Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Отварам тему о једном покрету који је имао 300 000 чланова, а који нажалост још увек није добио заслужно место у историји. Овим скромним текстом покушаћу да направим добар увод у надам се интересантну тему.
Пише: СловесниФилозоф
Богомољачки Покрет ( Народна Православна Хришћанска Заједница )
Да би се боље упознали са историјском улогом православног богомољачког покрета, потребне су нам две књиге:
Др. Николај Велимировић – Диван, Њујорк, 1952
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Divan/Nikolaj0902.htm
Др Драган Суботић: Епископ Николај и православни богомољачки покрет - Православна Народна хришћанска заједница у Краљевини Југославији 1920-1941, Нова Искра Београд, 1996
Данас је и више него јасно да би православно хришћанство у Србији готово изумрло, да није било богомољачког покрета, о томе је говорио и владика Артемије који је рекао да је СПЦ, од другог светског рата па до данас живела и живи духовно од неуморног рада Светог владике Николаја. Владика Атанасије Јевтић богомољце је окарактерисао као: "Религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. века и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима.“ После антизаветне, антисветосавске револуције Доситеја Обрадовића, започело је стварање новог србског човека без Христа, по секуларном, западњачком моделу Човекобога, човека без Бога. Од човека без Бога до човека против Бога пут није далек. Тај пут прошао је србски народ од Доситеја до комуниста. Кроз доситејевштину западни материјалистички мрак захватио је и Србе. Под катастрофалним утицајем доситејевштине западна хуманистичка просвета створила је у Србији сукоб између цркве и „просвете“. Србину зараженом вирусом доситејевштине, хришћанство је изгледало као преживела средњевековна празноверица, на нивоу статистичке грешке. Дубоки су, готово несагледиви корени моралне и духовне трагедије Срба у 19. а нарочито 20. веку. Садржани су у либералистичкој, хуманистичкој, индивидуалистичкој нововековној идеологији која је разарала органску хармонију и божанствену тријаду: Бог-Краљ-Домаћин. Уљуљкивање и успављивање Срба нововековним новотаријама о слободи, правди и једнакости, апсолутизацијом демократије, кулминирало је празним манастирима, слабљењем вере, јачањем нихилизма, волунтаризма, хедонизма, ширењем разврата, опадањем радне етике... Богомољачки покрет је управо настао као одговор на ову моралну кризу, из богомољачког покрета су потекли бројни калуђери и монахиње, васкрсло је женско монаштво у Србији, манастири су били обновљени, покрет је дао Хиландару 20 монаха. Богомољачки покрет се појавио као аутентична, самобитна и самосвојна организација. Богомољачки покрет је чинио добрим делом духовну основу политичке организације ЗБОР. Многе је у Збор упутио владика Николај лично који, истина, као епископ није био члан Збора, као што је то тврдила комунистичка историографија. Чланство Збора и Богомољаца се преплитало. У оба старешинства седели су Др Димитрије Најдановић и Др Ђоко Слијепчевић обојица професори Богословског факултета. Богомољци су били оптуживани (понекад и са правом) за секташтво, спиритуализам, неписменост... Духовни отац богомољаца је наравно био Св. Николај србски (који је успео да покрет очисти од нехришћанских елемената), а подршку је имао и од патријарха Димитрија. Било је преко 250 богомољачких братстава у скоро свим деловима краљевине СХС и касније краљевине Југославије. Покрет је следио мисао Његоша „Нека буде борба непрестана!“ , тј. инсистирао на радној етици, дисциплини, читању хришћанске литературе, посту, уздржању, трпељивости, молитви, жртвовању и избегавању свих порока. Николај Велимировић је од богомољаца захтевао да прво промене себе, да би променили свет. Богомољачки покрет је био познат и по масовним народнима саборима и зборовима. Први такав православни скуп је одржан 13. и 14. септембра 1926. године у манастиру Драчи. Знамене личности у богомољцима, су били синђел Јован Рапајић, прота Алекса Тодоровић, јеромонах Дионисије Миливојевић, прота Димитрије Најдановић... Богомољци су страшно страдали у другом светском рату, а и од нове партизанске власти. Богомољачки покрет је имао и богато издаваштво, штампарију богомољачкој централи у Крагујевцу подарио је Михајло Пупин. Богомољачка централа у Крагујевцу издала је преко 100 књига, осим стално издаваног месечног часописа "Мали Мисионар" и многобројних религиозних брошура и листака. Богомољачки часопис „Мисионар" је 1936. достигао тираж од 40.000 примерака. 100 поучних мисонарских писама, можете овде прочитати:
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MisionarskaPisma/Nikolaj0801.htm
Ево и једног значајног предавања организације "Двери српске" на ову тему:
Оволико од мене за почетак, слободно можете допунити тему коментарима, сликама, текстовима...
