Spavao bih manje , a sanjao više
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam samo krpena marioneta , i podario mi komadić života , moguće je da ne bih kazao sve što mislim , ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio , ne po onome što vrede , već po onome što znače.Spavao bih manje , sanjao više,shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.Hodao bih kada drugi zastanu,budio se dok drugi spavaju.Slušao bih druge kada govore,i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadić života,oblačio bih se jednostavno,izlagao potrbuške suncu,ostavljajući otkrivenim ne samo telo,već i dušu.
Bože moj , kad bih imao srce , ispisivao bih svoju mržnju na ledu , i čekao da izgreje sunce.Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu , a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama , da bih osetio bol od njihovih bodlji , i strastveni poljubac njihovih latica..
Bože moj , kad bih imao jedan komadić života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan , a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim .
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare , a ne znaju da su ostarili kada prestaju da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila , ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću , već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas , ljudi ...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine , a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom , po prvi put , prst svoga oca , da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog čoveka odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi .
Toliko sam toga mogao da naučim od vas , premda mi to neće biti od veće koristi , jer kada me budu spakovali u onaj sanduk , ja ću na žalost početi da umirem...
Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam samo krpena marioneta , i podario mi komadić života , moguće je da ne bih kazao sve što mislim , ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio , ne po onome što vrede , već po onome što znače.Spavao bih manje , sanjao više,shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.Hodao bih kada drugi zastanu,budio se dok drugi spavaju.Slušao bih druge kada govore,i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadić života,oblačio bih se jednostavno,izlagao potrbuške suncu,ostavljajući otkrivenim ne samo telo,već i dušu.
Bože moj , kad bih imao srce , ispisivao bih svoju mržnju na ledu , i čekao da izgreje sunce.Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu , a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama , da bih osetio bol od njihovih bodlji , i strastveni poljubac njihovih latica..
Bože moj , kad bih imao jedan komadić života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan , a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim .
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare , a ne znaju da su ostarili kada prestaju da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila , ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću , već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas , ljudi ...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine , a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom , po prvi put , prst svoga oca , da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog čoveka odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi .
Toliko sam toga mogao da naučim od vas , premda mi to neće biti od veće koristi , jer kada me budu spakovali u onaj sanduk , ja ću na žalost početi da umirem...
Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa
