The green green grass...
Letnji oblačan dan, popodnevna kiša u najavi, znači od neke sportske rekreacije ništa. Ne loče mi se popodne, znači otpadaju svi koji piju... Kiša u najavi... kako kući stić?...
Znači - zvati, dogovoriti se, možda me odvede prvo na neki pelinkovac...
Nemam jasnu predstavu u glavi... a kako ću je i imati posle onog piva i pelinkovca od dana pre.
Nisam stigla ni kanastu preko interneta da odigram a već je bio tu.
Prelazim ulicu ka kolima, pogledam – ne inspiriše me ni za šta, opuštena sam totalno.
On se smejulji, otvara mi vrata. Ubacujem noge unutra, kažem mu “ćao” kao da smo se videli pre dan-dva, osmeh i krećemo.
Uručuje mi čokoladnu bananicu.
“Bolje da si mi kupio pelinkovac”, smejem se.
A on nešto priča, ma ko ga bre sluša, čula sam samo onaj detalj kako ima on nešto drugo... mmmm... da, zeleno je.
Obradovah se, nisam dugo, a volela bih, zašto da ne bih.
Uživam u vožnji, baš lepo vozi, uvek je lepo vozio... Ma, te muške ruke na volanu...
Ulazimo u lift, on opet nešto komentariše, ja se nešto smeškam, da mi je malo bolja memorija mogla bih i da kažem šta komentariše, kao oni drugi ljudi sa memorijom kad prepričavaju svoje dogadjaje... A ja... ja imam samo neki poludefinisani okvir... Ma, da je definisani okvir dobar, i vuk bi ga imao! Interesantno je koliko često koristim ovo sa vukom i imanjem i nemanjem. Pa valjda zato što je to jedna od malog broja stvari koje su našle svoje mesto u mojoj limitiranoj memoriji. Krhko je znaje...
Nego, gde smo ono stali?
Lift!
Dakle, iskrcasmo se iz lifta i udjosmo u stan.
Terasa, velika, pogled na Dorćol, ja sedim tako... Pita me on “Je l’ to sjediš i razmišljaš?”
“Jok, samo sjedim”, kažem ja. A volela bih i ja da sjedim i razmišljam, ali nije to za mene, to je za one sa jasnim tokom misli i memorijom da se sete o onoga o čemu bi da razmišljaju. Ja samo tako sedim, blesnem nekad po malo ko zvezda padalica, pa se ugasim... *******, ne možeš imati sve – i sedenje i razmišljanje.
Popušismo tad tu “lulu mira”, ne potraja dugo, poče lula da deluje – razlio se Dorćol ispod terase, nije ni on jasno definisan, ko ga ****, što pa da on bude bolji od mene.
Sve je lepo razliveno ko školski primer akvarela.
Ne znam zašto pita me da li da me veže za stolicu kad je pošao po kiselu iz frižidera... sigurno mu delujem nekako letački raspoložena.
I tako u tom mom mentalnom bludjenju, u jednom trenutku, kad sam izoštrila sliku pela sam se na bicikl parkiran na terasi da vidim da li su mu pedale na dobrom mestu za moju visinu – srećom tesna suknja je imala i šlic, pa sam uspela nekako i da sidjem, onako blentava.
Sledeći kadar – on me sprovodi u sobu i nešto petlja sa teget roletnama koje su meni delovale kao neko gotivno more na pučini. Hoće da mi napravi neki poseban ugodjaj sa suncetom koje mi se tu migoljilo iza nekih drugih roletni na rupice, pa nije bilo dovoljno tih rupica da sunce udje. Ma, haos!
Sedimo jedno pored drugog na trosedu, ja srčem učestalo moju kiselu koja mi je najbolji kompanjon u zelenim situacijama, on nešto opet priča, zasmejava me i uveseljava, nije loše, neka ga.
Vidim ja on bi nekako da me dodirne, uveseljava me njegova kombinatorika, a i ne uzbudjujem se mnogo, samo mi je sve to interesantno i pitam se da li da se ja nešto branim kad on krene i od čega da se branim, a od čega ne... i gle, njegova ruka je već negde tu po meni, rame, kosa, ne znam, sve mi se zamrsilo, smešna mi cela situacija, smejem se.
On i dalje priča to nešto što je pričao, tu i tamo blesne mi razum, osvetli se po koji fragment, smejem se. Uglavnom se smejem. Smejem se i kad se ubacim u drugi deo njegove priče, pa pokušavam da skapiram šta je bilo u prvom. Ma, program je nevidjen!
