Pola miliona ljudi ugroženo lošom prodajom firmi

Privatizacioni proces u Srbiji nije doneo privredni preporod zemlje, niti smanjenje stope nezaposlenosti. Naprotiv, tek sada, preko Agencije za privatizaciju koja je samo ove godine raskinula 94 kupoprodajna ugovora, pred pravosuđe stiže sprega kriminala, biznisa i politike.
Do 2008. bez posla ostalo 187.000 zaposlenih: Jedan od radničkih protesta

Od države su jači tajkuni koji su kupovali firme zbog građevinskog zemljišta ili radi isisavanja novca, kasno je za popravljanje privatizacionih propisa, pa ceh nakaradnog ukidanja društvene svojine plaćaju samo građani. Ugroženo je najmanje pola miliona ljudi.



Više se niko ne usuđuje da javno porekne činjenicu da se model privatizacije, koji su kreirale sve političke stranke koje su učestvovale u parlamentarnoj većini, pokazao kao štetan po interese države i građana. Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike, u izjavi za „Blic” kaže da povodom privatizacije imamo tri problema.


- Prvi problem naše privatizacije je taj što traje predugo. Nije završena ni za 20 godina. Drugi problem je što su pare dobijene prodajom imovine usmerene na ličnu potrošnju umesto da su plasirane u investicije. Treći problem je to što je mnogo ljudi ostalo bez posla. U privatizovanim preduzećima, naime, od 2002. godine do 2008. godine bez posla je ostalo 187.000 radnika. To znači da je posledice direktno osetilo oko pola miliona članova njihovih porodica - sagledava ministar Ljajić.


Prema nekim procenama, prihodi od privatizacije premašuju tri milijarde evra, ali standard građana opada jer je najveći deo tog novca otišao na kupovinu socijalnog mira. Izvor „Blica” iz Vlade Srbije kaže da svi problemi u privatizaciji potiču iz loših zakona i podzakonskih akata, čemu je kumovala činjenica da je državi, posle političkih promena 2000. godine, pošto-poto trebao novac. Išlo se, dodaje izvor „Blica”, na model privatizacije „u kome se nije gledalo šta ljudima piše na čelu nego šta imaju u džepu”, prodavalo se sve što se moglo prodati, uz logiku da će problemi, kad se pojave, „biti rešavani u hodu”. To je, konstatuje isti izvor, tipičan srpski sindrom, improvizacija, odsustvo plana „samo da bismo stigli ono što smo propustili”.


Da u političkoj eliti ne postoji svest o dalekosežnim posledicama po srpsko društvo proisteklim iz takve privatizacije vidi se i po, zasad neuspelim, pokušajima da se šteta nekako ublaži. Tako je propala ideja o aktiviranju domaćih investitora jer ove godine nećemo imati stranih zbog svetske ekonomske krize i njenih posledica.


Naime, na tripartitnom sastanku predstavnika sindikata, biznismena i Vlade Srbije, upravo je ministar Ljajić predložio da se, po umekšanom „Putinovom modelu”, oni koji su imali najveću korist od države tokom privatizacije sada oduže - tako što će ove godine investirati u Srbiji. Na Ljajićevu ideju, međutim, politički vrh je iskazao bojazan da bi bilo „politički nepopularno” praviti bilo kakav dogovor te vrste, dok su tajkuni izneli u kakvom su problemu: prezaduženi su, uzeli su kredite pre globalne ekonomske krize, sada ne mogu da ih servisiraju, pa nemaju pare za investiranje u Srbiji. Kako su naši najuspešniji kapitalisti siromašni, sve se svelo na ponudu da besplatno „pozajme” svoje menadžere najugroženijim preduzećima.


Dušan Belanović, direktor sektora za komunikacije u Agenciji za privatizaciju, za „Blic” kaže da oni moraju da se drže svoje nadležnosti, u okviru koje su od 2003. godine do danas obavili 8.323 kontrole poštovanja ugovornih obaveza u prodatim preduzećima.


- U tom periodu raskinuta su 572 ugovora, od toga samo 29 sa stranim kupcem. Ova godina je rekordna. Do sada je pravosnažno okončan postupak raskida ugovora za 160 preduzeća, svi su okončani u korist Agencije za privatizaciju, a na štetu tuženih kupaca. Mi nismo ovlašćeni da se bavimo poreklom kapitala, ali u kontrolama svašta utvrdimo i mnogo puta smo se obratili MUP i tužilaštvu jer su krivična dela u njihovoj nadležnosti - objašnjava Belanović.


On dodaje da su kontrole pokazale isisavanje kapitala kod kupljenih preduzeća, najčešće na dva načina. Prvi je stavljanje hipoteke na imovinu kupljenog preduzeća a korišćenje para za potrebe neke druge firme u vlasništvu istog kupca, a drugi način je prodaja imovine kupljenog preduzeća bez saglasnosti Agencije za privatizaciju.


- Mi nemamo mogućnosti da to procesuiramo. Po našim podacima, međutim, pokrenut je krivični postupak u slučajevima „Ribarsko”, Purić, „Betonjerka” i drugim, na stotine je takvih slučajeva - ukazuje Belanović.


Nemanja Nenadić, izvršni direktor „Transparentnost Srbija”, kaže da je jedan od ciljeva privatizacije trebalo da bude da država, odnosno partije koje njom upravljaju smanje direktan uticaj na privredu, ali i odgovornost za uspešnost poslovanja preduzeća.


- Ako se uopšte težilo tom cilju, on nije ostvaren u potpunosti. Jer, država preuzima obaveze privatizovanih firmi ili zbog straha od socijalnih nemira i gubitka političke podrške, ili zato što, valjda, nije uradila svoj deo posla koji se odnosi na kontrolu obaveza poslodavaca prema radnicima i fondovima, kao i efikasnu sudsku zaštitu - naglašava Nenadić.


Prema njegovim rečima, onaj ko u poštenom nadmetanju kupi firmu može sa njom da radi šta hoće pa i da je upropasti, to je njegova imovina, a sasvim drugo je pitanje da li je to dobar model prodaje.


- Međutim, u mnogim slučajevima su privatizacioni ugovori predviđali pored plaćanja cene i druge obaveze - očuvanje proizvodnje, ulaganje u nju. Slučajevi koji ovih dana istražuje policija otkrivaju da zakonska sredstva za kontrolu poštovanja privatizacionih ugovora nisu bila dovoljna ili da se Agencija nije njima dovoljno koristila. Na primer, zaista je nelogično da se država nije obezbedila kroz hipoteku na imovinu i slične garancije da imovina preduzeća neće biti prodata do ispunjenja ugovornih obaveza - ukazuje Nenadić.


Osim toga, za svako prolongiranje roka za ispunjenje obaveza mora da postoji debelo ekonomsko opravdanje, inače sumnja neminovno pada na Agenciju za privatizaciju, dodaje Nenadić. Prema njegovom mišljenju, jedna od stvari koje se sada mogu uraditi jeste da sve sporne slučajeve neispunjenja ugovornih obaveza pročešlja policija, s tim da krivičnu istragu prati i finansijska, radi utvrđivanja da li se neki deo štete može nadoknaditi „kroz oduzimanje imovine prevaranata”.


- Neizostavno se mora utvrditi da li je neko od prevaranata imao pomoć ili zaštitu državnih službenika i političara da prevaru izvede nesmetano, naročito u slučajevima kada je kršenje obaveza bilo prijavljeno Agenciji, policiji ili drugim institucijama, a njihova reakcija je izostala - smatra Nenadić.

Kliknite za proširenje...

picololeone:

Vlahovic.

Cudi me da taj broj nije i veci.

Kliknite za proširenje...