Комплекс...

gost 186118

gost 186118

Veoma poznat
Poruka
10.118
Приметио сам да део форумаша, прилично ружним речима, описује наш главни град и његове становнике.
Шта је по Вашем мишљењу узрок томе ?
 
Frustracija, nemoc, izduvni ventil...
Stanje u zemlji je lose, narod tesko zivi,a Beograd kao administrativni centar vuce konce, pa na taj nacin postaje glavni krivac za sve lose sto se u zemlji desi.
Po mom misljenju veoma neukusno i neprikladno se okrivljuju Beogradjani. Bar velika vecina njih teze zivi u smislu stres,strah,skupoca,no sto je to slucaj u unutrasnjost Srbije.
 
  • Podržavam
Reactions: 27E
113MMX:
Frustracija, nemoc, izduvni ventil...
Stanje u zemlji je lose, narod tesko zivi,a Beograd kao administrativni centar vuce konce, pa na taj nacin postaje glavni krivac za sve lose sto se u zemlji desi.
Po mom misljenju veoma neukusno i neprikladno se okrivljuju Beogradjani. Bar velika vecina njih teze zivi u smislu stres,strah,skupoca,no sto je to slucaj u unutrasnjost Srbije.
Kliknite za proširenje...
Тачно. Цене су доста више, конкуренција за посао је већа.
Појединци имају погрешну представу да је стопа незапослености у Београду 1-2 %, што уопште не одговара истини.
Знам за случајаве младих људи, којима је после стицања факултетске дипломе било потребно неколико година да пронађу посао.
Греше они који мисле да је животни стандард у Београду на високом нивоу.
 
ShommySRB:
Тачно. Цене су доста више, конкуренција за посао је већа.
Појединци имају погрешну представу да је стопа незапослености у Београду 1-2 %, што уопште не одговара истини.
Знам за случајаве младих људи, којима је после стицања факултетске дипломе било потребно неколико година да пронађу посао.
Греше они који мисле да је животни стандард у Београду на високом нивоу.
Kliknite za proširenje...

nema ljubavi bez bola, reče zec i skoči na ježa. :)
 
Poznato je kada se gube pozicije da počinje prvo da se ispoljava agresivnost, što je slučaj sa 1/3 a možda i celom polovinom takozvanih beograđana koji za sebe sada tvrde da su jugoslovenskog porekla a sami postaju ničija šljiva koju bere ko i kako stigne samo iz razloga sto ni oni sami ne znaju više ni ko su ni šta su jer ono u šta su verovali odneli su slovenci, Tuđman i Alija ..... a oni ostali u procepu i na ničijoj zemlji.
To je ona grupa i njihovi naslednici visoko privilegovanog staleža u nekadešnjoj SFRJ koja je mahom svojim vezama i visokim političkim rejtingom stvorila veliki imetak u samom srcu Beograda a nekada su sebe zvali Slovenci, Hrvati, Muslimani, Crnogorci.....a danas svoju nemoć iskazuju kroz demofašističke strnake DS-a, G17, LDP-a i njima sličnog ološa.

Sada, kada se dešava proces nacionalnog osvešćenja najvećeg dela Srba oni neznaju gde će ni kome pripadaju. Sam pokušaj svojatanja nečega što više nemaju izaziva na osudu i tako dalje.

U svakom slučaju biće priomorani na kraju da se što pre opredele i da odu onom kome misle da pripadaju.
 
Pa kad je prljav , oronuo i urbanisticko ruglo , mada mi ne smeta narocito ,a ni njegovi stanovnici mi ne smetaju , al sve jedno ne mos' reci da je bajan i sjajan grad , kad je upadljivo ruzan .
 
Poslednja izmena:
Лоповска власт која се сјатила у БГ, па нас осиромашене и подјармљене Београђане (исто ко и ресто Србије) бије лош глас што сми близу лопова.
 
