- Poruka
- 10.210
На једном другом подфоруму, наишла сам на питање: «Колико човјек треба, смије бити искрен, т.ј. докле треба ићи са искреношћу, чак и сам према самом себи... Гђе је граница, коју се не смије пријећи...»
А била бих одговорила да човјек према самоме себи треба бити максимално искрен, иначе само потхрањује илузије које ће прије или послије наћи начина да се искажу, те да би зато - прије него олако пусти да опет падне на дно нешто што се са дна откидајући и лагано израњајући на површину показује као истина - требало то задржати и помније разгледати, с дужном искреношћу према себи и ономе што се у њој казује.
Искреност према Другом, цијеним, требала би потјецати из истог извора и тећи истим путем утјечући као и она према самоме себи, ако говорити с неким заправо значи говорити са собом у виду другога.
Питање сам ипак посудила и одлучила га премјестити овђе јер ми је на други поглед «запело за око» ово «треба» и «смије» као нешто што бих вољела да можда покушамо промислити и овђе.
За почетак, оно што ми се чини природним и саморазумљивим, било би да нема границе искрености коју не би смјели пријећи ако смо слободни од несигурности и бојазни, страха, да ће нешто том искреношћу бити угрожено, доведено у питање или сл... Али одмах потом намеће ми се питање освијештености властите слободе и себе као слободних бића а да би на искреност / и позив на њу / смјели и требали гледати икако другачије него управо као хтијење које извире из самог средишта оног у чему је и садржана бит слободе.
Претпостављам да питање с почетка комуницира два проблема:
- искуство с искреношћу гђе се на њу гледа као на нешто што је нарушило неки жељени поредак ствари, те се из тог искуства потом изводи питање: «колико човјек смије бити искрен?»
- мудрост, која би требала дати одговор на питање: «колико човјек треба бити искрен?»
Ово је уствари ЦП са једног форума,али нема везе јер сматрам да је тема интересантна.
А била бих одговорила да човјек према самоме себи треба бити максимално искрен, иначе само потхрањује илузије које ће прије или послије наћи начина да се искажу, те да би зато - прије него олако пусти да опет падне на дно нешто што се са дна откидајући и лагано израњајући на површину показује као истина - требало то задржати и помније разгледати, с дужном искреношћу према себи и ономе што се у њој казује.
Искреност према Другом, цијеним, требала би потјецати из истог извора и тећи истим путем утјечући као и она према самоме себи, ако говорити с неким заправо значи говорити са собом у виду другога.
Питање сам ипак посудила и одлучила га премјестити овђе јер ми је на други поглед «запело за око» ово «треба» и «смије» као нешто што бих вољела да можда покушамо промислити и овђе.
За почетак, оно што ми се чини природним и саморазумљивим, било би да нема границе искрености коју не би смјели пријећи ако смо слободни од несигурности и бојазни, страха, да ће нешто том искреношћу бити угрожено, доведено у питање или сл... Али одмах потом намеће ми се питање освијештености властите слободе и себе као слободних бића а да би на искреност / и позив на њу / смјели и требали гледати икако другачије него управо као хтијење које извире из самог средишта оног у чему је и садржана бит слободе.
Претпостављам да питање с почетка комуницира два проблема:
- искуство с искреношћу гђе се на њу гледа као на нешто што је нарушило неки жељени поредак ствари, те се из тог искуства потом изводи питање: «колико човјек смије бити искрен?»
- мудрост, која би требала дати одговор на питање: «колико човјек треба бити искрен?»
Ово је уствари ЦП са једног форума,али нема везе јер сматрам да је тема интересантна.
! 
