Jedna druga strana invaliditeta

Imate u svojoj okolini invalida, koji nije clan vase porodice, ali cesto je sa vama u istoj prostoriji... tipa posao, skola, fakultet, nebitno... neka ustanova, gde cesto imate priliku da boravite sa njim.
Interesuje me na koji nacin se ophodite prema invalidima?

Generalno, previse predrasuda se gaji prema ljudima previse drugacijih od nas samih, sto je naravno sasvim razumljivo.
Sa druge strane... zasto se osecamo odgovornim da budemo njima pri ruci samo zato sto su mozda bespomocniji u odnosu na nas? Zasto se ne osecamo odgovorim da im pomognemo kao sto bismo to uradili za neku nasu dragu osobu, koja nema ovakvih problema? Zato sto je sazaljevanje razumljiva stvar. Ali su ljudi zlobni, pa to ponekad i previse naglasavaju. Invalidima je dovoljno to sto se osecaju kao stranci od vecine ljudi.

Ako ste prijatelj invalida... da, pobogu, oni imaju prijatelje, to su ljudi koji su imali dosta strpljenja da prihvate i zanemare taj njihov hendikep... da li ponekad osetite to da ne mozete da pratite njihov mnogo sporiji tempo?

To i jeste najveca razlika kad imas duhovno zrelu licnost u susretu sa invalidom...
Tempo....
I tu vise nije stvar razumevanja, niti sazaljenja, niti saosecanja, niti pomoci.
Tu je stvar prosta , razlika tempa ce ostati kao razumna distanca u nekoj blizoj integraciji...

Niti invalidi , niti prosecni ljudi ne razumeju to....
Invalidi zato sto od sume ne vide drvo.....A ostali zato sto i ne stignu do tih pitanja...

Zato zamislite poziciju neinvalida koji jednostavno druge osobe posmatra nevezano za visinu, duzinu ruku , ili neku ljudima uocljivu poziciju za pretpostavljanje mogucnosti iz fizickog domena...
Otvori mi teglu, dohvati mi ono sa police i slicno....
Te nemogucnosti su tu , samo u drugom obliku kod invalida...
Ali su tu i stigmatizacije, ali i beleg....
Postoji tema beleg, samo se radi o dusevnim bolesnicima, gde nije kriva okolina iskljucivo za osecaj da se razlikuju i da su oznaceni...vec oni sami...
Stigmatizacija postoji i kod invalida, ne javna, ali drugog tipa..
Nemoc....neucestvovanje u zivotu........treba biti mocan pa da mozes da em sam opstanes , em budes pomoc invalidu .....
A situacija je sve vise da se dvoje spajaju jer ne mogu pojedinacno da opstanu....cak ne ni zbog ljubavi....
Ta stigmatizacija o podeljenom hendikepu je opsta, kao sto je prisutna stigmatizacija cak i kad nema rasne netrpeljivosti....(druzi se, radi, pomazi, prijateljuj, ali mi u kucu ne dovodi.....)

Submisivna pozicija invalida sa druge strane stvara i psiholoske zavese....scenu....
Tvrdoglavost, koristoljubivost, nervoznost, zlobu,zavist, depresiju, fantaziranje....razumljive ali ne i prihvatljive ili ne uvekprihvatljive...

Interesantno je to , a zato sam se i javio na temu...
Da upravo razlika tempa predstavlja vrlo zahtevan kriterijum u odnosima ka invalidima...
Ne mislim samo na fizicke....
Sve druge probleme socijalizacija moze pobediti, ali ritam nije pokriven nijednom socijalizacijom...
On zahteva totalnu promenu ili uskladjenost osobe sa drugom osobom , invalidom...
Jer nijedna osoba ne moze preziveti rastrzanost u razlici tempa....ako je inace brz , dinamican, klik , sad spor i usaglasen....
Mora da postoji podobnost licnosti i sopstvenog ritma da bi mogla ta licnost da bude blize integrisana sa invalidom....na bilo koji nacin...

Ili se desava promena licnosti, ekstrovertna u introvertnu i jos neke promene....
Nije ni to retko , submisivnost osobe da pobedi "karakter" , tj tvrdoglavost invalida preuzima submisivnu stranu osobe , menja interni tempo osobe, i prilagodjava ga novom dominantnom u odnosu....Submisivne osobe cak to vrlo rado rade....jos kad se doda kompenzaciona slika, da se osecaju manje ugrozeno po sistemu vrednosti od invalida (kompenzacija nesigurnosti na obe strane i manje validacije), to se dobija da lakse ulaze u submisivne odnose sa dominantnim invalidom...