Naredno uključenje – on mi skinuo papučicu, podigao mi nogicu preko njegovog krila (mislim krila- butina, a ne krila za letenje - toliko zelena nisam) i prelazi rukom po istoj. Druga mi nogica ostala na podu, viri iz svoje papučice, ‘oće i ona gore. Podignem je ja, što nogica da pati, opružile se tako njih dve jedna pored druge po njemu, a on... zlatne ruke ima...
Smejem se, gleda me, smejem se i dalje - ma ko će mu sad ceo taj svemir objašnjavati...
Pita me da me masira. Ko zna kako sam ga pogledala iz onog mog pomerenog smešnog svemira kad dodaje – “Reci bolje “ne””.
A ja – smejem se. Šta ću, to najbolje znam.
Opet se nameće za masiranje.
More bato, ne ori drumova!
More seko, ne gazi oranja!
A svi znamo da sam ja umesto od majmuna postala od jednog maznog prugastog mačka, ali ga nosim malo dublje dole ispod površine od divljeg konja. A koji je mačak lud ja kaže odlučno “ne”. Samo Tito, izgleda...
Ćutah ja ko pametna sova, ali odaje me smejuljak valjda... siroti mačak...
Kadar sledeći – ukrao mi papučice i plaši me sa upaljenim velikim ventilatorom koji gura ka meni.
Sledi – Ja lebdim po sobi, ležim a idem, ne, to me on nosi preko sobe, preko stana, preko svega, preko neba...
Izvrnu me u drugoj sobi na ledja ko kornjačicu.
Nije mi se koprcalo da se prevrnem na stomak - ostadoh tako malo, gledasmo se, a ja - ja ništa ne videh ustvari...
Muljanje... mmmm, šta ću, jadna, kad volim... nisam se opirala, **** opiranje, lepo mi.
Ja ko zna gde, a on tu po meni sa tim svojim legendarnim dodirom (Budaletino jedna dodirska!), sve je i dalje neki veliki akvarel...
Tu i tamo nešto kaže, nema veze - nekad ga pitam da ponovi, a nekad ne – što ja moram baš sve da znam.
I tako... the green green grass...
Još par isprekidanih kadrova, dovozi me do kuće, zasmejava me opet nešto, ja izlazim iz kola, preblejavam do ulaza... stepenice, vrata... večera na brzinu, kontrola razmazanosti šminke, pravac Mira – a u Mirinom frižideru čeka pelinkovac...
Letnji oblačan dan, popodnevna kiša u najavi, znači od neke sportske rekreacije ništa. Ne loče mi se popodne, znači otpadaju svi koji piju... Kiša u najavi... kako kući stić?...
Znači - zvati, dogovoriti se, možda me odvede prvo na neki pelinkovac...
Nemam jasnu predstavu u glavi... a kako ću je i imati posle onog piva i pelinkovca od dana pre.
Nisam stigla ni kanastu preko interneta da odigram a već je bio tu.
Prelazim ulicu ka kolima, pogledam – ne inspiriše me ni za šta, opuštena sam totalno.
On se smejulji, otvara mi vrata. Ubacujem noge unutra, kažem mu “ćao” kao da smo se videli pre dan-dva, osmeh i krećemo.
Uručuje mi čokoladnu bananicu.
“Bolje da si mi kupio pelinkovac”, smejem se.
A on nešto priča, ma ko ga bre sluša, čula sam samo onaj detalj kako ima on nešto drugo... mmmm... da, zeleno je.
Obradovah se, nisam dugo, a volela bih, zašto da ne bih.
Uživam u vožnji, baš lepo vozi, uvek je lepo vozio... Ma, te muške ruke na volanu...
Ulazimo u lift, on opet nešto komentariše, ja se nešto smeškam, da mi je malo bolja memorija mogla bih i da kažem šta komentariše, kao oni drugi ljudi sa memorijom kad prepričavaju svoje dogadjaje... A ja... ja imam samo neki poludefinisani okvir... Ma, da je definisani okvir dobar, i vuk bi ga imao! Interesantno je koliko često koristim ovo sa vukom i imanjem i nemanjem. Pa valjda zato što je to jedna od malog broja stvari koje su našle svoje mesto u mojoj limitiranoj memoriji. Krhko je znaje...
Nego, gde smo ono stali?
Lift!
Dakle, iskrcasmo se iz lifta i udjosmo u stan.
Terasa, velika, pogled na Dorćol, ja sedim tako... Pita me on “Je l’ to sjediš i razmišljaš?”
“Jok, samo sjedim”, kažem ja. A volela bih i ja da sjedim i razmišljam, ali nije to za mene, to je za one sa jasnim tokom misli i memorijom da se sete o onoga o čemu bi da razmišljaju. Ja samo tako sedim, blesnem nekad po malo ko zvezda padalica, pa se ugasim... *******, ne možeš imati sve – i sedenje i razmišljanje.
