Stojimo na rubu ponora. Zavirujemo u bezdan- hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je poriv da ustuknemo pred pogibijom. Ko zna zasto, ipak ostajemo. Malo-pomalo mucnina i vrtoglavica i jeza stapaju se u oblak neizrecivog osecanja. Postupno, jos neprimetnije, taj oblak zadobija oblik, kao ona para iz boce sto se promece u duha iz prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz ovog naseg oblaka na rubu ponora izranja nesto opipljivo, lik kudikamo strasniji od svakog duha ili demona, a ipak je to samo jedna misao, doduse uzasna, misao koja nam ledi samu srz u kostima zestinom slasti svoje grozote. To je puka pomisao na ono sto bismo precutali pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad- to srljanje u propast- upravo zato sto je povezano s onom najsablasnijom i najuzasnijom od svih slika smrti i stradanja sto su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zato sad to zivo prizeljkujemo. Razum nas zestoko odvraca od ruba ponora i bas zato mu se neodoljivo primicemo. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast onoga koji, strepeci na rubu ponora, snatri tako o vratolomnom skoku. Prepustimo li se i na tren razmisljanju, neminovno smo propali, jer premisljanje nas tera da se obuzdamo, a upravo zato, kazem, ne mozemo razmisljati. Ako u blizini nema prijateljske ruke da nas zadrzi, ili ako ne uspemo u nenadanom pokusaju da se nauznak na zemlju, skocicemo u dubinu i zaglaviti.
Proucimo li ove i slicne postupke kako nas volja, ustanovit cemo da svi oni poticu jedino iz duha nastranosti. Cinimo ih samo zato sto osecamo da ih ne bismo smeli ciniti. Izvan toga ili iza toga nema nikakvog nacela...
Da nisam bila ovako opsirna, mozda biste me pogresno shvatili ili biste me drzali ludacom, kao sto o meni misli rulja. A ovako cete pojmiti bez muke da sam tek jedna od mnogih zrtava besa nastranosti.
