Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 87.963
Фонетско-фонолошке разлике између црногорског и српског језика
Рецензија на текст Аднана Чиргића,
проф. Средње машинске школе ''Сергеј Станић'' Подгорица
Поштовани господине Тошовићу,
У вези са Вашом молбом да рецензирам горепоменути текст изражавам захвалност на указаном ми повјерењу и подносим Вам следећи
И З В Ј Е Ш Т А Ј
Рад је толико нестручно написан да је врло тешко писати реферат о њему. Морала би се анализирати свака реченица од уводног дијела, који заузима око трећину текста, преко ''разматрања'' о постојању црногорског језика од 9 вијека (староцрногорски-како га Чиргић назива, што у славистици представља невјероватно и нечувено откриће!?) до данашњих новијих језика и закључка. Умјесто детаљног разматрања сваке његове реченице која врви нетачностима и материјалним грешкама у свим његовим дјеловима и откривају ауторову лингвистичку необавијештеност, ја ћу дати само неколико уопштених напомена које ће редакцији помоћи, мада сам сигуран да јој у овом случају није потребна никаква помоћ. Из тих разлога овај мој напис не узимајте као рецензију у правом смислу ријечи већ га схватите онако како сам га и насловио.
Ево само неколико напомена.
1. Не може се поредити језик сам са собом. Унутар језика се може говорити о специфичности књижевнојезичког израза. Засада постоји један стандардни језик-српски, једна норма, једна кодификација. Када то буде, онда се може говорити о разликама између два језика, двије норме. О разликама које он наводи никада и никако.
2. У конкретном случају може се, дакле, говорити о црногорском књижевнојезичком изразу. Свака друга поредба за сада је поредба нормативног и дијалекатског. Црна Гора је дијалекатски толико шарена да је, напримјер, досада обајвљено 20 монографија и различитим њеним говорима, међу којима је и 12 докторских дисертација. Које онда говоре посматрати према важећем српском језику? Може се посматрати само оно што је ушло у норму а обиљежје је црногорског књижевнојезичког израза. Аутор поменутог текста о томе не зна ама баш ништа.
3. Аднан Чиргић са слабим лингвистичким образовањем, не влада ни основном лингвистичком терминологијом. Погледајмо само констатацију на другој страници његова текста: ''Црногорски језик није системски, генетсколингвистички, него социолингвистички, етнојезички, национални (психолошки) и животно (прагматични) посебит језик у односу на штокавски дијасистем као основицу босанског, хрватскиг и српског језика.'' Или мало даље: ''Као језик интердијалекталног/надијалекталног (коине) типа, црногорски језик је и територијални односно државни језик Црне Горе и свијех њезинијех грађана без обзира на то који дио црногорске територије настањују.'' Или ''... писали народним језиком коине типа...'' или ''Црногорски језик посједује 33, а српски 30 чланова''.
4. Сав му је рад као овдје цитиране реченице гдје се појмови набацују без икакве везе да би се необавјештеним показала ученост, а политичари засјенили терминологијом. У стручно јавности ово су заиста праве небулозе и глупости.
5. Аутор анализираног текста не разумије основне фонолошке појмове. Он не зна шта је фонема, а све су му разлике о којима говори везане за фонолошки систем њему знаних ''црногорских фонема'' које уопште нијесу то.
6. Аутор се, на примјер, залаже за рефлекс јата тврде замјеничко-придјевске промјене (тијех) и сматра их битним дистинктивним обиљежјем ''црногорског језика'', али се ни сам у овом тексту не умије да придржава тога правила. Он сам наизмјенично пише и једне и друге облике. Код њега је редовно комуникацијоним, тих, познатим, природним, њезиних, речених, црногорским, гласовних, бугарским, социолингвистичким, архаичним, структуралних... Он, на примјер, пише и овако: старословјенскога, Словјени, рускословјенскога, српскословјенски,... Аутор овог текста не само што не зна гдје је било јат, а гдје није, већ не умије ни литературу да користи да би се о многим стварима као неук обавијестио. Он не зна да постоји историјски Рјечник хрватскога или српскога језика, ЈАЗУ, Загреб у 24 тома и да тамо треба да погледа гдје је био јат. У Црној Гори нико неће рећи ни написати, на примјер пријеђе и пријеглед,... како то каже поменути аутор.
7. Аутор спорног текста не умије да користи литературу. Не само што туђе текстове потписује без наводника и представља их као своје, него узима једног аутора и приписује му текст другог аутора. Понекад, додуше, он несвјесно на тај начин открива и плагијате. Конкретно на трећој страни 13 редова без наводника (ф.н. 7) приписује Р. Глушици наводећи 5. стр њене докторске дисертације, а у ствари сав тај текст је преузет од Б. Остојића (Б. Остојић, Вук и књижевни језик у Црној Гори, Унирекс Никшић 1989; Б. Остојић, Вуков књижевни језик у Црној Гори, Књижевност и језик бр 2, Сарајево 1982; Б. Остојић, Књижевни језик у Црној Гори и Вукова реформа, Зборник радова Вук Стефановић Караџић ЦАНУ 1987.) Глушица, додуше, све ове текстове заобилази а цитира Б. Остојић, Језик Петра Петровића, ЦАНУ 1976, у којој се о тој појави ништа не говори.
8. Аутор текста се не придржава ниједног важаћег правописа са подручја бившег српскохрватског језика. Требало би да се придржава данас важећег правошиса српског језика у Црној Гори. Он, међутим, пише по некаквом правопису који не само што нико не користи него сам сигуран да никада и нико неће косристити.
Могло би се овако писати и писати...
9. Мени би заиста било драго да Вам помогнем при публиковању Вашег Зборника радова. У конкретном случају моја помоћ је заиста минимална и сматрам да је само формалне природе јер би сте, сигуран сам, без ичије рецензије могли закључити да овај текст не заслужује да буде публикован не само у Вашем цијењеном и брижљиво припреманом Зборнику, него иначе ни у каквој иоле озбиљнијој публикацији. У публикацијама језичког усмјерења никако и никада
С поштовањем,
Бранислав Остојић
Рецензија на текст Аднана Чиргића,
проф. Средње машинске школе ''Сергеј Станић'' Подгорица
Поштовани господине Тошовићу,
У вези са Вашом молбом да рецензирам горепоменути текст изражавам захвалност на указаном ми повјерењу и подносим Вам следећи
И З В Ј Е Ш Т А Ј
Рад је толико нестручно написан да је врло тешко писати реферат о њему. Морала би се анализирати свака реченица од уводног дијела, који заузима око трећину текста, преко ''разматрања'' о постојању црногорског језика од 9 вијека (староцрногорски-како га Чиргић назива, што у славистици представља невјероватно и нечувено откриће!?) до данашњих новијих језика и закључка. Умјесто детаљног разматрања сваке његове реченице која врви нетачностима и материјалним грешкама у свим његовим дјеловима и откривају ауторову лингвистичку необавијештеност, ја ћу дати само неколико уопштених напомена које ће редакцији помоћи, мада сам сигуран да јој у овом случају није потребна никаква помоћ. Из тих разлога овај мој напис не узимајте као рецензију у правом смислу ријечи већ га схватите онако како сам га и насловио.
Ево само неколико напомена.
1. Не може се поредити језик сам са собом. Унутар језика се може говорити о специфичности књижевнојезичког израза. Засада постоји један стандардни језик-српски, једна норма, једна кодификација. Када то буде, онда се може говорити о разликама између два језика, двије норме. О разликама које он наводи никада и никако.
2. У конкретном случају може се, дакле, говорити о црногорском књижевнојезичком изразу. Свака друга поредба за сада је поредба нормативног и дијалекатског. Црна Гора је дијалекатски толико шарена да је, напримјер, досада обајвљено 20 монографија и различитим њеним говорима, међу којима је и 12 докторских дисертација. Које онда говоре посматрати према важећем српском језику? Може се посматрати само оно што је ушло у норму а обиљежје је црногорског књижевнојезичког израза. Аутор поменутог текста о томе не зна ама баш ништа.
3. Аднан Чиргић са слабим лингвистичким образовањем, не влада ни основном лингвистичком терминологијом. Погледајмо само констатацију на другој страници његова текста: ''Црногорски језик није системски, генетсколингвистички, него социолингвистички, етнојезички, национални (психолошки) и животно (прагматични) посебит језик у односу на штокавски дијасистем као основицу босанског, хрватскиг и српског језика.'' Или мало даље: ''Као језик интердијалекталног/надијалекталног (коине) типа, црногорски језик је и територијални односно државни језик Црне Горе и свијех њезинијех грађана без обзира на то који дио црногорске територије настањују.'' Или ''... писали народним језиком коине типа...'' или ''Црногорски језик посједује 33, а српски 30 чланова''.
4. Сав му је рад као овдје цитиране реченице гдје се појмови набацују без икакве везе да би се необавјештеним показала ученост, а политичари засјенили терминологијом. У стручно јавности ово су заиста праве небулозе и глупости.
5. Аутор анализираног текста не разумије основне фонолошке појмове. Он не зна шта је фонема, а све су му разлике о којима говори везане за фонолошки систем њему знаних ''црногорских фонема'' које уопште нијесу то.
6. Аутор се, на примјер, залаже за рефлекс јата тврде замјеничко-придјевске промјене (тијех) и сматра их битним дистинктивним обиљежјем ''црногорског језика'', али се ни сам у овом тексту не умије да придржава тога правила. Он сам наизмјенично пише и једне и друге облике. Код њега је редовно комуникацијоним, тих, познатим, природним, њезиних, речених, црногорским, гласовних, бугарским, социолингвистичким, архаичним, структуралних... Он, на примјер, пише и овако: старословјенскога, Словјени, рускословјенскога, српскословјенски,... Аутор овог текста не само што не зна гдје је било јат, а гдје није, већ не умије ни литературу да користи да би се о многим стварима као неук обавијестио. Он не зна да постоји историјски Рјечник хрватскога или српскога језика, ЈАЗУ, Загреб у 24 тома и да тамо треба да погледа гдје је био јат. У Црној Гори нико неће рећи ни написати, на примјер пријеђе и пријеглед,... како то каже поменути аутор.
7. Аутор спорног текста не умије да користи литературу. Не само што туђе текстове потписује без наводника и представља их као своје, него узима једног аутора и приписује му текст другог аутора. Понекад, додуше, он несвјесно на тај начин открива и плагијате. Конкретно на трећој страни 13 редова без наводника (ф.н. 7) приписује Р. Глушици наводећи 5. стр њене докторске дисертације, а у ствари сав тај текст је преузет од Б. Остојића (Б. Остојић, Вук и књижевни језик у Црној Гори, Унирекс Никшић 1989; Б. Остојић, Вуков књижевни језик у Црној Гори, Књижевност и језик бр 2, Сарајево 1982; Б. Остојић, Књижевни језик у Црној Гори и Вукова реформа, Зборник радова Вук Стефановић Караџић ЦАНУ 1987.) Глушица, додуше, све ове текстове заобилази а цитира Б. Остојић, Језик Петра Петровића, ЦАНУ 1976, у којој се о тој појави ништа не говори.
8. Аутор текста се не придржава ниједног важаћег правописа са подручја бившег српскохрватског језика. Требало би да се придржава данас важећег правошиса српског језика у Црној Гори. Он, међутим, пише по некаквом правопису који не само што нико не користи него сам сигуран да никада и нико неће косристити.
Могло би се овако писати и писати...
9. Мени би заиста било драго да Вам помогнем при публиковању Вашег Зборника радова. У конкретном случају моја помоћ је заиста минимална и сматрам да је само формалне природе јер би сте, сигуран сам, без ичије рецензије могли закључити да овај текст не заслужује да буде публикован не само у Вашем цијењеном и брижљиво припреманом Зборнику, него иначе ни у каквој иоле озбиљнијој публикацији. У публикацијама језичког усмјерења никако и никада
С поштовањем,
Бранислав Остојић
.
niti ima ikakve veze s njima. Adnan je po ocu staropodgoricki musliman, a po majci Bjelopavlic- pravoslavac. znaci i po ocu i po majci je Crnogorac.
