Ples sa djavolom

divlja-u-srcu

Poznat
Banovan
Poruka
8.396
Hoces li imati dovoljno snage da vodis veliku bitku, da razum i srce tvoje, osecanja i misao pomiris? Hoces li imati hrabrosti da se boris sa besmrtnom hidrom sumnje, da smelo stupis u borbu protiv samog sebe? Hoce li biti dovoljne ostrine oka, nevinosti cistog srca da bi sa obmane skinuo svetli venac istine?

Siler
 
Kad smo sve zelele da budemo princeze, htela si da budes kraljica. Na svakom balu. Htela si da zasenis ostatak sveta svojom haljinom i da ti se svi dive. Htela si da budes kraljica. Medjutim, uvek si birala pogresnu haljinu . Onu koja ocajnicki vristi . Vristi i preklinje da bude skinuta sa tela vaseg visocanstva. I skidali su je. Ne kraljevi. Skidali su je dvorske lude i kepeci. Gutaci maceva i bljuvaci vatre. Skidali su je trubaduri i putujuca pozorista. I ko zna koja jos svita bezveznjaka , frikova i nebitnih likova. A htela si da budes kraljica.
 
Najzad smo se sreli. Djavo i ja. Dugo iscekivan susret. Sa moje strane.
Svaki mudar covek zna da ce mu Djavo kad tad zakucati na vrata.
Pripremala sam se i potkovala potrebnim znanjem.
U suprotnom svo moje iscekivanje i radoznalost bili bi uzaludni.
Kako bih drugacije prepoznala da je to bas ON?
Ne kuca on na vasa vrata , pa vi kad pitate “ Ko je?”, on kao u onoj decijoj igri odgovara “Djavo s neba!”.
Cekala sam i cekala. Od njega ni traga ni glasa.
Znala sam da ne moze da me zaobidje. Jedino u cemu je on dosledan je da svakom zakuca na vrata. Doduse, padalo mi je na pamet , da je mozda hteo ili zeleo da me zaobidje. Mozda me je zbog toga dugo izbegavao. Ali susret je bio neminovnost.
Ono sto nisam znala je kada ce se pojaviti. U svom dugom i sad vec pomalo dosadnom cekanju i zaboravila sam da ga cekam. Uspavala sam se. I bas tada se pojavio.
 
Sanjala sam. Tri godine unapred.
Srecu. U Tebi.
Videla sam buducnost.
Dosla sam.Na Tvoj poziv.
Prve impresije. Nikakve.
Predgradja i kuce od sper ploce.
Slikam groblje. Ulicare.
Deformacije hodaju ulicom. Cudim se.
Da li sam jos uvek na istoj planeti.
Sama sam. Hotelska soba. Udobna.
Propadam u jastuke.
Cujem sirene koje nikada ne prestaju.
Nedostaje mi zavijanje. Sada.
Najlepse je nocu.
Svetle reklame i neoni kao iluzije.
Vozi me limuzina.
Kroz otvor vristim od uzbudjenja.
Masu mi ***** i makroi.
Masem ja njima. Ringispil.
U mraku ne vidim vrh nebodera.
Po danu boli me vrat u zelji da ih spoznam. Ne spavam.
Lezim na travi tvojih parkova.
Pored coveka u gacama. Slobodna sam.
Neprimetno se zaljubljujem u tebe.
Ti se divis mojim visokim potpeticama.
Volis moju energiju. Ista je.
Vodim ljubav u liftu.
Izmedju treceg i dvadeset treceg sprata.Svrsavam cetiri puta.
Penjem se na najvisu tacku.
Posmatram. Divim ti se. Vrtoglavica.
Nikada se necu naseliti. Gorcina.
Odlazim da vidim prvog Kurosa.
Pred Luj Davidom sedim pola sata.
Vracam se ponovo. Zbog realista i impresionista.
I Pikasa. Izlozba Brojgelovih crteza.
Zamalo da se izgubim.
Gledam tvoje mostove iz lezaljke.
Sama. Ispunjena.
Odlazim na mesto incidenta. Ne das mi da pridjem.
Vozi me zuti taxi.
Kocija za lepoticu.
Kosa mi je boje narandze.
Prilaze i uvek nesto traze. Mrmljanje u bradu.
Osmehujem se.
Na poklon dobijam prvi vibrator.
U kineskoj cetvrti. Smetliste.
Jednom sam pretrnula od straha.
Zbog visokih potpetica i neotesanih crnaca.
Spasio me copor policajaca.
Razgovaram sa svakim.
Rugobe sluze pice. Sa ogromnim sisama.
Ne marim. Plesem u ritmu ludila.
Gubim novac. Svi su ruzni.
Palim zlatni Marlboro 100’s.Na ulici.
Stalno mi se piski.Svi su ti prijatelji i niko to nije.
Osim detektiva. Razmenili smo par reci.
Vodim ljubav poslednji put. Na stepenistu.
Izmedju treceg i dvadeset treceg stepenika.
Svrsavam pet puta.
Obuhvatam te pogledom. Celog.
Sa distance.
Poznajem te. Celog.
Svidjas mi se.
Oduzimas dah.
Nadimas grudi kad god te se setim.
San je ostvaren.
 