Ovakve psiholoske igrice nisu tema u Srbiji , jer mi smo zemlja kafenisanja, pa svi hoce samo lepe stvari da cuju....ili stvari koje su vec oznacene kao prihvatljive...

Niko ne zeli da cuje zasto se zaljubljuje, zasto je podobniji neko od drugog, kakve sve kompenzacije i racionalizacije vrsimo svakodnevno, u cemu se lazemo a da ne znamo, gde smo licemerni , gde fantaziramo projekcije....
Koliko smo posteni a ne casni, koliko postenje jeste po principu sto se ne vidi i drugi rade...

Bas to. I zdrava "trutina" od coveka opet ima brzi tempo zivota od jednog invalida. I zaista je taj tempo nesto sto ne moze da se nadomesti, strana koja "usporava" unervozice se sto pri hodu mora da zastaje na svakih pet, sest koraka, da bi se opet uspostavila ravnoteza, sa druge strane, invalid ce se osecati bespomocnim da se prilagodi tempu. Nemogucnost prilagodjavanja situaciji je verovatno kao omca oko vrata coveku. Ne govorim sad samo za invalida, nego za ljudsku vrstu uopste.

Jedna nova stavka jeste da poznanici invalida nece posmatrati kao osobu sa svim zdravim ljudskim osobinama, nego kao bice koje se bas u svemu razlikuje od nas, normalnih. Barem odokativno normalnih. Za sve ce izgovor biti... "ma on je invalid." U principu... ne moze on biti losa osoba, on je invalid. I kad neko kaze da je invalid, sasvim normalnog psihickog zdravlja, koji ima neki fizicki nedostatak, po defaultu dobra osoba, jer je napacena, nesrecna, zaista mislim da jako gresi. Oni nisu sposobni da nam napakoste? Samo zato sto ne mogu normalno da hodaju? Ne... oni samo mogu da se normalno ponasaju, ali kad im to situacija dozvoljava, i da se izvlace na tu svoju kartu indvaliditeta. Kao primer uzecu devojku iz razreda, koja je fizicki invalid. Ona ima sasvim normalnu inteligenciju, samim tim sto je pohadjala normalnu nastavu. Koliko se samo puta izvlacila na sazaljenje od strane profesora? A vrlo je dobro znala da igra na tu kartu, malo zaplace, hopa, cupa, i ostvari svoj cilj. I to je cesto znala vrlo otvoreno da koristi kao izgovor.

Meni je neprijatno.
Plasim se da ne primete koliko mi je beskrajno zao, jer mene bi tako nesto dotuklo, a ne zelim da to primete, ne mislim da je potrebno.
Takodje, sramota me je sto ne mogu "normalno" da funkcionisu u ovom gradu. Cak i kad mogu da udju u neku zgradu, to je cesto na mala vrata.. npr. kada je rec o nepokretnima, ne ulaze na glavni ulaz, nego imaju svoj negde pozadi (kad udju bolje da nisu, jer ne mogu da se po zgradi krecu).
A i kad imaju ulaz/izlaz nemali broj puta sam primetila da je neprohodan. To, pre svega, kada se radi o neobelezenim ulazima (kao npr. ako zgrada ima dva ulaza, pa je jedan sa stepenicama, a drugi bez stepenica, ali zatrpan). Koga briga kad u zgradi nema invalida.. Plus, cesto ima starijih osoba (mozda i mladjih) kojima bi takav izlaz vise odgovarao, ali za koje ne postoji briga.
Meni se taj stav ne svijda. Svakome mora biti moguce da se krece kako po ulici tako i po zgradama.. prilazi, ulazi, liftovi - to mora da funkcionise. I sve dok onog iz prizemlja boli uvo da li lift radi to nece biti izvodljivo i sa njima nece moci kao sa jednakima, jer su dodatno onemoguceni da funkcionisu kao ostali. Bitna razlika - to sto ne mogu da hodaju, vide ili cuju ne moze da se popravi, ali ovo ostalo moze.. ali se slabo radi po tom pitanju i drustvo ih dodatno slabi.. sigurna sam da svaki put kad izadju iz kuce naidju na barem 10 nepotrebnih, bezobrazluk prepreka. U takvim uslovima nije moguce biti jednak.

Inace, nemam blizi kontakt sa invalidom. Par puta se desilo da je trebalo da pomognem nekom i jednom sam srela drugara mog druga sa kojim sam nesto malo popricala i to je sve.

Ne mislim da su a priori dobri ili losi.

