ilona
Primećen član
- Poruka
- 761
... prica za laku-noc-i-mirno-spavaj, Sari, kad je bila mala
- Nekada davno, zivela jedna tuzna devojka...
- A zasto je bila tuzna?
- Polako, nemoj me odmah prekidati, sve cu da ti ispricam po redu. Zato sto je bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Jel’ nije ni mamu imala?
- Nije imala nikog,sama samcita. Sedela jednog dana ta tuzna devojka na obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro – plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sazali se na nju. Kako se ona igrala sa kamencicima, on resi da jedan pretvori u kamen srece. Iznenada, kamencic koji je uzela, snazno je zasijao na njenom dlanu, lepse od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: mozda ima jos ovakvog carobnog kamenja na plazi, pa je pazljivo spustila svoj i krenula da trazi drugo.
- I onda?
- Isla tako, isla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen jedan jedini, i pravljen samo za nju, pa brze potrci nazad, ali vise nije mogla da ga nadje.
Sari vec podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, jel’ ga onda nasla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srecno da se zavrsi, sta je sad ovo).
- A zasto ga je more odnelo?
- Zato sto nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio srecu u ruke,a ona nije znala da je zadrzi. Polakomila se i htela jos. Ali tu nije kraj bajke. More cuva taj kamencic srece i izbacice ga pred neku drugu devojku koja ga bude zasluzila i koja ce znati da ga sacuva.
- A meni je, ipak, zao i one devojke sto ga je izgubila – kaze pospani glasic.
(I meni je.)
- Sta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni vazno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen.)
Ovo je odlomak iz knjige Marije Jovanovic 'Spletkarenje sa sopstvenom dusom'. Da li se prepoznajete u njemu?
- Nekada davno, zivela jedna tuzna devojka...
- A zasto je bila tuzna?
- Polako, nemoj me odmah prekidati, sve cu da ti ispricam po redu. Zato sto je bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Jel’ nije ni mamu imala?
- Nije imala nikog,sama samcita. Sedela jednog dana ta tuzna devojka na obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro – plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sazali se na nju. Kako se ona igrala sa kamencicima, on resi da jedan pretvori u kamen srece. Iznenada, kamencic koji je uzela, snazno je zasijao na njenom dlanu, lepse od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: mozda ima jos ovakvog carobnog kamenja na plazi, pa je pazljivo spustila svoj i krenula da trazi drugo.
- I onda?
- Isla tako, isla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen jedan jedini, i pravljen samo za nju, pa brze potrci nazad, ali vise nije mogla da ga nadje.
Sari vec podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, jel’ ga onda nasla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srecno da se zavrsi, sta je sad ovo).
- A zasto ga je more odnelo?
- Zato sto nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio srecu u ruke,a ona nije znala da je zadrzi. Polakomila se i htela jos. Ali tu nije kraj bajke. More cuva taj kamencic srece i izbacice ga pred neku drugu devojku koja ga bude zasluzila i koja ce znati da ga sacuva.
- A meni je, ipak, zao i one devojke sto ga je izgubila – kaze pospani glasic.
(I meni je.)
- Sta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni vazno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen.)
Ovo je odlomak iz knjige Marije Jovanovic 'Spletkarenje sa sopstvenom dusom'. Da li se prepoznajete u njemu?