divlja-u-srcu:
Hoces li imati dovoljno snage da vodis veliku bitku, da razum i srce tvoje, osecanja i misao pomiris? Hoces li imati hrabrosti da se boris sa besmrtnom hidrom sumnje, da smelo stupis u borbu protiv samog sebe? Hoce li biti dovoljne ostrine oka, nevinosti cistog srca da bi sa obmane skinuo svetli venac istine?

Siler

AJ, JA HOCU...TAKO HOCU...ALI OTKUD ZNAM HOCU LI...MOCI?

P.S. A pritom ne znam da plesem...osim kada me pijani svatovi uce...:wink:

P.P.S. A djavo...djavo je vec u meni...odavno...:D
 
Hoces li imati dovoljno snage za ovaj put, da nikako ne padnes pred sobom i izvuces se iz sebe, ponovo, jer nisi ti kriv, ti nisi kriv, ne znas to, vidim ti na licu, cudno je to, ja samo oci gledam, ali na tebi posmatram i usne i nacin na koji krivis svoje obraze, cudno je to, ja te cak i ne volim, ali znam da nemam nista drugo do da te posmatram.....
hocu li imati snage da delujem najzad?
 

e,nesto ti nije u redu sa ovom pesmom,ali ne znam sta...prvo je procitam i digne mi se...reko,aj' tek sam se probudio i jos nista ne kapiram-to je slucajno...popijem lepo kaficu,najedem se,za svaki slucaj,da mi se ne zanesvesti na nashte srce...i ajd sad...kad ono-opet :?
e,mudonjo,prekontrolisi ti jos jednom jesi ti to sve dobro napisala
 
Kad smo se sreli odveo me je u najskuplju radnju. Da me obuce. Bila sam gola. Najlepsa haljina za mene. Samo za mene. Uzdigao me je na najvise potpetice. Da polomim vrat kad padnem. I mali dijamant , da visi izmedju moje dve nadmene sise.

-Sedi!

Sedam poslusno na stolicu. Lagano crta krugove oko moje ose. Uziva u novom , kupljenom umetnickom delu. Sa distance. Cutim.

-Rasiri noge.

Sirim ih. Strujanje . Niz unutrasnju butinu. Kleko je. Pod mojim nogama. Zgnjecio mi listove do bola.

-Hocu da me volis!- krik.
-Hocu da me obozavas!- drugi krik.

Zbunjena. Zapaljuje milosrdje. Hvatam ga za glavu. Kao kad majka hoce da utisa bol svog deteta. Spusta je na moj stomak. Place. Milujem ga na tren. Naglo se otima.

-Zatvori oci!

Zatvaram ih.

-Ne gledaj!- ne veruje.

Stavlja mi povez. Plasim se.

-Hocu tvoju dusu! Hocu da je usisam! Hocu da je isisam iz tebe u sebe!

I pocinje drsko, bez mog odgovora. Da me sisa. Slatko. Slasno. Strastveno. Kao odojce. Dojim ga. Bez opiranja. Kad je zavrsio ujeo me je. Ostao je trag na levoj sisi. Obelezio me.

-Sad si moja!- rekao je.
 
