Na pijesku pisah ime tvoje
Al'ga vjetar odnese ludi
Na stablu pisah ime tvoje
Al'ga posjekose neki zli ljudi.
Na valu pisah ime tvoje
Al'ga val valu dade
Na staklu pisah ime tvoje
Al'staklo prste u komade.

I tad urezah ime tvoje
U dubinu duse svoje
I tu, i tu ce ostati
Sve dok bude bilo i Nas Dvoje.
 
Kako ja vidim smisao

Ovo je zid i zid jeste
Zato sto jeste zid jesu i vrata
Ovo je kljuc i kljuc jeste
Jer jesu vrata i jeste zid
Kroz vrata mozes proci zato i jeste zid
Ponekad ne mozes proci
Jer postoji kljuc
Zid nije radi zida
Vrata nisu radi vrata
Kljuc nije radi kljuca
Ali ako ti tu nisi
Ima li ikakvog smisla
 
Sve drugo moram zaustaviti

Kad zelim do Tebe stici, sve drugo moram zaustaviti. Moje oci ne vide svetlost sunca i slep sam za boje svetla. Usi su moje gluhe i prsti ne osecaju nista. Postojis samo Ti.Tvoj je dom tih i miran. Ispunila si ga prozirnim mehuricima blazenstva. U njima se odmaras. Ali kad Te ugledam, u oku tvom nazirem igru. Znam da ove tisine ne bi bile kad bi tvoje vatre ugasle. Celi svet samo je Tvoja sena,samo san kog si sanjala radi mene i moje ljubavi.

Pokrenula si zvezde i galaksije, pokrenula si svetove da bi ih meni pokazala. Ti jesi taj pokret, ta silina i snaga onog sto postoji i onog sto je zamisljeno. To je izraz Tvoje ljubavi.Stvaras usporene krugove obesene poput lampiona na nebu plave vecnosti. Nemoj zastati. Nemoj nikad stati - moja ljubav od toga zavisi.
Kad zelim do Tebe stici, sve drugo moram zaustaviti. Celi svet. Moje oci ne vide svetlost sunca i slep sam za treptaje zvezda. Prsti ne osecaju nista, a zvuk u mojim usima nista vise ne znaci. Tamo,gde svaki pokret staje, gde prestaju slike i reci, gde utihnu cak i misli, tamo si Ti, moja ljubavi. Tamo postojis samo TI.

A.K.
 
I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tamni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni cista, sjajna, vedra,
Iz prizreka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gled'o ti oci što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života ceka
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih ce nova zagrmiti jeka...
 
Da li jos uvek, nekad,
kad pomislis da stvarnost
u zaborav sve Ljubavi zavije,
zivne u tebi iskra
kroz magicnu nestalnost
i obasja lutanja nasa
i susret koji jos ceka
tamo negde sred guzve
na uglu pored Slavije...

Da li jos uvek snivas
i snima bojis sve dane
dok sivi dani teku,
razlivaju se i nose...
I da l' jos u uglu usana
iste osmehe skrivas
i isto, nehajno, rukom
otklanjas pramenje kose...

Da li ti misli jos nose
iste nijanse poleta
ili ih sad sece kosava
k'o topli dah zimskim rezom...
Da li jos uvek pricas
plamenim krilima poneta...
Da l' jos onako zurno
uvece koracas Knezom...

Da li si jos uvek ista?

Ti uvek imas mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj cemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reci i sapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja setam
pod svodom naseg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' ce me mozda
tvoja prica zaboleti...
Dok mi pises o svemu
uklanjas sva rastojanja,
i zato, samo mi pisi,
i ne pitaj da li cu voleti...
 
Осећам да те одувек знам,
из претходног живота, из другог света,
реци ми да ли ме се још сећаш.
Довољан је само додир руку
да ти откријем своју душу.
Кажи ми, да ли препознајеш мој глас?

Осећам како ми читаш мисли
док ме љубиш у чело.
Да ли се сећаш како је јуче било?
Довољан је само додир руку
да ти откријем своју душу.
Кажи ми, да ли препознајеш мој глас?

Имам утисак да те познајем,
осећам да ме се сећаш.
Да ли ти је познат мој глас?
 
Moje srce, ptica divljine, naslo je svoje nebo u
tvojim ocima.
One su kolevka jutra, one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem u to nebo, u njegovo
osamljeno bespuce.
Pusti me samo da delim njegove oblake, da sirim krila u sjaju njegovog sunca.
 
Buntovnik_Bez_Razloga:
Осећам да те одувек знам,
из претходног живота, из другог света,
реци ми да ли ме се још сећаш.
Довољан је само додир руку
да ти откријем своју душу.
Кажи ми, да ли препознајеш мој глас?

Осећам како ми читаш мисли
док ме љубиш у чело.
Да ли се сећаш како је јуче било?
Довољан је само додир руку
да ти откријем своју душу.
Кажи ми, да ли препознајеш мој глас?

Имам утисак да те познајем,
осећам да ме се сећаш.
Да ли ти је познат мој глас?
Kliknite za proširenje...

...u originalu je ovako...
Siento que te conozco hace tiempo
De otro milenio, de otro cielo
Dime si me re recuerdas aun
Solo con tocar tus manos
Puedo revelarte mi alma
Dime si reconoces mi voz

Siento que me desnudas la mente
Cuando me besas en la frente
Dime si traigo marcar de ayer
Solo con tocar tus manos
Puedo revelarte mi alma
Dime si reconoces mi voz

Siento que te conozco
Siento que me recuerdas
Dime si reconoces mi voz
 
Ti si vecernji oblak koji bludi nebom mojih snova.
Ceznjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.
Ti si moja koja obitavas u mojim
beskonacnim snovima!

Tvoja su stopala ruzicasto rumena od ognja
mog ceznjivog srca,
ti koja znjes moje vecernje pesme!
Tvoje su usne gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.
Ti si moja koja obitavas u mojim
usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti zacrnio sam oci tvoje,
stalna gosco u dubinama mog pogleda.
Vezao sam te, draga, i uhvatio u mrezu
svoje svirke.
Ti si moja koja obitavas u mojim
besmrtnim snovima!

Rabindranat Tagor
 
Mi smo se sreli na zvezdi sto se zove Zemlja.
Nas put kroz vreme u ovaj cas stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo vec zaboravili nas pocetak odakle smo posli…

….kroz nase rechi i poglede
zagrlile su se nase duse….

I kad se opet rastanemo i podjemo na nase tamne puteve kroz beskraj, na kojoj cemo se opet sresti zvezdi?

I hoce li pri novom susretu opet nase duse zadrhtati u tamnom secanju smo bili nekada ljudi koji su se sreli na nekoj zvezdi sto se zove Zemlja?

A. Branko Simic
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top