Iskompleksiran sam od strane Beogarad , naravno , kada je grad lopova
evo jedan deo citata iz moga jednoga ranijega posta
Naravno lako je prodati nešto tuđe.
Postoji gomila primera kako je narod opljačkan jedan je i primer koji sam naveo u nekoj od tema kakoje pokupljena maltene položena ugrađena pruga 90-e i odneta za potrebe izgradnje Beogradskoga metroa a sve je to bilo isfinansirano od strane lokalnih opština koji su trebali da imaju koristi od toga.
Ma šta ja ovde palamudim uopšte , dovoljno je pogledati samo desnu stranu puta kikinda -beograd koja je toliko uništena, kojom je godinama unatrag ko zna šta sve odvučeno iz ovoga grada a ništa nije vraćeno.
Kliknite za proširenje...
i posle toga neko postavlja temu zašto smo iskompleksirani beogradom , ovu temu smatram čistom provokacijom.
 
Obišao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu „ubacivanje šibice u čašu“.
To je, inače, jedini sport kojim sam se strasno bavio čitavog života.
Pred „Kalenić“ stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju po koje žestoko piće („klin se klinom izbija“), i pređu na špricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine stolnjak. To je znak da će uskoro započeti čuburski šampionat u ubacivanju šibice u čašu.
Kafanska košarka!
Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena od svih igrača.
Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu; bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibica u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše.
Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...

U ovim olovnim i prevrtljivim vremenima, kada u grmljavini istorije, do juče nepoznate, nove vođe, danas opijene iznenadnom privremenom slavom (kao da i ne slute budući pad), izlaze na svetlost dnevne pozornice, igraju jedno vreme na njoj i ponovo se gube u anonimnoj tami gledališta, poražene i popljuvane, jedna domaćica se hvali komšinicama uz kafu: „Blago meni“, kaže, „što moj čo’ek nije ništa!“

U Beogradu danas niko ni o čemu drugom ne govori sem o politici! I ako vas pitaju šta mislite o tome, vaš odgovor im uopšte nije važan; oni samo očekuju šlagvort da razviju svoj monolog, svoje mišljenje, svoju teoriju o izlasku iz krize. I niko nikoga ne može da ubedi u suprotno! U tom pogledu Beograd je grad gluvih.
Beograd je, inače, i grad izuzetne bliskosti. Svi čitaju iste novine, idu na iste pijace, gledaju iste televizijske programe. To je, verovatno, jedini grad na svetu gde se svakog jutra prepričava sinoćni televizijski program.
„Videste li ono sinoć?“, ulazi čovek u kancelariju i zna: svi su videli ono sinoć!
Ne kaže šta, ne govori kada i, zaista, svi prisutni odmah znaju na šta misli!
Možete li da zamislite nekog njujorškog činovnika kako ulazi ujutru u svoj ofis u banci na Volstritu i pita kolege jesu li videli ono sinoć, u gradu koji ima četrdesetak televizijskih programa? Koje ono? Šta sinoć? Gde? Na kom kanalu? U koje vreme? Na italijanskom? Španskom? Grčkom? Kineskom?
A mi odmah znamo i odgovaramo:
„Bruka jedna! Ko ga samo pusti na mali ekran? Sramota! Super! Što ne daju više takvih stvari?! Pojeo ga, bre, za doručak! Danas, sigurno, ne sme da izađe iz kuće...“
Eto zbog čega ne živim u NJujorku! Niko ne bi znao da mi odgovori na tako jednostavno pitanje kao što je: „Videste li ono sinoć?“

Na Zapadu i ne primećujemo čime se ko greje. Nigde peći, nigde radijatora – toplota im ide iz patosa ili sa tavanice!
S druge strane, u Beogradu, ako zimi nećeš da se smrzavaš, moraš da imaš najmanje pet-šest vrsta grejanja. Kakvo bogatstvo imaginacije! Kad nestane struje, Beograđani uključuju nafta-peći. Nema li nafte, upaliće plinske grejalice! Nestane li plina na tržištu, tu su nam termoakumulacione peći. Srećom, nismo porušili ni kaljeve, a u podrumu ostalo nešto uglja i drva iz boljih vremena... U kuhinji nam šporet, zvani „fijaker“ (keva ni za živu glavu nije htela da se odvoji od njega), a na tavanu, za svaki slučaj, zlu ne trebalo, čuvamo i staru bubnjaru, iz okupacije, koja se loži piljevinom i raznim otpacima, može i novinama! Sakupljaćemo gajbice po pijacama, ali se nećemo smrzavati, niti se na milost i nemilost prepustiti samo jednoj vrsti grejanja.
Mnoge beogradske kuće, tako, liče na bogato opremljene muzeje istorije grejanja kroz vekove! Smejali im se mi ili ne, oni će se zato grejati, bilo šta bilo, a mi – videćemo!
Beograđani su izdržljiviji i snalažljiviji od žitelja mnogih svetskih glavnih gradova, koje je blagostanje razmazilo, a sigurnost opustila. Oni nikome ništa ne veruju i spremni su da nadigraju svaki sistem, svaku ideologiju – da prežive svaku nevolju.

