Писмо Еле Трифуновић, рођена Најхаус Св. архијерејском синоду СПЦ

Скоро ће се навршити шездесет година од краја Другог светског рата, највеће трагедије у историји јеврејског, српског и ромског народа, који су претрпели до тада незабележена страдања, прогонства и мучења. После толико протеклих година Влада Немачке тражи од преживелих из Холокауста доказе о томе како су преживели рат, а у циљу остваривања пензије.
Мени је 73 године и једини сам преживели члан породице Најхаус. Мој отац Александар Најхаус, по занимању доктор стоматологије, живео је пре рата у Трстенику. Он је био велики пријатељ и побратим са Владиком доктором Николајем Велимировићем. Када је избио рат, после краћег времена, Владика је оцу наредио да бежи и да спасава живот, а нас као његову породицу - моју мајку Маргиту и мене његову ћерку Елу - је збринуо тако што је рескирао и сопствени живот. Спасао нас је тако што је мајку обукао у монашку одору, а мене је стрпао у џак. Мајка и он су сели у фијакер, а мене је ставио испод ногу, и намирнице преко џака, односно мене, да би било сто мање сумњиво. Прошли смо кроз немачки обруч окупираног града и том приликом преживели велики страх и стрес све док нисмо стигли у манастир Љубостињу. Ту нас је Владика предао Игуманији по имену Варвара, која је имала пратњу, јер је била слепа. (Игуманија Варвара је имала слабији вид те је носила наочари - Прим. уредн.)
У манастиру Љубостињи остали смо 18 месеци; у то време Владика је набавио фалсификоване личне документе за моју мајку под именом Мара Јовановић, а за мене под именом Јелена Јовановић.
После свега наведеног надам се и молим вас да ми изађете у сусрет и издате потврду о мом боравку у манастиру Љубостиња у периоду од 18 месеци, од самог почетка рата.
С поштовањем, унапред захвална Ела Трифуновић, рођена Најхаус.”