Замислите ситуацију у којој би данас-сутра на изборе изашло само пар стотина хиљада упорних и гласали за своје доказано (не)способне фаворите. И да се ти избори сматрају важећим. Преосталих шест и по милиона бирача би, дакле, добило власт за коју нису ни гласали. Зар се и то може? Да, ми смо демократска, проевропска земља.
Власт, односно влада, па и скупштина је и сада мањинска. За владу би сада гласала једва трећина од трећине укупног броја бирача Србије. А слично ствари стоје и кад је у питању садашњи скупштински састав. Ни за њега не би гласало више од трећине трећине. Једино што би старо-нова СНС имала више мандата, него што их има сада. И то је све. Осим што неки који се сад још увек шеткају по Скупштини истоимену не би ни омирисали, будући да партије које стоје иза њих не би прешле цензус.
И, шта сад?
Бар две трећине бирачког тела више не верује никоме од досад познатих. Зато бирачи који чине те две трећине и не излазе, нити би да излазе на изборе.
А земља јесте у кризи. Све је жига и боли.
Међутим, влада је здрава. Можда је мало боли уво. И још један орган.
А можда је и баш заболе.