„Oprostite, gospodine!“, pita jedna dama mog starog prijatelja, slikara Cibeta Jeremića, koji upravo slika Ušće s Kalemegdanske tvrđave, „Je li ono Ratno ostrvo?“
„Ne! Predratno!“, mrzovoljno odgovara slikar.
Uz nedeljni ručak od kuvane govedine i restovanog krompira, Beograđanke su uvek pripremale i sos od paradajza, sve dok se nije pojavio kečap.
U naše krajeve kečap je stigao nekako u isto vreme s počecima demokratizacije.
Zaista, kečap i demokratija imaju neke sličnosti.
Uzimate bocu tog paradajz-sosa u ruke i tresete njom, koliko god hoćete, a iz grlića iscure tek dve do tri kapi. Iznervirani i gladni, udarite dlanom prejako dno boce, a kečap iznenada izleti sav napolje i upropasti i jelo i odelo.
I s demokratijom i s kečapom treba biti oprezan.

...napisa jedan pametan čovek...:)
 
Poslednja izmena:
ShommySRB:
Тачно. Цене су доста више, конкуренција за посао је већа.
Појединци имају погрешну представу да је стопа незапослености у Београду 1-2 %, што уопште не одговара истини.
Знам за случајаве младих људи, којима је после стицања факултетске дипломе било потребно неколико година да пронађу посао.
Греше они који мисле да је животни стандард у Београду на високом нивоу.
Kliknite za proširenje...

113MMX:
Frustracija, nemoc, izduvni ventil...
Stanje u zemlji je lose, narod tesko zivi,a Beograd kao administrativni centar vuce konce, pa na taj nacin postaje glavni krivac za sve lose sto se u zemlji desi.
Po mom misljenju veoma neukusno i neprikladno se okrivljuju Beogradjani. Bar velika vecina njih teze zivi u smislu stres,strah,skupoca,no sto je to slucaj u unutrasnjost Srbije.
Kliknite za proširenje...
И то би било то.

Сем тога, један ружан континуитет постоји, већ врло дуго, (од почетка овдашњег парламентаризма, осамдесетих год. 19. века), одређене страначко-политичке одбојности, да не кажем нетрпељивости према Београду.
Зна се добро и којих политичких снага, оних, тимочкобунских, и пропагатора Србије гуња и опанка...
 
al bundy:
Pa kad je prljav , oronuo i urbanisticko ruglo , mada mi ne smeta narocito ,a ni njegovi stanovnici mi ne smetaju , al sve jedno ne mos' reci da je bajan i sjajan grad , kad je upadljivo ruzan .
Kliknite za proširenje...

Znas kako... ima i stvarno lepih delova npr. plato ispred Doma narodne skupstine i okolina, Kalemegdan, Knez Mihajlova i ulice oko nje, trg kod Konja i ulice ispod Narodnog pozorista, Terazije & Kralja Milana do Slavije, hram Sv. Save, bul. Kralja Aleksandra pre sece platana, Zemunski kej (ako ti Zemun nije zaseban grad).
Ali pored toga... moram priznati da mi se bas nista ne svidja. Karaburma, Banjica, Kotez, NBG, veliki broj ulica u centru...odvratnost....
Ili je gradjeno u stilu brutalisticke socijalisticke arhitekture ili je sklepano cisto radi funkcije i bez ikakvog osecaja za lepotu u vrtlogu 90-tih....
 
Милунка Савић:
И то би било то.

Сем тога, један ружан континуитет постоји, већ врло дуго, (од почетка овдашњег парламентаризма, осамдесетих год. 19. века), одређене страначко-политичке одбојности, да не кажем нетрпељивости према Београду.
Зна се добро и којих политичких снага, оних, тимочкобунских, и пропагатора Србије гуња и опанка...
Kliknite za proširenje...

Тад,
када је Тимочка Буна подигнута у Кривом Виру,
Криви Вир је имао 7000 становника и две школе ....
А Србија је имала мало мање становника него данас ....

Знаш ли зашто је уопште народ узео оружје у руке у Кривоме Виру ???

Ајмо мало Гооооогла ....

:roll::roll::roll::roll:
 
mar_comm:
Тад,
када је Тимочка Буна подигнута у Кривом Виру,
Криви Вир је имао 7000 становника и две школе ....
А Србија је имала мало мање становника него данас ....

Знаш ли зашто је уопште народ узео оружје у руке у Кривоме Виру ???

Ајмо мало Гооооогла ....

:roll::roll::roll::roll:
Kliknite za proširenje...
Ја проучавам српску историју из много озбиљнијих извора него што је "гугл".

Њега препуштам теби, и осталим инстант-патриотима...
:zper:
 
mar_comm:
Тад,
када је Тимочка Буна подигнута у Кривом Виру,
Криви Вир је имао 7000 становника и две школе ....
А Србија је имала мало мање становника него данас ....

Знаш ли зашто је уопште народ узео оружје у руке у Кривоме Виру ???

Ајмо мало Гооооогла ....

:roll::roll::roll::roll:
Kliknite za proširenje...

Pa zbog toga sto su hteli da zaplene seljacima oruzija zvanicno , a nezvanicno i stvarno zbog stetocinskog rovarenja Pasicevih demagoga i terorista , inace moj cukundeda iz Zajecara je kao oficir u gardi kralja Milana svojerucno tamanio bandu i kako kazu ganjao ih do 30 kilometara unutar bugarske granice . :super:
 
al bundy:
Pa zbog toga sto su hteli da zaplene seljacima oruzija zvanicno , a nezvanicno i stvarno zbog stetocinskog rovarenja Pasicevih demagoga i terorista , inace moj cukundeda iz Zajecara je kao oficir u gardi kralja Milana svojerucno tamanio bandu i kako kazu ganjao ih do 30 kilometara unutar bugarske granice . :super:
Kliknite za proširenje...
Пашићеви радикали, и ови сада, "радикали", мање-више, иста демагошка дружина.
:roll:

Но, није проблем с њима конкретно, већ с политичком сценом мање-више у целини, која је преузела тај демагошки манир, и фура га и до данас.
 
F-communication:
Obišao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu „ubacivanje šibice u čašu“.
To je, inače, jedini sport kojim sam se strasno bavio čitavog života.
Pred „Kalenić“ stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju po koje žestoko piće („klin se klinom izbija“), i pređu na špricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine stolnjak. To je znak da će uskoro započeti čuburski šampionat u ubacivanju šibice u čašu.
Kafanska košarka!
Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena od svih igrača.
Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu; bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibica u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše.
Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...

U ovim olovnim i prevrtljivim vremenima, kada u grmljavini istorije, do juče nepoznate, nove vođe, danas opijene iznenadnom privremenom slavom (kao da i ne slute budući pad), izlaze na svetlost dnevne pozornice, igraju jedno vreme na njoj i ponovo se gube u anonimnoj tami gledališta, poražene i popljuvane, jedna domaćica se hvali komšinicama uz kafu: „Blago meni“, kaže, „što moj čo’ek nije ništa!“