Kako je zamak izgledao spolja, ne znam. Gde se nalazio, ne znam. Kako sam tamo dospela, ne znam. Kako je to moguce, ni to ne znam.
Prvo cega se secam vezano za njega, bio je nas ulazak kroz ogromna i teska vrata koja su sa spoljne strane bile ukrasene rezbarijom koju sam jedva stigla i da primetim, jer je gospodja M, kucepaziteljka, otvorila ni ne cuvsi zvono.
- Dobro dosli. Cekali smo vas.- izgovorila je gospodja M, obracajuci se iskljucivo njemu, a uputivsi jedan hladan ocenjivacki pogled meni, mojoj haljini i potpeticama.
Ja joj uputih srdacan osmeh izmedju dva mala uveta. Nikad nisam mogla da sakrijem odusevljenje pri upoznavanju sa novim licima, ma koliko da me docekaju hladno. Zivela sam u iskrenom ubedjenju da je moj osmeh razoruzavajuci i da topi i najvece sante leda. Stavise, uputila sam siroki osmeh i celokupnoj sviti posluge, poredjane kao u stroju, iza ledja gospodje M. Uzvratise mi tek mirnim klimanjem glave.
– Sve je spremno i ceka na vas.- rekla je.
On joj se sasvim priblizi, sapnuvsi joj nesto na uvo i udeli joj poljubac u usta. Intiman.
Kasnije mi je objasnio da je gospodja M , inace zena vec u zrelim godinama, u zamku od kad pamti za sebe . Brine o zamku i njemu. Njena pojava bila je prilicno stroga i nadmena. Podsecala je na casne sestre manastira kojima je osmeh retki dragulj , pa ga retko i pokazuju. Sa ostro izvijenim crnim obrvama i siljastim nosem licila je na kokosku. Ali joj je crna zalizana kosa i podignuta u pundju davala izgled neke druge ptice. Iznad usana, na belini svoje koze, gajila je brkove , sto je meni bila smetnja da odredim o kojoj se ptici zapravo radi. A mozda se uopste nije radilo o ptici.
Iznutra, zamak je izgledao kao svaki drugi. U svom novonastalom stanju opijenosti i euforiji koje je nastalo kao posledica ukazane mi casti sto me je doveo u svoj zamak, detalji su mi promicali. Ali jedina razlika, koju sam uspela da primetim , a ticala se opsteg utiska ovog zamka i moje predstave koju sam imala o zamkovima uopste, jeste ta da je ovaj bio cist i uredan. Nista od one prasine, paucine i ruiniranosti iz gotskih romana. I bio je moderno opremljen i pored arhaicnog namestaja i antikviteta , donesenih iz ko zna kojih dalekih zemalja.Ogromno predvorje bilo je poplocano mermernim podom koji je licio na sahovsku tablu, a iznad kojeg se u sirokom luku izdizalo stepeniste oslonjeno na niz vitkih i belicastih stubova bez ukrasa.
Odmah me je poveo gore. Drzeci ga pod ruku, pazljivo sam i polako birala niske a duboke stepenike, oblozene crvenim tepihom, dok mi je pogled radoznalo sarao po zidu. Zid je bio prepun prelepih umetnickih slika, ocigledno originala. Na brzinu sam htela da prepoznam nekog poznatog slikara i pri vrhu stepenista ugledala sam ni manje ni vise nego jednu od svojih omiljenih slika, tacnije triptiha, poznatog holandskog slikara kasnog srednjeg veka, Hijeronimusa Bosha. To je jedna od najzagonetnijih i najintrigantnijih slika ikad naslikanih i zove se Vrt uzivanja.
 
interesantno da danas moram da odgovorim na dve suprotne teme :lol:

ples sa djavolom(ili kocje koga :lol: ) i drugu temu"mi smo izabrani,jel da"(ova druga je na jednom drugom mestu)

meni se postavlja jedno "logichno"pitanje :lol:

dali smemo da uzivamo ili ne?

ako ne uzivamo postajemo nezadovoljni,ako uzivamo mozemo da povredimo ljude oko sebe.

zato sam smislio dodatak pozdravljanju :lol: :lol:

caoooo.hocjesh li da uzivamo i u chemu? :lol: :lol: :lol:

sto se mene tiche,ja uzivam kad god mogu i u svemu u chemu umem

pitanje svih pitanja je nauchiti stati kad nekom nanosis bol ili ga razdrazujesh

opet sam otisoooooo.... :lol: 8)
 
Pred ogledalom.
Ne prepoznajem svoj lik.
Izvijam desnu obrvu.
Tako vise licim na sebe.
Plezim se.
Jezik mi rasecen na pola.
Lapara. Gutam ga.
Kezim se.
Izviruju zubi. Silje se.
Lomim ih dok ih zvacem.
Hocu da nemam lice.
Da budem lepa.
 
divlja-u-srcu:
Hoces li imati dovoljno snage da vodis veliku bitku, da razum i srce tvoje, osecanja i misao pomiris? Hoces li imati hrabrosti da se boris sa besmrtnom hidrom sumnje, da smelo stupis u borbu protiv samog sebe? Hoce li biti dovoljne ostrine oka, nevinosti cistog srca da bi sa obmane skinuo svetli venac istine?

Siler

Sa neke reklame: jedino sto mozemo uvek jeste da iznova pobedjujemo sebe. I tada stvarno pobedjujemo
 

Back
Top