To o cemu ti pricas je "prva strana invaliditeta" o kojoj svi vise-manje diskutuju. Koliko su ustanove spremne da daju zarad invalida. Oni su manjina, normalno je da ce za njih biti izdvojeno manje novcanih sredstava. Malo, ali dovoljno. Smatram da je preterivanje to sa ulazima. Svaka zgrada, ustanova, izgradjena u skorije vreme, pored normalnih stepenica, ima ulaz za invalide, isto uredjen i sredjen kao normalni. Sto znaci da se nesto menja u ovom pogledu. Mozda je bizarno, ali ta dva ulaza ukazuju na odvojenost o kojoj pricam.
Mene upravo interesuje uticaj ponasanje invalida na ostatak drustva, i obrnuto. S obzirom da je nemoguce svrstavati nas u jednu kategoriju.
Sto ti kazes... tesko je ne pokazati sazaljenje... uvek se trudim da obrisem tu razliku, ali to nije moguce.

Ok, mada ja mislim da nisam promasila temu, barem u onom smislu u kom ja mogu da ucestvujem, s obzirom da sam rekla da ne poznajem nijednog invalida, pa sa te strane nisam kompetentna.
A mislim da je deo teme, jer sve ono sto napisah, utice na njih dodatno.. znas, ako ti moras da odes iza zgrade da bi u nju usao, a svi ulaze na glavni ulaz, ako moras da cekas da ti neko raskrci put do tog ulaza, ako nigde ne mozes da odes sam, ako na salteru ne mozes da predas uplatnicu, to sve ima svoje posledice na psihickom planu koje se odrazavaju u njihovom odnosu prema ostalim ljudima. Nekome ko se oseca diskriminisanim, bespomocnim, a nekad i kao mecka bozana na vasaru, je verovatno tesko da sacuva neophodan nivo dostojanstva za ravnopravnu komunikaciju sa drugima (za koju ja msilim da je teorijski moguca, ali u praksi tesko.. ali ne zato sto nismo svi lepi, zgodni, natprosecno inteligentni, zdravi i puni para, vec sto ne vodimo racuna jedni o drguima, osim ako se ne poznajemo, ili ako na neki drugi nacin (opipljiviji) nismo povezani, pa za to imamo interes).. to sam htela reci..

To je tacno, ali za tu diskirminaciju nisu krivi ni "normalni" ljudi, ni invalidi, jednostavno stoji tu kao barijera. Kao sto sam vec rekla, nemogucnost da se prilagodis situaciji verovatno da stvara velike psihicke probleme. Pobogu, pa zar za sve da moramo da trazimo pomoc od nekoga? I osetis se bespomocnim.
E, zato se divim onim ljudima koji su pozitivno nastrojeni. Ljudima invalidima. Imala sam prilike da se susrecem sa dosta njih, i neki od njih su puni zivota, ponekad mi deluje kao da nisu svesni za svet oko sebe. Kao da je sve lepo. Ili prosto na neki nacin moraju da potiskuju taj svoj problem naveden na pocetku pasusa.

Postoji jedno komprimisno resenje, a to je da se svako drzi sa svojima, i da imaju sto manje kontakata, osim kad moraju. To opet moze da predstavlja problem. Moja drugarica invalid drzala se podalje od druge drugarice koja je takodje invalid. Kako bismo to mogli da objasnimo? Mozda obe teze da se uklope u neki "normalan svet"?

Svaka cast onima koji mogu da izadju na kraj sa tim problemom, samo oni znaju kako im je, a ja bih nacisto propala.

OnlyYourShadow:

Postoji jedno komprimisno resenje, a to je da se svako drzi sa svojima, i da imaju sto manje kontakata, osim kad moraju. To opet moze da predstavlja problem.

Kliknite za proširenje...

Meni je recimo ovo katastrofa i lici mi na ono sto i imamo danas.. geta..
I ne samo kada se radi o invalidima, ili nekim drugim drustveno ugrozenim grupama, jer je to slucaj i sa onima koji se ne skupljaju iz nuzde vec iz interesa, pa i besa.

A sto se tvoje drugarice tice.. mozda je nesto drugo bilo po sredi, neka druga karakteristika te druge devojke.. to sto su nepokretne ne znaci da moraju da se druze. Je l to onda znaci da bi ja trebalo svoju najbolju drugaricu da otkacim kad bi joj se nesto desilo? Ili ona mene? Je l bi joj u tom slucaju neko drugi vise odgovarao nego ja ili je vise voleo?

