Врло занимљиве мисли, сматрам да има итекако истине у овим речима:

„У пламену првог светског рата и револуција, као у каквом свеопштем пожару, нестало је хришћанских царевина и царева, па хришћанство почетком 20. века улази у нови период свога постојања, период помного чему сличан оном предконстантиновском периоду.“ Протојереј др. Лазар Милин

„Али сада је дошло време када хришћанство поново постаје гоњено и зато ће захтевати од хришћана већи хероизам и жртвену љубав, вишу потпуност и свесност у исповедању њихове вере... Хришћанство се враћа у стање до Константина и мора наново освајати свет... Можда је хришћанству суђено да се врати још даље у натраг, у стање катакомбно, и да отуда наново освоји свет...“ Николај Александрович Берђајев


Улазимо у занимљив период, права борба тек почиње, варају се ови квазизилоти што очекују смак света, о томе пише и Ђакон Андреј Курајев :

„Наше време је последње не у том смислу да ће данас-сутра бити смак света. До краја историје могу да протекну још хиљаде и хиљаде година, па ипак је наше време последње. Оно је "последње" већ две хиљаде година. Најважније се већ десило. Бог је већ постао Човек, и нема намеру да Се "разоваплоћује". „

На параноју о смаку света Св. Николај Жички одговара:

„Апокалипсис је књига која, мислим, има пророчки значај за сва поколења хришћанства до краја времена. Због тога је свако поколење примењивало смисао те књиге на своје време.“

Доста је било неаргументованих прича о симфонији, христодулији и теодулији која је тобож владала некада, погледајте шта даље пише Берђајев: „Долази време када ће хришћани престати да буду саблазан хришћанству.“

Битан је и закључак Св. Јустина Ћелијског:

„Природни и души Православља и Светосавља сасвим је туђ сваки клерикализам. Јер Православље нема нити може имати жељу за световном влашћу. Само људи који не разумеју дух Православља у Светосавља, могу говорити о неком "православном клерикализму" код нас.“


Св. Николај Жички такође долази до сличног закључка, мистични царство није остварено, тек треба да се оствари:

„ Царство балканских народа са царством свете Русије — не Русије неруске и чивутске, него свете православне Русије — може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту. Јер тај милениум још није у историји света остварен. А оно што је суђено од Бога, мора се остварити. Ко ће остварити ако не они, који су до сада били највише мучени и презирани, сечени и гажени, т.ј. Словени и остали православни народи?.“

Велики оптимиста био је и Епископ Будимски др. Данило Крстић:

„Родиће се у новој православној Русији нови Кирило и Методије који ће да иду да покрсте – Кину, Јапан и Индију, и да ће тако бити процват Православља каквог није било ни у Византији. Могло би то и 2-3000 година да траје.“

Чак је и Фјодор Достојевски као пророк православног реализма и апостол Словенства, у православљу као неукаљаној истини Христовој, видео "Нову реч" коју Русија са православним Словенством треба да саопшти целој аријевској раси и читавом човечанству:

„Словенство ће казати свету једну нову, здраву и до сад нечувену реч.
Реч та биће казана на добро целог човечанства.
Та реч ће се односити на братски, свесветски савез, начело кога лежи у генију Словена.“