U Beogradu danas niko ni o čemu drugom ne govori sem o politici! I ako vas pitaju šta mislite o tome, vaš odgovor im uopšte nije važan; oni samo očekuju šlagvort da razviju svoj monolog, svoje mišljenje, svoju teoriju o izlasku iz krize. I niko nikoga ne može da ubedi u suprotno! U tom pogledu Beograd je grad gluvih.
Beograd je, inače, i grad izuzetne bliskosti. Svi čitaju iste novine, idu na iste pijace, gledaju iste televizijske programe. To je, verovatno, jedini grad na svetu gde se svakog jutra prepričava sinoćni televizijski program.
„Videste li ono sinoć?“, ulazi čovek u kancelariju i zna: svi su videli ono sinoć!
Ne kaže šta, ne govori kada i, zaista, svi prisutni odmah znaju na šta misli!
Možete li da zamislite nekog njujorškog činovnika kako ulazi ujutru u svoj ofis u banci na Volstritu i pita kolege jesu li videli ono sinoć, u gradu koji ima četrdesetak televizijskih programa? Koje ono? Šta sinoć? Gde? Na kom kanalu? U koje vreme? Na italijanskom? Španskom? Grčkom? Kineskom?
A mi odmah znamo i odgovaramo:
„Bruka jedna! Ko ga samo pusti na mali ekran? Sramota! Super! Što ne daju više takvih stvari?! Pojeo ga, bre, za doručak! Danas, sigurno, ne sme da izađe iz kuće...“
Eto zbog čega ne živim u NJujorku! Niko ne bi znao da mi odgovori na tako jednostavno pitanje kao što je: „Videste li ono sinoć?“

Na Zapadu i ne primećujemo čime se ko greje. Nigde peći, nigde radijatora – toplota im ide iz patosa ili sa tavanice!
S druge strane, u Beogradu, ako zimi nećeš da se smrzavaš, moraš da imaš najmanje pet-šest vrsta grejanja. Kakvo bogatstvo imaginacije! Kad nestane struje, Beograđani uključuju nafta-peći. Nema li nafte, upaliće plinske grejalice! Nestane li plina na tržištu, tu su nam termoakumulacione peći. Srećom, nismo porušili ni kaljeve, a u podrumu ostalo nešto uglja i drva iz boljih vremena... U kuhinji nam šporet, zvani „fijaker“ (keva ni za živu glavu nije htela da se odvoji od njega), a na tavanu, za svaki slučaj, zlu ne trebalo, čuvamo i staru bubnjaru, iz okupacije, koja se loži piljevinom i raznim otpacima, može i novinama! Sakupljaćemo gajbice po pijacama, ali se nećemo smrzavati, niti se na milost i nemilost prepustiti samo jednoj vrsti grejanja.
Mnoge beogradske kuće, tako, liče na bogato opremljene muzeje istorije grejanja kroz vekove! Smejali im se mi ili ne, oni će se zato grejati, bilo šta bilo, a mi – videćemo!
Beograđani su izdržljiviji i snalažljiviji od žitelja mnogih svetskih glavnih gradova, koje je blagostanje razmazilo, a sigurnost opustila. Oni nikome ništa ne veruju i spremni su da nadigraju svaki sistem, svaku ideologiju – da prežive svaku nevolju.

„Oprostite, gospodine!“, pita jedna dama mog starog prijatelja, slikara Cibeta Jeremića, koji upravo slika Ušće s Kalemegdanske tvrđave, „Je li ono Ratno ostrvo?“
„Ne! Predratno!“, mrzovoljno odgovara slikar.
Uz nedeljni ručak od kuvane govedine i restovanog krompira, Beograđanke su uvek pripremale i sos od paradajza, sve dok se nije pojavio kečap.
U naše krajeve kečap je stigao nekako u isto vreme s počecima demokratizacije.
Zaista, kečap i demokratija imaju neke sličnosti.
Uzimate bocu tog paradajz-sosa u ruke i tresete njom, koliko god hoćete, a iz grlića iscure tek dve do tri kapi. Iznervirani i gladni, udarite dlanom prejako dno boce, a kečap iznenada izleti sav napolje i upropasti i jelo i odelo.
I s demokratijom i s kečapom treba biti oprezan.

...napisa jedan pametan čovek...:)
Kliknite za proširenje...
Momo Kapor ?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Гамбино
Руси дали предлог за Савски мост: Уместо рушења, меморијални комплекс
Odgovora
24
Pregleda
451
Nataša Rostova
Nataša Rostova

Back
Top