Ali dobro, kazes da nije tema ovo sto pisem, a kako ne poznajem ljude, necu nastavljati dalje.. : )

Nope, bas pricamo u onom smeru u kom jeste zadata tema.
Ona je naprosto negodovala da njih dve budu u istom prisustvu. To je bio isti razred onomad. Nekako mi se logicnim cini da se najlakse pronalazis sa slicnima sebi. Da, etiketiram ih, radim to svesno, ali takvo je stanje. Ne kazem da bi to, zato sto su invalidi, trebalo da ih odvaja od ostatka "normalnih", nego mi nije jasno zasto nikad nisu uspostavile blizi odnos. Imale su gard jedna prema drugoj, a cenim da bi se mnogo bolje snasle, jer bi najbolje razumele jedna drugu. I da... nije toliki procenat invaliditeta u pitanju, jer one mogu da se brinu same o sebi, samo su usporene.

Postoji vise nivoa posmatranja invalida i invaliditeta...

Prvi je onaj pu, pu , pu da se meni ne desi...
Tada osoba moze i da bezi od invalida....
Drugi je sazaljenje iliti srecan sam sto meni nije tako...
Ta osoba pomaze invalidu, kao nizem bicu...
Treci je onaj sazaljenja....iliti nije njima lako...
Te osobe su pipave, jer i pomazu i sazaljuju, a ovo drugo zna da nervira...
Cetvrti nivo je "sta je mali"..tj nivo ti nesto ne mozes, a ja mogu , ok...sad cu da ti dohvatim
Ove osobe ne sazaljevaju invalide, niti empatisu, pomognu ali i tretiraju ih kao svako drugo zivo bice
Tu ima problema zato sto invalidi vole to neobicno tretiranje "hej nemoj da me nerviras , prelazis granice..." jer je ljudsko, a ne invalidsko, sazaljivo....ali ipak postoji i psiholoski plan....a tu mora da se oseti hendikep....
***Hendikep se oseca i kod osoba koje su potpuno fizicki zdrave....neki kompleks iz detinjstva, seks kompleks ili slicno...i takva ce osoba imati potpuno izmenjenu psiholosku sliku...postati filozof frustracije ili nesto drugo...(imate mnoge poznate filozofe koji su ustvari filozofi frustracije, a u njihovim filozofijama nema ni pomena o onome sto ih je pokretalo , frustracija....nisu to proucavali...)****
Peti nivo je nivo uplitanja....druzenje npr...kad se vec posmatra i emotivno stanje invalida...
Moze se reci da se na emotivnom i psiholoskom planu ponavljaju nivoi iz fizickog plana...
-bezanje bez obzira, distanciranje
-eufemizam i surevnjivost..slaganje i povodjenje...snishodjenje
-humanisticki kompenzovan odnos
-ravnopravan, ali bez dozvole promene na licnom planu , npr tempa...

Dalje ide emotivno vezivanje...
Ono moze biti na vise nivoa, od submisivno dominantnog, ili kompenzaciono emotivnog, ili emotivno inspirativnog , do tempo homogenizovanje sto ce reci potpuno sinhronizovanje dve osobe invalida i (ne) invalida.....zagrada je zato sto slicno se desava bez obzira na invaliditet osobe...

------------------------------------------------------------
Poseban problem je stigmatizacija i zabranjene reci, kao i beleg....
Te frustracione situacije...koje nemaju uzrok vec su im uzrok drugi i secanje na druge , nebitne ljude...
Npr ne vole da se kaze hendikepirani....vec osobe sa invaliditetom....
Ne vole rec slepac, vec slep covek...slepa osoba...
Cudno ali gluvi su gluvi na ovo ...(nije cudno , jer je u stara vremena bilo sve jedno da li si gluv, babe su gluve.....sve je to jasno + za gluve...)

Nemam kontakt sa invalidima u svojoj okolini. Ako i naidjem na invalida gledam da se sklonim, jer ne znam kako da se postavim. Bzvz mi je da se prema invalidu ponasam snishodljivo, da mu sve potvrdjujem itd.Nisam takav tip osobe, a i odvratno je to, jer se nas taj nacin takva osoba ponizava, sa moje tacke gledista, to je tretman za maloumnike. Sa druge strane ne zelim nekim svojim postupkom da ga uvredim ili ponizim.

. Imale su gard jedna prema drugoj, a cenim da bi se mnogo bolje snasle, jer bi najbolje razumele jedna drugu.

Kliknite za proširenje...

Najverovatnije su imale gard, jer su medjusobno druzenje posmatrale kao odvajanje u geto.