Popušismo tad tu “lulu mira”, ne potraja dugo, poče lula da deluje – razlio se Dorćol ispod terase, nije ni on jasno definisan, ko ga ****, što pa da on bude bolji od mene.
Sve je lepo razliveno ko školski primer akvarela.
Ne znam zašto pita me da li da me veže za stolicu kad je pošao po kiselu iz frižidera... sigurno mu delujem nekako letački raspoložena.
I tako u tom mom mentalnom bludjenju, u jednom trenutku, kad sam izoštrila sliku pela sam se na bicikl parkiran na terasi da vidim da li su mu pedale na dobrom mestu za moju visinu – srećom tesna suknja je imala i šlic, pa sam uspela nekako i da sidjem, onako blentava.
Sledeći kadar – on me sprovodi u sobu i nešto petlja sa teget roletnama koje su meni delovale kao neko gotivno more na pučini. Hoće da mi napravi neki poseban ugodjaj sa suncetom koje mi se tu migoljilo iza nekih drugih roletni na rupice, pa nije bilo dovoljno tih rupica da sunce udje. Ma, haos!
Sedimo jedno pored drugog na trosedu, ja srčem učestalo moju kiselu koja mi je najbolji kompanjon u zelenim situacijama, on nešto opet priča, zasmejava me i uveseljava, nije loše, neka ga.
Vidim ja on bi nekako da me dodirne, uveseljava me njegova kombinatorika, a i ne uzbudjujem se mnogo, samo mi je sve to interesantno i pitam se da li da se ja nešto branim kad on krene i od čega da se branim, a od čega ne... i gle, njegova ruka je već negde tu po meni, rame, kosa, ne znam, sve mi se zamrsilo, smešna mi cela situacija, smejem se.
On i dalje priča to nešto što je pričao, tu i tamo blesne mi razum, osvetli se po koji fragment, smejem se. Uglavnom se smejem. Smejem se i kad se ubacim u drugi deo njegove priče, pa pokušavam da skapiram šta je bilo u prvom. Ma, program je nevidjen!
Naredno uključenje – on mi skinuo papučicu, podigao mi nogicu preko njegovog krila (mislim krila- butina, a ne krila za letenje - toliko zelena nisam) i prelazi rukom po istoj. Druga mi nogica ostala na podu, viri iz svoje papučice, ‘oće i ona gore. Podignem je ja, što nogica da pati, opružile se tako njih dve jedna pored druge po njemu, a on... zlatne ruke ima...
Smejem se, gleda me, smejem se i dalje - ma ko će mu sad ceo taj svemir objašnjavati...
Pita me da me masira. Ko zna kako sam ga pogledala iz onog mog pomerenog smešnog svemira kad dodaje – “Reci bolje “ne””.
A ja – smejem se. Šta ću, to najbolje znam.
Opet se nameće za masiranje.
More bato, ne ori drumova!
More seko, ne gazi oranja!
A svi znamo da sam ja umesto od majmuna postala od jednog maznog prugastog mačka, ali ga nosim malo dublje dole ispod površine od divljeg konja. A koji je mačak lud ja kaže odlučno “ne”. Samo Tito, izgleda...
Ćutah ja ko pametna sova, ali odaje me smejuljak valjda... siroti mačak...
Kadar sledeći – ukrao mi papučice i plaši me sa upaljenim velikim ventilatorom koji gura ka meni.
Sledi – Ja lebdim po sobi, ležim a idem, ne, to me on nosi preko sobe, preko stana, preko svega, preko neba...
Izvrnu me u drugoj sobi na ledja ko kornjačicu.
Nije mi se koprcalo da se prevrnem na stomak - ostadoh tako malo, gledasmo se, a ja - ja ništa ne videh ustvari...
Muljanje... mmmm, šta ću, jadna, kad volim... nisam se opirala, **** opiranje, lepo mi.
Ja ko zna gde, a on tu po meni sa tim svojim legendarnim dodirom (Budaletino jedna dodirska!), sve je i dalje neki veliki akvarel...
Tu i tamo nešto kaže, nema veze - nekad ga pitam da ponovi, a nekad ne – što ja moram baš sve da znam.
I tako... the green green grass...
Još par isprekidanih kadrova, dovozi me do kuće, zasmejava me opet nešto, ja izlazim iz kola, preblejavam do ulaza... stepenice, vrata... večera na brzinu, kontrola razmazanosti šminke, pravac Mira – a u Mirinom frižideru čeka pelinkovac...