Пише: СловесниФилозоф
Богомољачки Покрет ( Народна Православна Хришћанска Заједница )
Да би се боље упознали са историјском улогом православног богомољачког покрета, потребне су нам две књиге:
Др. Николај Велимировић – Диван, Њујорк, 1952
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Divan/Nikolaj0902.htm
Др Драган Суботић: Епископ Николај и православни богомољачки покрет - Православна Народна хришћанска заједница у Краљевини Југославији 1920-1941, Нова Искра Београд, 1996
Данас је и више него јасно да би православно хришћанство у Србији готово изумрло, да није било богомољачког покрета, о томе је говорио и владика Артемије који је рекао да је СПЦ, од другог светског рата па до данас живела и живи духовно од неуморног рада Светог владике Николаја. Владика Атанасије Јевтић богомољце је окарактерисао као: "Религиозно-морални покрет српских православних сељака крајем 19. века и у 20. веку, настао после великих народних страдања у честим ратовима.“ После антизаветне, антисветосавске револуције Доситеја Обрадовића, започело је стварање новог србског човека без Христа, по секуларном, западњачком моделу Човекобога, човека без Бога. Од човека без Бога до човека против Бога пут није далек. Тај пут прошао је србски народ од Доситеја до комуниста. Кроз доситејевштину западни материјалистички мрак захватио је и Србе. Под катастрофалним утицајем доситејевштине западна хуманистичка просвета створила је у Србији сукоб између цркве и „просвете“. Србину зараженом вирусом доситејевштине, хришћанство је изгледало као преживела средњевековна празноверица, на нивоу статистичке грешке. Дубоки су, готово несагледиви корени моралне и духовне трагедије Срба у 19. а нарочито 20. веку. Садржани су у либералистичкој, хуманистичкој, индивидуалистичкој нововековној идеологији која је разарала органску хармонију и божанствену тријаду: Бог-Краљ-Домаћин. Уљуљкивање и успављивање Срба нововековним новотаријама о слободи, правди и једнакости, апсолутизацијом демократије, кулминирало је празним манастирима, слабљењем вере, јачањем нихилизма, волунтаризма, хедонизма, ширењем разврата, опадањем радне етике... Богомољачки покрет је управо настао као одговор на ову моралну кризу, из богомољачког покрета су потекли бројни калуђери и монахиње, васкрсло је женско монаштво у Србији, манастири су били обновљени, покрет је дао Хиландару 20 монаха. Богомољачки покрет се појавио као аутентична, самобитна и самосвојна организација. Богомољачки покрет је чинио добрим делом духовну основу политичке организације ЗБОР. Многе је у Збор упутио владика Николај лично који, истина, као епископ није био члан Збора, као што је то тврдила комунистичка историографија. Чланство Збора и Богомољаца се преплитало. У оба старешинства седели су Др Димитрије Најдановић и Др Ђоко Слијепчевић обојица професори Богословског факултета. Богомољци су били оптуживани (понекад и са правом) за секташтво, спиритуализам, неписменост... Духовни отац богомољаца је наравно био Св. Николај србски (који је успео да покрет очисти од нехришћанских елемената), а подршку је имао и од патријарха Димитрија. Било је преко 250 богомољачких братстава у скоро свим деловима краљевине СХС и касније краљевине Југославије. Покрет је следио мисао Његоша „Нека буде борба непрестана!“ , тј. инсистирао на радној етици, дисциплини, читању хришћанске литературе, посту, уздржању, трпељивости, молитви, жртвовању и избегавању свих порока. Николај Велимировић је од богомољаца захтевао да прво промене себе, да би променили свет. Богомољачки покрет је био познат и по масовним народнима саборима и зборовима. Први такав православни скуп је одржан 13. и 14. септембра 1926. године у манастиру Драчи. Знамене личности у богомољцима, су били синђел Јован Рапајић, прота Алекса Тодоровић, јеромонах Дионисије Миливојевић, прота Димитрије Најдановић... Богомољци су страшно страдали у другом светском рату, а и од нове партизанске власти. Богомољачки покрет је имао и богато издаваштво, штампарију богомољачкој централи у Крагујевцу подарио је Михајло Пупин. Богомољачка централа у Крагујевцу издала је преко 100 књига, осим стално издаваног месечног часописа "Мали Мисионар" и многобројних религиозних брошура и листака. Богомољачки часопис „Мисионар" је 1936. достигао тираж од 40.000 примерака. 100 поучних мисонарских писама, можете овде прочитати:
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MisionarskaPisma/Nikolaj0801.htm
Ево и једног значајног предавања организације "Двери српске" на ову тему:
Оволико од мене за почетак, слободно можете допунити тему коментарима, сликама, текстовима...
Poslednja izmena:
