Jama - Ivan Goran Kovačić
ANALIZA PESME
Pesma je razvijena na principu kontrastiranja ili suprostavljanja različitih vrednosti. Tako se na samom početku javlja stih : "Krv je moje svetlo i moja tama". Već se iz ovog prvog stiha sluti da će u delu biti dominantna tri elementa: krv, svetlo i tama. Prva reč je "krv" - ovde simbol zverstva, zločina, uništenja jer se prosipa, otiče i donosi jezu. Ona je i "svetlo" kao izvor života, ali, vidimo, sa njom ide i "tama" koja dolazi nakon svetla. Tama odnosi pobedu nad svetlom i život postaje gusti mrak, završava u mraku: zločinac, oštrim vrhom kame, žrtvama vadi oči da bi, na kraju svih muka, žrtve završile u tami duboke jame.
Sam čin vađenja očiju izaziva grozu i jezu. Jeza izvire iz slika grozomornih detalja: krv se iz praznih očinjih jama sliva niz lice, krvava krvnikova kama... Užasavajući prizori se uvećavaju naradbom dželata da žrtva- svaka od njih- zgnječi svoje oči. To je ta jeziva slika kojom se završava prvo pevanje. Žrtva više nema oči, vid je izgubljen, ali ne i sjećanje na jednu raniju svetlost, životonosnu svetlost koja simboliše ljepotu života i zadivljujuće prizor sveta. Nosioci te svetlosti su ptica, drvo, reka, pa zato i :"Svetla ptico! Svetlo drvo! Reko!/ Meseče! Svetlo ko majčino mleko!" Ali ostaje i vizuelni utisak u svesti jedne druge sablasne, rušilačke svetlosti. To je svetlost u vidu odbljeska: " blesak munjevita noža" i "bela krvnikova koža" jer "do pojasa svi su bili goli/ I tako nagi oči su nam boli". U drugom pevanju mučenja se nastavljaju, i sva ta mučenja imaju za cilj da čovek što više obezvredi i ljudsko biće poništi: onesvešćene mokraćom sveste, probadaju im uši, bičuju ih, kroz uši im provlače žicu. Radnju prate zvučne slike koje su zamena za čulo vida: jauk i plač mučenika prati obesni smeh, cerekanje, grohot i neumesne šale zločinaca:"eh, jednu malu video sam danas."
Treći deo jame produbjluje patnje žrtve: jedna žena završava u ludilu; neko je pokušao da pobegne i taj je bio uben. Pored nanošenja fizičkpg bola, javlja se i psihičko mučenje- uvrede: "Dupljaši", "ćore", "lubanje mrtvačke". Krik žrtve sada prelazi u urlik, a put jedini je do jame. Žrtva, pošto je lišena čula vida, sluhom pokušava i uspeva da odredi svoju poziciju u redu i u odnosu na sva dešavanja, i da rekonstruiše sva zbivanja oko sebe. I dok se mučenja smenjuju i bolovi traju, u prirodi ravnodušnosz spram stradanja žrtava i udesa ljudskog: "negde je cvrčsk pevo". Četvrto pevanje potencira bacanje žrtava u jamu: "Čuh meki udar, i mesnata vreća/ Padaše dugo..." Žrtva biva dovedena do jame, a onda sledi jedan udar kame u grlo, drugi u pleća. Krike i zapomaganja žrtava u jami ućutkuje prasak bombe. Tada se gasi i poslednji "jauk", "jecaj" i priklano "ciktanje" žrtve u jami. Stravični put do jame , bolje reći do pakla naci ce i stradalnik koji kazuje o zločinu (peto pevanje). Njegova funkcija je da posvedoči i o dešavanjima u jami i da tako pruži cjelovitu sliku o zločinu. Od šestog pevanja počinje doživljaj subjekta u jami: polumrtvi ljudi, mrtva i već hladna tela klize po krvi i sluzi "kao mrtve ribe studena tjelasa". Osnovno i dominantno osećanje je sada jeza koja se naročito pojačava u trenutku kada subjekat- umesto da začepi usta koja vrište- u očne duplje starice zabada svoje ruke. A u drugom pokušaju da se pokrene i "zaroni" ispod leševa i tako nađe spas od bombe, subjekat rukom nalazi "zakoljak grozan" i čuje kako "krkjla grkljan u krvavoj rani". Stara žena, koščatim rukama, hvata ga čvrsto, steže u samrtnički zagrljaj dok se brani, ali u sebi duboko jeca što ne može da je vrati u život dok "umirući stenje". Sedmo pevanje je u znaku polivanja žrtava krečom. Jama je puna, ona je sada obele umiranja i smrti. U osmom pevanju stradalnik izranja iz gomile leševa dok mu "krv gusta/ kroz nosnice oštro briznu." Pritajen, on čeka veče da izađe iz pakla/ jame. Igazeći "prsa i trbuhe grubo", gonjen strašnom žeđi, izlazi iz jame (deveto pevanje). Žeđ je u stvari strašna potreba za životom jer, ako toga nema, ko bi posvadočio o užasima što ih zločinac čini. Stradalnik, izašavši iz jame, četvoronoške ide po livadi, puni usta travom i, jedući posnu travu, toli žeđ. Svjastan trenutka i položaja u kome je, subjekat- umesto tuge- oseća mržnju, a sa njom ispunjava ga potreba za osvetom. Deseto pevanje je u stvari evokacija onih momenata i životnih prizora i situacija iz kojih govori svetlost života, a koja je sada samo prošlost i sjećanje. Naime, vetar je doneo miris paljevine, a sa njim je stiglo i saznanje da su dželati zapalili selo, da je u vatri izgorjalo sve: kuća, kućni prag; sve što je nekad oličavalo život, detinjstvo, trajanje u njegovim najrazličitijim manifestacijama: svadbe, prela, berbe, kola, lastavičje gnezdo pod strehom, koljevka, prozorsko okno kroz koje je- u vreme mira i spokoja- subjekat posmatrao parče neba. Sve je sagorjelo- nema ni pesme, ni kletve, ni smeha; umesto toga- zgarišta i "na putu lešina od psa". Sama pomisao na te slike vodi u protest, u krik očajnika, i sve to u vidu retorskih pitanja kojima kao da nema kraja i koja, sva odreda, ostaju bez odgovora:
Zar ima mesto bolesti i muka,
Gde trpi, pati, strada čovek živ?........................................Zar ima mesto gde još vrište deca,
Gdj im otac kćerku, majku sin?
Zar ima mesto gde ti sestra jeca,
I brat joj stavjla mrtvoj na grud krin?...
A onda sledi susret sa oslobodeocima, saznanje da je osveta izvršena i nova svetlost: " Široka svetlost, kao božji znaci/ Okupala me". To je trenutak kada na rame pada ruka koja teši, greje, koja donosi nežnost i vraća veru u ljude. Javljaju se i suze kao izraz jedne nove sreće:Zajecao sam i još i sad plačem
Jedino grlom, jer očiju nemam,
Jedino srcem, jer su suze mačem
Krvničkim tekle zadnji put...
Kraj poeme je u znaku pesme, radovanja i svetlosti. Sada je to ona unutrašnja svetlost koja gre i vraća veru u smisao života; ona je zamena za fizičku svetlost , kosmičku, koja je bila na početku svega, na početku Jame i ustupila mesto, prinudom i silom, tami. Ta svetlost se ovde, na kraju pesme , oduhotvoruje, postaje duhovni zanos bića, koji dolazi sa slobodom.
(
Preuzeto)
...ali četnici u emigraciji su tvrdili da je ubistvo režirala UDB-a...argument je bio da je ubistvo opet izvršeno korišćenjem oružja u kalibru 7.65 što je na zapadu slovilo kao omiljen kalibar koji koristi UDB-a...kao potpis...
