"....“Поред бављења Опленцом и чувања предмета, једног дана добио сам наређење да одем у Аранђеловац и јавим се другу Зечевићу, који је за мене имао специјалан задатак. Када сам стигао, рекао ми је: 'Слушај, друже Рако, ти си наш поверљив човек, искусан, и мораћеш да се позабавиш једним затвореником који се налази овде, у Аранђеловцу, у вили “Малер”. То је издајнички свештеник Црне Горе, зове се Јоаникије Липовац, митрополит је. Наши су га ухватили у Словенији и, по налогу друга Ђиласа, доведен је овде. Ти ћеш га саслушавати и покушати да од њега много тога извучеш. Посебно обрати пажњу шта зна о Дражи, о Црногорском националном комитету, колико је водећих четничких главешина успело да емигрира и где се крију, јер бисмо их тако могли открити, а ако их не можемо извести пред Народни суд, бар да их ликвидирамо. Чини ми се да је тврд, али ће га батине омекшати'. Када је друг Зечевић (Славко) отишао, ја сам наредио да ми доведу г. Јоаникија. Пред мене су извели измученог човека, лица поднадулог од батина, са усиреном крвљу на бради. Једва је стајао. Наредио сам да донесу столицу, да седне, и запитао га да ли му шта треба? Тихим гласом је рекао: “Ако може, бар мало воде”. Наредио сам да донесу бокал и чашу, и он је то попио на искап. Погледао ме је измученим погледом и тихо рекао: “Хвала, господине, Бог ће ти вратити”. Затражио сам његов предмет и видео руком друга Ђиласа написано: “Ради се о једном од највећих и најокорелијих непријатеља комунизма, сараднику талијанских окупатора и најближем сараднику зликоваца Ђуришића, Станишића и Ђукановића. Организовао је народ Црне Горе да се повлачи у иностранство. Треба му судити Народни суд, а ако буде требало, и по кратком поступку. Он може да узбурка јавност и иностранство. Обазриво са њим”. Када сам то прочитао, запитао сам га: “Да ли сте ви, свештениче, баш овакви како овде пише? Јесте ли бунили народ против комунизма, позивали на борбу против партизана, на братоубилачки рат”? Погледао ме је и тихо рекао: “Како ја све то чинио, велики Бог ми судио” - забележио је Ивановић, даље наводећи да су митрополита тукли и злостављали Милован Ђилас и Василије Чиле Ковачевић, те да га је, једном приликом, “обишла” и Спасенија Цана Бабовић, која га је чупала за браду.
Када јој је Ивановић рекао да то не може да ради, она је отишла без поздрава, уз поглед пун презира и прекора...
Радојица Ивановић даље сведочи да су, 13. јуна 1945, у Аранђеловац стигли и другови Светислав Стефановић Ћећа и Слободан Пенезић Крцун, који су Раки рекли да се причува Чилета јер је он свиреп а, како се прича, и оца је убио, па као такав, зашто не би мучио или убио свештеника?
...“15. јуна, Јоаникије Липовац је Ивановићу рекао да је био бранилац српског народа, да је штитио људе од зла и да су за њега Божје заповести закон. Још је рекао: “Знам ја, мој капетане, да жив одавде нећу изаћи и виђети моје најближе и Црну Гору, српску Спарту, зрно слободе. Тако је, ваљда, записано и тако Бог захтијева”. 18. јуна ујутру, мислим да је било око девет сати, позвао ме је стражар и рекао: “Друже капетане, тражи вас онај свештеник'. Пре тога, из Београда су стигли Василије Ковачевић и Павле Баљевић, али ми се нису јавили, већ су отишли до кафане. О њиховом доласку обавестили су ме моји људи. Када је владика Јоаникије доведен код мене, обратио ми се следећим речима: “Видим да је дошао онај Ковачевић из Београда, мислим да знам да ме чека смрт, па хоћу нешто да те замолим. Видим да си добар човек, иако си комуниста. Молим те да овај мали завежљај, када будеш могао, пошаљеш у Црну Гору, јер ће мене данас убити. Знај да мирно предајем своју душу у руке Богу и сину божјем Исусу Христу. Никога нисам издао, ни руке окаљао, а Бог ми је сведок колико сам људи спасио”. И, предаде ми комадић крпице у којој је био замотан један прстен, са три камичка која су највероватније испала приликом мучења" - стоји, такође, у сведочењу мајора Ивановића.
Он, надаље, наводи и да је владика Јоаникије, у предвечерје 18. јуна 1945, подно Букуље убијен од руке Чилета Ковачевића, као и да су му сељаци причали како се митрополит, "пред смртну уру", стално крстио и гледао у небо које је те ноћи било пуно звезда...
Овај део је преузет са сајта arena92.rs број 680 и део је текста Дамјановића и Балшића.
Не треба никада нешто чупати из контекста, нити бити брз на осуду.
Мислим да је овако уравнотеженије и ближе истини (не кажем да је ово што сам прекопирао и поставио цела истина, али је много ближе од онога што се да видети из 1 кратког клипа и пар коментара наших форумаша).
"
